67 10 689 http://afzarhiv.org/files/original/e815c0c2228658133368576635f49b1f.pdf 34e501fac095c19ec1e7c517c23dffd4 PDF Text Text 1/2/2016 Women’s emancipation in socialist Yugoslavia | CITSEE.eu Search CITSEE Studies CITSEE Stories Interviews and Discussions Country Profiles OP-Eds News CITSEE TV Related Content Photo Reportage CITSEE Blog CITSEE Research Project About Project Project Team Working Papers Links Contact us Home » CITSEE Story Becoming citizens: the politics of women’s emancipation in socialist Yugoslavia Chiara Bonfiglioli In 1947 Didara Dukagjini, a seventeen-year-old ethnic Albanian girl raised in a wealthy family in the town of Prizren, was told by her father that she had to abandon her feredža/ferexhe, the full Islamic veil that covered her head and face when she ventured outside the house. The local communist authorities had invited the most important families in town to set the example, in order to establish the new socialist values in the traditional and underdeveloped region of Kosovo. Didara was shocked by her father’s decision. She thought she could not survive the shame of going out “naked” in the streets. Upon deciding that she had to take off the veil, her father also decided that she would enrol in a teacher training course. Three months later, Didara obtained employment as a teacher, since for the literacy campaign, literate workers who could teach in the different villages of Kosovo were in great demand. Two years later, at age nineteen, Didara fell in love with Toša, a Serbian communist militant, who proposed to her: “Communist from head to toe, he did not care at all about the difference in our national backgrounds” (Malešević 2004: 47). In order to marry the man she loved, and in order to avoid an arranged marriage with an Albanian man, Didara had to escape from her father’s house, severing relations with her parents for several years to come. She later became a member of the Antifascist Women’s Front of Yugoslavia (AFŽ), an organization founded during the Resistance to involve women in politics. As a http://www.citsee.eu/citsee-story/becoming-citizens-politics-women%E2%80%99s-emancipation-socialist-yugoslavia 1/5 �1/2/2016 Women’s emancipation in socialist Yugoslavia | CITSEE.eu of Yugoslavia (AFŽ), an organization founded during the Resistance to involve women in politics. As a “living example” of women’s emancipation, she was sent to different villages to recruit other Albanian women for the activities of the Popular Front. While the case of Didara is exceptional, it is also an illustration of the extraordinary social and political transformations that took place in Yugoslavia in the immediate post-war period, and of the implications they had for women. Citizens, workers, mothers: framing equality and difference In 1946, for the first time, women’s rights as political, social and economic beings were inscribed in the new Constitution of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia, as a result of women’s participation in the antifascist Resistance during World War Two. The provisions dedicated to women’s equality were modelled on the 1936 Soviet Constitution, and thus reflected a radical revolutionary stance on previous class, gender and national inequalities. The main concern of Yugoslav legislators was to come to terms with the different family law provisions that subsisted in different regions of old Yugoslavia. From the point of view of family law, the old kingdom of Yugoslavia (1918-1941) was divided into six different juridical areas. In certain parts the Austrian civil code from 1811 was applied, in others the Serbian civil code of 1844, while in predominantly Muslim areas religious law ruled. The new legislation hence aimed to unify family law and to overcome discriminatory provisions, notably the discriminatory treatment of woman in relation to economic rights, inheritance, custody of children and the birth of ’illegitimate‘ offspring. Article 24 of the Yugoslav Constitution inscribed women’s equality in the Constitution, stating that: “[w]omen have equal rights with men in all fields of state, economic and social-political life.” At the same time, women’s difference as mothers was inscribed in the very same article, which continued: “Women have the right to the same pay as that received by men for the same work, and as workers or employees they enjoy special protection.  The state especially protects the interests of mothers and children by the establishment of maternity hospitals, children’s homes and day nurseries and by the right of mothers to a leave with pay before and after childbirth.” The idea of women’s social motherhood – modelled after the same idea in the Soviet Union – was very important in Yugoslavia in the immediate post-war period. According to this idea, women contributed to society not only in their equal engagement in the public sphere, but also in their contribution to the reproduction of society because of their ability to give birth. The state, therefore, had to recognize that motherhood constituted a social contribution, and accordingly had to provide adequate welfare measures for mothers and children. Women’s emancipation as a feature of socialist modernization While during the Second World War the AFŽ was created in order to involve women in politics and to support the partisan struggle, in the late 1940s the AFŽ was in charge of implementing socialist politics of women’s emancipation, targeting in particular the most backward, rural areas of Yugoslavia. Despite the fact that women’s juridical, economic and social rights had been inscribed in the new Yugoslav Constitution, AFŽ militants were immediately confronted with the gap that existed between these rights and women’s everyday lives. The reports written by AFŽ local sections in the late 1940s and early 1950s testify to the extent and the degree of patriarchal domination, physical exploitation and lack of education in which the majority of women lived, notably in the countryside, and to the scarcity of resources of which the organization disposed in its fight against these phenomena. AFŽ activists describe the majority of women as exploited in their domestic, agricultural and industrial work. In the late 1940s the organization targeted in particular “the most backward and passive masses of women”, and saw itself as the institutional body in charge of the modernization of women’s lives, notably in rural areas, which constituted the majority of households in the Yugoslav Federation. In fact, in a number of speeches, AFŽ leader Vida Tomšić[i] reasserted the idea proposed by Fourier, and popularized by Marx, according to which the condition of women in a society gives the measure of the development and civilization of that same society. The persistence of patriarchal and “backward” households in rural areas, and particularly in the southern regions of Macedonia, Bosnia-Herzegovina, Kosovo and Metohija, was seen as an obstacle to the modernization of the country and to its socialist achievements. http://www.citsee.eu/citsee-story/becoming-citizens-politics-women%E2%80%99s-emancipation-socialist-yugoslavia 2/5 �1/2/2016 Women’s emancipation in socialist Yugoslavia | CITSEE.eu From darkness to enlightenment: the campaign against feredže Already in the Kingdom of Yugoslavia in the interwar period, Serbian, Croatian and Slovene elites perceived the regions which had for a long time been dominated by the Ottoman Empire – the republics of Bosnia-Herzegovina, Macedonia, and the regions of Kosovo and Metohija – as the most backward and underdeveloped areas, notably because of the diffusion of Islam. The existence of a consistent Slavic speaking population who had converted to Islam was seen as an unwanted legacy of the Ottoman occupation. Orientalist conceptions about Islam were interiorized by communist elites, who also doubted the political loyalty of these populations. Since the Slavic-speaking Muslim population of Bosnia and the Albanian-speaking population of Kosovo, Macedonia and Montenegro participated only marginally in the antifascist Resistance, moreover, the mark of civic backwardness was coupled with a mark of political backwardness. The campaign against the full veil or feredža/ferexhe, which covered the whole body and face, ran from 1946 until the early 1950s, when the different republics approved a number of laws forbidding the full veil. This wasn’t a new idea: Serbian and Croatian feminist women’s organizations had already written about the need to “liberate” their Muslim sisters from the slavery of the veil in the first half of the twentieth century. The campaign against the feredža/ferexhe was marked by a far-reaching faith in humanism and historical progress, and by a strong ideal of socialist modernization, of which women’s emancipation was seen as an intrinsic component.   A report published in the journal Žena Danas in March 1951, recounts the journey of 400 Muslim men and women from Macedonia to Belgrade, Zagreb, Ljubljana and the coast. The article is significantly titled “The first excursion of unveiled faces.” For many participants, this was their first departure from their native village, and among them were many women who have abandoned their veil. Marija Marinčić writes in particular about a young Turkish woman, Azbija, who had taken off the veil and had learned her first words in Macedonian: “The veil, I took off the veil.” Marinčić continues, describing Azbija: “She [Azbija] looked at me. In that moment I felt that all that was old in her had died, that she felt as free as I did. In her gaze there was warmth and a great joy: – I used to live like a beast (životinja), now I know that I am a human being (čovek).” An unfinished revolution: women’s citizenship in post-Yugoslav states In the 1970s, thirty years after the inscription of women’s rights in the Yugoslav Constitution, the country had undergone a rapid process of modernization and urbanization. Women’s literacy and  access to the labour market had reached unprecedented levels; inequalities in women’s rights had   been reduced enormously compared to the interwar years.[ii] Yet, women’s full equality was far from realized. In the 1970s and 1980s feminist activists throughout Yugoslavia denounced the failure of the egalitarian policies implemented by socialist authorities, who claimed to have solved the “women’s question” once and for all. Second wave feminists exposed the gap between the formal rhetoric of socialist equality and the gendered discrimination which persisted at the material and symbolic level, notably in the less developed republics of the Federation (Meznarić 1985). They denounced the sexist imagery of the press, as well as the widespread diffusion of domestic violence throughout the country. Nonetheless, socialist politics appeared progressive in comparison to the process of “retraditionalisation” of gender relations which took place in the 1990s. As pointed out by feminist activists in the region, the egalitarian discourse promoted by socialist authorities was suddenly replaced during the break-up of Yugoslavia by the overtly sexist discourse of nationalist regimes, which portrayed women’s emancipation as an “unnatural” effect of the socialist system. Women were represented in essentialist ways, as http://www.citsee.eu/citsee-story/becoming-citizens-politics-women%E2%80%99s-emancipation-socialist-yugoslavia 3/5 �1/2/2016 Women’s emancipation in socialist Yugoslavia | CITSEE.eu biological reproducers of the nation, while gendered and sexualised metaphors were used to construct essentialist national and ethnic identities (Iveković and Mostov 2002). The war rapes perpetrated during the Yugoslav conflict, moreover, showed that women’s bodies had become a terrain of political, social and ethnic warfare (Žarkov 2007).  It became clear that gender inequalities and violence against women increased in times of political and social conflict (NikolićRistanović 2000), and that women’s political, social and economic rights could be easily threatened by processes of political “transition”, with devastating effects (Papić 1999).  Women’s everyday lives in the successor states of the former Yugoslavia have undergone profound political, economic and social changes as a result of the post-socialist, post-conflict transition, and as a consequence of processes of Europeanization and globalization affecting the region. Women’s citizenship rights remain a contested terrain in post Yugoslav states, twenty years after the end of socialism and the beginning of the Yugoslav wars. Sources Erlich, Vera Stein 1966. Family in transition; a study of 300 Yugoslav villages. Princeton, N.J.: Princeton University Press. Iveković, Rada, and Julie Mostov. 2002. From gender to nation. Ravenna: Longo. Jeraj, Mateja. 2006. Vida Tomšić. In Biographical dictionary of women's movements and feminisms in Central, Eastern, and South Eastern Europe : 19th and 20th centuries, edited by F. d. Haan, K. Daskalova and A. Loutfi. Budapest ; New York: CEU Press/Central European University Press. Malešević, Miroslava. 2004. Didara. Životna prica jedne Prizrenke. Beograd: Srpski genealoski centar. Meznarić, Silva. 1985. Theory and Reality: The Status of Employed Women in Yugoslavia. In Women, State and Party in Eastern Europe, edited by S. L. Wolchik and A. G. Meyer. Durham: Duke University Press. Nikolić-Ristanović, Vesna, ed. 2000. Women, violence and war: wartime victimization of refugees in the Balkans. Budapest: Central European University Press. Papić, Zarana. 1999. Women in Serbia: Post-Communism, War and Nationalist Mutations. In Gender politics in the Western Balkans: women and society in Yugoslavia and the Yugoslav successor states, edited by S. P. Ramet. University Park: The Pennsylvania State University Press. Žarkov, Dubravka. 2007. The Body of War. Media, Ethnicity, and Gender in the Break-up of Yugoslavia. Durham and London: Duke University Press. [i] Vida Tomšić (1913-1998, born Bernot), became an antifascist activist in the interwar period, when she was a law student at the University of Ljubljana. In 1934 she joined the Communist Party, whose Central Committee she entered in 1940. She was arrested and tortured by the occupation forces during the war, and her husband Tone Tomšić was executed. After the war she held key positions in the Slovenian and Federal government, simultaneously acting as a leader of the AFŽ. She contributed to the revision of the 1974 Constitution, promoting women’s rights, family planning, and the rights to contraception and abortion. Tomšić also advocated women’s rights in international settings, such as the United Nations. For an extensive biography of Vida Tomšić, see Jeraj (2006). [ii]  For an overview of patriarchal relations in the Kingdom of Yugoslavia, see Erlich (1966). -----------------Photo 1: Post-war Sarajevo. Courtesy of NŠK - Narodna in študijska knjižnica (Slovene National and Study Library), Trieste. Photo 2: Didara Dukagjini with her husband in Dragaš/Sharr, Kosovo (1949). Courtesy of Miroslava Malešević CITSEE Story Bosnia-Herzegovina Slovenia Citizenship Emancipation Updated on: 24 October 2012 Croatia Kosovo Macedonia Partisans Women http://www.citsee.eu/citsee-story/becoming-citizens-politics-women%E2%80%99s-emancipation-socialist-yugoslavia Montenegro Serbia 4/5 �1/2/2016 Women’s emancipation in socialist Yugoslavia | CITSEE.eu 0 Comments 1  CITSEE ⤤ Share  Recommend 3 Login Sort by Best Start the discussion… Be the first to comment. WHAT'S THIS? ALSO ON CITSEE ‘What’s in a name?’ The Dilemmas of ReNaming Yugoslav Gypsies into Roma Farewell to our social rights? Hungarian governments and their most vulnerable … 1 comment • 3 years ago 1 comment • 3 years ago Thomas — I think it is very important that we Andrew Szemeredy — On a first-pass reading do NOT carelessly use any of the "Tsigane/Cigany" family of etymons as accurate translations of … I managed to learn the following: Hungary can't afford a welfare state, and its job market is … Urban Struggles: Activist Citizenship in South-East Europe II An interview with Chantal Mouffe 2 comments • 2 years ago 1 comment • 3 years ago goran trkulja — A correct observation of the current situation in Bosnia and Herzegovina. The road to a civil society in Bosnia and … ✉ Subscribe d Add Disqus to your site Add Disqus Add Ivan Samolovov — "Mouffe: My view is that what democracy should try to do is to create the institutions which allows for conflict when it … Privacy Skip to top Tweet Mi piace Disclaimer: the views expressed in this web site do not necessarily express the views of the European Commission. http://www.citsee.eu/citsee-story/becoming-citizens-politics-women%E2%80%99s-emancipation-socialist-yugoslavia 5/5 � Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Istraživački radovi Ostalo Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Becoming citizens: the politics of women's emancipation in socialist Yugoslavia - Chiara Bonfiglioli Creator An entity primarily responsible for making the resource Chiara Bonfiglioli Source A related resource from which the described resource is derived www,academia.edu http://www.citsee.eu Date A point or period of time associated with an event in the lifecycle of the resource 2012. Rights Information about rights held in and over the resource Chiara Bonfiglioli Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource PDF Language A language of the resource English Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context 13-IR Coverage The spatial or temporal topic of the resource, the spatial applicability of the resource, or the jurisdiction under which the resource is relevant 5 pages Chiara Bonfiglioli citizens women's activism women's emancipation Yugoslavia http://afzarhiv.org/files/original/6ea21b684a3b6c483b9dacc9900bb616.pdf 1ff9403a8faacf74f60c5234966bb69e PDF Text Text The End of the AFŽ – The End of Meaningful Women’s Activism? Rethinking the History of Women’s Organizations in Croatia, 1953 – 1961 By Jelena Tesija Submitted to Central European University Department of Gender Studies In partial fulfillment for the degree of Master of Arts in Gender Studies. Supervisor: Professor Francisca de Haan Budapest, Hungary 2014 �Abstract This thesis, as part of emerging scholarly work on rethinking the complex relations between feminism and socialism, explores the Savez ženskih društava Hrvatske (Union of Women’s Societies of Croatia, SŽDH), the women's organization that existed in Yugoslavia from 1953 to 1961. The SŽDH was the successor of the Antifašistički front žena (Antifascist Women’s Front, AFŽ), and while there is ample literature about the activities of the AFŽ, the activities of its successor organizations are hardly researched. This thesis examines the case of the SŽDH in order to understand better what was happening in a forgotten period of Yugoslav women’s history. I first discuss second-wave feminist historians’ perspectives on the AFŽ, and in particular the fact that that most historians who have written about the AFŽ claim that its dissolution in 1953, as an autonomous organization, was detrimental for meaningful work on women’s problems in Yugoslavia. Second, I look at archival documents of the SŽDH. I approach the material from a bottom-up perspective, which goes against the hegemonic narrative on communist women’s organizations as being simply obedient “Party tools”. I research the activities and goals of the SŽDH, the discussions and debates within the organization as well as the problems that the SŽDH women were facing in their practical work. I focus on the SŽDH women’s own perspective and the terms which they used themselves when discussing and explaining their work. Using a bottom-up approach and avoiding to apply the second-wave feminist “autonomy principle” for a state socialist women’s organization, this analysis shows that the SŽDH was not simply a “Party tool”. This research proves that the SŽDH women had their voices and opinions; that they had a wellthought-out strategy and ideas on how to enhance women’s position in the context they lived in; and that they extensively discussed the SŽDH’s position in the new circumstances of selfmanagement in Yugoslavia. i �Acknowledgments I would like to thank my supervisor Francisca de Haan for guidance, extremely helpful comments and ideas and encouragement during this thesis process. I would also like to thank my second supervisor Elissa Helms for her support. My parents were always there for me during my education. I want to thank to mom and dad for their unconditional emotional and financial support. I am grateful to Ivana for her assistance from home and to Jelena for technical and emotional support. I also want to thank Aisuluu for being a friend. Thanks to Cemre for everything. ii �Table of Contents Abstract ................................................................................................................................................... i Acknowledgments.................................................................................................................................. ii List of abbreviations.............................................................................................................................. v Introduction ........................................................................................................................................... 1 Sources and Methods........................................................................................................................... 2 Theoretical framework ........................................................................................................................ 4 Women and socialism ..................................................................................................................... 4 Totalitarian model vs. bottom-up approach..................................................................................... 9 Second-wave feminism and the “autonomy principle” ................................................................. 11 How to apply this to Yugoslavia? ..................................................................................................... 16 1. A short history of Yugoslavia ......................................................................................................... 19 1.1. The KPJ, Tito and Yugoslavia in WW2 ..................................................................................... 19 1.2. The Yugoslav specific form of socialism ................................................................................... 22 1.3. Women's position in Yugoslavia ................................................................................................ 25 Conclusion ......................................................................................................................................... 27 2. History and historiography of the AFŽ ......................................................................................... 28 2.1. The women’s movement in Yugoslavia before the AFŽ ........................................................... 29 2.2. The AFŽ (1942-1953) – organizational structure, goals and activities ...................................... 30 2.3. Historians' evaluation of the AFŽ's activities and the changes in its organizational structure ... 34 2.4. Historians’ interpretation of the dissolution of the AFŽ ............................................................ 36 Conclusion ......................................................................................................................................... 41 3. The SŽDH (1953-1961): position, activities, goals and discussions ............................................. 43 3.1. The SŽDH’s structure and activities .......................................................................................... 44 3.2. How should women be organized?............................................................................................. 50 3.3. Polemics over the main goal of the organization ....................................................................... 57 iii �3.4. Which problems were the SŽDH women facing in their practical work? .................................. 62 Conclusion ......................................................................................................................................... 65 Conclusion ............................................................................................................................................ 68 Bibliography ........................................................................................................................................ 72 iv �List of abbreviations AFŽ - Antifašistički front žena / Antifascist Women’s Front AFŽH - Antifašistički front žena Hrvatske / Antifascist Women’s Front of Croatia AFŽJ - Antifašistički front žena Jugoslavije / Antifascist Women’s Front of Yugoslavia AVNOJ - Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije / Anti-Fascist Council of the Peoples' Liberation of Yugoslavia DFJ - Demokratska federativna Jugoslavija / Democratic Federal Yugoslavia FNRJ - Federativna Narodna Republika Jugoslavija / People’s Federal Republic of Yugoslavia GO - Glavni odbor / Main Committee HR-HDA - Hrvatska-Hrvatski državni arhiv / Croatia-Croatian State Archives KDAŽ - Konferencija za društvenu aktivnost žena / Conference for the Social activity of Women KDAŽH - Konferencija za društvenu aktivnost žena Hrvatske / Conference for the Social Activity of Women of Croatia KPJ - Komunistička partija Jugoslavije / Communist Party of Yugoslavia NF - Narodni front / People’s Front NO - Narodni odbori / People’s Committees NOF - Narodnooslobodilački front / People’s Liberation Front NRH - Narodna Republika Hrvatska / People’s Republic of Croatia v �SKJ - Savez komunista Jugoslavije / League of Communists of Yugoslavia SSRN - Socijalistički savez radnog naroda / Socialist Alliance of Working People SSRNH - Socijalistički savez radnog naroda Hrvatske / Socialist Alliance of Working People of Croatia SSRNJ - Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije / Socialist Alliance of Working People of Yugoslavia SŽD - Savez ženskih društava / Union of Women’s Societies SŽDH - Savez ženskih društava Hrvatske / Union of Women’s Societies of Croatia SŽDJ - Savez ženskih društava Jugoslavije / Union of Women’s Societies of Yugoslavia vi �“How was it possible that a tradition of struggle, of commitment with the highest personal costs, and which could have energized generations of women, had been simply wiped out of my generation's historical consciousness?”1 Introduction In the 1970s and 1980s, the Yugoslav feminist historian Lydia Sklevicky2 started to search for the lost and forgotten history of Yugoslav women and their treatment in the historiography. She found out from another study (Polić, 1986) that in 1986 in the Yugoslav educational material women almost did not exist - there were more horses than women in history schoolbooks from the fifth to eight grades of primary school (1989b: 70). Sklevicky was the first author who wrote thoroughly about the Antifašistički front žena (Antifascist Women’s Front, AFŽ), the women’s organization which was formed in the Second World War in Yugoslavia and which fought actively for women’s liberation. Several historians followed Sklevicky’s approach to write about the AFŽ’s goals, its activities and the changes in its organizational structure. I do not remember, during my education in Croatia in the 1990s and 2000s, that we were learning about the AFŽ, nothing but the fact that the organization existed. However, at 1 Lydia Sklevicky, 1989b: 68 2 Lydia Sklevicky (1952-1990) was a feminist historian, theoretician, activist and author of the first feminist academic articles in several disciplines (sociology, ethnology and history) in Yugoslavia. She graduated in sociology and ethnology at University of Zagreb in 1976 and became an assistant at the Institute for the History of the Workers’ Movement in Croatia. Sklevicky was dedicated to exploring women's history in Yugoslavia, especially the history of the the Antifašistički front žena (Antifascist Women’s Front, AFŽ), the official women’s organization that existed in Yugoslavia from 1942 to 1953. She published several articles on the AFŽ, but she didn’t finish her doctoral dissertation on the same topic, because she died in car accident on January 21, 1990. The thesis was published posthumously in 1996, edited by her supervisor Dunja Rihtman Auguštin and titled Konji, žene, ratovi (Horses, Women, Wars), and is still the most thorough study on the AFŽ. Sklevicky was part of the second-wave feminist movement in Yugoslavia in the 1970s, one of the founders of the feminist group “Women and Society” in Zagreb in 1979 and an internationally active scholar, participating in many academic conferences and other events (see Kašić, 2006: 517-520). 1 �least the historiography on the AFŽ started to flourish then. Historians, following Sklevicky, were discussing the AFŽ and tried to figure out what happened regarding the extremely complex issue of the dissolution of the organization in 1953. But in their work, the AFŽ’s successor organizations existed only as a note that there was something after the AFŽ. These organizations have been almost completely neglected in the historiography of the women’s movement in Yugoslavia. I was puzzled about this and one of the aims of my thesis is to try to understand why this happened. But first and foremost I will search for information about one of the AFŽ’s successors in Croatia, the Savez ženskih društava Hrvatske (Union of Women’s Societies of Croatia, SŽDH), and try to integrate the forgotten voices of the SŽDH’s women into the Yugoslav historiography. The SŽDH was the women’s organization that existed in the People’s Republic of Croatia (part of Yugoslavia) from 1953 to 1961. The SŽDH was the successor of the Antifašistički front žena Hrvatske (Antifascist Women’s Front of Croatia, AFŽH), and, as I already pointed out, while there is literature about the activities of the AFŽH, the activities of its successor organizations are hardly researched. In this thesis I will first discuss historians’ perspectives on the AFŽ, and in particular the fact that that most historians who have written about the AFŽ(H) claim that its dissolution in 1953 was detrimental for meaningful work on women’s problems in Yugoslavia (Sklevicky 1996; Stojaković, 2012, etc.). Subsequently, I will research the activities and goals of the SŽDH, the discussions and debates within the organization as well as the problems that the SŽDH women were facing in their work. Sources and Methods Historians have done several primary researches on the AFŽ. Lydia Sklevicky made a thorough analysis of the archival documents of the AFŽ on the level of People's Republic of Croatia (1996), historian and feminist activist Neda Božinović researched the AFŽ in Serbia 2 �(1996), and feminist historian Gordana Stojaković studied the AFŽ’s magazine in Vojvodina (2012). However, the only primary research on the Savez ženskih društava (Union of Women’s Societies, SŽD), that I found, has been done by Božinović. She has done research based on the archival documents of the SŽD of Serbia and the research is presented in several pages of her book about the women's movement in Serbia in the 19th and 20th century (1996: 171-184). Even though the history and historiography of the AFŽ is an integral part of my thesis, my primary focus is on the activities of the SŽDH. Since I’m interested in the activities of women’s organizations in Croatia after 1953, specifically the SŽDH (1953-1961), the main data for my research are the archival documents of the Konferencija za društvenu aktivnost žena Hrvatske (Conference for the Social Activity of Women of Croatia, KDAŽH), which includes activities of the SŽDH. These materials are available in the Croatian State Archives in Zagreb. I am mostly focused on the documents from the Founding Assembly of the SŽDH’s, held on February 27-18, 1957, the First Plenary Session held on January 27-28, 1958, and the Second Plenary Session held on December 6-7, 1960. I use textual analysis, more precisely the close reading technique, to analyze discussions and debates which were going on during these meetings and to detect the organization’s main goals and activities. Close reading is “the mindful, disciplined reading of an object with a view to deeper understanding of its meanings” (Brummett, 2010: 3) and one of the main goals of the close reading is “a better understanding of the rhetoric of what we read” (Brummett, 2010: 4). I have tried to apply this when reading the archival documents, especially to get a better and deeper understanding of the language and concepts the SŽDH women used themselves when describing their goals and activities. 3 �Theoretical framework I’m framing my topic within three major theoretical fields. First, I’m dealing with the general issue of women and socialism and different elements within it. I focus on the unresolved ambiguous relationship between communism and feminism; part of which is that socialist feminists opposed to what they call bourgeois feminism, which they found limited. At the same time, I demonstrate that there was a strong support for women’s liberation as something vital in socialist thought. Second, I discuss and challenge the general top-down approach (or totalitarian paradigm) to communism, in which women’s organizations in state socialist countries are seen as the state’s tool, which results in denying the agency of the women in that era. Finally, I look to the other side of the complex issue of socialism and feminism: the second-wave feminists and their disappointment with the socialist state and the submission of gender to class. They advocated for women being separate and autonomous in the gender struggle and, as historian Chiara Bonfiglioli recently argued, this notion was projected on the past, which again resulted in an erasure of the agency of socialist women, who were fighting against patriarchy at that time. Women and socialism There were different approaches to women's emancipation within state socialism and different ideas about how to achieve it. First, I will discuss Marxism/communism and the women’s question on the ideological level in terms of the theorizing by Marx, Engels, Bebel, Lenin, Kollontai and Armand (Buckley, 1989: 18-27). Then, I will ask more concrete questions about the main field of dispute in the communist thought and practice: whether a separate women’s organization was necessary and justified or not, with a few examples from different contexts to demonstrate how this problem was not specific only to the Yugoslav case and how it remained unresolved. 4 �Both Karl Marx and Friedrich Engels claimed that socialism was the only system in which women’s liberation would be possible, which could be seen in their claim that “it is self-evident, that the abolition of the present system of production must bring with it the abolition of the community of women springing from that system, i.e., of prostitution both public and private” (1950: 36). Sovietologist and political scientist Alfred G. Meyer, in his discussion of Marxism and the women’s movement before the First World War, claims that Marx and Engels analyzed everything through the lens of the class struggle, meaning that women’s oppression too “was to be understood in its functional relationship to the class structure and the class struggle” (1977: 89). Political philosopher Sonia Kruks, anthropologist Rayna Rapp and historian Marilyn B. Young, in their introduction to Promissory Notes: Women in the transition to Socialism, argue that Marxism as a theory proposed to solve so called Woman Question and all others social issues by introducing socialism (1989: 8). Therefore, they claim that for the early socialist thinkers “women as category had nothing to contribute to the theory of socialism” (1989: 8). Working-class socialist August Bebel in 1879 published the book Die Frau und der Sozialismus (Woman and socialism), in which he criticized the bourgeois feminist idea that the liberation of women would be achieved through a battle for civil equality of men and women. Bebel saw marriage as slavery for women and claimed that freedom for women was impossible without abolishment the capitalist system (1988: 500-501). He emphasized that only the Socialist Party advocated gender equality and said that the woman question “coincides with that other question: In what manner should society be organized to abolish oppression, exploitation, misery and need, and to bring about the physical and mental welfare of individuals and of society as a whole?” (1988: 498). Even though he was aware of woman’s special position, he still claimed that the solution for women’s question was the same as solution for the social question (1988: 502). Bebel supposed that in the socialist state, 5 �in which there would be no private property, women would be free because “nurses, teachers, women friends, the rising female generation, all these will stand by her when she is in need of assistance” (1988: 504). Finally, Bebel said that “in the new society woman will be entirely independent, both socially and economically” (1988: 502). Lenin developed Marxist theory further and brought it on a more practical level, according to Mary Buckley, a British historian who works on the Soviet Union (1989: 25). Even though he advocated for drawing women into the socialist struggle and for raising their political consciousness, before the 1917 Russian Revolution he rejected the idea of women’s separate organization to achieve this goal (Buckley, 1989: 25). Nevertheless, after the Revolution, Lenin was more ready to accept the idea of special work among women, even though he was striving to separate this idea from so-called “bourgeois feminism”, as can be seen from his conversation with the German socialist feminist Klara Zetkin on the women’s question in 1920. While advocating for a strong international communist women’s movement, Lenin again rejected the idea of having a separate women’s organization, but on the other side, he claimed that “we must not close our eyes to the fact that the Party must have bodies, working groups, commissions, committees, bureaus or whatever you like, whose particular duty it is to arouse the masses of women’s workers, to bring them into contact with the Party, and to keep them under its influence”, which “involves systematic work among them” (1950: 99). Additionally, he advocated for “special methods of agitation and forms of organization”, while also insisting that “that is not feminism, that is practical, revolutionary expediency” (1950: 99). Lenin offered some practical solutions for women’s problems in the Soviet Union, in terms of two tasks: to get rid of bourgeois legislation and to socialize housework in order to liberate women from the burden of household duties (Buckley, 1989: 26). Along similar lines, two important socialist thinkers, Alexandra Kollontai and Inessa Armand, were opposing the feminist movement, because they believed that women’s 6 �liberation could be achieved only in a socialist system (Buckley, 1989: 33). Just to briefly introduce them, Alexandra Kollontai (1872-1952) was one of the most important women in the Soviet Union. She was a writer, political activist, the director of the women’s organization Zhenotdel from 1920 to 1922, and the first female ambassador in the world (she was a Soviet diplomat in Norway from 1923 to 1925 and from 1927 to 1930) (Gafizova, 2006: 253-257). Inessa Armand (1874-1920) was the first director of the Zhenotdel, a socialist feminist activist in the Soviet Union and internationally, and a prominent member of the Communist Party (Pushkareva, 2006: 33-36). Kollontai argued that bourgeois feminists’ demands “go no further than demands for political equality” and that “they are fighting for their female prerogatives without striving to achieve the abolition of all existing prerogatives and privileges…” (1984: 31). But these socialist women were also aware that, as Buckley claims, “liberation would not automatically ‘happen’ or even ‘be guaranteed’ by a change in the economic substructure or through legislation” (1989: 44). That is why in 1918 they advocated strongly for women-only organizations and, according to Buckley, they managed to frame their demands in a acceptable way, while claiming that “since revolution had successfully triumphed, these organizations would serve the revolution, not bourgeois feminism, because they existed in a socialist state pursuing socialist goals” (1989: 55). Buckley concludes that “although the core of Bolshevik ideology resisted special groups for women, the practical need to confront the low level of women’s involvement led to support for special women’s organizations, so long as they were not separated from the Party” (1989: 57). Changes in state socialist women’s organizations happened for several reasons: ideological, practical, or because of different interests and power struggles. There is no one answer, neither on a theoretical nor on the historical level, to why this happened. Not only on the national, but also on the international level, there was discussion about how to organize socialist women after the Bolshevik Revolution. As I said above, in his conversation with 7 �Zetkin, Lenin was advocating for a strong Communist Women’s Movement, which was formed within the Third International, at a conference in Moscow in June 1920 (Waters, 1989: 29). This Movement was a successor of women’s movement within the First and the Second International, during which two women’s conferences took place: one in Stuttgart in 1907 and the second one in Copenhagen in 1910 (Waters, 1989: 30). Along similar lines, it was clear from the Theses on the Communist Women’s Movement, presented during the Moscow conference in 1920, that the delegates at the conference thought that the only effective way for struggling for the Woman Question was within the communist society and movement, and that at the same time “without the conscious and active participation of the mass of women who sympathize with communism… a fundamental and far-reaching transformation of the economic basis of society and all its institutions and all its cultural life is impossible” (quoted in Waters, 1989: 31). In organizational terms, the Theses stated that movement would be organized through Communist parties’ “women’s agitational commissions” from local to national level with adequate women’s representation in parties’ committees (Waters, 1989: 37). What is interesting is that in one section of the Theses the Second International was praised for making “a clear demarcation between the socialist and bourgeois women’s movement” (quoted in Waters, 1989: 38). Waters argues that in the late 1920s there were attempts for isolation of women’s sections from national parties, but they were unsuccessful and in the early 1930s these sections developed closer relationships with the parties (1989: 44). One example, mentioned in Waters’ article, is especially important to show how discussions on this topic were extremely lively and how even the most prominent socialist women were sometimes going against general Communist Parties’ lines. Namely, Waters explains how exactly Klara Zetkin was advocating for women’s organizations to be separate from the Parties in the early 1920s in order to “spread the communist message 8 �beyond the small band of the faithful and bring together women from diverse social backgrounds and with a range of political allegiances” (1989: 44). In her book chapter about women’s organizations in the Soviet Union in the 1920s, Mary Buckley presents and discusses the ideological justification for the women’s organization’s existence; the organizational structure and different forms of these organizations as well as the content, relevance and efficacy of their work. She also describes the obstacles that women’s organizations were facing and the different forces that were against separate work among women (1989: 60-107). Buckley says that after the 1917 Revolution in the Soviet Union, the Party needed women to be active, so separate women’s organizations were temporarily allowed and ideologically justified as necessary to raise political consciousness among women (see Lenin’s words above). In order to achieve this goal and to organize and supervise work among women, the Zhenotdel, the Women’s Department of the Central Committee Secretariat, was formed in 1919 (1989: 65). Buckley emphasizes some structural obstacles in implementing changes on behalf of women during the existence of the Zhenotdel (1919-1930), such as the Civil War in the country, high unemployment and the lack of interest of Party leaders in changes in family life (1989: 61). She also mentions the power struggle within the Party and the subordination of the Zhenotdel, as well as strong opposition from conservative Bolshevik men, fear of separation of the women’s question from the joint class struggle, and resistance among some women to accept new roles or to obey policies that were seen as ordered ‘from above’ as problems that the Zhenotdel’s activists were facing (1989: 62). Totalitarian model vs. bottom-up approach Another way in which I discuss the women's question in state socialism is through challenging the totalitarian paradigm according to which emancipation was imposed on 9 �women for the sake of the Communist Party. The “totalitarian-model scholarship”, which Sheila Fitzpatrick explained on the example of the Soviet Union, meant that historians viewed the Soviet Union through the lens of a top-down approach, according to which the Soviet Union was a monolith system in which “the destruction of autonomous association and the atomization of bonds between people produced a powerless, passive society that was purely an object of regime control and manipulation” (2007: 80). This approach was developed mostly by political scientists, who were, according to Fitzpatrick often funded by different US government’s agencies (2007: 80). In the 1970s and 1980s the model was challenged by socalled “revisionists”, who developed a bottom-up approach to the history of the Soviet Union. Unlike the totalitarians, the revisionists were mostly social historians who supposed that “society had to be more than a simple object of regime control” (Fitzpatrick, 2007: 81), and who accordingly shed new light on Soviet Union history. According to Fitzpatrick, the revisionist paradigm prevailed in the mid-1980s within the discipline of Soviet history, but did not change the public picture of the Soviet Union in Western countries (2007: 79). In terms of women’s emancipation, the totalitarian paradigm assumed that the emancipation was a Party project imposed on women from above with different goals than women’s interests, as for example Romanian feminist political theorist Mihaela Miroiu claims (2007: 199). Following the totalitarian paradigm, Miroiu compares communism to fascism and argues that women’s emancipation and political participation through a system of quota aimed to make it certain for the Party to have docile supporters and “barely had to do with the political presentation of women’s interests” (2007: 199). Above all, while acknowledging possible positive consequences for mothers, she evaluates negatively the introduction of state kindergartens and crèches by labelling them as a means of “control over the entire population” (2007: 199). 10 �There are, of course, historians who approach the history of state socialism and of women in state socialist countries from a different perspective: the bottom-up approach. The Polish-American social and cultural historian Malgorzata (Gosia) Fidelis, for example, criticizes “the totalitarian paradigm” and claims that because of this approach “it is rare to find works that give voice to women as active and diverse historical agents” (2014: 167). Fidelis also emphasizes that the “conviction that ‘equality’ was given by the regime” actually “distorts agency from below and contributes to misconceptions about how communism worked in everyday life” (2014: 170). In her book on women and industrialization in Poland after the Second World War, Fidelis concluded that during women’s protests in female dominated industries, members of the Communist Party “often abandoned their official agenda to spread the state ideology among women and pursued their own notions of social justice” (2010: 97). Along similar lines, while claiming that historians can’t easily draw conclusions about the non-existence of women’s activism in state socialist countries because of the lack of research in this field, historian Francisca de Haan argues that some new evidence suggests that “there was large-scale activism of socialist women on behalf of women” (2014: 178). Similarly, Jill Massino, a historian who works on state socialist Romania, says that some of the socialist women, members of the National Women’s Council, the only legitimate women’s organization in Romania, were educated about feminism and were really dedicated to the achievement of gender equality (2014: 179). Second-wave feminism and the “autonomy principle” The third theoretical field I will frame my research in is the feminist critique of Marxism and state socialism. Particularly, I will position my analysis in relation with and in contrast to the second-wave feminists’ use of the notion of the autonomy in evaluating women’s activities in state socialist countries. As I already pointed out in explaining socialist solutions for “woman question” in terms of separate or integrated women’s organizations, 11 �Marxism and feminism had/have a complex and difficult relationship. It was like this from the beginning, when Marxist thinkers put themselves in opposition to so called bourgeois feminism. But second-wave feminist critique towards state socialism and Marxism is equally important for this thesis because in this period Yugoslav feminist historians (such as Lydia Sklevicky) started to write about women’s organizations in Yugoslavia and to evaluate socialist women’s activities, as well as their connections with the Communist Party of Yugoslavia (KPJ). First, I will explain the relationship between Marxism and feminism from the feminist side, then I will present an overview of the discussion among historians today on feminism, state socialism and women’s organizations during state socialism, and finally I will provide basic facts about the feminist movement in Yugoslavia in the 1970s. According to Sonia Kruks, Rayna Rapp and Marilyn B. Young, many Western socialist feminists in the 1970s and 1980s were criticizing Marxist theory for “its inability to sufficiently analyze and incorporate the centrality of the gender division of labour” as well as for “its lack of concerns with sexuality and reproduction” (1989: 8). For example, on a theoretical level, while acknowledging the importance of Marxist analytical power, feminist economist Heidi Hartmann framed the relationship between Marxism and feminism as an “unhappy marriage” and said that Marxist analysis saw women only as part of the working class and in that way “consistently subsume[d] women’s relation to men under workers’ relation to capital” (1981: 98). She said that Marxist categories were sex blind and couldn’t answer the question why women are subordinated to men in family relations. Hartmann claimed that Marxism never actually attacked patriarchy, which she defines as “a set of social relations between men, which have a material base, and which, though hierarchical, establish or create interdependence and solidarity among men that enable them to dominate women“ (1981: 101). She further wrote that some of the key elements of patriarchy that women experience were: heterosexual marriage, childrearing and housework and economic 12 �dependence on men (1981: 104). Hartman says that in patriarchy “men exercise their control in receiving personal service work from women, in not having to do housework or rear children, in having access to women’s bodies for sex, and in feeling powerful and being powerful” (1981: 104). In the 2007 Aspasia Forum “Is ‘Communist Feminism’ a Contradiction in Terminis”, historians mostly discuss women’s autonomy on the individual, personal level and its relation to communism, but some of them also discuss the autonomy of women’s organizations and the importance of autonomy in socialist thought in general (2007). Mihaela Miroiu takes women’s autonomy as a regulative concept for feminism (2007: 197). Her conclusion on communist’s success in solving the women’s question was that “communism has indeed produced a relative economic independence of women from men, but this was not a road to female autonomy” (2007: 200). Other historians in the same Forum were opposing to some extent Miroiu’s insistence on the autonomy principle in evaluating women’s activities and the state socialist approaches to women’s emancipation. Marilyn J. Boxer, while claiming that socialism was “a contest against individualism” (2007: 242), argues that “once the concept of personal autonomy, or any form of individualism, becomes a definitional criterion, then the whole history of European socialism, and of a good many feminisms, stand in the dock” (2007: 242). Apart from personal autonomy, which Miroiu and Boxer discuss, there is still the huge discussion among historian about a different kind of autonomy: the organizational autonomy of women’s organizations in state socialist countries. Croatian historian Renata Jambrešić Kirin applies the “autonomy principle” on the case of the Yugoslav women’s organization and argues that with loss of organizational autonomy, women’s organizations also lost an important dimension of women’s activism: at the same time to work for the sake of the society, but also for themselves (2014: 180). Moreover, she argues that the AFŽ’s successors 13 �were just “fatefully following the Communist Party line” (2014: 180) on whose agenda the political emancipation of women didn’t exist anymore (2014: 181). Chiara Bonfiglioli, who has researched women’s activism in Yugoslavia and Italy during the Cold War, criticizes the application of the “autonomy principle” to women’s organizations in state-socialist countries (2014). She argues that second-wave feminism contributed to the interpretation of women’s activism during the Cold War as being irrelevant or even absent by applying the notion of “autonomy” as the measure for successful work on women’s issues (2012: 22). In her study on women’s organizations in Yugoslavia and Italy during the Cold War, she tries to prove that because of their local and international significance, the “lack of political autonomy” of these organizations “cannot be equated to a lack of political agency” (2012: 280). She claims that when “the principle of women’s collective and individual autonomy from political institutions is taken as a prerequisite for women’s political and social agency, our historical understanding is necessarily limited” because the narrative of autonomy “erases the complexity, ambivalences, and nuances of women’s activism after 1945” (2014: 4). Instead of being focused on the “autonomy principle”, she suggests to take a look at forms of women’s agency that were present “within the framework of existing political movements and institutions” (2014: 4). Along similar lines, Fidelis criticizes the post-1989 approach to the socialist era and “the rejection of the communist era as a black hole in the history of feminism” (2014:170). Russian historian Natalia Novikova calls for contextualization in historiography. She emphasizes that is always necessary to pay attention to “the contexts in which concepts and opinions have been expressed, rather than simply interpreting them arrogantly in terms of what we might believe” (2007: 203). The “autonomy principle” was very important for the young Yugoslav feminist scholars who worked in the 1970s and 1980s. In the 1970s in Yugoslavia, in order to fight 14 �against patriarchy, women started to organize themselves outside of the Communist Party and in opposition to the Conference for the Social Activity of Women (KDAŽ), the official women’s organization that was successor of the SŽD, the organization that I am interested in. These new ideas about women’s emancipation apart from the socialist organizations appeared among young intellectuals born after WW2, who started to gather and held their first public meeting in Belgrade on October 27–November 2, 1978. The conference was called “The Woman’s question: a new approach”, and was also attended by feminists from other European countries (Papić, 1994: 20). After the meeting, the group “Women and Society” was formed in Zagreb in 1979 (one of the founders was historian Lydia Sklevicky, whose work on the AFŽ I am dwelling on) and similar groups were also founded in Ljubljana and Belgrade (Božinović, 1994: 18). The key problems feminists in Yugoslavia emphasized were: “gender role stereotypes; social, economic and political inequality; the myth of female weakness; and the relationship of false history to ideology” (Ramet, 1991: 205). Žarana Papić, a Yugoslav feminist sociologist and anthropologist who was part of this 1970s movement, claims that feminist efforts were possible in Yugoslavia because of the system which was more open (Yugoslavia was not aligned with either of the Power blocs during the Cold War; the self-management economy allowed some kind of private enterprises) and because of the ideology that wasn’t as strong as in other Eastern Europe socialist countries (1994: 20). On the other hand, Papić explains that 1978 conference was criticized by the socialist women’s organization for being a “sex-war conference” (1994: 21). Along similar lines, Božinović wrote that the co-operation of the feminists groups in Zagreb, Ljubljana and Belgrade and their solidarity with each other was “not kindly looked upon by the governmental structures” (1994: 18). In her next point, Papić presents perfectly what could be seen as a general evaluation of socialism by feminists in Yugoslavia, when she says that “in orthodox socialist ideology, 15 �not only that the women’s question is quite simply and automatically solved by the so-called workers’ question, but also any different approach to this women’s question is very, very bad, or very bourgeois or very sex-warish. One of the aims of this conference was the beginning of the critique of the socialist patriarchy and the critique of the socialist concept of women’s destiny” (1994: 21). As could be concluded from Papić’s claim, the Yugoslav feminists didn’t “speak of overthrowing socialism” but about “the need to overthrow patriarchy and of the failure of socialism to do so” (Ramet, 1991: 204). The young feminists acknowledged the progressiveness of the Yugoslav legislation on equality, but they criticized the bad implementation of the laws, the strong influence of patriarchy in private and public life, as well as the “condemnation of feminism” by the state but also by women’s organizations and the older, anti-fascist generation of women activists (Bonfiglioli, 2014: 3-4). One of the feminists whom historian Sabrina P. Ramet interviewed in Belgrade said that the “official women’s organization is really a joke. They are doing nothing useful but they are very, very afraid of the feminist organizations because we are doing their job for nothing, and they are afraid that soon people will see that their organization is unnecessary” (quoted in Ramet, 1991: 204). Lydia Sklevicky, who started to research women’s history, was an active participant of this second-wave feminist movement in Yugoslavia. How to apply this to Yugoslavia? This thesis, which deals with the specific case of Yugoslavia, could be seen as part of the emerging scholarship on rethinking the relations of socialism and feminism. Both the history and historiography of the women’s movement in Yugoslavia are extremely interesting research fields. First, in Yugoslavia was a strong presence of women’s organizing, as I will demonstrate further in my thesis. Second, because of the different kind of socialism, Yugoslavia was an exception among state socialist countries in Europe for having a developed second-wave feminist movement, as I demonstrated above and will elaborate more in the 16 �chapter about the AFŽ. Actually, in this thesis I try to question the main historiographical narrative about the AFŽ and its dissolution in 1953. The hegemonic narrative, which was formed in the 1980s under the influence of second-wave feminism, presents the AFŽ’s dissolution as a turning point in organized women’s movement in Yugoslavia. According to this narrative, the dissolution of the AFŽ, a unique, autonomous and uniform women’s organization, meant the end for meaningful work on women’s issues in Yugoslavia. I’m questioning the hegemonic narrative on the AFŽ narrative, not in order to completely reject it, but in order to understand where it comes from and how it works. In other words, I discuss the influence of second-wave feminism on writing women’s history and ask questions about the AFŽ’s successor organization without applying the second-wave feminist lenses that lead to denying women’s agency. I approach the SŽDH from the bottomup perspective, trying to figure out how the SŽDH women saw themselves, how they negotiated their position within the Yugoslav socialist system, and in which ways they struggled with the patriarchal society they were living in. I try to demonstrate that the SŽDH women weren’t simply docile Party followers and that they had their own ideas about how to organize women within the new system they found themselves in. I locate the changes within the official women’s organization in the context of self-management and decentralization of Yugoslavia and strive to demonstrate the complexity of the issue of women’s organizing in state socialist countries on the specific SŽDH case. I situate the discussions within the SŽDH within the broader question whether to have separate women’s organizations (that would separate women from the joint struggle for socialism) or not. I already showed that this was and still is a huge debate within the socialist movement and I put the Yugoslav case and discussions that were going on forming the SŽDH in this perspective. In the first chapter of this thesis I will provide basic facts about Yugoslavia in order to situate the women’s organization which I research. I will explain the role of Yugoslavia, 17 �particularly, role of communists and their leader Josip Broz Tito, in the Second World War. Then I will explain the specific form of socialism in Yugoslavia, so called self-management socialism, and finally, I will provide some statistics and facts about women’s position in Yugoslavia until the 1960s. In the second chapter I will focus on the history and historiography of the AFŽ. Firstly, I will briefly introduce the women’s movement in Yugoslavia before WW2; secondly I will present the goals, activities and the organizational structure of the AFŽ (1942-1953); thirdly, I will discuss historians’ evaluation of the AFŽ’s activities and the changes that happened within the organization. Finally, I will discuss historians’ interpretation of the dissolution of the AFŽ. In the third chapter I will present my analysis of the archival documents of the SŽDH, through which I discuss its goals and activities and the debates that were going on within the organization. I will first provide basic information on the SŽDH’s structure and activities, and then will analyze the discussions that were going on within the SŽDH around the complex issue of women’s organizing in Yugoslavia. Thirdly, I will explore the SŽDH women’s debates about the main goals of their organization. Finally, I will look at the problems the SŽDH women were facing on the ground and explain how they were trying to solve those issues. 18 �1. A short history of Yugoslavia In this chapter I will provide a short history of Yugoslavia until 1961 in order to be able to explain better and position properly the women’s organization SŽD that I research, which existed from 1953 to 1961. First, I will present the most important facts about the Communist Party of Yugoslavia (KPJ), the role of the communist leader Josip Broz Tito in the Liberation War as well as his relationship with the Soviet Union and the international communist movement. Then I will explain the specific form of socialism, so called selfmanagement socialism, that was introduced in 1950 in Yugoslavia to some extent as a consequence of Tito’s relations with Stalin and the Soviet Union. This was followed by a structural reorganization of Yugoslavia and Tito’s new position in international relations as one of the founders of the Non-Aligned Movement. Finally, I will briefly elaborate on women’s position in early Yugoslavia in terms of the law, labour and women’s literacy rate. 1.1. The KPJ, Tito and Yugoslavia in WW2 After the First World War, the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was formed in 1918 and this is where I start to describe the history of Yugoslavia. In April 1941, the Kingdom of Yugoslavia (the name was changed in 1929) was attacked by Axis powers and collapsed very quickly, with its territory being divided into several occupied areas (Prout, 1985: 1). One of the most powerful groups in resisting the occupiers in the National Liberation War was the antifascist group Partisans, led by the Secretary-General of the Communist Party of Yugoslavia (KPJ), Josip Broz Tito (Prout, 1985: 1). The KPJ was formed in 1919, but was banned under the 1921 Law on the Protection of the State, and it was still banned when Yugoslavia collapsed in WW2 (Jović, 2009: 55). Tito was a communist who was in close relationship with the Soviet Union and since the KPJ was part of the Comintern (The Third International), Tito arranged a meeting of the Antifašističko vijeće narodnog 19 �oslobođenja Jugoslavije (Anti-Fascist Council of the Peoples' Liberation of Yugoslavia, AVNOJ) on November 26-27, 1942 in Bihać, after consultation with Moscow (Swain, 2011: 49). Earlier that year, Soviet leader Stalin already gave Tito advice about how to organize a governmental body which would not insult the Western allies. Stalin said that Tito “should strive to organize a national committee of support for the Yugoslav people’s struggle for liberation” and that “this committee should promote, in the country and abroad, the political platform of the people’s liberation partisan army” (quoted in Swain, 2011: 49). The resolution adopted during the meeting set up the AVNOJ as “representative body of the liberation movement“ (Pavlowitch, 2008: 131) and a new system of committees, in which lower committees had to follow higher committees’ decisions, was established (Swain, 2011: 50). In December of the same year, the women’s organization AFŽ was formed. The second meeting of the AVNOJ was held in Jajce in November 1943, where a decision was made about the federal character of the Yugoslav state (Pavlowitch, 2008: 210). During this session, the AVNOJ was proclaimed as the legislative body, and a new kind of provisional government (National Committee of Liberation, with five communists out of nine members) was formed with Tito as president of that government (Pavlowitch, 2008: 210). This was an important moment in creating the new state, because Tito actually denied any right to the exiled government, which could be seen as problematic for the Western allies who supported the Yugoslav King Petar II and his exiled government. Stalin was afraid that the AVNOJ’s decision would cause problems with his allies, but in the end that did not happen: the Western Allies accepted Tito’s movement as the only resistance movement in Yugoslavia (Pavlowitch, 2008: 211-212). In October 1944, the Red Army entered Yugoslavia, after Tito signed an agreement with the Soviet Union about temporary help in some parts of the country. On March 7, 1945, in Belgrade, Tito set up the new government of Demokratska federativna Jugoslavija 20 �(Democratic Federal Yugoslavia, DFJ) and the AVNOJ turn itself into a provisional parliament during its last session in August 1945 in Belgrade (Pavlowitch, 2008: 297-298). The provisional Assembly called for elections, while giving the right to vote to every man and woman older than eighteen. Just before these elections the Narodni front (People’s Front, NF) was formed. The People’s Front was the successor of the Narodnooslobodilački front (People’s Liberation Front, NOF) and consisted of several partisan groups, as well as of some non-communist groups, but with the KPJ leading the Front. The People’s Front won 90% of the votes in the November 11 elections, and several days later, the Constituent Assembly abolished the monarchy and declared the Federativna Narodna Republika Jugoslavija (People’s Federal Republic of Yugoslavia, FNRJ). Soon after, in January 1946, a new Constitution, based on the 1936 Soviet Union Constitution, was adopted (Pavlowitch, 2008: 268-269). The People’s Federal Republic of Yugoslavia was a federation of six republics Croatia, Serbia, Slovenia, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Montenegro - and two autonomous provinces, Vojvodina and Kosovo. In the period between 1948 and 1950, the Yugoslav government was organized as a hierarchical chain of “state-Party joint” committees on the federal, republic and local level, and on each level it was difficult to distinguish the state from the Party (McFarlane, 1988: 45). At the same time, power was concentrated mostly at the federal level (Prout, 1985: 1). Apart from committees, mass organizations such as the youth organization, unions and the women’s organization (the AFŽ) were the main forces within the People’s Front (Sklevicky, 1996: 109). Pre-war Yugoslavia was a “class society based on agrarian relations” and economically dependent on Europe and this is what communists wanted to change when they came to power (McFarlane, 1988: 11). In order to transform the social structure, the KPJ decided to transform the economic system from 21 �agrarian to industrial, with a rapid industrialization based on the Soviet model from the 1930s (McFarlane, 1988: 12). 1.2. The Yugoslav specific form of socialism Yugoslavia’s specific form of socialism (self-management socialism) was introduced in the 1950s, a decision highly influenced by Tito’s international relations. Historian Stevan Pavlowitch argues that Tito “was a political leader and organizer” who “tied a popular resistance movement to the cause of world communism led by the Soviet Union under Stalin” (2008: 280). Yugoslavia, as I said above, used the Soviet model for its organizational structure and it also introduced the Soviet model of socialism. But in 1948 the Tito-Stalin break up happened, which was a turning point in the Yugoslav political and economic system. There were several economic and political reasons for this split: Stalin wanted a greater control over Yugoslavia and he opposed the idea of a Balkan Federation (a federation of Balkan communist countries, which would make Yugoslavia and her allies much more powerful). On the other hand, Tito was not satisfied with the introduction of joint-stock companies that would favor the Soviet economy, not the Yugoslav, because he saw this as a part of unfair economic relations between two countries (McFarlane, 1988: 13-14). The final split happened when Yugoslavia was expelled from the Cominform (the international alliance of the Communist parties formed in 1947) in June 1948, followed by a complete economic blockade imposed on Yugoslavia at the end of year (McFarlane, 1988: 15). Tito was in a very difficult situation in which he and the Party had to come up with a new approach in organizing the country in order to adjust to the new circumstances: having lost their great ally and the economic support it provided, and being isolated in the international community. This was when the idea of a new reading of Marx and the introduction of new form of socialism was adopted (Jović, 2009: 60), as well as the necessity for decentralization of the highly centralized country. 22 �Self-management was a system in which “the economy, local communities and public administration” were organized in such a way as to prevent high bureaucratization and to restrict state control and influence (Šmidovnik, 1991: 31). In this economic system, the state was not the owner of the enterprises anymore and self-management of working councils was introduced, or, in other words, in this system “productive property [was] managed by nonstate bodies, collectives or ‘groups of associated labour” (McFarlane, 1988: 148) in which emphasis was put on a greater productivity of the enterprises. This change started in 1950 with the passing of the Law on Workers’ Control (McFarlane, 1988: 32), and despite difficulties in implementing these changes, Yugoslavia experienced economic growth during the 1950s. As political scientist Bruce McFarlane writes, “forms of economic organization conditioned forms of social organization and political institution” (1988: 45), which is why administrative decentralization followed. Re-reading Marxist theory, the Yugoslav communists decided to give greater autonomy to the republics of Yugoslavia (McFarlane 1988: 17) and also decided that each republic could decide on its own governmental structure, according to its context and needs (McFarlane 1988: 45). The role of the central state was weakened by the Law of Constitution from 1953, since only five state ministries continued to exist on the federal level, while the ministries for Economy, Budget, Home Affairs and Administration were put on the republic level (McFarlane 1988: 33). Several other steps were taken in order to show the KPJ’s commitment to decentralization: in 1952 the Party changed its name to the Savez komunista Jugoslavije (League of Communists of Yugoslavia, SKJ), and in 1953 the People’s Front was reorganized into the Socijalistički savez radnog naroda (Socialist Alliance of Working People, SSRN) (McFarlane 1988: 17). These changes influenced all levels of the Yugoslav political, social and economic structure and it was during 23 �this process of change that the AFŽ was abolished (in 1953) and the SŽD, as a new, decentralized women’s organization, was formed. In addition to the republics being more politically and economically free, a system of communes was introduced by law in 1955 (Šmidovnik, 1991: 25). Edvard Kardelj, the most important communist ideologist in Yugoslavia, defined the commune as “an integrated social and economic community of all the inhabitants and organizations (including enterprises) in its territory” (quoted in Šmidovnik, 1991: 25), according to the example of the Paris commune of 1871 (Šmidovnik, 1991: 26). Actually, the commune was meant to be the basic unit of society, with all other “forms of state” (federation, republics and regions) being grounded on it (Šmidovnik, 1991: 25). The commune was supposed to work on the principle of selfmanagement, and communes on the local level, also called Narodni odbori (People’s Committees, NO), were supposed to take over the role of local governments (McFarlane 1988: 49). Even though Yugoslavia experienced huge economic growth during the first phase of decentralization in the 1950s and the second Five Year Plan (1957-1961) was implemented successfully, a second phase of decentralization and de-bureaucratization started in 1961 (Prout, 1985: 23-24). With the new 1963 Constitution (which had been debated since the end of 1960), the republics gained more political and economic autonomy (McFarlane, 1988: 3435) and all of this, of course, influenced the Yugoslav mass organizations. The SŽD was reconstructed in order to achieve greater decentralization and in 1961 changed its name to Konferencija za društvenu aktivnost žena (Conference for the Social Activity of Women, KDAŽ). It was during this period that Tito’s new foreign policy was introduced. Already in 1960 he established that the Yugoslav foreign policy would be focused on demilitarization, world peace and anti-colonialism and in 1961, at the meeting in Belgrade, he became one of the founders of the Non-Aligned Movement – a group of countries which were not in alliance 24 �or contra the two major blocs (the Eastern and the Western block) in the Cold War (McFarlane, 1988: 180-181). Finally, I would like to briefly explain the abbreviations I use. The Socialist Alliance of Working People (SSRN), as every other organization in Yugoslavia, had its federal, republic and local (district, county) level. I use SSRN when I refer in general to the Socialist Alliance of Working people; SSRNJ, when I’m referring to the federal (Yugoslav) level and SSRNH when I’m talking about the republic level of Croatia (Hrvatska). The same applies to the organizations that I will be discussing: the Antifašistički front žena (Antifascist Women’s Front, AFŽ) and the Savez ženskih društava (Union of Women’s Societies, SŽD). 1.3. Women's position in Yugoslavia Historians agree that the Yugoslav authorities accepted the Soviet model of women’s equality in the first three years after the Second World War (Jancar-Webster, 1990; Bonfiglioli 2014). The Soviet model included “women’s equality in the public sphere” and “‘social motherhood’ in the private sphere” (Bonfiglioli, 2014: 8). Summarizing Vida Tomšič’s (later one of the AFŽ’s leaders) essay from 1940, historian Lydia Sklevicky says that in the newly formed Yugoslavia, the women’s question was supposed to be solved similar to the Soviet Union model: “political equality – protection of a woman’s reproductive function – socialization of child rearing – education – labour” (1996: 51). Following the Soviet model of women’s equality and the Soviet Constitution from 1936, the Yugoslav authorities included articles on gender equality in the Yugoslav 1946 Constitution. Many changes happened in women’s lives in Yugoslavia after the Second World War in many fields, including the law, education and paid labour. Before the Second World War, women didn’t have the active or passive right to vote. They obtained the right to vote in Yugoslavia in 1945, while the war was still going on, with later confirmation of the right to 25 �vote in the 1946 Yugoslav Constitution (Jancar-Webster, 1990: 163). The 1946 Constitution guaranteed equality in Article 24, with the statement that “women have equal rights with men in all fields of state, economic and social-political life. Women have the right to the same pay as that received by men for the same work, and as workers or employees they enjoy special protection. The state especially protects the interests of mothers and children by the establishment of maternity hospitals, children’s homes and day nurseries, and by the right of mothers to a leave with pay before and after childbirth” (quoted in Bonfiglioli, 2014: 8). Additionally, the 1946 Constitution guaranteed universal access to education, health and child care (Jancar-Webster, 1990: 163). In 1931, the illiteracy rate for women in Yugoslavia was huge: 54,4% of women was illiterate (Tomšič, 1980: 18, quoted in Ramet, 1999: 95-96); in 1961 this percentage had been decreased to 28,8% (Đurić and Dragičević, 1975: 10, quoted in Ramet, 1999: 96). In general, there were two reasons for the inclusion of women into the paid labour force in all state-socialist countries: gender equality was a part of socialism as an ideology but also the systems needed women for the huge projects of industrialization (de Haan, 2012: 89). According to Vida Tomšič, who was a war heroine, partisan and one of the leaders of the AFŽ, about 27% of the industrial labour force in 1939 in Yugoslavia were women, and between 1945 and 1948 this percentage increased to 47% (quoted in Jancar-Webster, 1990: 164). In 1950 the percentage of women workers in the overall Yugoslav labour force was 23.2%, and in 1960 the percentage increased to 27% (de Haan, 2012: 89). Just to briefly compare with Western countries, de Haan explains how the level of participation reached in East Europe in 1960s and 1970s was reached in the West only twenty to thirty years later (2012: 95) 26 �Even though abortion was prohibited in 1951, very soon, in 1952, a new law legalized abortion if it was carried out for medical reasons (Božinović, 1996: 158). But the practice was different and there were many obstacles in implementing the 1952 law in some parts of the country. In 1963, this was changed, when the practice was standardized and the abortion procedure was liberalized, and in 1977 abortion was permitted without any restriction until the tenth week of pregnancy (Božinović, 1996: 158). Conclusion In this chapter I strived to contextualize the organization that I research and to provide a short historical background for it. This is important for a better understanding of the changes within the women’s organizations in Yugoslavia in the 1940s and 1950s, since both the AFŽ and later the SŽD and the KDAŽ experienced changes in their organizational structure, activities and goals, according to changes that were happening in the overall Yugoslav economic, political and social structure. I found it relevant to mention the role of communists in the National Liberation War and Tito’s foreign policies and contacts with the Soviet Union, because both influenced the Yugoslav state, and accordingly the women’s organization. I explained the meaning of self-management and decentralization for the Yugoslav system, because this is where and when the abolition of the AFŽ and the formation of the SŽD, organization whose documents I analyze, were situated. In the end I briefly explained women’s position in the Yugoslav society and changes in women’s lives after the Second World War; changes to which women themselves and women’s organization contributed to a great extent, which will be elaborated in the next chapter on the AFŽ, as well as in the analytical chapter on the meaning of the SŽDH, its activities, goals and discussions that were going on within the organization. 27 �2. History and historiography of the AFŽ In this chapter I will explore and discuss how historians have written about the women’s organization Antifašistički front žena (Antifascist Women’s Front, AFŽ) that existed in Yugoslavia from 1942 to 1953. Namely, I will be focused on books and articles about the AFŽ and will present historians’ evaluations of the AFŽ’s activities and their ideas about the meaning of the dissolution of the AFŽ for women’s activism in Yugoslavia. The main historiographical question of this chapter, discussed through the most relevant literature about the AFŽ is: How have historians written about the AFŽ and how have they explained the role of the AFŽ and the meaning of its dissolution in 1953 for women’s organization in Yugoslavia? Trying to answer this question, I will first provide basic historical facts about the women’s movement in Yugoslavia before the establishment of the AFŽ. Secondly, I will explain how, when and in which circumstances the AFŽ was founded, what kind of activities it carried out, what changes in organizational structure and regarding its position within the People’s Liberation Front the organization was going through, and how and in which specific context it was dissolved. Thirdly, I will demonstrate historians’ evaluation of the AFŽ’s activities and the changes in its organizational structure. Finally, I will discuss key arguments and claims about the meaning of the AFŽ and its dissolution in 1953 for meaningful work on women’s problems in Yugoslavia given by several historians who have written about the AFŽ. Following historian Chiara Bonfiglioli, I will locate these historiographical interpretations of the AFŽ in the time in which they emerged and discuss how these narratives were part of the contemporary scholarly and political (feminist or otherwise) framework. 28 �2.1. The women’s movement in Yugoslavia before the AFŽ According to feminist historian Lydia Sklevicky (1952-1990), the Antifašistički front žena was a successor of two different, often competing, traditions in the women’s movement in Yugoslavia between the First and Second World War: the bourgeois women’s movement and the socialist women’s movement (1996: 79-107). The women’s movement in Southern Slavic countries emerged at the end of the 19th century, when women’s autonomous organizations carried out activities related to traditional women’s role (such as care work), but in the beginning of the 20th century these bourgeois organizations redirected their activities towards the political sphere, demanding women’s right to vote and equality before the law (Sklevicky, 1996: 79). These women were active participants in the First World War (mostly as nurses on battlefields), and after WW1 continued with their activities within bourgeois women’s organizations. Even though these bourgeois women’s organizations’ activities were separated from the activities of women in the labour movement in the interwar period, Sklevicky emphasizes that the shared fear of fascism provided common ground for the two movements and that in the 1930s they were cooperating to some extent (1996: 80). In 1919, the women’s section within the Communist Party of Yugoslavia (KPJ) was established; i.e. the same year when the KPJ was established (Ramet, 1999: 93). At their first conference, the socialist women accepted the KPJ’s program, which stated that the KPJ “demands full and unrestricted equality for all men and all women, regardless of religion, nationality or occupation, as well as the universal, equal and secret right to vote for all citizens of eighteen years and above” (Božinović, 1996: 102). But Sklevicky claims that only during the 1930s women in the KPJ started to be more organized and that the above mentioned cooperation with the bourgeois movement was useful for the “creation of a new self-consciousness of the female Party members about women’s ‘double oppression’ – being 29 �subordinated to capital, but also being in a subordinated position [to men] within the labour movement” (1996: 86). The bourgeois feminist movement dissolved itself at the end of 1940 because of the war, but Sklevicky argues that the AFŽ, which appeared two years later, was a successor of this tradition, as well as a successor of the women’s movement within the labour movement (1996: 81), which continued to exist and work on mobilizing women for the revolutionary movement (Božinović, 1996: 127). 2.2. The AFŽ (1942-1953) – organizational structure, goals and activities The Antifašistički front žena (Antifascist Women’s Front, AFŽ) was created in December 1942 and dissolved in 1953, with several organizational and program changes during its existence. Women were active participants in the anti-fascist People’s Liberation Front during the Second World War in Yugoslavia, and historian Neda Božinović claims that from the very beginning they were supposed to help the army but also to work on women’s political and cultural education (1996: 135). The KPJ issued a directive in November 1942 to create AFŽ groups in every city or village, with explicit emphasis on the idea that the AFŽ was to be part of the People’s Liberation Front (Bonfiglioli, 2014: 5). The delegates from already formed women’s groups met at the conference in Bosanski Petrovac on December 7, 1942 to decide on the program and the structure of the women’s organization - and that is where and how the AFŽ was formed (Božinović, 1996: 142-143). In this short overview of the AFŽ’s history, I will mostly dwell on Sklevicky’s work on the AFŽ, which was supposed to be part of her doctoral dissertation and was published posthumously in 1996, because hers is still the most thorough analysis of the AFŽ. Sklevicky distinguishes four phases in the organization’s life in terms of organizational structure, main goals and the activities that were carried out by the organization: (1) The AFŽ in the war 30 �period (1942-1945); (2) Educational model of the AFŽ (1945-1947); (3) Commanding/Directive model (1948-1949) and (4) Dualistic model of the transitional phase (1950-1953). Sklevicky describes and discusses these phases in detail (1996: 63-138). During the war, the AFŽ had two main tasks: to help the army by performing voluntary labour (help in food supplies, gathering clothes, etc.) and generally to organize life in the liberated areas, and secondly to work on women’s political and cultural emancipation (Sklevicky, 1996: 25). Sklevicky claims that during the Educational phase (1945-1947), right after the war, the AFŽ was supposed to perform reconstruction work and to organize functional everyday life, which included providing assistance to working mothers, taking care of the wounded and the orphans, etc. (1996: 117). At the same time, the AFŽ had the most important role in raising the consciousness and social status of women (through improving their literacy rate and organizing different educational courses), as well as in the political socialist education and efforts to gain women’s support (women in Yugoslavia obtained the right to vote in 1945) for the new Communist authorities (Sklevicky, 1996: 118). Sklevicky argues that in this period, the AFŽ was an organization with a pyramidal structure (with a wide rank-and-file membership, county, district and regional committees, and at the top the main committee and the central committee) and a certain level of organizational autonomy (1996: 119). Sklevicky further states that in this period the KPJ’s aim was not to subordinate the AFŽ to the People’s Front, but to demand help from the AFŽ for the Front (1996: 117). She also emphasizes that this model of the AFŽ was the most efficient for mobilizing women through an “instrumentalization of traditional women’s roles” (1996: 122). In other words, women in the AFŽ were participating mostly in social and care work. The next AFŽ’s phase was that of the Commanding/Directive model (1948-1949), during which the KPJ had positioned itself as a leader of all mass organizations that participated in the People’s Front. Thus, the KPJ was giving commands and directions, 31 �according to which the mass organizations were shaping their activities (Sklevicky, 1996: 131-132). Accordingly, there were changes in the AFŽ’s relation with the KPJ and the People’s Front. Sklevicky claims that the AFŽ leaders changed the definition of the organization. The AFŽ accepted the program of the KPJ and defined itself as the one KPJ’s organizational form for work among women (1996: 132). The AFŽ created its goals in accordance with the demands of the first Five-Year Plan and redirected its activities. The main AFŽ’s task in this period was to bring women into the labour force and, in order to do that, to take care of working mothers and their children (Sklevicky, 1996: 125-127). This corresponds to what happened in the Soviet Union after the introduction of the First Five Year Plan (1928-1932), according to Mary Buckley. She claims that women’s liberation, until then understood to be achieved through education, joining the labour force etc., at this point started to be seen through “participation in plan fulfilment” (1989: 77). The final, Dualistic model of the transitional phase (1950-1953), Sklevicky explains as a phase during which the AFŽ went through a lot of (self) criticism for being too formal, bureaucratized and professionalized. This criticism, according to Sklevicky, was a consequence of the ideas of “democratization, decentralization and debureaucratization”, incorporated in the political discourse after the introduction of self-management socialism in 1950 in Yugoslavia (1996: 135). Sklevicky says that the AFŽ had a specific role in this period to organize its work according to the KPJ’s priorities, for example, to put special emphasis on the work among peasant women and on socializing and rearing pre-school children (1996: 137). According to Božinović, however, after the Third Congress of the AFŽ in 1950, the organization especially focused on the problems of illiteracy and educating peasant women about household and child rearing (hygiene, healthy nutrition, etc.) (1996: 154). According to Sklevicky’s analysis of the AFŽ, there were changes in the organizational structure in this period, which became more complex. Namely, after the Third Congress of the AFŽ in 1950 32 �two new assistive organizational forms were introduced within the AFŽ: sekretarijati (secretariats) and aktivi (‘actives’). Secretariats were special bodies that managed and coordinated the work of the AFŽ, while ‘actives’ were basic units that “intended to be forms of direct democracy from the ground” in order to “trigger the ‘self-initiative’ of the masses” (1996: 128). Sklevicky didn’t finish her work on this phase of the AFŽ’s structure and activities, but Božinović explains how during the Fourth Congress of the People’s Front in January 1953, a decision was made about forming special commissions for work among women within the Socijalistički savez radnog naroda (the People’s Front changed its name into Socijalistički savez radnog naroda or Socialist Alliance of the Working People, SSRN, during that congress) (1996: 165-167). The organizational structure of the AFŽ was also discussed at the People’s Front’s Fourth Congress and the conclusion was that the AFŽ could continue to exist simultaneously with the planned women’s commissions, but had to go through changes that would result in the AFŽ becoming “not a uniform and single organization, but more an alliance of several autonomous women’s organizations” (Božinović, 1996: 167). Nevertheless, at the Fourth Congress of the AFŽ later that year, the organization was dissolved and a new organization, the Savez ženskih društava (Union of Women’s Societies, SŽD) was formed. The Resolution on forming the SŽD emphasized that the existence of a single and uniform organization would “separate women from joint efforts in solving social problems, support the wrong idea about women’s position in the society being some kind of separate women’s issue and not an issue of the entire society, an issue of all socialist fighters” (quoted in Božinović, 1996: 169). It is still unknown why the AFŽ women decided to dissolve the organization, despite the January 1953 decision to keep the AFŽ. 33 �2.3. Historians' evaluation of the AFŽ's activities and the changes in its organizational structure Lydia Sklevicky, whose work on the AFŽ is the most detailed (1996), Neda Božinović, who explains thoroughly the AFŽ’s work (1996), and other historians who have written about the meaning of the AFŽ for women’s emancipation and have provided their evaluation of its activities, all give a general positive evaluation of the AFŽ’s early years. Neda Božinović (1917-2001), who was an active member of the AFŽ and a feminist activist in Serbia, claims that Yugoslav women were actively fighting for all rights that they received in the socialist Yugoslav state and that the AFŽ was the organization through which they articulated their needs and demands (1994: 15). Božinović further writes that the AFŽ, besides its role in helping the army during the Second World War, since it was created was fighting against women’s oppression, and after the war started to fight against patriarchal customs in Yugoslavia (1994: 15). American political scientist Barbara Jancar-Webster, who has written about women and revolution in Yugoslavia during the Second World War, argues that even though the AFŽ “was not a spontaneous organization of women” (1990: 157), it was an excellent example of what could happen when women who were organized under the Communist Party’s sponsorship “inject their own needs and goals into operation” (1999: 78). Even though Jancar-Webster (without substantive evidence) claims that the AFŽ was never meant to be an organization in which women would represent women, but an organization with an hierarchical top-down structure and the KPJ’s “tool to educate and mobilize women for its side of the conflict” (1999: 82), historians argue that the organization made a difference in women’s lives. Sklevicky, Božinović, Ramet, and Stojaković agree on the positive influence of the AFŽ on women’s position in the political and social spheres. For example, Sklevicky, who raised questions about the reasons for the invisibility and lack of 34 �historians’ research on the AFŽ, and while herself providing the first serious historical work on the AFŽ, claims that the AFŽ was the only organization in the post-war period that was a successor of women’s hundred years long efforts to become part of the public sphere and to achieve equality in all aspects of social life (1996: 62). Similarly, in her evaluation of the AFŽ’s impact on women’s everyday life, Božinović writes that the AFŽ gave women opportunities to be active on the local level and to change their communities (1994: 15). She also emphasizes that AFŽ’s activists were in direct contact with many women and that because of this “they uncovered the specific problems that the women from various social backgrounds were facing, brought them to public attention, and sought for ways to solve them” (1996: 262). While analyzing the meaning of the changes in the AFŽ’s organizational structure and while criticizing the gradual loss of the AFŽ’s autonomy, Sklevicky acknowledges that the AFŽ (and through the AFŽ - women themselves) played a role in achieving positive changes in women’s lives until 1949, such as increased literacy rate, entrance in the labour force, better health care, and socialized childrearing through the opening of kindergartens and crèches (1996: 134). Along similar lines, Sabrina Ramet, a US scholar who has focused on East and South-East European affairs, emphasizes that the AFŽ played a very important role for women in many spheres, such as health care and in opening facilities such as restaurants, collective laundries and many others (1999: 93). Gordana Stojaković, a feminist historian who has been doing research about the AFŽ in Vojvodina for many years, argues that the AFŽ women were working on the reconstruction of the country in the key years after the Second World War and that the AFŽ was the organization through which the idea of a new life for women in socialist society was introduced (quoted in Marčetić, 2013). In her work on the journals of the AFŽ, Stojaković analyses what kind of messages were sent through the journals Glas žena (The voice of 35 �women) and Zora (The Dawn), how these messages were received and how much influence they had on women’s everyday life (2012: 14). She claims that through the AFŽ, women had an opportunity to express themselves and to discuss different issues, and that through the AFŽ’s journals opinions about and ideas for solutions to women’s problems were available to a large number of women in Yugoslavia (2012: 38). However, historians have evaluated negatively the changes in the AFŽ’s organizational structure after 1948. Sklevicky interprets negatively the changes that happened during the Directive model (1948/1949), specifically, the KPJ positioning itself as a leader of all mass organizations and issuing directives towards them, according to which the AFŽ defined itself as the organizational form of the KPJ's work among women and fulfilled its directives (1996: 132). Sklevicky evaluates these changes as loosening the vertical hierarchical structure of the AFŽ and lowering the level of the organizational autonomy (1989a: 101). She also criticizes the changes that happened in 1950, when the AFŽ introduced a new organizational form, called ‘actives’. Sklevicky explains this change as detrimental for the AFŽ, because the organization lost its own vertical lines, ‘actives’ were “mutually unrelated” and “integrated into the PF [People’s Front] on respective hierarchical level” (1989a: 103). 2.4. Historians’ interpretation of the dissolution of the AFŽ After the above mentioned changes in the AFŽ’s organizational structure, goals and activities (Sklevicky, 1996; Božinović, 1996), the AFŽ was finally dissolved in 1953 and replaced by the Savez ženskih društava (SŽD), which was integrated in the SSRN. Sklevicky, who started to research the AFŽ in the context of the late 1970s, when the first feminist groups appeared in Zagreb, presented the changes in the AFŽ’s organizational structure as gradual loss of the organization’s autonomy, which transformed the AFŽ into an organization 36 �that “was obediently fulfilling the Party’s directives” (1996: 132). Sklevicky has a very clear position on the changes in the AFŽ’s organizational structure and relations with the KPJ and People’s Front. She claims that the AFŽ could have provided the institutional space for the struggle against women’s discrimination and for the fight against patriarchal society, if only it had insisted on being an “independent mass political organization” (1996: 36). Other historians have followed Sklevicky’s approach. Barbara Jancar-Webster, for example, in her book about women and revolution in Yugoslavia (1990), relies mostly upon Sklevicky’s earlier work on the AFŽ.3 Jancar-Webster’s narrative about the AFŽ is also a narrative of gradual loss of autonomy until the final subjugation of the AFŽ to the KPJ (1990: 163-167). Even the name of the chapter in which she explains the end of the AFŽ (“The Reassertion of Patriarchy and the End of the AFŽ”) suggests clearly her interpretation of the AFŽ’s dissolution. Jancar-Webster emphasizes that the AFŽ lost its autonomy in 1950, when the organization became just “a transmission belt” of the KPJ (1990: 166). She evaluates the disappearance of women’s separate organizations in 1953 as detrimental, because it “deprived women of an independent organizational base from which to develop a women’s position and to make claims as women upon government and society” (1990: 174). Along similar lines, Božinović argues that the final shift of women’s issues to the SSRN and the abolishment of the AFŽ in 1953 was “the beginning of the end of organized women’s work in which they defined their own problems and found their own solutions” 3 Lydia Sklevicky died in 1990, and her unfinished doctoral disertation on the AFŽ was published posthumuosly in 1996. But she wrote several articles on women's movement in Yugoslavia, especially on the AFŽ, that were published in 1980s and were avaliable for other historians. Sklevicky, Lydia. 1989a. “Emancipated Integration or Integrated Emancipation: The Case of Post-revolutionary Yugoslavia” in Arina Angerman et al., ed. Current Issues in Women’s History. pp. 93-108. London and New York: Routledge. Sklevicky, Lydia. 1989b. “More Horses than Women: On the Difficulties of Founding Women’s History in Yugoslavia”, Gender & History 1(1): 68–73. 37 �(1994: 16). While framing the dissolution of the AFŽ as a result of patriarchal backlash and claiming that patriarchal society welcomed the abolishment of the AFŽ (1996: 170), Božinović emphasizes that the main problem with this dissolution and the redistribution of responsibilities was that the SSRN was now responsible for conducting activities for women’s conscience raising. She argues that the Socialist Alliance didn’t pay much attention to these duties “since the most rigid, patriarchal concepts regarding the woman held on obstinately among the members and leadership, and they had no motive whatsoever to renounce their privileged position in the family and in the society” (1996: 263). Gordana Stojaković explains how women’s political engagement and the importance of the AFŽ started to decrease after the introduction of self-management and decentralization in 1950 in Yugoslavia, when the previously established social standards (kindergartens, crèches) became an expensive project for the state (Stojaković, 2012: 18). Stojaković also claims that the idea of a strong fight against patriarchy, which was very present during the war and during the post-war reconstruction of the country, started to disappear in the 1950s Yugoslav state (2012: 18). Very similar to Sklevicky, she concludes that with the dissolution of the AFŽ, women “lost the space for collecting experiences and discussing problems and successes on their way towards women’s emancipation” (2012: 38). What I found equally interesting in Božinović’s work on the AFŽ, however, is her remark about contradictions in one essay that was read during the Fourth (last) Congress of the AFŽ in 1953. Božinović points out that the decision was made that work among peasant women would be focused on enlightenment, without any political characteristics, but Bosa Cvetić’s essay (who was one of the AFŽ leaders and later one of the SŽD leaders) concluded that “women have to be educated to be fighters for achieving full equality for themselves, the equality that is already recognized by our revolutionary laws” (quoted in Božinović, 1996: 169). Unfortunately, Božinović only briefly mentions this point and doesn’t develop it clearly, 38 �but what I found extremely important here - in order to evaluate the dissolution of the AFŽ, as well as the work of its successor organizations - is to ask questions about the boundaries between and meanings of “enlightenment” and “political work” in this context. In other words, we could ask what the idea (and the decision) that the women’s organizations should cease with political work among women actually meant, when we can read in the same essay about the necessity for women to be educated enough to be able to fight for their rights. I think that finding this kind of contradictions could complicate the narrative about the AFŽ’s dissolution as the end of successful work on women’s position in Yugoslavia, because it raises the question about the extent to which the AFŽ’s successors continued and followed the AFŽ’s work and can offer directions for understanding this history in possibly more nuanced ways. Indeed, recently there is a new approach in historicizing women’s activism in the Cold War era. Young historian Chiara Bonfiglioli, born in 1983, in her doctoral dissertation explores women’s activism in Yugoslavia and Italy during the Cold War and challenges the idea that during this period women’s activism didn’t exist (2012: 22). As I explained in the Introduction of this thesis, Bonfiglioli criticizes second-wave feminist historians for applying the “autonomy principle” while evaluating activities of women’s organizations during the Cold War (2014: 4). Through this lens, Bonfiglioli is criticizing second-wave feminist historians in Yugoslavia and strives to contextualize their work into the political situation of the time in which they emerged. Particularly, she explains Lydia Sklevicky’s work on the AFŽ and says that Sklevicky started to write about the AFŽ in the context of late 1970s, when the first feminist groups appeared in Yugoslavia (2014: 3). As I mentioned in Introduction, Sklevicky was researching women’s history that was erased from the Yugoslav schoolbooks. She claimed that this erasure of women from the official history corresponded to the general 39 �opinion on women’s position in Yugoslavia, which stated that women’s liberation came as a consequence of the revolution, not as a consequence of women’s struggle for their emancipation (Bonfiglioli, 2014: 3). Bonfiglioli argues that Sklevicky wanted to confront this version of history, but, in the end, by insisting on explaining the dissolution of the AFŽ as a sign of patriarchal backlash, fell in the trap of a new tradition - one that claims the nonexistence of women’s activism during the Cold War (2014: 4). Bonfiglioli’s approach demands a questioning of the main narrative about the AFŽ and the idea that its dissolution meant the end of meaningful activities of women’s organization in Yugoslavia. Instead of being focused on the “autonomy principle”, as I already pointed out in the Introduction of this thesis, she suggests to search for different forms of women’s agency that existed within the political, economic and social context of the time (2014: 4). Bonfiglioli criticizes the narrative in which the AFŽ was dissolved as a result of patriarchal backlash, the AFŽ leaders’ loyalty to the KPJ and fear of feminism, and advocates for a better understanding of the social and political circumstances that led to the dissolution of the organization (2012: 210-211). Based on her analysis of documents from the Fourth Congress of the AFŽ, Bonfiglioli claims that its leaders dismissed the organization in order to adjust work on women’s issues to the new self-management model of socialism (2012: 216). Bonfiglioli emphasizes that the AFŽ’s leaders were aware of the difference between the official KPJ’s discourse on women’s equality and the real conditions on the ground, where local Party leaders didn’t support women’s liberation, and that exactly because of this the AFŽ’s leaders considered the AFŽ’s dissolution as the best option in that moment (2012: 213). They explained that a separate women’s organization was not useful anymore and that work on women’s issues should be done by political authorities in a more systematic way (Bonfiglioli, 2012: 214). In short, Bonfiglioli claims that “the fear of being labeled feminist and that a separate women’s 40 �organization could foster critique of the socialist authorities certainly played a role, but so did the AFŽ leaders’ faith in the possibility to “‘mainstream’ the issue of equality within the institutions of socialist self-management, and the fear that a separate women’s organization would isolate female activists from universal party politics” (2012: 216). Nevertheless, Bonfiglioli is clear in her evaluation of the meaning of the dissolution of the AFŽ for women's everyday life, which corresponds to some extent to earlier analyses of the AFŽ’s dissolution. Namely, Bonfiglioli argues that the dissolution of the separate women's organization didn't mean much in the more developed parts of Yugoslavia (Slovenia, Croatia), where women were already integrated in political life, but the separate organization meant a lot for women in the less developed parts of the country (BiH for example) and its dissolution left them without state support in the fight against patriarchal local structures (2012: 217). In addition, Bonfiglioli advocates for thorough research on the AFŽ's successor organizations (the Union of Women’s Societies and the Conference for the Social Activity of Women), which are hardly researched (2012; 2014), and insists on her criticism of the second-wave feminist historians for their a-historical application of the “autonomy principle” in the evaluation of women's organizations during the Cold War. Conclusion In this chapter, I have analyzed books and articles about the Antifašistički front žena (Antifascist Women’s Front, AFŽ), published since the 1980s. I first provided basic historical facts about the women’s movement in Yugoslavia before the AFŽ and then provided information on the AFŽ’s goals, activities and the changes in its organizational structure. Thirdly, I presented historians’ evaluations of the AFŽ’s activities and changes in the level of autonomy of the organization and finally, I discussed their ideas about the meaning of the dissolution of the AFŽ in 1953 for meaningful work on women’s problems in Yugoslavia. 41 �The AFŽ was a women’s organization formed in 1942 and dismissed and replaced in 1953 with the Savež ženskih društava (Union of Women’s Societies, SŽD), which was integrated in the SSRN. As I presented above, most historians who have written about the AFŽ claim that its dissolution in 1953 was the end of meaningful work among women in Yugoslavia. Acknowledging the importance of the AFŽ for women’s emancipation, historians generally evaluate the AFŽ’s early years positively and claim that the organization enhanced women's position in the Yugoslav society. But the assumption of most historians has been that the dissolution of the AFŽ and the end of women’s autonomous organization had a detrimental effect on the work for women’s rights and enhancing their position in the society. While researching women’s activism in the Cold War era, historian Chiara Bonfiglioli challenges the dominant idea that during this period women’s activism was irrelevant or didn’t exist. She claims that second-wave feminist historians contributed to this interpretation of women’s activism during the Cold War by applying the “autonomy principle” as a measure for meaningful work on women’s issues (2014). Bonfiglioli discusses what the notion of autonomy means, and whether it is applicable when we talk about women’s organizations in Yugoslavia (2014). By accepting Bonfiglioli’s approach to historicize and contextualize women’s agency, I think that historians could open a space for researching the activities of the AFŽ’s successor organizations - that are still hardly researched (several pages in Božinović, 1996) - and evaluate those activities in more nuanced and complex ways. This is why I decided to follow her approach and to research the SŽD, but without using the term or searching for “women’s activism” as such. I will be focused on the SŽDH women’s own perspective and I will discuss their activities in the terms which they used themselves when explaining their work. 42 �3. The SŽDH (1953-1961): position, activities, goals and discussions In chapter 2, I presented the AFŽ in general and I discussed historians’ perspectives on the AFŽ and its dissolution in the 1953. In this chapter I move towards the Savez ženskih društava (Union of Women’s Societies, SŽD) (1953-1961), the AFŽ’s successor organization that is hardly researched. I approach this organization on the level of the Narodna Republika Hrvatska (People’s Republic of Croatia, NRH) so I analyze documents of the Savez ženskih društava Hrvatske (Union of Women’s Societies of Croatia, SŽDH). My research is based on the material from the Founding Assembly of the SŽDH’s, held on February 27-18, 1957, the First Plenary Session held on January 27-28, 1958, and the Second Plenary Session held on December 6-7, 1960, through which I discuss several topics. Since there is barely any information on the SŽD in the Yugoslav historiography, I will first provide basic facts about the SŽD in general and the SŽDH in particular: how it was organized, which activities it carried out and when it was dissolved. Secondly, there are different questions and approaches to women's emancipation within state socialism and different ideas about how to achieve it, as well as how to evaluate socialist women’s activities, discussed in the introduction of this thesis. In this chapter I will discuss the main field of dispute in the communist thought and practice – whether separate women’s organizations were necessary and justified or not – on the example of the discussions and debates, that were going on within the women’s organization the SŽDH. Thirdly, I will analyze the debates about the characteristics of the SŽDH’s activities and about the main goal of the SŽDH’s work, from the perspective of the SŽDH’s leaders and rank-and-file members. I’m interested in how those women evaluated themselves and their work and which terms they used in describing their activities. Finally, I will present problems the SŽDH women 43 �were facing in their work. I will ask to what extent these problems and the SŽDH’s approaches to them can clarify what kind of activism was possible, suitable and preferred at the time, and how we can evaluate the engagement of the SŽDH women in dealing with the patriarchal society. The bigger issue I aim to answer with this analysis is whether secondwave feminist historians’ perception of the AFŽ’s dissolution in 1953 as the end of meaningful work on women’s issues is justified or not. 3.1. The SŽDH’s structure and activities The Savez ženskih društava (Union of Women’s Societies, SŽD) was the women’s organization that existed in Yugoslavia from 1953 to 1961. It was the successor of the Antifašistički front žena (Antifascist Women’s Front, AFŽ). Briefly, at the Fourth Congress of the AFŽ in 1953, the organization was dissolved and the new organization, SŽD, was formed. As I already explained in chapter 2 of this thesis, at the Founding Congress of the SŽD (the last Congress of the AFŽ) it was emphasized that women’s organizing should be done differently in order to prevent an understanding of women’s issues being only women’s concerns and in order to act upon the idea that women’s position in society was the responsibility of the entire society.4 That is why the SŽD was supposed to exist and work simultaneously with the newly formed Komisije za rad među ženama (Commissions for work among women) within the Socijalistički savez radnog naroda (Socialist Alliance of the Working People, SSRN). However, according to the decisions of the Fourth Congress of the SSRNJ in 1953 and of the Fourth Congress of the AFŽJ later that year, the SŽD would be responsible for women’s enlightenment and the SSRN’s women’s commissions for the political work among women.5 Like the AFŽ, the SŽD had its federal (SŽDJ), republic, and several local levels, but unlike the AFŽ (which was one unique organization), the SŽD was an 4 5 HR-HDA-KDAŽH 1234-1, 1.1., GO SŽDH, February 19, 1957, p.1-7 HR-HDA-KDAŽH 1234-1, 1.1., GO SŽDH, February 19, 1957, p.1 44 �alliance of a number of organizations, that were searching for solutions for different concrete problems related to women’s position within the Yugoslav communist society, such as prosvjećivanje (enlightenment), opening child rearing facilities, improving the household etc.6 In this thesis I focus on the Savez ženskih društava Hrvatske (SŽDH), the SŽD organization on the level of the People’s Republic of Croatia. Since there were no strict rules in terms of organization and activities of the SŽD on the republic and lower levels, each organization could choose its own preferences in work “according to the problems and issues of each city and village”.7 In Croatia, the Founding Assembly of the SŽDH was held on February 27-18, 1957, more than three years after the SŽDJ was formed at the federal level. One of the reasons for this delay was precisely this lack of directions and rules for organizing, which I will discuss in the second part of this chapter. The Founding Assembly was attended by delegates from the lower committees, who were supposed to choose new members of the Glavni odbor (Main Committee, GO) of the SŽDH, but representatives from other organizations and committees within the SSRN were also invited to attend the meeting.8 At the Founding Assembly, the main assignment was to decide on the role and tasks of the Main Committee of the SŽDH. The decision was made that the main tasks of the GO SŽDH should be: to assist working families and to solve the problems of household work in order to help women workers (Krajačić, 1957: 25-27). The GO SŽDH was seen as the body whose role would be, first of all, to initiate and launch different kind of social actions, according to specific contexts in which local SŽD’s committees were operating (Berus, 1957: 63). Even though there were discussions on how to organize work among peasant women (Krajačić, 1957: 33; Jančić, 1957: 51-53), village and peasant women’s problems were not in 6 HR-HDA-KDAŽH 1234-1, 1.1., GO SŽDH, February 19, 1957, p.1 HR-HDA-KDAŽH 1234-1, 1.1., GO SŽDH, February 19, 1957, p.1 8 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.2.1., GO SŽDH, October 2, 1956 7 45 �the focus of the Founding Assembly of the SŽDH, which was clear from the very title of the published book of essays that had been read during the Founding Assembly: Pomoć radnoj porodici i radnoj ženi – naš osnovni zadatak (Assistance to the working family and to the working woman – our main task). Soka Krajačić, a member of the Presidency of the Main Committee of the SSRNH and also a president of the GO of the SŽDH, in her evaluation of the SŽD’s past work, claimed that one of the major problems was that most of the women’s societies were formed in the cities, whereas the villages were neglected (1957: 23). The SŽDH was helping working women and working families in several ways: through organizing crèches and kindergartens; through advocating and taking steps towards socializing household work in order to ease the burden of working mothers, but also through providing courses for better dealing with the household work, which was contested within the organization, as I will discuss in the third part of this chapter (Krajačić, 1957). In her essay, Soka Krajačić presented mostly similar tasks and achievements of the SŽD on the local levels: taking care of nutrition, schools’ restaurants and restaurants within the commune or enterprise and organizing household courses (1957: 21-22). At the Plenary Session one year later, on 27-28 January, 1958, similar topics as at the Founding Assembly in 1957, were discussed, with slightly more emphasis on the duties of the commune (discussed in Chapter 1) in solving working women’s problems, in accordance with the general idea of including the entire society in solving women’s problems (discussed in Chapter 2 and further in the second section of this chapter). More attention was paid to villages and women’s role in collective farming.9 Jela Jančić, one of the leaders of the Women’s section within the cooperatives, in her essay “Referat o problemima žena-seljanki i Sekciji žena-zadrugarki” (“Essay on the problems of women peasants’ and the women’s section within cooperatives”), explained how the Women’s section within the so called 9 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958 46 �zadruge (cooperatives) was the best suitable organizational form of the SŽD for work among and for peasant women. Jančić emphasized how the main task of the Women’s section was to draw women into cooperatives through advocating for the opening of services that could make it easier for them to enter the cooperatives.10 Basically, the Sections were conducting very similar activities as the other SŽD’s organizations, but in accordance with the new rules of adapting to the needs of women in specific contexts, they found this form being most suitable for the work among peasant women. Apart from the essay on peasant women, the majority of the essays were discussing how to help working women and working families through including the entire commune in solving a number of issues. One of the members of the GO of the SŽDH, Milka Planinc (later the prime minister of Yugoslavia, 1982-1986), explained how this idea came from the Fifth Plenary Session of the SSRNJ held in 1957, where it was discussed how to enhance women’s position by including the entire society in solving a number of social and economic issues.11 Approaches and ideas given during the SŽDH’s Plenary Session in 1958 were actually similar to those proposed at the Founding Assembly of the SŽDH a year earlier: together with other social factors (local people’s committees of the SSRN, enterprises) to take care of children and child rearing facilities, as well as to maintain already existing services and open new services for socializing household work.12 What was specific for the SŽDH was its unusually good relationship with the women’s section within the Unions. Historian Neda Božinović points out in her book on the women’s movement in Yugoslavia that the SŽD in general didn’t pay much attention to women workers, since this was supposed to be an Union’s duty. But, unlike the SŽD in other Yugoslav republics, the SŽDH was giving strong support to women’s sections within the 10 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 2.day, morning, p. 17-24 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, morning, p. 1 12 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, morning, p. 14-44 11 47 �Unions, and these sections were very successful in solving women’s workers problems within the self-management enterprises (1996: 175). As I already explained, it was clear from the discussions and essays, both in Founding Assembly in 1957 and Plenary Session in 1958, that easing the burden of women workers was the main activity of the SŽDH, but apart from that, the SŽDH cooperated successfully with the women’s section within the Main Committee of Unions. The member of that section, Ružica Turković, praised the SŽDH during the Plenary Session in 1958 for the good cooperation and the support in advocating for more services, better qualification courses for female workers, etc.13 As discussed in chapter 1, Yugoslavia experienced economic growth during the 1950s, which resulted in fulfilling the Five-Year Plan (1957-1961) one year before its official end. The next plan was supposed to start already in 1961, and that is why the next (and according to documents last) SŽDH’s Plenary Sessions on December 6-7, 1960 was mostly focused on it. The SŽDH women discussed how to integrate solutions for a number of problems women were dealing into the next Five-Year Plan (1961-1965). Again, a book with essays from the Plenary Session was published with, entitled Što petogodišnji plan donosi porodici i kakve perspektive otvara ženama (What the Five-Year Plan brings to the family and which perspectives it opens for women). Irena Bijelić, member of the GO of the SŽDH and president of the Council for Social Security of the NRH, in her essay (with the title the same as the book’s title) emphasized two main issues to deal with: how to help the family and how to make it possible for women to enter manufacturing and social activities in high numbers (1960: 11). The problems Bijelić emphasized did not differ much from the problems discussed at the SŽDH’s Founding Assembly in 1957 and in First Plenary Session in 1958. At all three SŽDH’s meetings that I analyze, the problems to deal with and the solution provided were similar, but this time the Plenary Session was all about emphasizing all these issues in 13 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, afternoon, p.30-33 48 �order to make them an official part of the Five-Year Plan. Bijelić articulated “constantly present issue of women’s position in society” and said that the main problems which should be addressed in the Five-Year Plan were: women’s segregation in female dominated industries, the low qualification of the female labour force, the inadequate school system which put female students in a disadvantaged position, and the bad attitude of cooperatives towards women producers (1960: 22). At the same Plenary Session in 1960, it was clear that new changes in the women’s organizations would be introduced. I will say more about the discussions on this topic in the next part of this chapter, but here it is important to state that changes in the work among women were debated at the Fifth Congress of the SSRNJ in April 1960. Soka Krajačić informed her drugarice (female comrades) at the Plenary Session of the SŽDH in December 1960 about those possible changes.14 She said that the name of the SSRN’s Women’s commission for work among women had been changed into Commission for the social activity of women and that, according to the new rules, neither the SSRN’s commissions; nor the SŽD’s committees should be vertically connected.15 In other words, hierarchical vertical structure, in which lower committees communicate and receive directions from the higher committees, shouldn’t exist. Krajačić said that all the changes were made in order to achieve a higher decentralization and to put emphasis on solving the problems of families and women at the level of the commune, according to each local context.16 Krajačić also mentioned that, during the Fifth Congress of the SSRNJ, it was proposed to dissolve the SŽD, but the decision was left to the next Congress of the SŽDJ.17 Among the SŽDH’s documents I couldn’t find information on that following Congress of the SŽD of 14 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.5., GO SŽDH, December 6-7, 1960, p.183a-198 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.5., GO SŽDH, December 6-7, 1960, p.190-193 16 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.5., GO SŽDH, December 6-7, 1960, p.185 17 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.5., GO SŽDH, December 6-7, 1960, p.194 15 49 �Yugoslavia, but, according to historian Božinović, it never happened (1996: 184). Instead, the Assembly of SŽDJ was held in April 1961, where the decision was taken to abolish the SŽD and to form the Konferencija za društvenu aktivnost žena (Conference for the Social Activity of Women, KDAŽ), which continued to exist, with several changes in its name, until 1990 (Božinović, 1996: 184). 3.2. How should women be organized? The Yugoslav socialist state (federal level) was searching for an answer to the complex question of how best to deal with enhancing women’s position in society. Should that be done through separate women’s organizations or not? This question was also ubiquitous on the republic and district level and occupied lots of space in the archival documents from the Founding Assembly of the SŽDH, held on February 27-18, 1957. Even though the SŽDJ was officially formed in 1953, it took three years for the Founding Assembly of the organization on the republic (Croatian) level to happen. Some of the issues discussed during the Founding Assembly, which I will present in this part, were: Why is important to have women’s organizations? Is it necessary and if so, why? If we decide to have them, which type of structure should we introduce? Should it be an uniform and autonomous organization or an alliance of different organizations/associations which will be dealing with specific women’s issues in each district, while leaving the political work among women to the SSRN?. These discussions continued at the Plenary Sessions in 1958 and 1960. At the Founding Assembly in 1957, the leaders of the SŽDH discussed these issues several times. In her essay “Naš rad je društvena aktivnost – u izgradnji socijalističkog društva i pomoći radnoj ženi” (“Our work is social activity – in the construction of the socialist community and in assistance to the female worker”), Soka Krajačić, president of the Main Committee of the SŽDH, explained that this was the first assembly of the women’s 50 �organization in Croatia (republic level) after the last Fourth Congress of the AFŽH in 1949. She presented what the AFŽH did until the dissolution of the AFŽ on the federal level in 1953. While emphasizing its main activities: the enlightenment of women, literacy courses, assistance to female workers, but also political work among women, Krajačić said (similar to the conclusion of the AFŽJ last Congress in 1953) that: “[…] a series of these problems, which the women’s organization was solving, were treated as specifically women’s and not as societal issues. Thus, searching for the solution of these problems didn’t have the full support from the overall society. Within this process, the AFŽ - which was active as a part of the People’s Front at the time and worked on women’s political education and elevation and many other practical issues related particularly to women’s position – was actually separating itself from the framework of the general social fight for women’s rights. The AFŽ secluded itself in this struggle” (1957: 18). Additionally, Krajačić emphasized that the AFŽ had to be dissolved. Despite its excellent success in the work among women, the organization became too “narrow” and was unable to deal with all activities that were necessary for solving women’s many problems (1957: 19). Women from the lower SŽDH’s committees expressed the same opinion. A document from the Founding Assembly of one District Committee of the SŽDH in Hrvatsko zagorje (a region in the north of Croatia), for example clearly said that “women’s social activity has surpassed the narrow frames of specific women's organizations and today women are participating, in almost all social activities and there is no topic that our women would not be interested in”.18 Additionally, the document explained that the SŽD, as a new type of organization, was “not as sturdy as the AFŽ, but adjusted to the needs of women of some 18 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.2.1., GO SŽDH, October 1, 1956 51 �particular region. The SŽD consists of many associations which are dealing with particular questions”.19 Soka Krajačić, president of the Main Committee of the SŽDH, also explained the somewhat extraordinary fact that the Founding Assembly of the SŽDH was held three years after the Founding Assembly of the SŽD on the federal level. She explained how the GO of the SŽDH didn’t want to insist on forming associations just to have them, but instead wanted women to gather around certain activities and then form associations according to the specific issues they were struggling with (1957: 20). Members of the GO of the SŽDH were thinking that, if the GO insisted on forming societies, women could be directed to form separate women’s organizations, which would reduce their participation in political organizations, where they worked to solve many problems related to women’s position (1957: 20). The statements presented above could be seen as support for historian Chiara Bonfiglioli’s claims about the dissolution of the AFŽ, which go against usual the interpretation of the dissolution of the AFŽ, discussed in chapter 2. While analyzing documents from the Fourth Congress of the AFŽ, Bonfiglioli claims that it is evident that its leaders dismissed the organization in order to adjust work on women’s issues to the new selfmanagement model of socialism (2012: 216). But although all SŽDH leaders argued against a uniform and separate women’s organization like the AFŽ was, at one point they were justifying their own existence as an alliance of women’s associations within the SSRN, hence still in a way a separate women’s organization. Anka Berus, member of the GO of the SŽDH and member of the Executive Council of the NRH’s Parliament, started her essay “Treba se boriti za radnu kvalifikaciju žena“ (“We have to fight for women’s professional qualifications”), with the question whether 19 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.2.1., GO SŽDH, October 1, 1956 52 �Croatia needed specific women’s associations, since women had all rights and participated in political life. She explained that according to data, women’s associations justified their existence since in every place where they were formed around specific problems that women had, women were participating in high numbers (1957: 48). She concluded that through women’s societies, many problems could be solved much faster and easier than through other organizations (1957: 48). Along similar lines, in the material from the Founding Assembly of one District Committee of the SŽDH in Hrvatsko zagorje, leaders of the District explained that there always was the question of whether it was necessary or not to have women’s associations, since women had already attained all rights, but the practice actually showed that women’s societies could be very helpful in finding solutions for women’s specific problems in particular counties.20 Additionally, the document said that the women’s organization was necessary because the situation on the ground was difficult for women and in practice they were not equal to men. Many problems prevented women from participating in social and political life and the biggest problem was the overload of domestic labour.21 Similarly, a separate document from the Plenary Session in 1958, also stated that there were lots of discussions about how to approach women’s organization. It said that “there were opinions that all [women’s] problems are problems of the entire society”, which was why some people asked, “why then to have a women’s organization, since it can’t solve those problems”.22 The question was “why not to solve all problems related to women’s role and position within the socialist society through the SSRN”. However, the answer provided in the next paragraph was that in the districts, where discussions were not going on and the SŽD had 20 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.2.1., GO SŽDH, October 1, 1956 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.2.1., GO SŽDH, October 1, 1956 22 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, p.1 21 53 �begun to work, “the initial work justified the organization’s existence through the SŽD’s good results and its cooperation with the local people’s committees and other social institutions”.23 Soka Krajačić justified the existence of the SŽDH towards the end of her essay by claiming that in practice, there were often no other organizations that would deal with problems of women’s position in society. Still, she said that there were no reasons why this should stay only in the framework of women’s organizations, since these were the problems of the entire society (1957: 23). The whole necessity for the justification of the SŽDH’s existence was actually related to the idea that there were no specific women’s issues, only issues of the entire society and that the entire society had to help women workers and working families to solve the everyday problems, such as better nutrition, childcare or socializing domestic labour (Krajačić, 1957: 23). The SŽDH leaders kept inviting other organizations to join in finding solutions for social (not only women’s) problems that the SŽD was dealing with (Krajačić, 1957: 23), but these organizations often didn’t perform their tasks, but often in vain. Bosa Cvetić, president of the Central committee of the SŽD of Yugoslavia (SŽDJ), in her essay “Društva žena nisu se odvojila od općedruštvenih zadataka” (“Women’s societies are not detached from general social activities”) explained debates that were going on in the period between the last Congress of the AFŽ in 1953 and the Founding Assembly of the SŽDH in 1957 and said that all the time the question was, “is our work useful or not” and “whether is it enough for women just to join to the SSRN, engage there to the full extent and try to find solutions for women’s problems from those positions” (1957: 56). She argued that a scenario in which a separate women’s organization would result in smaller participation of women within the SSRN and isolate them didn’t happen. Instead, “women didn’t leave other political and social organizations, they still work there” and the biggest success of the SŽD 23 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, p.1 54 �was that it managed to draw new women activists into the political and social sphere (1957: 56). She was actually arguing for a double strategy: for simultaneously organizing both in the regular SSRN’s institutions and in separate women’s organizations. Anka Berus was explaining a similar thing, when she criticized the SŽD’s activists who were complaining about comrades’ behavior towards them (see below). According to Berus, sentences such as “comrades didn’t give us, comrades promised us” were unacceptable since at least half of women present on that Plenary Session (1958) “worked in some of the people’s committees” and there were “no one who, apart from being active in the SŽD, was not also active in some other form of social management”.24 That was why women were supposed to work on all issues within these institutions, and within communes. In other words they had to, according to Berus, work on enhancing women’s position in the society, not to beg comrades for anything.25 At the Plenary Session in 1960 other SŽD’s leaders and rank-and file members expressed almost same opinions. Irena Bijelić, member of the GO of the SŽDH, concluded that women, apart being active in the SŽD and discussing problems within the women’s organization, “should discuss these issues in all positions, which our society created for debates and adoptions of collective proposals and conclusions, therefore at union’s meetings, working councils, institutions of League of Communists…” (1960: 27). Activist from lower committees also recognized this need. Jelica Radojčević from Koprivnica (a small city in the north of Croatia) said that it would be excellent if, as a result of conclusions of that Plenary Session, all institutions would help in solving different kind of problems. It would be especially good, Radojčević said, if it would be possible to mobilize “women who work in the municipal people’s committees, the councils of the municipal people’s committees, and in 24 25 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, afternoon, p.39 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, afternoon, p.30-33 55 �management positions in other socio-political organizations” in solving all those issues (1960: 94). While emphasizing that the conclusions of the Plenary Sessions should be used as directions for solving problems within the communes, Milka Planinc explained that the Main Committee of the SŽDH invited “other [female] comrades to put these issues [the problems of working families and female workers and the problem of people’s living standard] on the agenda of all political organizations, first of all on the agenda of the SSRN” (1960: 127). As is obvious from the quotes above, the SŽDH women at the Plenary Session in 1960 continued to advocate for a double strategy in women’s organizing. But as already mentioned in the first part of this chapter, just before this SŽDH’s 1960 Plenary Session, the Fifth Congress of the SSRNJ was held, during which women’s organizing was discussed further in accordance with a greater decentralization of the country and putting emphasis on solving every problem on the level of the commune.26 Soka Krajačić emphasized that during 1960 discussions over the role of the SŽD, which started in 1953, continued 27 and that the SSRNJ suggested the dissolution of the SŽD.28 This final decision was left to the next Congress of the SŽD, and Krajačić was clear in explaining the SŽDH’s leaders’ position. They obviously wanted to continue with the double strategy of organizing women, both in separate organizations and within the SSRN, because they saw the need for a separate women’s organization. According to Krajačić, the SŽDH leaders were clear in their position that “in our Republic there is no need for orders to dissolve districts’ committees of the SŽD, because this has to be decided in each and every committee in every district, according to practical needs”.29 26 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.5., GO SŽDH, December 6-7, 1960, p.185 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.5., GO SŽDH, December 6-7, 1960, p.184 28 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.5., GO SŽDH, December 6-7, 1960, p.194 29 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.5., GO SŽDH, December 6-7, 1960, p.194 27 56 �3.3. Polemics over the main goal of the organization Here, I will first analyse discussions that took place during the Founding Assembly of the SŽDH’s and First Plenary Session held on January 1958 about the importance of the “political work” among women, in order to see how the SŽDH’s leaders and members saw their own work and what was important for them to emphasize about that work. Thus, I will try to give answers to several questions: Which terms were the SŽDH women using in describing their goals and activities? What can we conclude from the fact that the SŽDH women were discussing very thoroughly their own position and that they were searching for a new solution of women’s organizing in the new system of self-management socialism and decentralization of Yugoslavia? What does the insistence on labelling the SŽDH’s work as “political” - even though, in the division of labour between the SSRN’s commissions and the SŽDH, “political work” was supposed to be the SSRN commissions’ activity - by the SŽDH leaders, tell us about how they saw themselves, and how did they evaluate the organization’s activities and goals? The president of the Main Committee of SŽDH, Soka Krajačić, reminded her drugarice of the conclusion of the last AFŽ Congress that the political work among women should be performed in the framework of the SSRN. She claimed that the idea behind this decision was to prevent an isolation of women in separate organization and to move the “political work” among women to the SSRN “where overall political activity is going on”, while at the same time to encourage the forming of different women’s associations in order to solve specific women’s problems of each district (1957: 19). Krajačić several times emphasized that the main goal of the SŽDH’s activities was to enable women’s participation in the political and social life of Croatia. For example, while evaluating the activities of the Main Committee of the SŽDH, she insisted that it “was approaching all issues with the idea of providing assistance to the women workers, which 57 �aimed to enable women’s higher participation in the political and social spheres” (1957: 30). What is visible from Soka Krajačić’s remarks is the struggle of the SŽDH’s leadership to position itself in the new system and to figure out what was the SŽDH’s status within it. Even though officially the SŽDH was not supposed to conduct “political work” among women for the above mentioned reasons, I think it was really important for Soka Krajačić to explain that the SŽDH’s activities still could be labeled as political activities. This is the most evident when she criticized the SŽDH’s work on providing household courses for women and at the same time defended the organization (1957: 32-33). As I explained above, apart from providing facilities and services for the working family, the SŽDH was also teaching women how to better deal with all domestic labour through household courses for women. Krajačić said that this could be seen as one of the reasons for the backlash in understanding women’s position in society – as a mother and housewife (1957: 32-33). She said that because of the household courses, “it seems that our only goal is to teach women how to cook, to tidy apartments and to take care of children”, but she insisted that the SŽDH was conducting this activity also “in order to make it possible for women to participate more in the political and social life” (1957: 33). At the end of her essay, Krajačić again explained that everything they did was “in order to help women in overcoming obstacles for their greater participation in the political and social life” (1957: 34). Mika Špiljak, a (male) member of the Presidency of the Main Committee of SSRNH, who was participating in the discussion during the Founding Assembly, explicitly claimed in his essay “Aktivnost društva žena je društveno-politička aktivnost” (“The activities of the women’s societies are socio-political activities”) that the SŽDH was conducting “political activities” (1957: 63). I found his essay extremely important because of his remarks on the meaning of the socio-political work in the new moment for the Yugoslav state. Even though the Resolution on forming the SŽD in 1953 stated that political work among women should 58 �be removed to SSRN’s special committees for work among women, Špiljak asked in his introduction “Where do these ideas about the SŽD not conducting political activities come from?” (1957: 63). He argued that in the new circumstances the SŽD’s activities were for sure socio-political activities and he blamed some political actors for not to being able to see sociopolitical character of the SŽD’s work, saying that they failed to see how political work meant something else than it meant during the war (1957: 63). Špiljak tried to explain that the political work during WW2, such as the “fight against chetniks, ustashas or the fight for independence” was not relevant or important anymore and that “there [were] completely different problems in our society at the moment” (1957: 63). Maybe the best comparison between what was seen as important during WW2 and what was seen as urgent in the 1950s and 1960s in Yugoslavia was made several years later, at the Plenary Session of the SŽDH in 1960. SŽDH member Nada Sremec strived to explain what the main task of all women should be. In her words, all of them should “learn, learn, learn” because “just as during the war one had to fight”, today’s task is to study in every field: from ideological education, to general, professional and political education” (1960: 104). Bosa Cvetić, president of the Central committee of the SŽD of Yugoslavia (SŽDJ), claimed that “it seems from the outside that we narrowed the scope of our work” (1957: 55), and “that we are preoccupied with irrelevant problems” (1957: 56) compared to the political work of the AFŽ, but actually the SŽD’s work was “widespread and diverse” (1957: 55). Similar to Mika Špiljak’s remarks about the different nature of the political work, Cvetić argued that “in these conditions, if an organization doesn’t have political program, it doesn’t have to mean that it is apolitical”, because in the overall work of the SŽD “there was no activity that wouldn’t be in line with the general struggle for building our socialist society” (1957: 59). In other words, everything that the SŽDH was doing was in order to build socialism. 59 �The notes for a book of essays from the SŽDH Founding Assembly’s clearly stated that the overall conclusion on the role of the SŽDH was that its goal was women’s participation in political life. It was stated in the document that “the first Assembly of the SŽDH produced rich material and gave orientation for further work with women in solving a series of questions and problems in order to help them in their efforts to enter all sectors of the social life and in their struggle for full political and social affirmation”.30 During the Plenary Session of the SŽDH on January 27-28, 1958, several leaders referred to this issue as well. Anka Berus, while advocating for the cooperation of the SŽDH with other social factors and while claiming that all women’s specific problems could and had to be solved within the commune, she emphasized that this approach would “contribute to enormous women’s political enlightenment and their participation in social activities”.31 When she spoke about kindergartens, Irena Bijelić emphasized that one of the purposes of opening kindergartens was to “enable parents to enter political and social life”.32 While analyzing the overall work of the SŽD, Marija Šoljan, member of the GO of the SŽDH, said that they “couldn’t be satisfied, but also they couldn’t be unsatisfied” because there were improvements in women’s political participation and women had been elected to the district and local committees of the SSRN in higher numbers in 1953 than in the elections in 1950.33 It is clear that she thought that the SŽD’s work helped women to enter the political life and that the SŽD should continue to take care of women’s political participation. At the same Plenary Session, it was several times emphasized that the session was held intentionally just before the elections for the People’s Assembly and the Parliament of the NRH. Šoljan concluded that it was necessary to organize meetings with women on the ground to enhance 30 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.2.1., GO SŽDH, February, 1957 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, afternoon, p.43 32 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, morning, p.14 33 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 2.day, p.33 31 60 �their participation in elections, because “experience from last elections showed that very good results were achieved in places where separate meetings with women were held”.34 Šoljan also stressed another issue, which can be illustrative for the position of the SŽDH leaders on the women’s question in Yugoslavia. Apart from the next elections, the second most important topic at the Plenary Session in 1958 was the preparation for the next International Women’s Day on March 8. When women from lower SŽDH’s committees gave reports on the preparations in their committees, Šoljan warned them about the content of the celebration. She said that “in recent years March 8 started to have characteristics of Mother’s Day”, which she highly disapproved of.35 Šoljan emphasized that the GO of the SŽDH already “gave guidelines that March 8 should be celebrated differently, that it should be a socio-political manifestation for all women, not only for mothers”, because “women achieved so many results in our socialist community” and March 8 should be celebrated accordingly. 36 In contrast to the Founding Assembly and the First Plenary Session, at the Second Plenary Session 1960, which focused on the new Five-Year Plan and on manufacture, “political work” was barely mentioned. Irena Bijelić explained that she did not mention women’s political participation in her essay “not because they [the SŽDH] consider it an irrelevant question, but because this question is directly related to the first one [women’s participation in manufacture]” (1960: 23). She argued that “women’s greater participation in skilled jobs and the presence in manufacture” would lead to “women’s greater participation in authority and management bodies” (1960: 23). 34 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 2.day, p.35 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 2.day, p.35 36 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 2.day, p.35 35 61 �3.4. Which problems were the SŽDH women facing in their practical work? Here, I will present problems the SŽDH women were facing in their work. What were the biggest problems women were dealing with? What can we conclude from these problems and the SŽDH’s reaction towards them about the society they lived in and about what kind of activism was possible and suitable at the time? How can we evaluate the SŽDH engagement in dealing with the patriarchal society? The consequence of these debates and of a looser structure of the organization, compared to the AFŽ’s, was a temporary paralysis in the women’s activities in some districts. An indicative example is one from the above mentioned Hrvatsko zagorje, where during the forming of the District committee of the SŽDH women emphasized that “there are no strict directives or rules for our work, because every district or region has its own specific issues”. They evaluated these changes as being helpful because “strict directives could maybe prevent work on the ground”. On the other hand, they referred to the period of three years after the dissolution of the AFŽ and before forming this committee of the SŽDH in their district and said that “we have to be careful not to transform this liberty in organizing and acting into a complete neglecting of the work among women, which happened in the region before”.37 The problem of the “political work” among women was not solely a problem on the level of the SŽDH’s leadership discussions. Problems related to this “political work” were the biggest problems that the SŽDH’s members were facing on the ground. It is evident from several essays form the SŽDH Founding Assembly in 1957 that the ‘comrades’ from the SSRNH’s Commissions for work among women weren’t doing their job, that is, they often neglected their tasks on raising women’s political consciousness and providing political education for women. 37 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.2.1., GO SŽDH, October 1, 1956 62 �Maybe the most direct critique towards the SSRN came from Soka Krajačić when she asked “why there are not more women in leadership positions within the SSRN” (1957: 32), although women were very active in all social organizations. She argued that one of the reasons must be that “the SSRN doesn’t take care of political work among women; neither does it keep track of women’s participation in the social life” (1957: 32). Moreover, she briefly repeated that the decision of the Fourth Plenary Session of the SSRNJ (and also of the Fourth Congress of the AFŽJ) was that the political work with women had to be conducted within the SSRN, but then she stated that “SSRN’s organizations don’t know much about women’s activities” or about the “problems that women are dealing with” and how this really “makes it difficult to work on enlightenment and an intensive raising of women’s political consciousness” (1957: 32). Krajačić concluded that there was a backlash in understanding women’s position in the Yugoslav society and that the lack or the non-existence of political work among women was one of the reasons for that backlash (1957: 32). Other leaders also criticized the SSRN for not fulfilling its duties and suggested to the SŽD to perform those duties. Anka Berus, for example, said that the SŽDH should put pressure on the SSRN and maybe conduct activities that should be performed by the SSRN. She emphasized that women’s societies “should ask the SSRN to solve some special issues if the SSRN doesn’t take it in its own hands” because “in politics, everybody can knock on everybody’s door and has right to ask questions and raise issues that one thinks have to be solved” (1957: 50). The SŽDH not only had a problem with the political work among women not being conducted by those responsible for it. In addition, organizations that were supposed to work with them on solving the problems of female workers and working families didn’t do their jobs either. For example, while explaining that the role of the SŽDH Main Committee was to help working families by opening kindergartens together with other responsible organizations, 63 �Soka Krajačić was worried about the condition of the kindergartens and their future because the SŽDH “found omissions and irresponsibility even among those social factors that are legally obliged to take care of kindergartens” (1957: 26). Krajačić’s and Berus’s critique could be seen in light of feminist historian and activist Neda Božinović’s critique of the transfer of political work among women to the SSRN, almost 40 years after. She interpreted the dissolution of the AFŽ as the result of a patriarchal backlash (1996: 170), which I discussed in the chapter on the AFŽ. But, as I also already mentioned, Božinović points out that the redistribution of responsibilities between the SSRN and the SŽD caused serious problems on the ground, since the SSRN simply didn’t take its duties seriously (1996: 263). From archival documents that I analyzed above, the same conclusion can be drawn. Maybe the most illustrative examples of what kind of problems women from the SŽD were facing and how they struggled with them are those of SŽDH’s member Nevia Zakinja from Pula (a town in Istria), given during the Plenary Session in January 1958. She thought that the biggest achievement of the SŽD in her district was that problems which bothered women were now finally discussed during the meetings of the District committees of the SSRN. But she was also complaining about the comrades’ reaction towards the SŽD members’ demands: they often said there was no money for solving a certain issue in order to help women from the community.38 That is why women from the SŽD were very “resolute” and tried to fight for what they wanted. She gave the example of crèches in Istria and said that the comrades wanted to close some crèches because of a lack of money, but women from the SŽD visited the comrades and explained them that the SŽD wouldn’t let this happen.39 38 39 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, afternoon, p.1-2 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, afternoon, p.5 64 �Nevia Zakinja explained that she was saying this “to show how often and easily comrades and authorities made decisions on closing facilities for childcare”. The SŽD’s activists managed to prevent the authorities form doing that, but the communication between the SŽD and the people’s committees was in general poor. Zakinja said that the SŽD women called presidents of working councils or managers of enterprises for a meeting to include them in solving women’s workers problems, but they didn’t have success in this undertaking. Most of the time, she said, women had to go and try to convince comrades from Union’s councils or the local SSRN’s committees of taking them seriously. In the end of her speech Zakinja concluded that “the biggest problem is that we have to go there and struggle to persuade them that we are talking about real problems”.40 Similar problems were pointed out by other women at the SŽDH’s Plenary Session in 1958. Jelka Marković from the SŽD in Virovitica (a city in the north of Croatia) explained how women were struggling while organizing the SŽD in their district. Women gave their best to organize women’s societies according to the specific problems in their community, but “the comrades tricked them [the SŽD women]” by saying that women can “rely on the SSRN, which will bear the costs [of organizing]”.41 In but in the end the SSRN was not helpful at all and everything that women got from their comrades was only “one corner of the table, where already three comrades were working”.42 Conclusion In this chapter I provided basic facts about the SŽDH, presented discussions which were going on within the SŽDH in the 1950s around the complex issue of women’s organizing in Yugoslavia, explained what was the main dispute over the SŽDH’s goals, 40 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, afternoon, p.6 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, afternoon, p.21 42 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, afternoon, p.21 41 65 �provided an example of the SŽDH’s approach to women’s position in society and summarized problems the SŽDH women were facing in their work. I analyzed archival material from the Founding Assembly of the SŽDH’s, held on February 27-18, 1957, the First Plenary Session held on January 27-28, 1958, and the Second Plenary Session held on December 6-7, 1960. I approached these documents from a bottomup perspective, striving to show the SŽDH women’s agency. I tried to demonstrate how these women saw themselves, what was important for them and which language they used to describe their activities and position in the Yugoslav communist society. The SŽDH leaders discussed the position of their organization within the new circumstances of self-management socialism and decentralization in Yugoslavia in the 1950s. It was important for them to explain why the AFŽ had to be dissolved and to emphasize how, in the new context, the entire society had to work on solving the problems of women’s position in the community. Although, the SŽDH’s leaders and rank-and-file members agreed with the dissolution of the AFŽ, they justified the existence of a somewhat separate women’s organization, because they regarded this as the only way to solve specific women’s issues in particular districts, cities or villages. Apart from justifying the existence of the SŽDH, some leaders strongly advocated for a form of double organizing: to fight for women’s liberation both in a separate organization and within the SSRN. It seems that the SŽDH women really believed this was the right approach to women’s liberation. The SŽDH’s leaders were trying to position themselves and to figure it out what was their role in the new circumstances in Yugoslavia. They often emphasized that, although this was supposed to be the SSRN’s task, the SŽDH’s work could be labelled as “political work”. It was extremely important for the SŽDH women to prove that they were not just explaining women how to do housework, but that all the SŽDH’s activities were performed in order to enhance women’s position in the political and social sphere. It was obvious from the problems 66 �that the SŽDH women were facing on the ground that they didn’t receive much help from other institutions, as they were supposed to. Often, the biggest obstacle in their work was exactly the disparaging behaviour from comrades from the SSRN. Therefore, I would agree with the historian Chiara Bonfiglioli’s opinion that the AFŽ’s leaders (which later became the SŽD’s leaders) decided to dissolve the AFŽ in order to try to find a solution for achieving women’s equality within the self-management institutions, where all political activities were going on (2012: 216). But, what is obvious from the documents that I analyzed, this idea was not implemented well enough, primarily because of the lack of cooperation from the SSRN. Nevertheless, I believe that the SŽDH’s work shouldn’t be judged as not meaningful, as several historians who evaluated the end of the AFŽ as the end of meaningful work on enhancing women’s position in Yugoslavia did, just because in the SŽDH women had problems with the implementation of the new structure. As I demonstrated in the last part of the chapter, those women on the ground were fighting for what they considered as important, and the leaders (such as Soka Krajačić) were openly and publicly criticizing the SSRN for not fulfilling its duties. As mentioned in the Introduction of this thesis, the mainstream paradigm in the scholarly literature about the official women’s organizations in state socialist countries still disparages them as “Party tools”. By contrast, my analysis of archival documents of the SŽDH showed that the SŽDH women had their own voices and opinions; that they strived to enhance women’s position in society in a way they found the most suitable for the context they lived in; and that they discussed at large the SŽDH’s position in the circumstances of self-management and tried to find solutions for the problems they were facing on the ground. Therefore, I argue that the SŽDH can’t be labelled as “Party tool” and that the SŽDH women’s work should not be erased from the historiography on the Yugoslav women’s movement. 67 �Conclusion “Comrades, we are proceeding with our meeting. [...] It has been exactly 15 years since the first Antifascist Women's Front conference was held in Bosanski Petrovac on December 6-7, 1942. [...] This year we are celebrating the 15th anniversary of that great and important date”.43 These were the words of SŽDH Main Committee Marija Šoljan at the SŽDH Plenary Session in 1958. The SŽDH women celebrated the establishment of the women’s antifascist organization, and it is evident that they were proud of everything the Antifascist Women's Front (AFŽ) had done for women in Yugoslavia. After analyzing archival documents, I believe the SŽDH women considered the SŽDH as a successor of the AFŽ, which continued the AFŽ’s efforts, but in a different way. The SŽDH women saw themselves as part of continuum, but while historians have written about the AFŽ, their contributions were erased from women’s history in Yugoslavia. This continuum is not visible in scholarly works on Yugoslav women’s history. Historical overviews usually start with the AFŽ and continue with the feminist movement in the 1970s, suggesting that after the dissolution of the AFŽ in 1953 there was nothing noteworthy for women’s history until the 1970s. The AFŽ’s successor organizations remained almost completely unresearched. In a broader sense, this thesis could be seen as part of emerging scholarly work on rethinking the complex relations between feminism and socialism. I examined the case of one of the AFŽ’s successor organizations in order to understand better what was happening in a forgotten period of Yugoslav women’s history. I looked at the Savez ženskih društava Hrvatske (Union of Women’s Societies of Croatia, SŽDH), the organization that existed from 1953 to 1961 in the People’s Republic of Croatia. First, I wanted to explore what the SŽDH women did, in order to be able to rethink second-wave feminist historians’ perception of the 43 HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4.4., GO SŽDH, January 27-28, 1958, 1.day, afternoon, p.23 68 �AFŽ’s dissolution in 1953 as the end of meaningful work on women’s issues. Second, I wanted to find out whether historians’ negative evaluation of the SŽDH as “Party tool” which is the general scholarly narrative about official women’s organization in state socialist countries - was justified in this case. I first provided basic facts about Yugoslavia in Chapter 1 in order to locate the organization that I research in the specific context of self-management socialism and decentralization of Yugoslavia in the 1950s. In Chapter 2 I dealt with the complex history and historiography of the AFŽ. I explained the AFŽ’s goals, activities and the changes in its organizational structures, as well as historians’ evaluation of all of this. Above all, I focused on the historians’ interpretation of the AFŽ’s dissolution, according to which, the dissolution of the autonomous and unique organization was detrimental for meaningful work on women’s position in society. Following the historian Chiara Bonfiglioli, I decided not to apply the second-wave feminist “autonomy principle” when evaluating the activities of the SŽDH, in order to be able to examine what the SŽDH women did and interpret their work in a new way. In Chapter 3 I looked at archival documents of the SŽDH without second-wave feminist lenses and I approached the material from a bottom-up perspective, which goes against hegemonic narrative on communist women’s organizations being simply obedient “Party tools”. I presented the SŽDH’s goals, activities and discussions that were going on within the organization. Above all, I wanted to find out how the SŽDH women perceived themselves, how they negotiated their position within the Yugoslav society, which words they used in describing the SŽDH’s activities and goals, and how they fought against the patriarchal structures they encountered. I showed that the SŽDH leaders discussed their position and sought for the best way of organizing women in the new circumstances of selfmanagement in Yugoslavia. I demonstrated that it was important for the SŽDH women to emphasize that they were fighting for enhancing women’s position in the social and public 69 �sphere and to keep their position as a somewhat separate organization, but at the same time to include the entire society in solving specific women’s issues, what I referred to as their double strategy. In the end, I showed that SŽDH’s leaders and rank-and-file members were not afraid to criticize the Socijalistički savez radnog naroda (Socialist Alliance of the Working People, SSRN) openly and in public. I believe that I managed to prove that the SŽDH was not simply a “Party tool” and that the SŽDH women had a well-thought-out strategy and ideas on how to enhance women’s position in community. While analyzing documents and doing my research I encountered two problems. First, I dealt with the extremely difficult, challenging and sometimes ambiguous language of the SŽDH women, often loaded with meanings specific for the context in which it emerged, which made it difficult to analyze and then translate into clear English. Second, because of the lack of scholarly work on this topic, and because of the lack of documents in the archive, I couldn’t answer all the questions I would have like to address, for example, why and how the SŽDH was abolished. I believe my research can serve as a starting point for further study on the extremely complex and almost completely unexplored field of women’s organizations in Yugoslavia after the AFŽ. This thesis deals with the SŽDH, the organization on the republic level, but it would be excellent if further researchers could use this research while studying the SŽD on the federal level. Moreover, this research can be a helpful starting point for researching the SŽD’s successor organization, the Konferencija za društvenu aktivnost žena (Conference for the Social Activity of Women, KDAŽ), which has been equally erased from Yugoslav women’s history. I think this is important in order not to deprive future generations of knowledge on the extraordinary rich and empowering women’s movement in Yugoslavia. Or in historian Lydia Sklevicky’s words: 70 �“Whether the need for approaching this kind of history which is able to integrate many dimensions and voices, among them women's perspective, will be met in the near future is hard to predict. But, it would be worth a try, since it is notorious fact that women in Yugoslav society make up the slightly bigger half of population, and since they have always significantly outnumbered the horses”.44 44 Sklevicky, 1989b: 73 71 �Bibliography Bebel, August. Woman and Socialism (originally: Die Frau und der Sozialismus, 1879) in Alice S. Rossi, ed. (1988) The Feminist Papers: From Adams to de Beauvoir. pp. 496-505. Boston, MA: Northeastern University Press. Bonfiglioli, Chiara. 2012. “Revolutionary Networks: Women’s Political and Social Activism inCold War Italy and Yugoslavia (1945–1957)”. (PhD diss., University of Utrecht, 2012). Bonfiglioli, Chiara. 2014. “Women’s Political and Social Activism in the Early Cold War Era: The Case of Yugoslavia”, Aspasia 8, 1–25. Boxer, Marilyn J. 2007. “Reflections of a ‘Second-Wave’ Feminist Historian of European Socialism and Feminism” in “Forum: ‘Communist Feminism’ a Contradictio in Terminis?”, Aspasia 1, 241-246. Božinović, Neda. 1994. “Key Points in the History of the Women’s Movement in Former Yugoslavia” in Marina Blagojevic, Dasa Duhacek and Jasmina Lukic, eds. (1995) The East European Feminist Conference: What Can We Do for Ourselves?. pp. 13-18. Belgrade: Center for Women’s Studies, Research and Communication. Božinović, Neda. 1996. Žensko pitanje u Srbiji: u XIX i XX veku [The women’s question in Serbia in the 19th and 20th century], Beograd: Devedesetčetvrta. Brummett, Barry S. 2010. Techniques of close reading. Los Angeles: Sage Publications, Inc. Buckley, Mary. 1989. Women and Ideology in the Soviet Union. New York, etc.: Harvester Wheatsheaf. De Haan, Francisca. 2012. “Women as the Motor of Modern Life: Women’s Work in Europe West and East” in Joanna Regulska and Bonnie G. Smith, eds. Women and Gender in Postwar Europe: From Cold War to European Union. pp. 87-103. London and New York: Routledge. Fidelis, Malgorzata (Gosia), Renata Jambrešić Kirin, Jill Massino and Libora OatesIndruchova. 2014. “Gendering the Cold War in the Region” in Francisca de Haan, ed. “Forum”, Aspasia 8, 162-190. Fitzpatrick, Sheila. 2007. “Revisionism in Soviet History”, History and Theory 46(4), 77–91. Gafizova, Natalia. 2006. “Kollontai, Alexandra (1872-1952)” in Francisca de Haan, Krassimira Daskalova and Anna Loutfi, eds. A Biographical Dictionary of Women’s Movements and Feminisms. Central, Eastern, and South Eastern Europe, 19th and 20th Centuries. pp. 253-257. Budapest and New York: Central European University Press. Hartmann, Heidi. 1981. “The Unhappy Marriage of Marxism and Feminism. Towards a More Progressive Union” pp. 97-122, reprinted in Linda Nicholson, ed. (1997) The Second Wave. A Reader in Feminist Theory. New York and London: Routledge. 72 �Jancar-Webster, Barbara. 1990. Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Denver, Colorado: Arden Press, Inc. Jancar-Webster, Barbara. 1999. “Women in the Yugoslav National Liberation Movement” in Sabrina P. Ramet, ed. Gender politics in the Western Balkans: women and society in Yugoslavia and the Yugoslav successor states. pp. 67-87. University Park, PA: The Pennsylvania State University Press. Jović, Dejan. 2009. Yugoslavia: A State that Withered Away. West Lafayette, Indiana: Purdue University Press. Kašić, Biljana. 2006. “Sklevicky, Lydia (1952-1990)” in Francisca de Haan, Krassimira Daskalova and Anna Loutfi, eds. A Biographical Dictionary of Women’s Movements and Feminisms. Central, Eastern, and South Eastern Europe, 19th and 20th Centuries. pp. 517520. Budapest and New York: Central European University Press. Kollontai, Alexandra. 1984. Selected Articles and Speeches (Moscow: Progress Publishers, 1984 [Russian original 1972]), “International Socialist Conferences of Women Workers,” [1907-1916] 36-58. Kruks, Sonia, Rayna Rapp and Marilyn B. Young. 1989. “Introduction” in Sonia Kruks, Rayna Rapp and Marilyn B. Young, eds. Promissory Notes: Women in the transition to Socialism. pp. 7-12. New York: Monthly Review Press. McFarlane, Bruce. 1988. Yugoslavia: Politics, Economics and Society. London-New York: Pinter Publishers. Meyer, Alfred G. 1977. “Marxism and the Women’s Movement” in Atkinson, Dallin, Lapidus, eds, Women in Russia. pp. 85-112. Stanford, California: Stanford University Press. Miroiu, Mihaela. 2007. “Communism was a State Patriarchy, not State Feminism” in “Forum: ‘Communist Feminism’ a Contradictio in Terminis?”, Aspasia 1, 197-201. Novikova, Natalia. 2007. “Communism as a Vision and Practice” in “Forum: ‘Communist Feminism’ a Contradictio in Terminis?”, Aspasia 1, 202-206. Papic, Zarana. 1994. “Women’s Movement in Former Yugoslavia: 1970s and 1980s” in Marina Blagojevic, Dasa Duhacek and Jasmina Lukic, eds. (1995) The East European Feminist Conference: What Can We Do for Ourselves?. pp. 19-22. Belgrade: Center for Women’s Studies, Research and Communication. Pavlowitch, Stevan K. 2008. Hitler’s New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press. Prout, Christopher. 1985. Market Socialism in Yugoslavia. New York: Oxford University Press. Pushkareva, Natalia. 2006. “Armand, Inessa-Elizaveta Fiodorovna (1874-1920)” in Francisca de Haan, Krassimira Daskalova and Anna Loutfi, eds. A Biographical Dictionary of Women’s 73 �Movements and Feminisms. Central, Eastern, and South Eastern Europe, 19th and 20th Centuries. pp. 33-36. Budapest and New York: Central European University Press. Ramet, Sabrina P. 1991. Social Currents in Eastern Europe: The Sources and Meaning of the Great Transformation. Durham-London: Duke University Press. Ramet, Sabrina P. 1999. “In Tito’s Time” in Sabrina P. Ramet, ed. Gender politics in the Western Balkans: women and society in Yugoslavia and the Yugoslav successor states. pp. 89-105. University Park, PA: The Pennsylvania State University Press. Sklevicky, Lydia. 1989a. “Emancipated Integration or Integrated Emancipation: The Case of Post-revolutionary Yugoslavia” in Arina Angerman et al., ed. Current Issues in Women’s History. pp. 93-108. London and New York: Routledge. Sklevicky, Lydia. 1989b. “More Horses than Women: On the Difficulties of Founding Women’s History in Yugoslavia”, Gender & History 1(1): 68–73. Sklevicky, Lydia. 1996. Konji, Žene, Ratovi [Horses, Women, Wars], compil. D. Rihtman Auguštin. Zagreb: Ženska Infoteka. Stojaković, Gordana. 2012. “Antifašistički Front Žena Jugoslavije (AFŽ) 1946–1953: pogled kroz AFŽ štampu” [The Antifascist Women’s Front of Yugoslavia, 1946–1953: A view through the AFŽ press], in Lidija Vasilijević, ed. Rod i Levica [Gender and the Left], pp. 13– 39. Belgrade: ŽINDOK. Swain, Geoffrey. 2011. Tito: a biography. London-New York: I.B. Tauris. Šmidovnik, Janez. 1991. “Disfunctions of the system of self-management in the economy, in local territorial communities and in public administration” in James Simmie and Jože Dekleva, eds. Yugoslavia in Turnmoil: after Self-management?. pp. 17-32. London-New York: Pinter Publishers. Waters, Elisabeth. 1989. “In the Shadow of Comintern: The Communist Women’s Movement, 1920-43” in Sonia Kruks, Rayna Rapp and Marilyn B. Young, eds. Promissory Notes: Women in the transition to Socialism. pp. 29-56. New York: Monthly Review Press. Women and Communism: Selections from the Writings of Marx, Engels, Lenin, Stalin. 1950 .London: Lawrence & Wishart. Websites: Marčetić, Iva. 2013. “Ekonomija njege i brige izgradila je zemlju”. Interview with Gordana Stojaković. Kulturpunkt.hr. http://www.kulturpunkt.hr/content/ekonomija-njege-ibrigeizgradila-je-zemlju (accessed April 4, 2014). 74 �Primary sources: HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.2. Skupštine, 2.2.1. Osnivačka skupština SŽD Hrvatske, 19561957, GO SŽDH, October 1, 1956. HR-HDA-KDAŽH 1234-1, 1.1. Glavni odbor, GO SŽDH, February 19, 1957. HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.2. Skupštine, 2.2.1. Osnivačka skupština SŽD Hrvatske, 19561957, GO SŽDH, February, 1957. HR-HAD-KDAŽH-1234-2, 2.2. Skupštine, 2.2.1. Osnivačka skupština SŽD Hrvatske, 19561957, GO SŽDH, February 27-18, 1957. Pomoć radnoj porodici i radnoj ženi – naš osnovni zadatak. 1957. [Assistance to the working family and to the working woman – our main task], published book of essays from the Founding Assembly of the SŽDH held on February 27-18, 1957. Zagreb: Tisak. Berus, Anka. 1957. “Treba se boriti za radnu kvalifikaciju žena“[“We have to fight for women’s professional qualifications”]. p. 48-51. Cvetić, Bosa. 1957. “Društva žena nisu se odvojila od općedruštvenih zadataka” [“Women’s societies are not detached from general social activities”]. p. 55-63. Jančić Jela. 1957. “Žene trebaju postati odgovorni factor u životu zadruga” [“Women have to become accountable factor in cooperatives”]. p. 51-55. Krajačić, Soka. 1957. “Naš rad je društvena aktivnost – u izgradnji socijalističkog društva i pomoći radnoj ženi” [“Our work is social activity – in the construction of the socialist community and in assistance to the female worker”]. p. 18-35. Špiljak, Mika. 1957. “Aktivnost društva žena je društveno-politička aktivnost” [“The activities of the women’s societies are socio-political activities”]. p. 63-65. HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4. Plenumi, 2.4.4. Plenum SŽDH 1958, GO SŽDH, January 2728, 1958, 1. day, morning. HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4. Plenumi, 2.4.4. Plenum SŽDH 1958, GO SŽDH, January 2728, 1958, 1. day, afternoon. HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4. Plenumi, 2.4.4. Plenum SŽDH 1958, GO SŽDH, January 2728, 1958, 2. day, morning. Jančić, Jela. 1958. “Referat o problemima žena-seljanki i Sekciji žena-zadrugarki” [“Essay on the problems of women peasants’ and the women’s section within cooperatives”]. 2.day, morning, p. 1-25. HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4. Plenumi, 2.4.5. Plenum SŽDH 1960., GO SŽDH, December 6-7, 1960. Što petogodišnji plan donosi porodici i kakve perspektive otvara ženama. 1960. [What the Five-Year Plan brings to the family and which perspectives it opens for women], 75 �published book of essays from the Plenary Session held on December 6-7, 1960. Zagreb: Tisak. Bijelić, Irena. 1960. “Što petogodišnji plan donosi porodici i kakve perspektive otvara ženama” [“What the Five-Year Plan brings to the family and which perspectives it opens for women”]. p. 11-28. HR-HDA-KDAŽH 1234-2, 2.4. Plenumi, 2.4.5. Plenum SŽDH 1960., GO SŽDH, December 6-7, 1960., p. 183a-198. 76 � Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Istraživački radovi Ostalo Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource The End of the AFŽ – The End of Meaningful Women’s Activism? Rethinking the History of Women’s Organizations in Croatia, 1953 – 1961 - Jelena Tešija Subject The topic of the resource Submitted to Central European University Department of Gender Studies In partial fulfillment for the degree of Master of Arts in Gender Studies. Supervisor: Professor Francisca de Haan Description An account of the resource This thesis, as part of emerging scholarly work on rethinking the complex relations between feminism and socialism, explores the Savez ženskih društava Hrvatske (Union of Women’s Societies of Croatia, SŽDH), the women's organization that existed in Yugoslavia from 1953 to 1961. The SŽDH was the successor of the Antifašistički front žena (Antifascist Women’s Front, AFŽ), and while there is ample literature about the activities of the AFŽ, the activities of its successor organizations are hardly researched. This thesis examines the case of the SŽDH in order to understand better what was happening in a forgotten period of Yugoslav women’s history. I first discuss second-wave feminist historians’ perspectives on the AFŽ, and in particular the fact that that most historians who have written about the AFŽ claim that its dissolution in 1953, as an autonomous organization, was detrimental for meaningful work on women’s problems in Yugoslavia. Second, I look at archival documents of the SŽDH. I approach the material from a bottom-up perspective, which goes against the hegemonic narrative on communist women’s organizations as being simply obedient “Party tools”. I research the activities and goals of the SŽDH, the discussions and debates within the organization as well as the problems that the SŽDH women were facing in their practical work. I focus on the SŽDH women’s own perspective and the terms which they used themselves when discussing and explaining their work. Using a bottom-up approach and avoiding to apply the second-wave feminist “autonomy principle” for a state socialist women’s organization, this analysis shows that the SŽDH was not simply a “Party tool”. This research proves that the SŽDH women had their voices and opinions; that they had a well-thought-out strategy and ideas on how to enhance women’s position in the context they lived in; and that they extensively discussed the SŽDH’s position in the new circumstances of self-management in Yugoslavia. Creator An entity primarily responsible for making the resource Jelena Tešija Source A related resource from which the described resource is derived www.academia.edu Date A point or period of time associated with an event in the lifecycle of the resource 2014. Rights Information about rights held in and over the resource Jelena Tešija Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource PDF Language A language of the resource English Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context 14-IR Coverage The spatial or temporal topic of the resource, the spatial applicability of the resource, or the jurisdiction under which the resource is relevant 83 pages Antifascist Front of Women Croatia Jelena Tešija Union of Women’s Societies of Croatia women's emancipation Women's Oorganisations Women’s Activism Yugoslavia http://afzarhiv.org/files/original/071b37df7c63079e10b4c786aafb9f3d.pdf dddd876ec2c76df76bdc6aebcc0b3a0c PDF Text Text Александра Ђорђевић УДК329.75-055.2(497.1)”1945/1950” Другарице и (не)пријатељице – учешће Антифашистичког фронта жена Југославије у раду Међународне демократске федерације жена 1945–1950. АПСТРАКТУМ: Чланак истражује претпоставке Xладног рата које су обликовале политичке околности у којима су женске организације успеле да формирају једну светску женску организацију која је окупљала жене, претежно левичарке, из оба блока. У тој организацији истакнуто место нашле су и Југословенке. Разматра се на који начин су чланице Антифашистичког фронта жена Југославије учествовале у оснивању и активностима Међународне демократске федерације жена као и разлози који су довели до избацивање АФЖЈ из Федерације. У изради рада коришћени су часопис Жена данас, главно гласило АФЖЈ, као и архивска грађа доступна у Архиву Југославије. КЉУЧНЕ РЕЧИ: АФЖЈ, Међународна демократска федерација жена, Хладни рат, жене, женско питање, женска сарадња, Жена данас Увод Стварањем Краљевине СХС положај жене у друштву је добио потпуно нову димензију. До тада су се у Србији женске организације бавиле искључиво социјалним темама и хуманитарним радом, али је Први светски рат у Краљевини СХС изнедрио и једну од главних карактеристика првог таласа феминизма а то је питање права гласа за жене. Оснивањем Женске странке 1927. године али и преко бројних организација жене су стално упућивале захтеве држави за право гласа и изједначавање са мушкарцима у погледу радног и породичног права.1 Комунистичка партија Југославије се у овим захтевима издвајала по идеолошком основу који је, једини у том периоду, видео жене као равноправне са мушкарцима. У оквиру Партије жене су имале право да бирају и да буду биране на функције, а након доношења Обзнане имале су и 1 Ивана Пантелић, „Неки аспекти положаја жена у Краљевини Југославији“, Књиженство, часопис за студије књижевности, рода и културе, 2011. http://www.knjizenstvo. rs/magazine.php? text=17 (приступљено 5. 10. 2017). �А. Ђорђевић, Другарице и (не)пријатељице – учешће АФЖЈ у раду МДФ 147 задатак да шире комунистичку идеологију у легалним оквирима преко сарадње са Женским покретом.2 Коренита промена положаја жена на овим просторима почела је завршетком Другог светског рата и то пре свега њиховог правног положаја, а затим и друштвеног у складу са новом државном политиком. Услед формирања партизанске војске дошло је до наглог пораста учешћа жена у рату, што је и довело до њиховог даљег политичког организовања. То организовање је добило коначан облик на конференцији у Босанском Петровцу када је формиран Антифашистички фронт жена Југославије као јединствена женска организација, која је наставила деловање и у послератном периоду.3 Идеолошки рад Антифашистичког фронта жена Југославије (АФЖЈ)4 био је ослоњен на темељна опредељења КПЈ да жене морају бити равноправне са мушкарцима у свим сегментима живота и рада тако да отпора укључивању жена у рад готово да није ни било. Први послератни Устав женама је гарантовао и право гласа које им је раније било ускраћено.5 Тада су у оквиру нове државне идеологије женама прво потврђена изборна права, која су већ уживале у оквиру КПЈ; убрзо су добиле и једнака законска права у односу на мушкарце у свим осталим сегментима живота и рада. Социјалистичка идеологија није посматрала еманципацију жена ван система радништва (радничке класе) и зато се мера женске еманципације, пре свега, одређивала у односу на права из области рада.6 Пишући о активностима чланица АФЖЈ желели смо, између осталог, и да истакнемо да је еманципација жена од стега патријархалне културе била један од задатака АФЖЈ.7 2 3 4 5 6 7 Stanislava Barać, „Pacifistički i antipacifistički diskurs u časopisu Žena danas (1936–1941)“, u: Zbornik radova s Desničinih susreta, urednik Drago Rosandić, Zagreb 2011, 221. Neda Božinović, „Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku“, (Beograd: Žene u crnom, Devedesetčetvrta, 1996), 141. АФЖ Југославије je представљао организацију Народноослободилачког покрета Југославије насталу са циљем да окупи жене у борби против фашиста под окриљем КПЈ. Основан је на Првој земаљској конференцији одржаној у Босанском Петровцу 6. децембра 1942. После Другог светског рата и ослобођења Југославије, АФЖ је и даље радио на политичкој мобилизацији жена као и у свим облицима друштвене делатности. Први конгрес АФЖЈ одржан је јуна 1945, а други јануара 1948, оба у Београду. Трећи конгрес АФЖЈ одржан је у Загребу 1950. године, а четврти 1953. у Београду. На том конгресу укинут је АФЖ као посебна и јединствена организација након чега је основан Савез женских друштава, који се превасходно бавио питањима из области социјалног рада. Вера Гудац Додић, „Положај жене у Србији (1945–2000)“, у: Србија у модернизацијским процесима 19. и 20. века: Жене и деца, бр. 4, уредница Латинка Перовић (Београд: Хелсиншки одбор за људска права, 2006), 34. Gordana Stojaković, „AFŽ 1945–1953: pregled kroz AFŽ štampu“, u: Rod i levica, zbornik (Beograd: Ženski informaciono-dokumеntacioni trening centar, 2012), 13. Lydija Sklevicky, Konji, žene, ratovi (Zagreb: Ženska infoteka, 1996), 25. �148 Архив, часопис Архива Југославије, 1–2, 2017 У предвечерје Другог светског рата комунисткиње из Југославије су одржавале контакте са феминисткињама из света, активно писале о борби жена Азије за слободу и учествовале у Шпанском грађанском рату, извештавале о конгресима и конференцијама посвећеним женама из западног света итд. На тај начин су, пре свега преко Комунистичке партије Југославије, дошле у контакт са антифашисткињама из целога света, а у послератном раздобљу ступиле су и на међународну политичку сцену. Представнице Антифашистичког фронта Југославије учествовале су у великом подухвату да се након рата формира једна међународна организација жена која ће се, за њих, на „прави“ односно левичарски начин бавити женским питањима. Иако је Међународна демократска федерација жена основана у Паризу –са супротне стране гвоздене завесе иза које је била комунистичка Југославија, и оне се у својој кореспонденцији називају пријатељицама8 а не другарицама – јасно је из пописа организација које су учествовале у раду Федерације да су то листом женске левичарске организације из оба блока. Стога овај рад има за циљ да покаже како су се Југословенке снашле у том хладноратовском вакуму односно како су из њега успеле да изађу и наставе своју борбу у измењеним политичким околностима, пратећи линију Комунистичке партије Југославије. Формирање Међународне демократске федерације жена Из извештаја чланица АФЖЈ видљиво је да су се жене у целом свету након Другог светског рата налазиле пред решавањем скоро идентичних проблема и задатака. Та истоветност задатака дала је повода госпођи Котон, председници Савеза француских жена, да домаћим и страним делегаткињама које су биле гошће Конгреса француских жена предложи да се удруже и створе Интернационални иницијативни одбор за припрему и организацију међународног конгреса жена, а све у циљу координације активности жена из целог света.9 У Иницијативни одбор за одржавање конференције, који је бројао 15 чланица, ушла је и др Олга Милошевић као делегаткиња АФЖ Југославије док је, осим ње, Конгресу присуствовала и Јана Бичанић. Основна програмска концепција будућег конгреса МДФЖ свела се на четири тачке: „уништити фашизам и осигурати демократију у свим земљама, припремити 8 9 У доступној кореспонденцији уочљиво је да се чланице АФЖЈ и МДФЖ ословљавају са драге пријатељице. АЈ, АФЖЈ, 141-17-5; АЈ, АФЖЈ, 141-14-23; итд. У првих неколико писама чланице АФЖЈ обраћале су се руководству МДФЖ и са другарице, али је та пракса ишчезнула у каснијој комуникацији. АЈ, АФЖЈ, 141-17-38. АЈ, АФЖЈ, 141-17-3, Интернационални иницијални одбор за припрему и организовање међународне конференције жена. �А. Ђорђевић, Другарице и (не)пријатељице – учешће АФЖЈ у раду МДФ 149 срећну будућност новим покољењима, дати женама права изражена у Интернационалној повељи жена.“10 Секретаријат Иницијативног одбора, поверен француској секцији, настојао је да од почетка рада заинтересује што више демократских женских друштава из целог света слањем депеша, радио порука и држањем митинга. Штампан је и месечни билтен о раду Одбора, чији је први број изашао у септембру 1945. До Конгреса Иницијативни одбор је успео да успостави контакт са организацијама, углавном левичарским и комунистичким, из готово свих земаља Европе, Азије али и из САД. Други састанак Иницијативног одбора одржан је у Паризу 5–6. септембра 1945. На њему су делегаткиње представиле дотадашњи рад и бавиле се питањима организационих припрема за Међународни конгрес жена. Југославију је поново представљала др Олга Милошевић и она је у име АФЖ-а Југославије, у коме су уједињене жене свих националности, прихватила програм Иницијативног одбора. После реферата свих делегаткиња Иницијативни одбор је закључио да се Конгрес одржи новембра исте године.11 Одлучено је које ће делегације изложити своје реферате, док ће остале делегаткиње имати могућност да учествују у дискусији. Реферат о теми „Проблем деце и васпитања“ добила је југословенска делегација, тако да је од малих земаља једино Југославија имала реферат на Конгресу.12 На састанку је одлучено да се оснује Извршни одбор у који су ушле делегаткиње из 25 земаља од присутних 40, а једна од њих била је и Митра Митровић.13 У периоду до Конгреса, пријатељице су одржавале живу комуникацију и кореспонденцију; чак су преко АФЖЈ слале писма женским организацијама Балкана са циљем да се и оне укључе у рад МДФЖ.14 Први Међународни конгрес жена, којем је присуствовало 850 делегаткиња из преко 40 земаља, одржан је од 27. новембра до 1. децембра у Паризу.15 Број делегаткиња је одређен према броју становника.16 То су биле жене 10 Исто. 11 Исто. 12 Исто. 13 14 15 16 АЈ, АФЖЈ, 141-17-651 (1–31). АЈ, АФЖЈ, 141-17-38. АЈ, АФЖЈ, 141-17-85, Статут Међународне демократске федерације жена. У употреби су била четири језика: енглески, француски, руски и шпански. Број делегаткиња је одређен у складу са бројем становника: земље од 5 милиона становника имале су право на 5 делегата, од 15 милиона – 10, од 30 милиона – 15 делегата итд. За делегаткиње из многољудних земаља као што је Кина нема података о бројности делегације, а чланица Иницијативног одбора из Кине била је Ли Хсиен Минг. Жене из колонија су позване да присуствују Конгресу независно од својих метропола. Оне су имале права �150 Архив, часопис Архива Југославије, 1–2, 2017 различитих година, занимања и организација, чланице различитих политичких партија, али су све биле левичарских опредељења. На конгресу је званично основана Међународна демократска федерација жена (МДФЖ) у којој је АФЖЈ активно сарађивао, како у њеном оснивању тако и у даљем раду. Првом заседању Конгреса председавала је Ежени Котон, научница и председница Савеза француских жена. У свом говору она је одала почаст и изразила захвалност свим херојским женама света које су својим пожртвовањем допринеле победи над непријатељем и слободи. Изложила је радни програм Конгреса који је обухватао будућу улогу жена у коначном уништењу фашизма, у међународном развоју демократског друштва и остваривању права жена. Радно представништво Конгреса17 израдило је и прихватило Статут који утврђује циљеве и програм организације, њен састав и пријем у чланство, као и обавезе и права њених чланова.18 Рад прве конференције се завршио 1. децембра великим митингом који је приређен на Зимском аеродрому и полагањем заклетве МДФЖ. Говорило је више делегата, међу којима и Ла Пасионарија. Конгресу су као делегаткиње АФЖ Југославије присуствовале: Митра Митровић,19 Анка Берус, Милева Родић, Олга Хумо, Ката Пејиновић, др Олга 17 18 19 на исти број делегаткиња као и независне земље. Видети: „Са међународног конгреса жена“, Жена данас, бр. 37 (1945), 9–10. Радно представништво чиниле су: Попова (СССР), Анка Берус (Југославија), Долорес Ибарури – Ла Пасионарија (Шпанија), Котон и Вермеш (Француска), Хоракова (Чехословачка). Видети: „Са међународног конгреса жена“, Жена данас, бр. 37, (1945), 9–10. Федерацијом управља Извршни одбор који чини 31 чланица из 17 земаља, а на чијем челу је госпођа Котон. У савез су ушле све организације представљене на Конгресу и 72 организације из 7 земаља које нису могле да присуствују Конгресу. Видети: „Са међународног конгреса жена“, Жена данас, бр. 37, децембар 1945, 9–10. Митра Митровић (Ужичка Пожега, 1912 – Београд, 2001), зaвршила је Филозофски факултет, одсек за словенску филологију и књижевност Универзитета у Београду. Чланица КПЈ је постала у међуратном периоду када се ангажовала у илегалном раду. Године 1935. основала је и Омладинску секцију у оквиру Женског покрета како би илегални пропагандни рад Партије могао бити настављен у некаквим легалним оквирима. Наредне године је основан часопис Жена данас, који ће касније постати централно гласило АФЖЈ и организација које су проистекле из њега. Почетком рата прикључује се партизанској борби и ради у ПК КПЈ за Србију. За заслуге у рату додељено јој је више одликовања. Након рата била је посланица и прва министарка просвете, а налазила се и на челу Агитпропа за Србију. Била је једина чланица Политбироа ЦK КПЈ Србије, уз Спасенију Цану Бабовић. Као истакнута чланица АФЖЈ узела је учешћа у раду МДФЖ где је на заседању Извршног одбора изабрана за делегаткињу. Из Партије је искључена 1956. када је подржала тада већ бившег супруга Милована Ђиласа. Своја сећања на Други светски рат преточила је у књигу Ратно путовање објављену 1962. Детаљније: �А. Ђорђевић, Другарице и (не)пријатељице – учешће АФЖЈ у раду МДФ 151 Милошевић, Веселинска Малинска, Ана Хефнер, Милица Станишић, Евгенија Селић, Нада Сремац и Криста Ђорђевић.20 Као делегаткиње на Конгресу, у име југословенске делегације, подједнако су биле заступљене чланице руководства АФЖЈ и чланице осталих секција као и образоване и мање образовне жене, јер су на тај начин желеле превазићи евентуалне разлике али и истаћи колико је било важни показати солидарност и бригу кроз заједничко суделовање у културном, политичком и друштвеном животу.21 У име југословенске делегације Митра Митровић је поздравила француске жене, изложила борбу југословенских жена против фашистичких освајача и нагласила: „У име југословенских жена, а на основу њиховог искуства, тврдимо да без потпуног уништења фашизма и њихове реакције у свету не може бити мира, онога мира које толико желе све жене у свету. Исто тако нема без тога правих гаранција за женска права. Ми ћемо наставити заједно са женама целог света борбу за одбрану мира и демократије“.22 Централни одбор АФЖЈ је издао значку у част Међународног конгреса жена. Конгрес је био велика манифестација јединства жена читавог света, без обзира на њихову расну, верску или националну припадност, у борби за мир и демократију. Истинска равноправност жене, како је истакнуто, представља једну од основних одлика праве демократије. У Резолуцији, констатујући да у већини земаља „жене имају положај подређен власти мушкараца“, Конгрес је тражио да све женске организације у сарадњи са синдикатима поведу борбу за остваривање следећих захтева жена: право на рад, на приступ свим службама, једнаку плату за једнак рад, право на социјално, једнако наследно право, право да бира и буде бирана. Главно питање Конгреса је било како да жене читавог света помогну што бржем и сигурнијем обезбеђивању мира у свету. Због тога је Конгрес настојао да добије место саветодавног члана при УН и залагао се за стављање атомске бомбе под контролу УН, ради постизања општег мира.23 Стварањем МДФЖ родиле су се и многе дужности и обавезе жена широм света. Чланице су се обавезале и на више резолуција, између осталог и : Резолуција о задацима жена свих демократских земаља у борби за коначно 20 21 22 23 АЈ, АФЖЈ, 141-13-17, Митра Митровић (Велимира) – Ђилас; Жене Србије у НОБ..., уред. Б. Цветић, 56; Ivana Pantеlić, Partizankе kao građankе (Bеograd: Institut za savremenu istoriju, Evoluta, 2011), 131–133. АЈ, АФЖЈ, 141-17-7. Chiara Bonfiglioli, „Biografije aktivistкinja AFŽ-a: Intersekcionalna analiza ženskog delovanja“, u: Izgubljena revolucija: AFŽ između mita i zaborava, zbornik, ured. Andreja Dugandžić i Tijana Okić (Sarajevo: Udruženje za kulturu i umjetnost Crvena, 2016), 35. АЈ, АФЖЈ, 141-17-378. АЈ, АФЖЈ, 141-17-4. �152 Архив, часопис Архива Југославије, 1–2, 2017 уништење фашизма, за сталан и трајан мир и за демократију,24 Резолуција о проблемима детињства и васпитања,25 Резолуција Међународног конгреса жена о економском, правном и социјалном положају жене.26 У њима је закључено да су се жене свих земаља херојски понеле у рату, да су саме поднеле велики део ратних страхота, као и да су целом свету показале како су способне да буду мајке, болничарке и боркиње. У миру, како је констатовано, положај жене је сличан ономе пре рата: жене су у већини земаља и даље подређене мушкарцима. Учешћем у борби против фашизма жене су доказале да могу бити равноправне са мушкарцима у свакодневној борби. У извештају са Конгреса чланице АФЖЈ истичу да не може бити демократије ни пуне слободе у земљама где жене чине више од половине становништва а не уживају једнака социјална права и где не учествују у културном и политичком животу.27 Извршни одбор, који је координирао радом МДФЖ, одржао је седницу наредне године, од 27. до 29. јуна 1946. Присуство великог броја чланица, које су дошле из удаљених делова света представља одраз дубоке посвећености и оданости националних секција програму Савеза, закључила је госпођа Котон.28 Ширење организације и међународне мисије МДФЖ У периоду између два конгреса МДФЖ је своје активности развијао и координирао преко Пленума и Извршног одбора. У Прагу је Пленум заседао од 21. фебруара до 1. марта 1947. године.29 На заседању су биле присутне 73 представнице из 44 земље, а примљене су и нове чланице.30 Том приликом су поједине делегаткиње говориле о активностима у својим земљама. Наредни састанак Извршног одбора је одржан 1–6. септембра 1947. у Стокхолму. Као велики успеси, у периоду од Прага до Стокхолма, представљени су: слање међународне комисије правника у Шпанију ради анкете о терору над заробљеницима; анкета о начину суђења и третману политичких затвореника у 24 25 26 27 28 29 30 АЈ, АФЖЈ, 141-17-311-318, Резолуција о задацима жена свих демократских земаља у борби за коначно уништење фашизма, за сталан и трајан мир и за демократију. АЈ, АФЖ, 141-17-303-310. АЈ, АФЖЈ, 141-17-298-301, Резолуција Међународног конгреса жена о економском правном и социјалном положају жене. АЈ, АФЖЈ, 141-17-57. Извршни одбор је одржао пет заседања: прво, 27–29. јуна 1946. у Паризу; друго, 10–15. октобар 1945. у Москви; треће, 1–6. септембар 1947. у Стокхолму; четврто, 15–19. мај 1948. у Риму; пето, 7. април 1949. у Паризу. Одржана су два пленума МДФЖ-а; први 21. фебруар – 1. март 1947, други у Москви 17–22. новембра 1949. Новопримљене националне организације су из Мексика, Монголије, Северне Кореје, Бразилије, Вијетнама, Палестине, Холандије, Јужне Африке и Јулијанске крајине. �А. Ђорђевић, Другарице и (не)пријатељице – учешће АФЖЈ у раду МДФ 153 затворима; анкета у Западној Немачкој о денацификацији и демократизацији. Делегаткиње АФЖ Југославије су активно учествовале у раду Извршног одбора и биле део разних делегација. Ванда Новосел је била чланица делегације која је посетила француску и совјетску зону у Немачкој, о чему је написала извештај где је истакла предности совјетске управе у односу на француску у окупационим зонама.31 МДФЖ и оснивање других женских организација Оснивање сличних међународних организација, које додуше нису биле левичарских опредељења, чланице МДФЖ су оштро санкционисале у својим гласилима и међусобној преписци. Тако Жена данас доноси текст под насловом „Неуспјели покушај разбијања Међународне демократске федерације жена“.32 Постојање међународних организација које се баве сличном проблематиком чланице МДФЖ су сматрале директним покушајем разбијања њихове организације, о чему сведочи и следећи цитат: „После стварања МДФЖ крајем прошле године у Паризу постало је јасно да мимо и поред ње нема места другим међународним женским организацијама чији би се програм у целини или делимично поклапао са програмом Федерације. Па ипак дошло је до више таквих појава...“.33 Оцењено је да реакција, да би спречила окупљање демократских жена на платформи МДФЖ, настоји да обнови некадашње организације као и да оснива нове. Чланицама МДФЖ је нарочито засметала Међународна алијанса жена, коју је водила Маргарет Корбет Ешби, али и сазив Интернационалне скупштине жена октобра 1946. у САД. Како се у тексту каже: „У том позиву на скупштину се ниједном речју не спомиње МДФЖ, чије је оснивање одјекнуло широм света, а у чији састав је ушло осам организација из САД“, разумљиво не и оне које су биле чланице МДФЖ. Федерација је „активна организација која има подршку и ужива углед својих националних организација и самим тим сваки покушај разбијања организације унапред је осуђен на пропаст“. Нарочито су се обрушиле на организацију коју је водила Корбетова: „ То је феминистичка организација основана 1904. која до данас има непромењен програм, остваривање грађанске и друштвене једнакости жена са мушкарцима и њене економске равноправности... Постављамо питање – зашто се сад оживљава таква организација када су се у животу жене после рата догодиле тако крупне промене, феминисткиње као да су преспавале и овај рат или све31 32 33 „Комисија Демократске федерације жена у Немачкој – Изјава наше делегаткиње Ванде Новосел“, Жена данас, бр. 49, (1947), 45. „Неуспјели покушаји разбијања међународне демократске федерације жена“, Жена данас, бр. 46, (1946), 6. Исто. �154 Архив, часопис Архива Југославије, 1–2, 2017 сно затварају очи пред дубоким социјалним и друштвеним променама које је рат донио... Колби сматра да Федерација може да учини велике услуге ослобођеним женама средње и југоисточне Европе, које су по њеном мишљењу толико некултурне и заостале да им нова демократија, што по њеним речима значи „комунистичка тиранија“, у садашњем тренутку одговара. Насупрот тим земљама она ставља земље са боље развијеним демократским системом – Шведску, Швајцарску, САД. Другим речима, интереси жена „западне демократије“ из темеља се разликују од интереса „новоослобођених жена“ у земљама средње и југоисточне Европе и према томе нема ни заједничке базе за изградњу међународне солидарности жена“.34 Разлог за такву острашћеност лежи у томе што ове организације нису биле левичарских опредељења, а што МДФЖ у својој суштини јесте била, нарочито ако узмемо у обзир политичку припадност врха њеног руководства. На конгресима МДФЖ су учествовале и жене из земаља које нису биле део комунистичког блока, али су оне припадале левичарским, комунистичким или лабуристичким партијама. Ипак, могуће је закључити да је МДФЖ имао комунистичку идеологију односно да је то био разлог за овакво оштро иступање чланица.35 Жена данас је 1948. године поново објавила текстове о организацијама које су радиле на рушењу МДФЖ. Сада је разбијање стављено у задатак десној социјалисткињи, како се каже у тексту: „већ познатој по издајничкој раду“, Габријели Профт. Профтова је сазвала неколико конференција, на којима је основала Међународну женску социјалистичку организацију.36 Како преноси Жена данас, десне социјалисткиње су покушале да расцепе национални женски покрет у низу земаља. Тако су у Аустрији на иницијативу Габријеле Профт социјалисткиње иступиле под изговором да је МДФЖ тобоже „замаскирана комунистичка женска организација“. Ипак, ове акције нису довеле до већег расипања чланства и биле су концентрисане на активности Профтове у Аустрији, где је било седиште њене организације. Други конгрес Међународне демократске федерације жена У време сукоба Југославије са Информбироом у Будимпешти је од 1. до 6. децембра 1948. одржан Други конгрес МДФЖ. Из доступне грађе се може закључити да су припреме за Конгрес протекле глатко и без икаквих индиција да је сукоб Тита и Стаљина имао последице по учешће АФЖЈ у једној светској организацији. У записнику са припремног састанка поводом Конгреса 34 Исто. 35 36 I. Pantеlić, Partizankе kao građankе, 90. „Разбијачки подухвати десних социјалисткиња“, Жена данас, бр. 53, (1948), 29. �А. Ђорђевић, Другарице и (не)пријатељице – учешће АФЖЈ у раду МДФ 155 наводи се да АФЖЈ има одређених проблема са делегацијама из света али не и са МДФЖ: „...али ма колико они буду настојали да нас и даље ометају, они неће успети да жене Југославије изолују од светског демократског покрета жена, јер ми се нећемо дати скренути са пута по којем нас води наша Партија и друг Тито“.37 Делегацију АФЖЈ на конгресу у Будимпешти су чиниле: Митра Митровић, Ванда Новосел, Олга Милошевић, Неда Стефановић, Душанка Ковачевић, Гоја Ђурић, Бранка Савић, Божидарка Илијева, Милада Рајтер, Босиљка Ђуровић, Зима Вршчај, Блаженка Мимица и Милица Дедијер.38 Централне теме су биле расправе о политичким и економским правима жена, али су представљени и предлози о унапређењу демократског положаја жена у земљама Азије и Африке.39 Митра Митровић је у име југословенске делегације истакла пожртвованост југословенских жена у обнови земље, а затим је говорила о активностима АФЖЈ у изградњи обданишта и о збрињавању ратне сирочади. Жене Југославије су веома срећне што су победу у рату извојевале под руководством Јосипа Броза Тита и што с њим на челу сада граде нову земљу, закључила је Митра Митровић.40 Ипак, у својим извештајима оне истичу да су се као чланице југословенске делегације осећале дискриминисано. Међу заставама чланица МДФЖ недостајала је само југословенска, али је након протеста код Президијума застава постављена.41 Током рада су уследиле оштре провокације, нарочито од Демократског савеза мађарских жена које су искористиле прилику да нападају југословенско политичко руководство.42 Дељен је и лист француске Комунистичке партије Imаnitе (L’Humаnitе)43 који је негативно приказивао догађаје у Југославији после 1948. године. Руководство МДФЖ, и поред уложених жалби, није спречило провокације.44 Нарочито су оштро замериле што руководство МДФЖ није реаговало на чланак Женет Вермеш у коме се криво 37 38 39 40 41 42 43 44 АЈ, АФЖЈ, 141-17-469. АЈ, АФЖЈ, 141-17-455. „Пред Други конгрес Међународне демократске конференције жена“, Жена данас, бр. 55, (1948), 27–28. I. Pantеlić, Partizankе kao građankе, 103. АЈ, АФЖЈ, 141-17-461, Изјава југословенске делегације на Извршном одбору МДФЖ. „Извештај о раду АФЖ на Другом конгресу Међународне демократске федерације жена – Извршни одбор АФЖ Југославије осудио је покушаје вређања наше делегације и наше земље“, Жена данас, бр. 63, (1949), 16. I. Pantеlić, Partizankе kao građankе, 103. „Извештај о раду АФЖ на Другом конгресу Међународне демократске федерације жена – Извршни одбор АФЖ Југославије осудио је покушаје вређања наше делегације и наше земље“, Жена данас, бр. 63, (1949), 16. �156 Архив, часопис Архива Југославије, 1–2, 2017 приказује борба жена ФНРЈ у току НОП-а и изградње социјализма.45 Оцењено је да такви поступци доприносе слабљењу Федерације, али „...само захваљујући држању наше делегације, у интересу јединства, упркос вређању наше социјалистичке земље, народа који се борио и који се бори, ми смо сваки дан прелазили преко тих гестова према нама и покушавали да спречимо то одвраћање пажње са најважнијих питања борбе против нових империјалистичких потпаљивача рата и угњетавања“.46 Само два месеца након завршетка Конгреса, у фебруару 1949, Комунистичка партија Француске је преко свог гласила Imаnitе објавила писмо у којем тражи искључење АФЖЈ из МДФЖ. Биро француских жена је том приликом истакао да је за њих „немогуће седети поред жена које претендују да представљају жене Југославије“.47 АФЖЈ је у новембру 1949. штампао публикацију Жене Југославије у изграђивању социјализма на енглеском, француском и руском језику, као одговор на појачану пропаганду у информбировској штампи која је тежила да умањи значај југословенских жена у рату и да их сврста на страну фашиста. Негативна кампања ће се наставити, са обе стране, и после искључења АФЖ-а. Избацивање АФЖ из МДФЖ Дешавања с краја 1949. године, односно избацивање АФЖ из МДФЖ, могла су се наслутити већ на састанку Пленума одржаном у Паризу почетком 1949. године. Тада је МДФЖ дефинисао свој став према Југословенкама односно АФЖЈ: „Ви Југословени сте се борили и част вам је за то, али рат је завршен и сада се ради на учвршћивању и изградњи демократије у свету. То је сада посао великих народа, а ви сте мала и заостала балканска земља, и ваш би се удео разликовао од вашег удела у рату“.48 Делегаткиње АФЖ-а у Извршном одбору добиле су у септембру 1949. писмо од Секретаријата МДФЖ у коме их он обавештава да на захтев неких националних секција повлачи позив за долазак на Пленум заказан за 15. новембар 1949. у Москви. Секретаријат се одлучио на тај потез само месец дана након упућивања позива за присуствовање Конгресу. У писму се понављају негодовања на рачун политике Југославије односно познате информбировске фразе: „... да је ствар издао Тито прешавши отворено у табор империјали- 45 46 47 48 АЈ, АФЖЈ, 141-17-461, Изјава југословенске делегације на Извршном одбору МДФЖ. Исто. „Информбировска клика у МДФЖ разбијач међународног јединства демократских жена и МДФЖ“, Жена данас, бр. 64, (1949), 4–5. АЈ, АФЖЈ, 141-7-16. �А. Ђорђевић, Другарице и (не)пријатељице – учешће АФЖЈ у раду МДФ 157 зма“.49 Митра Митровић, Ванда Новосел, Олга Милошевић и Вида Томшич – како је оцењено – не могу се више сматрати истинским представницама демократских жена Југославије и одлучено је да им се повуче позив за учешће на следећем заседању Пленума МДФЖ који треба да се одржи у Москви.50 У депеши пријатељице, како се ословљавају у међусобној кореспонденцији, пишу: „Ми смо уверене да ове жене, жена Ђиласова десне руке Тита она подржава и одобрава у свему Титове акте, не говори у име милиона жена Југославије... оних дивних жена које смо ми виделе на Првом оснивачком конгресу МДФЖ“.51 На првом конгресу била је и Митра Митровић као једна од истакнутијих чланица делегације, а коју оне сад називају само „жена Ђиласова“ због истакнутог места који је Милован Ђилас имао у сукобу са Стаљином. Секретаријат је констатовао да „политика југословенских чланова Пленума МДФЖ који подржавају Тита ни мало не изражава интересе и тежње демократских жена Југославије, већ да она иде против циљева демократије и мира МДФЖ“.52 И југословенске жене сигурно осећају велику захвалност према Совјетском Савезу „који их је ослободио и који се бори за мир“ – констатује се на крају писма.53 На повлачење позива АФЖЈ је одговорио Меморандумом у коме је изложио своје ставове зашто стоји на позицији Тита односно Југославије. Затражено је и присуствовање Конгресу, не би ли се одбиле оптужбе, или барем прочитао Меморандум.54 Избацивање чланица Конгреса, како је констатовано, супротно је Статуту МДФЖ.55 Амбасадор ФНРЈ у Москви известио је руководство АФЖЈ да није било могућности да се Конгресу доставе захтеви који су му послати. Руководство АФЖ је затим наложило југословенском амбасадору да прати Конгрес и да пошаље извештај, што је и учињено.56 Негативна кампања против Југославије није се зауставила на избацивању АФЖ. И током наредних година се могао наћи по неки чланак у информбировској штампи о актуелним догађајима у земљи где је руководство представљано као фашистичко односно реакционарно. АФЖЈ је искористио своја гласила – главно, републичка и мањинска како би обавестио жене Југославије о догађањима у вези са МДФЖ.57 Тако је 49 50 51 52 53 54 55 56 57 АЈ, АФЖЈ, 141-18-94. Исто. АЈ, АФЖЈ, 141-18-400. Исто. Исто. АЈ, АФЖЈ, 141-18-397. АЈ, АФЖЈ, 141-18-510. АЈ, АФЖЈ, 141-18-96. АЈ, АФЖЈ, 141-18-156, Жене Југославије су се упознале са одлукама Извршног одбора �158 Архив, часопис Архива Југославије, 1–2, 2017 Жена данас, преко текстова из пера чланица АФЖЈ које су биле директно прозване, обавестила југословенску јавност о дешавањима унутар МДФЖ. Већ сами наслови говоре о томе како је АФЖ видео сукоб, односно како се сукоб Југославије и Информбироа пренео на једну међународну организацију. То су текстови: Информбировска клика у МДФЖ разбијач јединства демократских жена и МДФЖ;58 Женама Југославије нико не може одузети место које им припада у редовима демократских снага света;59 Цео демократски покрет са гнушањем ће пратити разбијање Демократске федерације жена60 и тако даље. Руководство АФЖЈ је настојало да обавести и међународну јавност о стању у МДФЖ. Министарству иностраних дела је упућена молба да се текстови говора Митре Митровић и Спасеније Цане Бабовић доставе амбасадама ФНРЈ у Лондону и Паризу као и посланству у Риму, са циљем да их они проследе подружним организацијама МДФЖ у тим земљама, али и другим напредним организацијама.61 Такође, у Архиву Југославије се могу наћи писма и поруке подршке АФЖЈ из целе земље. Жена данас је објавила извештаје са митинга против одлуке МДФЖ који су организовале чланице АФЖЈ у читавој земљи, као и телеграме подршке које је Централни одбор добијао од својих чланица. У Београду је 18. новембра 1949. одржан централни митинг на којем је главна говорница била Спасенија Цана Бабовић као потпредседница АФЖЈ. Совјетски Савез, по њеним речима, користи многе међународне организације, међу њима и МДФЖ, за спровођење политике против Југославије. Рад АФЖЈ се није променио, напротив, променила се политика МДФЖ, истакла је С. Бабовић.62 На пленуму МДФЖ у Москви одржаном у новембру 1949, којем Југословенке нису присуствовале, Долорес Ибарури ла Пасионарија је обавестила присутне да је једногласно донета одлука о избацивању АФЖЈ из МДФЖ. Поводом избацивања из Федерације Митра Митровић је у чланку објављеном у Жени данас поновила став да нема граница у искоришћавању МДФЖ за спровођење мутних циљева СССР против наше земље.63 58 59 60 61 62 63 Међународне демократске федерације жена. „Информбировска клика у МДФЖ разбијач међународног јединства демократских жена и МДФЖ“, Жена данас, бр. 64, (1949), 4–5. „Женама Југославије нико не може одузети место које има припада у демократским снагама света“, Жена данас, бр. 65, (1949), 8. „Цео демократски покрет ће с гнушањем пратити разбијање Демократске федерације жена“, Жена данас, бр. 65, (1949), 7–9. АЈ, АФЖЈ, 141-18-95. Исто. „Међународни покрет треба бранити од оних који га вуку назад“, Жена данас, бр. 66, �А. Ђорђевић, Другарице и (не)пријатељице – учешће АФЖЈ у раду МДФ 159 Питање МДФЖ-а је било актуелно и на наредном састанку ЦО АФЖ, када је Митра Митровић поновила да стоји чињеница да је руководство Федерације напросто постало информбировска филијала. На страницама Жене данас ће се повремено наћи и изводи из информбировске штампе где су се уреднице врло критички освртале на активност Долорес Ибарури, познатије као Ла Пасионарија. У претходном периоду она је била врло цењена од стране АФЖЈ али и уредништва; њени говори и поздрави Титу и народима Југославије радо су преношени на страницама часописа. Како ће у каснијем периоду доћи до попуштања политичких стега, односно како ће југословенска политика оријентације према земљама Трећег света добијати све већи значај, тако ће доћи до обнављања контаката између Ла Пасионарије и женских организација које су наследиле АФЖЈ.64 Током 1950. скупу напредних жена у Паризу обратила се и др Олга Милошевић. Том приликом покушана је опструкција од стране Савеза француских жена, који је и даље подржавао Информбиро и чак штампао билтен МДФЖ у коме се Олга Милошевић оптужује да је „Титов агент који има задатак да разбије међународно јединство демократских снага“.65 Ипак, она је успела да одржи говор и истакне следећи став: „Проблем заштите деце значајан је и по томе што не може бити равноправности жене тамо где тај проблем није решен, тамо где материнство није заштићено“.66 Она је покушала да истакне значај социјалне заштите и укаже на бројне нерегуларности у заштити жене и деце у колонијама, Шпанији, Грчкој и осталим напредним земљама у којима делују организације МДФЖ, а које су раније осудиле и избациле Југославију из свог чланства. Вероватно је то и разлог због којег је др Олга Милошевић доживела опструкцију на скупу у Паризу. Последњи текст у Жени данас о сукобу АФЖЈ и МДФЖ објављен је фебруара 1950. и говори о обележавању петогодишњице оснивања МДФЖ. У ту част је штампан билтен у којем је изложен историјат организације, али се у њему не спомиње искључење АФЖЈ Југославије. Овим текстом АФЖЈ је преко свог гласила Жене данас заокружио своју причу са Међународном демократском федерацијом жена и није је више спомињао на страницама листа. 64 65 66 (1949), 7. Др Саша Божовић је своју рано преминулу ћерку назвала Долорес управо по Ла Пасионарији; о томе је писала у својој ратној аутобиографији. Saša Božović, Tebi moja Dolores, (Beograd: 4 juli, 1981), XI. „Ми немамо чега да се бојимо“, Жена данас, бр. 75, (1950), 13. АЈ, АФЖЈ, 141-18-254. �160 Архив, часопис Архива Југославије, 1–2, 2017 После свега На пленуму Партије одржаном у фебруару 1950. донета је одлука да се већа пажња посвети заштити мајке и детета, да се ради на оспособљавању мреже установа за заштиту мајки и деце и да се укаже помоћ радној жени. Пленум је у Резолуцији поводом искључења АФЖЈ из МДФЖ у Москви оценио да је искључење последица потчињавања ове организације циљевима Информбироа.67 Након разлаза са МДФЖ, управа АФЖЈ је своје међународне активности преоријентисала на проблеме мајки и деце, учествујући на скуповима који су били посвећени задругама и жени на радном месту.68 Разлоге за то можемо потражити у новој спољној политици Југославије окренутој земљама Трећег света. Тако Жена данас доноси бројне прилоге у којима се истиче значај посета угледних жена и пише о утисцима које су оне понеле из Југославије.69 Почев од 1950. теме мајки и деце се све више појављују у гласилима АФЖЈ, нарочито у Жени данас. Текстови у Жени данас и доступна архивска грађа поткрепљују тврдњу коју је изнела Гордана Стојаковић у својој дисертацији, а то је да постоје два доминантна периода у историји организације АФЖЈ: период доминације активних женских улога и успињања запослених жена на друштвеној лествици (1945–1950) и период доминације улога из економије неге и бриге (1950–1953).70 Гашењем АФЖ Југославије постало је јасно да законска права нису довољна и да је потребно појачати друштвени рад, јер је најтежи део процеса еманципације друштва ипак био процес трансформације мишљења мушкараца и жена.71 Међународна демократска федерација жена је наставила рад у истом правцу као и АФЖЈ, преоријентишући се на социјалне теме. Потребно је, ипак, нагласити да је МДФЖ подржавала, изузимајући југословенски пример који је био условљен политичким околностима, жене из „првог“, „другог“ или „трећег света“ као и угледне жене које нису себе сматрале комунисткињама.72 67 Мирјана Станишић, Друштвени положај жене у Србији (1944–1955), необјaвљена магистарска теза, Филозофски факултет Универзитета у Београду, 2003, 138. 68 „Наша делегација на конгресу женске задружне гилде“, Жена данас, бр 73, (1950), 12. 69 „Против клевета и дезинформација, сведоци о нашој земљи“, Жена данас, бр. 70, (1950), 14. 70 Гордана Стојаковић, Родна перспектива новина АФЖ у Војводини 1942–1953, (Нови Сад, Завод за равноправност полова: 2012), 7. 71 А. Ђорђевић, „Главно гласило АФЖЈ Жена данас (1943–1953)“, дипломски рад, Филозофски факултет, 2013, 120. 72 Franciska De Haan, „Continuing Cold War Paradigms in Western Historiography of Transna- �А. Ђорђевић, Другарице и (не)пријатељице – учешће АФЖЈ у раду МДФ 161 Повратак социјалним темама од стране АФЖЈ и МДФЖ поклопио се са повлачењем жена из политичког живота које је наступило почетком 50-их година. У томе није било разлике између источног и западног блока, јер је мали вакум који је омогућио женама активније учешће на политичкој мапи света за време и непосредно након Другог светског рата управо нестајао како се сукоб Истока и Запада распламсавао. Закључак Антифашистички фронт жена Југославије је током посматраног периода био свестан сложеног политичког тренутка у којем се нашла Југославија. Заоштрени међународни односи и клима Хладнога рата су непосредно утицали на готово све међународне организације у којима је комунистичка Југославија узимала учешћа, односно пријем националних организација у међународне организације зависио је од блоковске припадности поједине државе. Остајући изван блокова, АФЖЈ није више тражио пријем ни у једну међународну женску организацију која је била јасно политички оријентисана, већ се до краја свог постојања 1953. године концентрисао на сарадњу са ОУН-ом, задругама и гилдама, Трећим светом, а све у циљу побољшању услова живота жене и деце. Иако раздвојена вишим политичким разлозима у годинама које су уследиле, Међународна демократска федерација жена се на исти начин преоријентисала и бавила социјалним темама. У једном од последњих писама из доступне кореспонденције, АФЖЈ истиче како треба одбацити политичке флоскуле и показати солидарност са женама света без обзира на њихово политичко опредељење: „Зато смо ми то овде изнеле, да би Федерација, њено руководство, помогла – на линији јачања борбе против империјализма и остварења програма Федерације – да јединство међу женама не буде натруњено никаквим увредама, јер је то у интересу борбе демократских снага света“.73 Нажалост, то јединство другарице нису показале једне према другима, као што се готово никада нису тако називале иако су имале лева опредељења ,али зато јесу непријатељство, које је било изнуђено политичким околностима, иако су све до последњег писма остале пријатељице. 73 tional Women’s Organizations : the case of Women’s International Democratic Federation (WIDF)“, u: Woman’s History Review, (2010), 564. AJ, АФЖЈ, 141-17-461, Изјава југословенске делегације на Извршном одбору МДФЖ. �162 Архив, часопис Архива Југославије, 1–2, 2017 Извори и литература Архивски фондови Архив Југославије, Антифашистички фронт жена Југославије (АФЖЈ), фонд 141 Периодика Жена данас, главно гласило АФЖЈ, 1945–1953. Литература Bоnfigliоli, Chiаrа, Biоgrаfijе аktivistinjа AFŽ-а: Intеrsеkciоnаlаnа аnаlizа žеnskоg dеlоvаnjа. Izgubljеnа rеvоlucijа: AFŽ izmеđu mitа i zаbоrаvа, zbоrnik. Urеd. Andrеjа Dugаndžić i Tijаnа Okić. Sаrаjеvо: Udružеnjе zа kulturu i umjеtnоst Crvеnа, 2016. Bоžinоvić, Nеdа, Žеnskо pitаnjе u Srbiji u XIX i XX vеku. Bеоgrаd: Žеnе u crnоm, Dеvеdеsеtčеtvrtа, 1996. Bаrаć, Stаnislаvа, „Pаcifistički i аntifаšistički diskurs u listu Žеnа dаnаs (1936– 1941)“. U: Intеlеktuаlci i rаt 1939–1947. Urеdnik Drаgо Rоsаndić. Filоzоfski fаkultеt Zаgrеb 2011. Bоžоvić, Sаšа, Tеbi mоjа Dоlоrеs. Bеоgrаd: 4. juli, 1981. Гудац, Додић, Вера. „Положај жене у Србији (1945–2000)“. У: Србија у модернизацијским процесима 19. и 20. века: Жене и деца, бр. 4. Уредница Латинка Перовић. Београд: Хелсиншки одбор за људска права, 2006. Dе Hааn, Frаnciskа, „Cоntinuing Cоld Wаr Pаrаdigms in Wеstеrn Histоriоgrаphy оf Trаnsnаtiоnаl Wоmеn’s Orgаnizаtiоns : thе cаsе оf Wоmеn’s Intеrnаtiоnаl Dеmоcrаtic Fеdеrаtiоn (WIDF) “, u: Wоmаn’s Histоry Rеviеw, 2010. Ђорђевић, Александра, „Главно гласило АФЖЈ Жена данас (1943–1953)“. Дипломски рад, Филозофски факултет, 2013. Pаntеlić, Ivаnа, Pаrtizаnkе kао grаđаnkе. Bеоgrаd: Institut zа sаvrеmеnu istоriju, Evоlutа, 2011. Sklеvicky, Lydijа, Kоnji, žеnе, rаtоvi. Zаgrеb: Žеnskа infоtеkа, 1996. Stоjаkоvić, Gоrdаnа, AFŽ 1945–1953 : prеglеd krоz AFŽ štаmpu, u: Rоd i lеvicа, zbоrnik. Bеоgrаd: Žеnski infоrmаciоnо-dоkumеntаciоni trеning cеntаr, 2012. Stоjаkоvić, Gоrdаnа, Rоdnа pеrspеktivа nоvinа Antifаšističkоg frоntа žеnа u pеriоdu 1945–1953. Nоvi Sаd: Zаvоd zа rаvnоprаvnоst pоlоvа, 2012. Интернет извори http://www.knjizеnstvо.rs/mаgаzinе.php?tеxt=17 (приступљено 5. 10. 2017) � Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Istraživački radovi Ostalo Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Drugarice i (ne)prijateljice - učešće Antifašističkog fronta žena Jugoslavije u radu Međunarodne demokratske federacije žena 1945 - 1950 - Aleksandra Đorđević Creator An entity primarily responsible for making the resource Aleksandra Đorđević Source A related resource from which the described resource is derived Arhiv, časopis Arhiva Jugoslavije Date A point or period of time associated with an event in the lifecycle of the resource 1-2 2017 Rights Information about rights held in and over the resource Arhiv, časopis Arhiva Jugoslavije, Aleksandra Đorđević Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource PDF Language A language of the resource S-H Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context 15-IR Coverage The spatial or temporal topic of the resource, the spatial applicability of the resource, or the jurisdiction under which the resource is relevant 15 str. AFŽ Jugoslavije Aleksandra Đorđević Hladni rat MDFŽ Međunarodna demokratska federacija žena Žena danas žene ženske organizacije žensko pitanje http://afzarhiv.org/files/original/d72e0764ba661728d5e5be1aa33cb48e.pdf b97e63085c0a44ffcc6bf8a2979abe0a PDF Text Text ��Biblioteka LEGENDE dobitnik je Povelje »4. jul« — najvećeg društvenog priznanja za doprinos u gajenju tradicija narodnooslobodiPačkog rata naroda i narodnosti Jugoslavije. �Izdavač NIRO »Dečje novine« Gornji Milanovac Za izdavača Miroslav Petrović generalni direktor Recenzent Žamila Kolonomos Odgovorni' urednik Radmilo Lale Mandić Uređivački odbor Mirko Vujačić Radmilo Lale Mandić Ivo Matović (urednik) Dragan Marjanović Sa makedonskog jezika tekst rukopisa preveo Vojislav I. Ilić Lektor Zora Maksimović Korektor Dobrila Petrović Grafički dizajn Rade Rančić Tehnički urednik Mirjana Avramović Štampa »Nikola Nikolić«, Kragujevac Štampanje u tiražu od 3.000 primeraka završeno avgusta 1978. godine �STOJAN RISTESKI Estreja Ovađa Mara ŽIVOTNI PUT I REVOLUCIONARNO DELO �BIBLIOTEKA »LEGENDE« VIII KOLO NARODNI HEROJI JUGOSLAVIJE �PRILOG POŠTOVANJA U jednoj makedonskoj narodnoj pesmi iz narodnooslobodilačkog rata je i kuplot stihova: TIoAiHere ja,' 6paica,1 Ecrpeja Mapa, Ecrpeja Mapa 3a napod 3azuna,s 3a napod 3aiuna ■— 3a Maicedomija! Narodni pesnik je ovekovečio Estreju Arona Ovađe — Maru, narodnog heroja iz grada Bitola (Bitolj). Rodni grad joj je podigao spomanik-bistu, a jedno dečje obdanište nazvao njenim imenom. Prilog poštovanju narodnog heroja Estreje Ovađe Mare, koja je kao kamen temeljac naše slobode položila svoju mladost, svoj život — je i ovaj rad. Manje poznate reii i forme: 1 Pomnete ja — Pominjite je, sećajte se; ja — je, nju, ju (ali se ovaj zamenički oblik, kao ud­ vojeni objekt rečenice nc prevodi); 2 braka — tu u službi vokaliva: »braćo!«, — znakom k obeležava se glas »ć«, koji se u make­ donskom jeziku izgovara meko; tako se i slovom g označava fonema »đ« (megu, i si.); 3 zagina — poginu (prev.) �Govoreći o njoj .pobuđujemo sećanja i na etničku grupu koje više nema, koja je našla smrt u fašističkom logoru Treblinka u Poljskoj, sećanja na btitoljske (i druge) Jevreje. Među ma­ lobrojnim saplemenicima u gradu pod Pelisterom koji su izbegli tu strašnu smrt bila je i Estreja Ovađa Mara. I ona je dala svoj život, ali herojski, u borbi za srećniju budućnost zajedni­ čke otadžbine, čvrsto ubeđena da je sloboda na pragu. U liku Estreje Mare imamo izrazit primer toga kako su se kalili bratstvo i jedinstvo, sa kakvim idealom i za kakvu domovinu su se borili graditelji epopeje omeđene godinama 1941. i 1944. JEVREJSKI DEO BITOLJA Estreja Arona Ovađa Mara je Jevrejka. Jevreji su se nastanili u Makedoniji (i po ćelom Balkanu) mnogo ranije nego Sloveni. Nijih ima, skoro, u većini makedonskih gradova, a naj­ više u Solunu, Drami, Serezu. Kosturu, Beru, Bitolju, Štipu, Ohridu i Skoplju. Njihov broj će se povećati posle progona mojsijevaca iz španije (1492) i Portugalije~(1496). Novodošli Jevreji preneli su tu i bogatu kulturu i nauku sa tla Pirinejskog poluostrva i vršili osetan uticaj na Jev­ reje ranije doseljene u Makedoniju i u druge oblasti današnje Jugoslavije. Uspeli su, čak, da i svoj jezik, tzv. »ladino«, nametnu kao zvanični i sefardijskim Jevrejima. Bitoljski Jevreji pretežno su poticali, dakle, iz Spanije i Portugalijc. Njihovo brojno stanje, pak, u pojedinim periodima se menjalo, u zavis­ nosti od ekonomsko-političkih .prilika u kojima se nalazio sam Bitolj i Makedonija u celini. Jevreji su u Bitolju dostigli najveći razvoj početkom našeg stoleća. Tada ih je tu bilo 8.200. Sva društveno-politička previranja i ekonomske oscilacije u makedonskom areaiu u toku prve četiri decenije našeg veka odrazile su se i u ži­ votu ovih Jevreja. Osetno osiromašenje Bitolja posle balkanskih ratova, naročito posle prvog svetskog rata, dovelo je, tako, i do njihovog na­ glog iseljavanja, čak i u udaljenije zemlje (Fran­ cuska, Amerika, Čile, Venecuela i dr.). Pred 1941. godinu u Bitolju je živelo oko 3.500 Jevreja. �Jevrejski deo Bitolja, na levoj strani reke Dragora, obuhvatao je mahale Lus Kurtižus, La Kaleže (sa naseljima Buenus Aures i Bustaniku, sa školom — La skulike) i La Tabana. Na desnoj strani reke Dragora do 1942. godi­ ne živelo je svega desetak jevrejskih porodica, a i one su bile razbijene. Nisu formirale kompak­ tno posebno naselje, već su se nalazile u sastavu makedonskog življa. U stvari, do prvog svetskog rata, na ovoj strani reke naselje je bilo osetno veće (sa nazivom »La male«). Nešto kasnije ono je razbijeno. Veći deo porodica prešao je na levu stranu Dragora. Jevrejskih kuća bilo je, ra­ zume se, i u drugim delovima grada, ali, uglav­ nom, usamljenih. U jevrejskom delu Bitolja, kod sadašnjeg Do­ ma zdravlja, nalazilo se naselje La Kurtižus. Imalo je oblik .polukruga sa ulazom-kapijom. Tu je živelo oko sto porodica. Svako domaćinstvo (stari, roditelji i deca) koristilo je samo po jed­ nu sobu. U stanove se ulazilo sa ulice, preko ne­ koliko stepenika. Ispod njih je bio podrum, ko­ rišten za čuvanje zimnice, ali i kao štala i koNarodni heroj Estreja Ovađa Mara �košarnik. Usred naselja nalazio se zajednički bu­ nar, a nešto dalje i zajednički klozet. Naselje je u svoje vreme podignuto radi ve­ će sigurnosti od napada pljačkaša, tzv. kačaka. U međuratnom periodu tu su, pak, živeli naj­ siromašniji Jevreji. Od druge polovine prošlog veka do prvog svetskog rata naselje se proši­ rilo i na desnu stranu reke Dragor, oko današ­ njih hotela »Solun« i »Makedonija«, kod pošte (gde je bila i jevrejska škola), pa se prostiralo sve do drvenog mosta, zvanog »Most kod Manuša«. Kada je Bitolj doživeo svoj ekonomski polet, broj Jevreja se povećao novim doseljenicima, saplemenicima iz raznih drugih gradova i centara. Tad je došlo i do formiranja trećeg jevrejskog naselja u Bitolju. Ono se protezalo od Mas-pazara (od Ulice doktora Kajsa i Dalmatinske), od­ nosno od Fiper-ana na severoistok do Bumba-male, tj. do Tabana. Bitoljski Jevreji su imali dve škole: »La skulika« u Karađorđevoj ulici i »Tabana«. Od 1895. do 1916. u Bitolju je radila i jedna škola sa nastavom na francuskom jeziku. Nekoliko po­ rodica bavilo se i predškolskim vasipitanjem. U stvari čuvali su veći broj dece dok su roditelji bili na poslu, zabavljajući ih zajedničkim dečjim igrama. U jednoj školi radio je i omladin­ ski klub »II ken«. Učeniici Jevreji koji su poha­ đali gimnaziju školovali su se, već, u istoj usta­ novi, zajedno sa ostalim đacima iz Bifolja i okol­ nih mcsta. U gradu je bilo više sinagoga: najstarija — II kal Aragon i U kal di lavra, II kal di lus portugežis, II kal Ozerdalim, II kal Salamon Levi. U okviru gradskih grobalja postojale su i dve ka­ pele za jevrejske obrede. ORGANIZOVANA SAMOPOMOĆ Bitoljska jevrejska zajednica bila je najsiro­ mašnija u odnosu na sve ostale jevrejske zajed­ nice u Jugoslaviji. Otud su iz njene sredine po­ ticali skoro svi nosači, a i najamni radnica za teže fizičke poslove. Malo je Jevreja bilo u Bito­ lju koji su bili bogati ili imali obezbeđenu sigurnliju egzistenciju. Iako najsiromašniji, oni su, pak, bili vanredno solidarni; imali su besprekorno organizovanu �opštinu i živeli aktivnim društveno-.p>olitiičkim i kul'tumo-zabavnim životom. Nijedan Jevrejin ni od koga nije podvrgavan podsmehu ili podcanjivan zbog siromaštva, ili neuglednog posla koji vrši. U dane verskih praznika, kao što su Pesah, Jevrejska nova godina i drugi, od priloga boga­ tijih Jevreja siromašntim su deljeni pokloni u hrani, odelu, obući i drugom. Dodeljivana je i novčana pomoć. Nju su obezbeđivali i Jevreji srednjeg imovnog stanja. Jevrejska opština je sa svoje strane, iz svo­ jih fondova, siromašne učenike snabdevala udžbenidima, kupovala im je po jedno odelo godiš­ nje i obezbeđivala za njih svakodnevno doručak i ručak. Sredstva za pomoć opština je prikupljala iz raznih izvora: od priloga humanitarnih organiza­ cija, poklona građana, dobrovoljnog danka »pe­ ča«, umetničkih priredbi i posebno organizovanih akcija. Redovnu pomoć je dobijala i od eko­ nomski bogatijih jevrejskih opština u Jugosla­ viji. U tome su učestvovale i same sinagoge. Sredstva su, potom, sticana i od sopstveniih ne­ pokretnih dobara: kuća i dućana. Do 1943. go­ dine Opština je imala 40 svojih objekata, a ubi­ rala kiriju od 173 zgrade. Bitoljska jevrejska omladina bila je obuhva­ ćena uglavnom u dve omladinske organizacije: »Somer acair« (»Mladi čuvar«) i »Tehelet lavani« (»Plavobeli«). Obe su imale napredne programe, a na njihovom čelu stajali su članovi KPJ i SKOJ-a. U »Somer acair-u« isticali su se Pepo Kamhi, Sarina Pečo, Beruh Li jao, Sami Moric, Beno Ruso, Avram Sadikario, Sarfatii Isak, Roza Kamhi, Salamon Sadikario, Viko Moše, Kalderon Jakov, Adela Faradži, Stela Kamhi, David Kalderon, Albert Ruso, Dario Aruesti i drugi. Os­ novni zadatak ovih organizacija bio je razvijanje kolektivističkog duha i sprovođenje raznovidne obrazovne i kulturno-zabavne aktivnosti. Tu su se takođe prikupljali dobrovoljni prilozi za za­ jedničke posete bioskopskim i pozorišnim pred­ stavama, za kolektivna letovanja i slično, dakle — bez obzira na imovno stanje članova. »Somer acair« je obuhvatao oko 400 članova iz kruga školske omladine. U zavisnosti od uzras­ ta članova, ova se organizacija delila na tri podgrupe: »Beneamidbar« (za učenike osnovnih ško­ la), »Cofim« (za srednjoškolce) i »Bogrim« (za �10 učenike završnih razreda i radnike starije od 18 godina). Članovi stariji od 17—18 godina slati su na stručno usavršavanje u okviru nekloliko zani­ manja. Organizacija »Šomer acair« raspolagala je najbogati jom bibliotekom u Bitolju. Nju je koris­ tio širok krug omladinaca — Jevreja napredne orijentacije. Društvo »Šomer acair« bilo je po­ vezano i sa ostalom naprednom srednjoškolskom i radničkom omladinom grada. Nešto mlađa omladinska organizacija »Tehelet lavani« (osnovana 1933) imala je oko 300 članova, pretežno radnika, zanatlija, kalfa, pro­ davača, čistača i si. Njena formacija je bila slič­ na formaciji društva »Šomer acair«. Na čelu su joj bili napredni radnici, kasnliji članovi SKOJ-a i KPJ: Nisim Alba, Marsel Demajo, Viktor Mešulam Bustrik, Mordo Nahmijas-Lazo, Simo Kalderon, i dr. Bitoljski Jevreji su osnovali i žensku huma­ nitarnu organizadiju »Vico«. Ona se starala oko pružanja pomoći siromašnim devojkama, njiho­ vog školovanja i zapošljavanja. Sredstva je obezbeđivala preko .prodajnih izložbi ručnih radova, lutrija, čajanki i drugih formi. Kako saopštava Žamila Kolonomlos, 1934. godine na čelu »Viče« stajala je Žuli Batino Aseo, koja je, pod uticajem svog brata Rafaela Batina, zastupala ideje o emancipaciji žene-Jevrejke. U toku 1936-te ona je među Jevrejima sprovodila akciju prikuplja­ nja pomoći za španske borce. ARONOVA PORODICA U jevrejskoj mahali, u Asad-begovoj ulici, broj 22, živeo je Aron Ovađa sa svojom porodi­ com, u iznajmljenoj sobi. Kuća (sa prizemljem i spratom) imala je još pet soba i još toliko porodica-stanara. Aron, bez ikakvog imetka, radio je sve i svašta: bio krpač obuće, nadničar, čis­ tač, nosač... Nije mogao hlebom da nahrani svo­ je, a kamoli da ih oblači. Žena Aronova potlicala je iz porodice Ergas. Zvala se Sara. I njeni roditelji su bili siromašni. Združilo se dvoje siromašnih. Drukčije tad nije ni moglo. Aron i Sara bili su, međutim, du­ ševno bogati. Pošteni. Voljeni kao ljudi. Ćela ma­ hala ih je znala po dobroti. Kome oni nisu pri- �tekli u pomoć kada je bilo potrebno — onim što su mogli i onoliko koliko su mogli! U pu­ noj bračnoj slozi, dostojanstveno su podnosili životne tegobe. — Kako će se živeti ovako?! Danas sam bio na železničkoj stanici. Sačekao sam putnički, pa brzi voz. Našao sam se i na pijaci. Ništa. Vikao sam: »Nosač! Šta treba da se nosi? Evo nosa­ ča!«. Vikao sam punim glasom. Niko ni da se obrne. Gospoda se voze fijakerom. Drugi, pak, bedni, vuku sami svoje terete, sasvim utonuli u svoje brige. — Nck zdravlja bude, Arone, zdravlja! Nek si nam ti zdrav j živ... Ako danas nema posla, biće sutra. Kad budemo imali, ješćemo; kad ne budemo imali..., Bog će brinuti o nama. Bog je velik, izbaviće nas jednom iz nemaštine! — hrabrila je Sara svog Arona, a njoj samoj kida­ lo se srce kad god bi bacila pogled na decu u ritama i sasvim gladnu. Kako se povećavala porodica, borba za op­ stanak je postajala sve teža. Sve veći broj ustiju očekivalo je hleba. Kako saopštava Aronov sused Avram Sadikario, u kući je bilo petoro dece: tri sina i dve kćeri. Teško je s njima, ali Aron nije mogao bez njih. Nj Sara. Dolazio bi uveče skrhan što tog dana nije zaradio ništa, ali bi mu žagor: »Tata! Mama, ide tata!« lečio dušu. Zaboravljao je ono što se tog dana dogodilo i svakog jutra polazio na posao u nadi da će te večeri doneti nešto za svoje »vrapčiće«. — Samo još malo, dok ojačaju sinovi, Sa­ ro. .. Oni će mi pomagati. Muško je izdržljivije, jače, pa i pristoji mu svaki posao. Tad će nam biti lakše. Zarađivaće nešto i oni... — često je Aron glasno razmišljao o budućnosti... Aron je mnogo voleo i svoje kćeri. Prva kći je rođena 25. decembra 1922. godine. — Saro, srećro! Kći! Evo ko će ti sutra pomagati u poslu. Odmeniće te. Saro, dobili smo kćer... Ispunila nam se želja. Nek nam živi. I ti bila živa i zdrava! — govorio je Aron porodilji. Sara, osećajući njegovu radost, bila je tad još srećnija. Tih posleđnjih dana decembra 1922. godine zima je bila stegla. Pelister je pokazivao svoje zube. U Bitolju su zime mnogo hladne, ali se ovakva ne pamti posleđnjih desetak godina. Izu- �zetna. Eto, tada se u ovom gradu rodio narodni heroj — Jevrejka. Prve nedelje posle Sarinog porođaja u kući je priređeno slavlje. Takav je jevrejski običaj u vezi sa ženskom decom. Novorođenče je dobilo ime Estreja. Zaista, sva Aronova porodica se obradovala: braća sestricom, a roditelji prvim ženskim detetom. — Brate Airone — nazdravlja kum — nek je časno ime koje smo dali! Nek je ovo devojče zdravo i dugoveono! Sreća da je prati u životu... Obraz da nam osvetla!... — Amin, kume... Od tvojih usta u božje uši!... U hladne dane decembra 1922. godine u po­ rodici Ovađa bilo je razdragano i toplo. Tad se rodila Estreja. LJUBIMICA PORODICE Mala Estreja rasla je pod okriljem ljubavi i brige roditelja i braće. Danju, kada je Arom negde kao nosač ili sluga čekao na posao a Sa­ ra u nekoj kući prala, ribala i li čistila, pored male Estreje je bio bratić. Tako je u porodica­ ma sa više dece a zaposlenim roditeljima: stari­ je čuva mlađe, zdravo — bolesno. Po čitav dan zovu: »Tata!«... »Mama!«, a njih nema tu. Oni čuvaju tuđu decu ili negde u gradu traže posao. I Estreja je svoje roditelje mogla videti tek uveče, kada bi došli premoreni od posla ili skr­ hani tugom od tuđih uvreda i nepravdi. Pone­ kad devojčica po nekoliko dana nije mogla da vidi svoje roditelje jer su se oni vraćali kasno, a ona bi, umorna od čekanja, zaspala. Ujutro su odlazili na posao veoma rano... Kad je malo poodrasla, Estreja je počela i da oseća tegobe ži­ vota. Tako mala, a sad već mora da brine o mla­ đoj sestri — da je povija, hrani, čuva... — Mamina odmena! Estreja kao matorka radi, Arone! — govorila bi Sara. — Žao mi je, Saro! Estreja ne može da ču­ va ni samu sebe, a čuva drugog. Eh, sirotinjo prokleta! — uzdahnuo bi Arom, a potom bi top­ lo zagrlio, ljubio, milovao svoje voljeno dete. — Estrejče! Estrejče — tatino jagnješce! Kći tatina! �A ona je bila srećna što su roditelji zadovolj­ ni njom, njenim poslom. Rasla je, topila se u očevom zagrljaju, Njena ljubav i radost utkivale su se u ono: »Tata, tatica moj!« ili: »Mama, mamica slatka!« — Ni manje devojčice, ni vrednije u ovoj mahali, — govorili bd susedi. Zaista, Estreja je bila mnogo vredna, pamet­ na i poslušna. Ona nije nikad zaplakala zbog gladi, nikad nije rekla: »Haljinica mi je iscepana. Neću da je obučem«. Skoro uvek je išla bo­ sa. Nije imala šta da obuje. Samo o praznicima nosila je tuđe, ipozajmljene cipelice, ili neke sta­ re koje bi dobila mati tamo gde je radila. Vreme za polazak u školu Estreja je čekala sa radošću i nestrpljenjem. Pitala je braću čas o jednoj, čas o drugoj pojedinosti. Oni su joj objašnjavali i obećavali pomoć, jer je ona bila njihova ljubimica, ali bi je ponekad i izgrdili zbog brojnih pitanja i potpitanja kojima ih je opterećivala. Prvi školski dan — septembra 1929. Estreja je ustala mnogo ranije nego inače. Bila je uzbu­ đena, radosna. Prvi školski dan! Jedva je dočeka­ la svanuće, čas polaska u školu »Tabana« kod riblje pijace. Estreje je pošla u školu sama. Nije mogao niko da je odvede. Roditelji su morali sasvim rano da pođu na posao. Samo su je pozdravili: »Estrejice, sreono! A, pazi da nas ne osramotiš!« Uveče je dugo čekala roditelje i braću, da se s posla vrate. Kad su stigli — dugo im je pri­ čala o učiteljici, koja ih je prihvatila, pozdravi­ la, postrojila u red kao »vojnike«, pa uvela u učionicu. Govorila im o čistoći, urednosti, uče­ nju. .. Pričala im sa oduševljenjem o školskoj zgradi, lepoj učionici, slikama u njoj, o drugim učenicima, školskom zvonu... ARONOVA SMRT Svaki školski dan — nova radost za Estreju. Sara i Aron nemaju vremena da radost podele s njom. Pritisla ih je sirotinja, briga o hlebu. A i zdravlje Aronovo je popuštalo. Kako ne bi popustilo! Polunago telo, polugladno, danima stoji izloženo nevremenu — zimi ili u kasnu je- �sen i rano proleće... Na pijaci ili na železničkoj stanici Aron čeka i traži posao. Pao je Aron i u postelju. Nekoliko puta je dolazio lekar koga je poslao fond za pomoć bo­ lesnim »Ozer dalim«, no stvar nije išla na bolje. Čim bi došla iz škole, Estreja je bila pored svog bolesnog oca. Namešta mu jastuk, donosi vodu. Upali peć tek toliko da vatra tinja. Ogreva ima sasvim malo. — Estrejice... Ako umrem, da slušaš maj­ ku. .. (hteo je da doda »kao dosad«, ali su mu suze navrele na oči i nije mogao da završi re­ čenicu). — Ne, tata! Ti ćeš ozdraviti! Moraš ozdra­ viti! Mama se moli za tebe u sinagogi. I svi mi... Izmenila se Estreja. U školi je bila potište­ na. Živahna učenica je sad postala ćutljiva, po­ vučena. Čekala je sa nestrpljenjem kraj časova da bi što pre bila kod kuće, pored svog oca. Mala, ali je stalno razmišljala: »Sta ćemo raditi bez tate? Jao, jao, ako...« Tu se unutrašnji mo­ nolog završavao. Nije smela da misao, slutnju razvije do kraja, kao da će pomoći da ne dođe ono najstrašnije. Kraj prvog polugiođa. Doneće Estreja prve ocene. Ali otac nije doživeo da ih vidi. Upoko­ jio se dok je ona bila u školi. Kad je u sobici čula plač, upala je među skupljene rođake, susede i prijatelje. Gleda ga. Lice mu je okrenuto prema vratima. Kao da je čekao nju da dođe iz škole, da je vidi poslednji p u t... Ali, smrt je pobedila želju roditelja. Kad su ljudi iz »Havra keduša« (Sveto dru­ štvo) došli da izvrše verske obrede, Estreja je ku­ kala i čupala kose. Tek tada je shvatila tragedi­ ju, tegobe koje joj predstoje kao siročetu. čla­ nove Svetog društva Sara je služila, prema obi­ čaju, rakijom i pečenim jajim a... I njima na­ viru suze pred sudbinom ove porodice. I njiho­ ve oči su okrenute maloj Estreji. Sveto društvo nije uzelo novaca od Sare za Aronov pogreb. Još jedina jevrejska solidar­ nost. RAZMIŠLJANJE O ŽIVOTU Sedam dana Estreja nije otišla u školu, ni­ je izišla iz kuće. Ne zbog običaja, već se razbolela od tuge za ocem. �Školski dani su potom za Estreju postajali teži. Ona više nije bila među najživahnijim, naj­ veselijim devojčicama i dečacima. Uvek — iz­ dvojena u nekom delu školskog dvorišta, ili sedi u klupi, a misli joj lutaju nekud. Doručak i ručak Estreja je dobijala iz fon­ da »Matanot laevjonim« u Dalmatinskoj ulici, 55. Odelo i obuća na njoj bili su iz fonda »Malbiš arumim«. Od ovog fonda je dobijala i udžbenike kao i drugi školski pribor. Na neki način, bila je »obezbeđena«, kao i ostali siromašni učenici iz jevrejske opštine. Reklo bi se da ima uslova da se živi skromno i zadovoljno, ali... Stan joj je bio pust, život bez oca teži. Posle Aronove smrti brigu o porodici preu­ zeo je najstariji Estrejin brat. On je bio krtpač obuće. Teško su se mogla obezbediti sredstva za život... Ubrzo i on je osnovao svoju porodicu i odvojio se. Živeli su u istoj iznajmljenoj kući. Briga je prešla na drugog brata — Davida. On je bio bez određenog zanata, i radio je razne po­ slove. Vremenom se upoznavao sa naprednim idejama. Bio je član i organizacije »Tehelet lavani«, a za vreme rata postao je skojevac i član kandidatske grupe. Tako je uticao i na Estreju. Kako je Estreja prelazila iz razreda u razred, tuga za ocem se uvećavala. Ona je postajala svesnija o teškom položaju u kom se nalazi njena porodica. Aron je imao braću u Bitolju, a jednog i u Izraelu, koji se zvao Žak. I oni su bili mnogo siromašni. Nisu bili u stanju da pomognu. Najveći teret imala je da podnosi majka Estrejina. Sa dve svoje ruke morala je da obezbeđuje osnovne potrebe doma. Iako iscrpena, ra­ dila je po tuđim kućama. Najčešće je ispomagala kod bojgatog Jevrejina Avrama Aruesti, či­ ja je kuća bila naspram njenog stana. Tu je pra­ la, ribala, čistila... Radila je sve, samo da bi uveče donela parče hleba i nešto jela za decu i obezbedila šumicu novca kojim će platiti kiriju ... Najčešće bi, pak, zaradila sasvim malo. Sa­ mo za jednu staru, iscepanu haljinicu i par tak­ vih cipelica nekad je morala da radi i naporne poslove... Otud, pomoć iz fonda »Bikur holim«, kad bi pristigla, izazivala je i radost i bol. — Bože, pogledaj na siročiće! Smdluj im se! — molila se Sara i u domu i u sinagogi. A život je postajao sve teži, sve nepodnošljiviji. Redovnog posla nije bilo. �— Eh, od kolevke do groba — rob! Cma na­ ša sudba — uzdisala je. Misao je bila teška kao magla pelagonijska. Estreja je to osećala. Bol majčin je bol zbog života i budućnosti dece. Već kao učenica III i IV razreda, kad bi se vratila iz škole, nije ostajala u stanu i tu čeka­ la majku. Ostavljala je školšku torbicu i hitala u kuće gde je ona radila da bi joj pomogla... Posmalirala ju je nagnutu nad koritom pred gomilom veša, prostirtki, potom kako se, ozno­ jena, podiže da ih rasprostre, uz težak napor. Videla ju je toliko puta na kolenima, kako riba patose i stepenice. Zaticala ju je ispetu na sto­ love i merdevine da bi oprala prozore ili opaja­ la tavanice. I uvek zabrinutu. Sara je nasto­ jala da je deca ne zapaze u brizi i suzama, ali u tome nije uvek uspevala. Jednom je, tako, Sara prala kod Avrama Aruesti. U dvorištu kod korita gomila veša i ći-, limova. Izgledala je kao kepec koji se bori sa džinom. Sve to mora da prođe kroz njene slabačke, žilave ruke — da ga ispere i prostre za sušenje. Tu od domaćih nije bilo nikog. I na uli­ ci tek ako neko prođe. Decembar je skupio sve ljude oko toplih peći. Samo se Sara bori sa hlad­ noćom i gomilom stvari za pranje. Pere i tugu­ je ... Estreja ju je zapazila na izvesnoj daljini. Zastala je za tren da bi se odmorila od trčanja... Srce je zabolelo... Poletela je k njoj: »Mama, mama-a-a!«. Sara nije uspela da sakrije nemir i obriše suze. — Mama, što plačeš? — uzbuđeno upita Estireja. — Ništa, ništa, čedo! Od sapuna i pare zasuzile su oči — smiruje je. — Zašto se, mama, mi mučimo, a neki ima­ ju sve? — pitala je Estreja i dalje, u stvari raz­ mišljala o životu. — I to ćeš saznati, čedo, samo kasnije. Sad si još mala — tešila ju je mati. Istina, Estreja je bila mala, ali je uočavala ponešto od socijalnih nepravdi u eksploatatorskom društvu: jednj su bogati, imaju sve, uživa­ ju, a drugi, u većini, su sirotinja, rade, muče se za najoskudniji život... Zato, majčino objašnje­ nje ju nije uispokojilo. Ono ju je još više po­ treslo. Estreja noćima nije mogla odmah da zaspi. Pokrivena kiparom, u ležaju na podu, razmiš­ ljala je ... O uzrocima prerane smrti njenog �oca... O majci, pralji i sluškinji... O praznoj sobici gde se stanuje u bedi... Mati i deca, pre spavanja, a posle umivanja, mole se Savaotu. Re­ dovno idu u sinagogu, ali — sve uzalud... Zas­ pala bi, pa bi se probudila zapazivši jastuk na­ topljen suzama. — Opet, Estreja, nisi spavala! Nemoj, čedo, ne čini to. Biće bolje, bićemo srećniji. Budite vi, samo, živi i zdravi! — korila ju je i tešila mati. — Mama, kako da se podnosi ovaj život?... U teškim uslovima Estreja je pohađala os­ novnu školu, ali je četvrti razred ipak završila sa vrlo dobrim uspehom. Učiteljica je o njoj go­ vorila uvek pohvalno, a učenici su je voleli. I Estreja je postala švalja. Nije prešla u gimnaziju, kao ni njena braća, jer za dalje školovanje nije bilo materijalnih mogućnosti. Estreja je, intimno, želela da pohađa gimna­ ziju. 0 tome je govorila nekim svojim drugaricama. Poslednjih dana školske 1932/33. godine postala je ćutljiva. Prividno — tiha, a unutraš­ nje bučna, glasna kao žubor Dragora. — Estreja, hoćemo u gimnaziju? Ajde, da opet budemo zajedno — govorila joj je druga­ rica. — Želela bih, ali... Kod kuće, znaš... — is­ prekidano joj je odgovarala Estreja, sa tugom što su to poslednji đački dani za nju. Svoju želju Estreja nije mogla da iskaže kod kuće. To nisu učinila ni njena braća. Odak­ le novac za školovanje, otkud sredstva za život? Živelo se od danas do sutra... Ako bi se ručalo — nije se večeralo. Ako bi se večeralo — nije se ručalo. — Da je bar Estreja nešto izučila... Eh, kad bih mogla da je spasem pranja i služenja po tuđim kućama. Bar ona... — i u stojim razmi­ šljanjima Sara je redala sve teškoće i nevolje od kojih je htela da spase svoju kćer, ali je is­ tina bila surova. Sudbinu Sare produžila je i Estreja... U bogataškim kućama Estreja je prala su­ dove, a bila gladna. Prala je, ribala, čistila dvo­ rišta. Bila je obučena u tanku i isceipanu halji­ nu, a nosila iscepane cipele i čarape... Estreja i njena mati radile su skoro dano­ noćno, ali, ipak, da nije bilo pomoći iz fonda 2 Estreja Ovađa Mara �»Peča«, praznike bi provodili oskudno i tužno. I bez ogrova. Nada o boljem Bstreju je sve sigurnije na­ puštala. U kućama gde je radila posmatrala je svo­ je vršnjakinje — site, odmorne... One idu u školu ili spremaju svadbene darove u toplim so­ bama. Za njih, potom, pletu i vezu Estreja, nje­ na majka ili druge devojke i žene, one siromaš­ ne. .. Same ne bodu prste i ne naprežu oči. — Zašto je ovako?! Neki, .i ne radeći mno­ go, imaju sve... Zašto jedni uživaju, a ostali se muče? To »zašto« bez prestanka je mučilo Estreju, a niotkud odgovora nema. Raste Estreja. Već se naziru crte prave de­ vojke. Srednjeg rasta, crnomanjasta, kestenjavih očiju, širokih vcđa. Kosa — začešljana sa razdeljkom na sredini i uhvaćena u dve duge i de­ bele pletenice, koje obično nosi napred. Pitanje »zašto neki uživaju, a drugi se mu­ če?« ona je potom nametala kao temu razgovo­ ra među drugaricama iz Asad-begove ulice. U njenom »zašto« u stvari nema samo pitanja, tra­ ženja odgovora već i osude, revolta. Samo, ko zna protiv koga. Još je nedorasla da bi objasnila tu zagonetku koju znaju odrasli. Objašnjenja njene majke da odnose u dru­ štvu (ko će kako živeti) određuje Bog, za Estreju su postajala sve sumnjivija. Naročito posle svakog povratka sa korzoa. Na širokom sokaku, glavnoj biloljskoj ulici i glavnom šetalištu, teče reka ljudi. Pretežno — mladih. Iz svih redova: radnici, službenici, zanatlije, studenti, beskućni­ ci, prosjaci, bogataši... Neki hodaju uzdignute glave, nasmejani, srećni, u društvu devojke ili mladića, sa visine gledaju na sirotinju... Drugi, u većini, su bleda lica, zabrinuti, slabo odeveni. Više razgovaraju o hlebu nego o ljubavi. Sa bitol'jskog korzoa Estreja se uvek vra­ ćala razočarana. Zato je vremenom izlazila sve rede. Svaka šetnja Širok-sokakom bila je još jed­ no bolno uočavanje nejednakosti među ljudima. Ali i simpatije prema saipatnicima postajale su tu veće. Njih je više, bez broja... — Pazi! Kudgod pogledaš — sirotinja... Ma­ ma kaže da su ljudi reka. Ako je tako, reka si­ romaha jednog dana srušiće branu koja je za- �us tavija ... Sećam se. Učiteljica je govorila da voda negde mora izbiti, poteći svojim koritom. Poteći će i ova reka... Ovako je razmišljala Estreja dok je šetala korzoom sa svojom drugaricom. Razmišljala je i kad je bila sama, kad bi legla da spava. Dalo se videti da ju je životna briga ophrvala i da je muči. I u odnosu na svoju majku, pri zajedničkom radu, izmenila se. Umesto ranijeg češćeg postav­ ljanja raznih pitanja, sad — ćutnje. Pere i di­ že oprani veš, istresa tepihe, briše stepenišne sta­ ze, a na licu se smenjuju boje, na ćelu se pojav­ ljuju bore, na usnama grčevi... — O čemu to razmišljaš, kćeri? Što si za­ brinuta? — često ju je pitala mati. — Ništa, mama... — Nije to ništa, kćeri! Znam, samo nemoj! Ne primaj k srcu. Ostavi, ne diraj u božje stva­ ri. .. — Zar je Bog odredio da se ovako mučimo, mama? — Sudbina, kćeri, sudbina... Sara je prešla rukom preko glave kao da je time htela da kaže: »Ne znam, kćeri, ali ovo, za­ ista, nije život« i produžila je da radi. Estreja je držala njen tempo rada, ali je započeti dija­ log produžavala u sebi. — Jadna mati! U sve verujemo, a niko na nas ne gleda. Tata je umro od nemaštine, zime, mučenja za nas. Nismo imali novac za bolnicu... Svi iz kuće lutamo gradom tražeći posao... U sirotinjskoj kući nije se čula svadbena pesma... O čemu sve nije razmišljala Estreja dok je služila u bogatim kućama. I kad je bila kod ku­ će i pri susretu sa drugaricama nametalo joi se pitanje: »Zašto jedni uživaju, a drugi se muče?« U JEVREJSKIM ORGANIZACIJAMA Kako je rasla i sazrevala, Estreja je sve ma­ nje razgovarala sa svojom majkom o temi »Zaš­ to neki uživaju, a drugi se muče«. Znala je da i njoj to teško pada, da to i nju muči, ali nema se kud. Jedino sa svojim bratom Davidom mog­ la je o tome dugo da raspravlja. 2* 19 �20 — Davide, kakav je ovo život? Samo patnje i beda. Šta je ovo? Estreja je kao matorka razgovarala s bratom i o kućnim problemima i o onome što je zapažala kod svojih sunarodnika — siromašnih Bitoljaca. David nije očekivao tako ozbiljan odnos Estrejin prema društvenoj stvarnosti, takvu ra­ doznalost za životne probleme. Nije mogao da joj na sva pitanja odgovori i da je u sve uputi. — Znaš, sele, vidim te već zrelu... Doći ćeš i li, sa mnom, u »Kenot«. Tamo se raspravlja o svim životnim pitanjima. Stariji i poznati ljudi tamo drže predavanja. Naučićeš, Estreja, mno­ ge stvari — predlagao joj je i savetovao ju je David. Za Est'reju David je bio autoritet. Njegovo realno rasuđivanje o životu pitanja je postavlja­ lo na širi plan. Kod kuće on nikad nije govorio samo o njihovom teškom životu, već i o' polo­ žaju ostalih ljudi u tom društvu, koji je sličan njihovom. Estreja je zato jedva i dočekala da pođe na prvi radni sastanak u Kcnotu. Bila je iznenađena izlaganjem predavača i interesovanjem prisutnih praLja, čistača, zanatlija, uopšte — radničke jevrejske omladine. Estreja je potom postala redovni član društva Šomer acair. Obe ove omladinske organizacije, a i druge jevrejske političko-kultume i humane zajednice, bile su zabrinute i aktivirane zbog širenja fašiz­ ma i nacionalsocijalizma, naročito posle dolas­ ka Adolfa Hitlera na položaj kancelara Nemačke. Među prvim rigoroznim merama koje je preduzeo Hitler bilo je stvaranje koncentracionih lo­ gora za uništenje Jevreja i svih progresivnih lju­ di. Osnovni cilj nemačkog nacizma ipostao je razvijanje verske i rasne rrJržnje iprema Jevrejima, te širenje ideološke netrpeljivosti i isklju­ čivosti u odnosu na radnički pokret i komuni­ zam. Tako je došao do izražaja i bezobzirni šovinizam. Dolazak Hitlera na vlast označio je početak kraja za Jevreje. Zabrinutost bitoljskih Jevreja i Jevreja u ostalim centrima Jugoslavije posebno je rasla zbog orijentacije tadašnje jugoslovenske držav­ ne politike prema politici fašističke Italije i nacionalsocijalističke Nemačke. Vlada Milana Stojadinovića i kneza Pavla počela je potom i da �srpovodi fašizaciju zemlje. Formirane su, tako, fašističke omladinske organizacije. Godine 1937. sklopljen je pakt sa fašističkom Bugarskom i ekonomsko-politički ugovor sa Italijom. Jugosla­ vija je bila potom preplavljena nemačkim voj­ nim agentima i špijunima pod imenom, u vidu »turista«. Oni su uspostavljali tajne veze sa do­ maćim izrodima. Evropa je postala nesiguran kontinent za Jevreje. Zato su mnogi od njih, posle 1935, počeli da se iseljavaju iz Jugoslavije u druge zemlje, pretežno u prekookeanske. O svim ovim događajima Estreja je opširni­ je saznavala preko organizacije Šomer acair i Tehelat lavani. Tu je obaveštena i o poslednjim poduhvatima KPJ — objedinjavanje svih Jugoslovena, bez razlike na veru, narodnost, za bor­ bu protiv fašizacije zemlje, protiv fašizma u sve­ tu. Ona je još bila premlada da bi dublje shva­ tila suštinu svih događaja koji su se dešavali od 1933. do 1938. godine u Jugoslaviji i svetu. Jed­ na stvar, ipak, postajala joj je takođe sasvim Uspomena iz uoči ratnih elana u Bitolju �jasna: položaj Jevreja postade, prema razvoju situacije, neiskazano gori od položaja u kome se nalaze. Na jednom zajedničkom sastanku jevrejske omladine u Kenotu 1934. o razvoju situacije u svetu govorio je Rafael Batino (Mišo Cvetković). U svom opširnom predavanju istakao je da na­ staje teško, presudno vreme ne samo za Jevreje nego i za sve dobre ljude na svetu. Fašizam je protiv radnika, komunista, Jevreja, Cigana... Hitler je izjavio da će Sloveni biti đubrivo za nemačke njive. Po njemu — samo su Nemci čista rasa i oni treba da vladaju svetom. Znači, spre­ ma se opšta čistka, uništavanje. Na ovu opas­ nost ukazao je i VII kongres Kominterne 1935-te i zato je odlučio da se stvori jedinstven antifa­ šistički front radnika i progresivnih snaga sveta. Estreja je prvi put, od Rafaela Batina, čula tako lepo, zanimljivo i potresno kazivanje o opasnosti od fašizma. I, zaista, Batino je najbo­ lje znao o situaciji u svetu. Bio je proteran iz Meksika zbog komunističke đelatnosti, video mnogo sveta i bio u toku svih događaja. Jevrejin — povratnik brzo je stekao simpatije kako Jevreja tako i Makedonaca. Estreji su se poseb­ no urezale u svesti njegove reči: »Na svetu ima samo ljudi i neljudi. Treba da ustanemo svi kao jedan protiv neljudi, fašista, svi — bez razlike na veru i nacionalnost. To je dužnost poštenog sveta.« Interesantnijih predavanja i diskusija o svim aktueinim problemima bilo je u društvu »Šomer acair«, pošto su, uglavnom, njegovi članovi bili obrazovaniji. Estreja je redovno učestvovala u zajednič­ kim posetama bioskopu i izletima u okolini Bitolja. I preko te forme povezivanja postajala je sve bliža svoj jevrejskoj omladini, stičući nova iskustva i saznanja o životu. Ponekad majka bi u vezi s tim vičinila pokoju primedbu, ali ju je David pravdao: — Ako, mama, ako. Neka ide. Tamo se go­ vori o poboljšanju života, o srećnoj budućnosti siromašnih... Saznaće o tome ko je kriv za naš težak život i o spašavanju od nesreće koja se kroji nama Jevrejima... — Ne znam, sine, ali da će biti sreće za si­ rotinju, u to ne verujem. Sirotinja i bogu je teš­ ka. A ono što kažeš o nama Jevrejima, zna 6e: �svako se obračunava sa njima — odgovarala je Sara na osnovu onoga što je sama znala iz ži­ vota. — Mama, nemoj me sprečavati, nemoj mi braniti da idem u »Šomer acair«. Želim, mama, da tamo idem... — molila je Estreja. — Dobro, kćeri, samo pamet u glavu. Obraz da nam ne ocrniš. Obdan, Estreja je radila u stanovima boga­ tijih porodica, a uveče je bila sa članovima obeju organizacija. Učestvovala je i u kulturno-zabavnom životu. U dva-tri umetnička programa bi­ la je i izvođač. U toku jedne priredbe umešala se i vlast. Program se izvodio u klubu mladih Jevreja, koji je radio u prostorijama osnovne škole. Došli su agenti i žandarmi da proveire sa­ držaj programa. Vlast je već raspolagala poda­ cima da u rukovodstvu društva »Šomer acair« ima članova KPJ i SKOJ-a. — Gospodo, priredba se održava da bi se prikupljenim sredstvima pomoglo lečenje neko­ liko mladih ljudi. Bolesni su, a nemaju rodite­ lje. .. Nemaju novac za lekare i lekove. Zato ku­ pujemo ulaznice. Nemamo veze ni s kim... Ta, kakva politika..., samo s ciljem pružanja pomo­ ći bolesnima — objašnjavali su organizatori. Kad je izgledalo da su se organizatori i žan­ darmi sporazumeli j da će se nastaviti izvođenje programa, .jedan omladinac, sa daljine, iz pravca bine, viknu uz sav glas: »Živela Republika! Do­ le fašizam! Braćo i sestre, triput ura za španske borce!« Odjeknu »ura« iz svih grla, a žandarmi sa podignutim pendrecima jurnuše prema nje­ mu. Nastao je opšti metež, iz koga su žandarmi izišli i raskrvavljeni. Ovo beše prvo revolucionarno krštenje za Estreju, početak njenog revolucionarnog delovanja. Videla je kako treba da postupaju ugnjeteni, samo ne jedino sa »žandarmčićima« već i sa nji­ hovim naredbodavcima, vlastodršcima. Posle ov­ og slučaja rad u društvu »Šomer acair« je po­ stao teži, ali i dragoceniji. ESTREJA IDE U BEOGRAD Estreja se isticala u organizaciji »Šomer aca­ ir«, u krugu aktivnijih siromašnih devojaka. To potvrđuje i Žuli Batino, predsednik ženskog hu- �24 manitarnog društva u Bitolju koje se zvalo »Vico«. Ona je najviše doprinela borbi za emanci­ paciju žcna-Jevrejki u ovom gradu. Organizovala je kurseve za opismenjavanje, krojenje, šiven je... U mnogim prilikama je ukazivala na ne­ ophodnost ravnopravnosti muža i žene u poro­ dici, muškarca i žene u društvu. Svemu tome da­ vala je i političku, komunističku boju. Od posebne važnosti je angažovanje »Vica« za sticanje kvalifikacije mladih Jevrejki u raz­ nim zanimanjima. Mnoge siromašne devojke ško­ lovale su se i zaposlile zauzimanjem ovog hu­ manitarnog društva. Svake godine ono je slalo po dve-tri devojke na rad i sticanje kvalifikaci­ je u Beograd. Tako, 1938. godine izbor je pao na tri Jevrejke po imenu: Estreja Ovađa, Estreja Levi i Solči Kasorla. U vezi sa odlaskom Estreje Ovađe u Beo­ grad sa Sarom je lično razgovarala Žuli Batino. — Saro, mučiš se bez muža... Teško vezuješ kraj s krajem. Pate i deca. Estreja je već odras­ la. Ima šesnaest godina... Naše društvo je od­ lučilo da je pošalje na posao u Beograd. Tamo će učiti i zanat: šivenje, pletenje. Treba da nau­ či nešto u životu zbog svoje budućnosti... Žuli Batino je govorila, a Sara suze lila. Ne znaš zašto: da li su je reći Žulijine razncžile i vratile joj crnu prošlost kao na filmskoj traci, ili od pažnje prema njoj, izraženoj izborom Es­ treje za obrazovanje u Beogradu. — Ne plači, Sara. Niko ne traži plač, već hlcb. Estreja mora u sigurniji život. Jednog da­ na ćeš blagosiljati — kad se uda i kad njena de­ ca budu vesela, zadovoljna. — Daleko je, Žuli, Beograd... Druga sredi­ na. .. Jezik... — Ne, Sara. I tamo će o njoj voditi brigu naši ljudi. Sad će biti teško i tebi i njoj, ali kad se vrati sa zanatom u ruci, bićete srećne. Zanat je zlatan... — Mama, — umeša se David — poslušaj Žuliju. Ona nam želi dobro. I meni je žao, ali Es­ treja ide da bi imala oči u rukama... Ne is­ pušta se zalogaj iz u stiju ... — Dobro, Žuli, dobro sine Davide, ali pro­ kleta majka. Svaki prst boli. Ništa nije lako, a majci je najteže... Ona sagara da bi njeno čedo svetlelo. Neka Bog da da u svetlosti bude! Odluku su saopštili Estreji. �Taj avgustovski dan 1938. godine bio je r a ­ dostan E strejin dan. Ono što je izgubila preki­ danjem školovanja sad će delim ično nadokna­ diti.' Ići će u Beograd, u veliki grad, m eđu nove ljude. To ju je radovalo, ali i zabrinjavalo. Bi­ lo joj je žao m ajke, sestrice i braće. M ora sc rastati s njim a. N jim a će nedostajati sam o ona, a njoj — svi oni. — Mora, mora biti žrtve... Pomučiću se, ali ću steći zanat. Od toga će nam svima u kući bi­ ti bolje. Mama se neće više mučiti po tuđim sta­ novima, u stare dane. Ova prilika se ne srne is­ pustiti. Nema šta — idem! — odlučno je zaklju­ čila Estreja u sebi. Približavalo se vreme odlaska. Sa Estrejom su stalno imenjakinja Estreja Levi i Solči Kasorla. Još tu, u Bitolju, one su se zbližile, posta­ le kao sestre. Dogovarale su se o putu, razgova­ rale o Beogradu... Na železničkoj stanici u Bitolju, jednog sep­ tembarskog dana 1938. godine, Estreja je držala u ruci samo manju torbu... Unutra: jednu ha­ ljinicu, nešto veša, čarape i malo hrane. Istu sliku pružaju i njene dve drugarice. 2uli je trima mladim Bitoljčankama dala poslednja uputstva. Poželela im je srećan put, us­ peh u radu i učenju, pa da se vrate sa zanatom i drugim znanjem, čime će koristiti i svom rod­ nom gradu. — Estreja, kćeri, čuvaj se... Bićeš sama... Čuj... — steže srce, grize Sara usne, a reči joj se zadržavaju u grlu. — Sekice, da nam se javiš čim se središ. Pi­ ši nam, sele, češće — obraćali su joj se braća i sestrica. Lokomotiva pisti i voz lagano kreće. Estreja je na prozoru vagona. Pored nje su i njene dve drugarice. Rukama mašu — otpozdravljaju i op­ raštaju se sa svojim najbližim i rodnim gradom. Podignute ruke ljudi na bitolskoj željezničkoj stanici mašu u pravcu voza da požele srećan put do cilja. Na obe strane suze i ridanje. NOVI STANOVNIK DORCOLA Estreju i njene dve drugarice u Beogradu su prihvatile jevrejske organizacije. Živele su u jednoj tavanskoj sobi sa kuhinjicom u jevrej- �skom delu Dorćola. U fabrici »Jelka« učile su šivenje i pletenje. Bile su zauzete po ceo dan. Pre podne su radile, a po podne išle na nastavu. Ili obrnuto. Jedino su nedeljom bile slobodne. Tad su mogle da nešto zakrpe, operu, srede... U novoj sredini početak je bio težak. Došle su tu kao na bolje, a opet sve mizerno: življe­ nje u tavanskoj sobi, slaba ishrana, odeća... Bez svoga i (poznatog, sve strano i hladno. Jedina no­ vina — učenje. — Stidim se da vam kažem, ali mi dođe da pešice krenem za Bitolj! — kaže jedna od ove tri devojke. — U Bitolju smo bar bile sa svojima. Sve teškoće kao da su bile lakše među svojima! — dodaje druga. — Zaista, nigde nije bolje nego kod kuće. I tu i tamo — mizeran život, ali je u krugu rođe­ nih najbolje. Kuće-kolibe, ali za nas — palate... — Nemoj Estreja, nemoj. Suze nam nado­ laze od tvog ispovedanja kao u pesmi ili tužba­ lici! — govore joj obe, skoro u isti glas. — Ne samo da mi suze nadolaze već mi i srce plače! — kaže Estlreja. — Znate li šta me sprečavalo da vam ja prva ne kažem da nemam ni apetita ni sna od bola zbog doma i Bitolja? Zanat! Moramo podneti sve. Makoliko nam bilo teže nego kod kuće, nema vraćanja. Bez zanata se kući živa ne vraćam. Tri mlade Jevrejke u tavanskoj sobi razgo­ varale su jednog decembarskog dana o teškoća­ ma kojima su izložene u novoj sredini, tj. o vra­ ćanju — nevraćanju iz Beograda. Na kraju — sve su se složile — bez svedočanstva nema po­ vratka u Bitolj. Sve tri obuhvatila je trenutna kriza, ali .razmena misli dovela ih je do sazna­ nja da bez muke nema nauke, da posle teškog dolazi lako i da se drvo savija dok je mlado. — Uči dok si mlad, da ne bi žalio kad ostariš, govorila je učiteljica — dodala je Estreja. Sve tri su uvidele: ako se vrate, celog živo­ ta će biti sluškinje, a sa zanatom imaće bar naj­ nužnije za sebe i svoje. Tri Bitoljčanke, u težim trenucima, dobijale su moralnu podršku od (sadašnjeg generala JNA) Bena Rusoa. Onda je on u Beogradu slu­ žio vojni rok. Njegovi, iz porodice, javili su mu u jednom pismu da se njegova rođaka Estreja Levi, sa još dve Jevrejke, nalazi na učenju zana- �ta u Beogradu. Zamolili su ga da je poseti čim dobije »izlaz« u grad. Prvi izlazak Beno je is­ koristio za to. Našao je sve tri u tavanskoj sobi na Dorćolu, zabrinute. Počeo je šalom, smehom — da bi ih oslobodio. Sve tri je poznavao: Estreja Levi mu je rođaka, Estreja Ovađa ga zna iz društva »Šomer acair«, a Salči Kasorla iz vi­ đenja u jevrejskoj mahali. Kad se čovek nađe u tuđoj sredini, tek tada ume da ceni svoje. Saz­ na li da mu je neko sunarodnik, zemljak — oseća ga bliskim, iako ga prvi put vidi. A Bena sve tri znaju iz Bitolja. Sam Beno je mogao da shvati položaj i osećanja čoveka u nepoznatoj sredini, jer je to i lično iskusio. Učio je zanat u Novom Sadu i Po­ dravskoj Slatini. Sad je u Beogradu, u vojsci. Zato ih je lako »pročitao« i vedro rekao: — O, radujem se što je došla moja rođaka, moje Bitoljčanke, a one natmurene kao Pelister nad Bitoljem. Razmišljate o povratku, jel’te? — Otkud znaš, ko ti je rekao. Beno? — po­ skočila je prva njegova rođaka Levi. — Znam, znam, i ja sam išao tim putem. U Novom Sadu sam živeo u internatu sa mnogo mladih Jevreja iz ostalih centara Jugoslavije. Ne­ ki od njih su se teško osećali u novoj sredini, pred teškoćama i pobegli su, vratili se svojim kućama. Ali, znajte, ko god se vratio — pogrešio je. Nije postao ništa. Evo sa nekim od njih sam u vojsci. Kad god se sretnemo, oni uzdišu i ku­ nu dan kada su napustili učenje i zanat: »Beno, kakvu glupost napravih...!« Ko zna da li je Beno Ruso u vojsci zaista sreo nekog od onih drugova koji su pobegli iz internata i zanata, ili je to samo izmislio, ali, što je važno, on je došao kao poručen i njegov stav je imao presudnu ulogu. Kad je Beno saz­ nao šta je njegova dalja rođaka, Estreja Ovađa, rekla dvema drugim, kliknuo je: — Bravo, Estreja! U Bitolj samo sa zanat­ skim svedočanstvom! Jeste razumele? Ne samo što ih je ohrabrio nego im je Be­ no Ruso savetovao da budu aktivne u beograd­ skim jevrejskim organizacijama. Za sve vreme služenja vojnog roka Beno je posećivao ove tri Bitoljčanke. — Izlazio sam nekad u grad i u toku sedmi­ ce, u radne dane, ali njih nisam mogao da na­ đem. Po ceo dan su bile angažovane učenjem i �radom. Mogao sam ih videti samo u nedelju. Iz­ vodio sam ih. sve tri, u šetnju po Beogradu — seća se Beno Ruso. Estreja se nikad nije pokolebala. Bila je od­ lučna — bez svedočanstva ne! Benova razlaga­ nja za nju su značila potvrdu sopstvenog stava kao pravilnog. Od septembra 1938. do aprila 1941. godine Estreja je živela i radila sa građanima Dorćola kojih već odavna nema među živim Beograđa­ nima.* UMESTO ZANATA — BORBA Estreja je ostala u Beogradu čvrsto odlučna da završi zanat. Ali nastali ,su teški dani za Jugoslovene, posebno za Jevreje, sa sve većim i ot­ vorenijim opredeljenjem bivše jugoslovenske vla­ de za politiku fašističkih zemalja. Još 27. jula 1937. godine doneti su antijevrejski zakonski pro­ pisi. U njima se predviđalo proterivanje novodošlih Jevreja iz Jugoslavije i to: onih koji su prešli u zemlju posle 1. januara 1935 — u roku od tri meseca, onih čiji boravak u Kraljevini ne dostiže deset godina — u roku od šest meseci, a onih koji tu žive duže ali nemaju jugoslovensko državljanstvo — u roku od godinu dana. An­ ti jevrejska kampanja počela se voditi i preko štampe. Najpre je počeo »Balkan«, a potom i druge novine. Ove mere bivše jugoslovenske vlade bile su uvod u jevrejsku tragediju. Dotične mere upravo tako je i prokomentarisao ipredsednik ministarskog saveta i ministar unutrašnjih poslova Dragiša Cvetković jevrejskoj delegaciji koju je primio 29. II 1939, ukazujući da »su stvari o Jevrejima uzele nepoželjan tok«. Vlada Cvetković — Maček 1940. godine donela je propise pod imenom »Koroščevi zakoni«, ko­ jima su i formalno ograničena građanska prava Jevreja u Jugoslaviji. Godinu dana posle Estrejinog dolaska u Beograd počeo je drugi svetski rat. Fašističko * Do 1981. godine treba da se izgradi moderno, veliko na­ selje Dorćol u Beogradu. Već je pokrenuta inicijativa i /.a po­ dizanje spomenika u toj gradskoj zoni. Povest o Estreji Ovađi — Mari je skroman prilog spomeniku Jevreja — žrtava iaS'zma i u Dorćolu i ukazivanje da negde na njemu treba da se nađe ime i ovog narodnog heroja. �oružje isprobano u Spaniji, Austriji i Ćehoslovačkoj bilo je sad upereno na Poljsku. Fašistič­ ka osovina Berlin-Rim učvršćena je priključe­ njem Japana. Tako je 27. IX 1940. g. sklopljen Trojni pakt Rim-Berlin-Tokio. On je podelio svet na interesne sfere i vojne akcije: Nemačka u Ev­ ropi i Africi, Italija u Sredozemnom basenu i delu Afrike, a Japan — u velikom azijskom pro­ storu. I pored velike brige jevrejske humanitarne organizacije Beograda za Estreju i druge, u ovak­ vim prilikama nije se moglo ništa učiniti za po­ boljšanje materijalnog stanja, pa je ona u slo­ bodnim časovima morala da radi i kao kućna pomoćnica. Njena drugarica Solči Kasorla bila je u boljem položaju. Ona je radila u student­ skoj menzi. Ono što bi katkad Solči donela iz menze za večeru delila je sa Estrejom. U Beograd je Estreja došla da uči zanat šivenja i pletenja, a vreme joj nametnulo još jedno zanimanje — antifašističku borbu. Brzo se uključila u rad sindikalnog i omladin'skog po­ kreta. Od triju Bitoljčanki, kako kažu Beno Ru­ so i Avram Sadikario, najaktivnija je bila Es­ treja Ovađa.* Estreja je bila aktivna u radu sindikalnog i omladinskog pokreta. Bila je aktivni učesnik u svim važnijim beogradskim događajima do pada Jugoslavije 1941. Živela je život stanovnika Dorćola i život pokrenutih .radničko-studentskih i re­ volucionarnih masa Beograda. SUSRET SA MOSOM PIJADE Estreja je aktivna omladinka i član sindi­ kalne podružnice u fabrici »Jelka«. U Beogra­ du se našla u presudnim trenucima za čovečanstvo. Na sastancima, na ilegalnim kursevima — sve samo predavanja sa aktuelnom temom — »Borba protiv fašizma — dug progresivnog sve­ ta«. Ono što bi čula na sastancima uveče je pri­ čala svojim drugaricama u tavanskoj sobi. To je radila da bi ih više aktivirala. I sama je od njih, * Isto se konstatuje u Zborniku narodnih heroja Jugosla­ vije. u radu Dvoje naših narodnih heroja (Jcvrejski almanah. Beo­ grad. 1934) i u drugim kraćim beleškama o Estreji — Mari (u publikacijama >11. mart — 1943—1958«. Bitola. 1938. »Narodni he­ roj od Makedonija«, Skopje. 1973. i dr.). �pak, saznavala o nizu drugih interesantnih poja­ va. Naročito je Solči Kesorla za Estreju bila u središtu pažnje. Preko nje se obaveštavala o di­ skusijama i akcijama studenata. Sa zanosom je Solči pričala kako budući inženjeri, lekari, prav­ nici. .. u razgovoru imaju istu temu — fašizam. Jedne aprilske večeri 1939. Solči dvema Estrejama reče: — Znate šta? Iz zatvora je pušten neki ko­ munist, posle 14 godina robijašenja. Ta vest je danas studente neobično obradovala. — Ova vlast, Salči, mnoge je oterala u za­ tvore. Da li si saznala kako se on zove? — sa ve­ likim intcresovanjem je upitala Estreja. — Ne, samo sam čula da je Jevrejin, naš čovek. Drugo ništa ne znam. Vest koju je primila od Solči sasvim je oku­ pila pažnju Estreje: — Jevrejin... Studenti se raduju... Mora biti neka značajna ličnost... Sutradan otišla je u fabriku sa željom da sazna nešto više o oslobođenom zatvoreniku. Pri­ šla joj žena koja je bila u radnom predsedništvu poslednjeg sindikalnog sastanka. Njoj je saopštila o vesti koja je uzbudila i obradovala stu­ dente, pa je upita da li ona zna nešto više o tom čoveku. — Estreja, kad s posla odemo kući. Sad da se rastanemo što pre! — tiho joj je rekla, jer im se približavao vođa smene. Tog dana Estre ja nije mislila o poslu. U stva­ ri nije osećala umor od rada. Razmišljala je sa­ mo o razgovoru sa ženom iz radnog predšedništva. Sa nestrpljenjem je očekivala znak prestan­ ka rada prve smene. Razgovor sa ženom je trajao dugo. — Solči, Estreja, čovek koji je oslobođen posle dugogodišnjeg ležanja u zatvoru zove se Moša Pijade. On, sigurno, zna naš kraj. Dve go­ dine je službovao kao profesor u Ohridu. Preda­ vao je crtanje. U Beogradu je izdavao novine u kojima je pisao samo o stanju siromašnih, o bor­ bi protiv eksploatatorske vlasti. Štampao je list i letke i to rasturao, pa je osuđen na 12 godina zatvora. Ali, kažu, i tamo je govorio otvoreno da se vlast mora smeniti, pa su mu rok robijanja povećali za još dve godine. Samo, pazite, da nis­ te ni pisnule o njemu! — saopštavala je i upozo­ ravala Estreja dve devojke iz Bitolja. �Estreja pažljivo prati diskusije na omladin­ skim i sindikalnim sastancima. Prosto, guta ono što sluša. Svi zaposleni u »Jelki« brzo su joj po­ slali bliski, prionuli uz srce. U sudbini beograd­ skog kvarta Dorćol Estreja je gledala sudbinu jevrejskog dela Bitolja. Na Jovanovoj pijaci pu­ no Jevreja — sitnih trgovaca i prodavača sta­ rog. Ista slika bitoljskih Jevreja u novoj pozi. Život ostalih delova Beograda — život njenog Bitolja. — Zaista, na svetu ima samo bogatih i siro­ mašnih, samo ljudi i neljudi... Dobro je to re­ kao Rafael Batino! — govori sama u sebi Es­ treja. Žena koja joj je saopštila o Moši, jednog novembarskog dana 1939, rekla joj je: — Estreja, posle radnog vremena sačekaj me pred izlazom fabrike! — Što da je čekam? Svakako nešto važnije da mi saopšti. Možda je nešto o Moši! — poga­ đala je Estreja i sa radošću je očekivala drugi susret. Svi zaposleni u »Jelki« posle radnog vreme­ na žure. Neki kući, a neki sami, ili po dvoje-troje, na tajni sastanak. Među njima je i Estreja sa ženom pod ruku, koja joj usput šapatom ob­ jašnjava: — Idemo na tajni sastanak... Govoriće Moša... Žena joj je još govorila, no Estreja je bila zbunjena. Ona će slušati Mošu. Zaista čast. Pred njom će biti revolucionar o kome sa ponosom i poštovanjem govore svi napredni Beograđani. Ophrvana tim mislima i uzbuđena, ona nije ni za­ pazila kako se našla u većoj prostoriji škole na Dorćolu. Sastanak je počeo. U stvari, to je bio ilegal­ ni marksistički kurs za komuniste, skojevce i druge napredne Dorćolce. Estreja ga je shvatila kao sastanak, jer o drugim oblicima rada još ni­ je znala. Sekretar partijske organizacije »Jelke« najavio je temu: »Svet danas« i saopštio da je predavač drug Moša Pijade. Estreja je uvo i oko. Ona guta sve: i reči, i pokrete Mošine. A on — smireno, opširno, argumentovano govori o događajima drugog svetskog rata, o planovima »Osovine«, o nenarodnom režimu tadašnje Jugoslavije. Sa ponosom je go­ vorio o onima koji još čame po zatvorima zbog �isline, zbog borbe za bolju budućnost. Naročito je isticao potrebu solidarisanja sa antifašistič­ kim snagama. Kao aforizme, kao refrene pesama ponavljala je u sebi reći i rečenice Mošinog iz­ laganja: »U ovom ratu ima samo fašista i antifašista... Svaki narod posle pobede nad fašiz­ mom sam će odlučivati o svojoj budućnosti... Mi, Jevreji, ma gde bili, prvi smo na udaru fa­ šizma. Zato nema drugog izlaza: rame uz rame sa ostalim Jugoslovenima u borbu protiv doma­ ćeg i tuđeg fašizma... Nova Jugoslavija biće ma­ ti svih onih koji žive u n jo j...« Iskre biju iz oči­ ju, plamen gori u Mošinim ustima, a Estreja ras­ te od radosti, od zanosa. Od susreta sa Mošom Estreja je postala siušalac ilegalnog marksističkog kružoka na Dorćolu. Otad je postala odlučnija u delovanju me­ đu mladima u fabrici »Jelka« i stanovnicima Dorćola. Onda je Estreja sistematično počela da uči i praktično da primenjuje marksizam. Susret sa Mošom za Estreju je bio početak novog života. PROTIV TROJNOG PAKTA U drugoj polovini januara 1941. godine Es­ treja je postala član SKOJ-a. Estreja je postala skojevka kad je opasnost od agresije fašističke osovine bivala sve očevid­ nija. Nemačka je bila okupirala Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku i našla se na jugoslovenskim granicama. Pred kraj 1940. godine Hitler je po­ čeo sa pripremama za napad na Grčku, koji je predviđen za proleće 1941. Imao je i gotov plan za likvidiranje Jugoslavije kao države. Predvideo je ostvarenje tog projekta posle napada na SSSR i Grčku. Tad će Jugoslavija biti zrela kruška. Pašće sama. Biće okupirana bez krvi. U stvari, sama vlada tadašnje Jugoslavije sve više se nalazila na strani »Osovine«. Početkom januara 1941. godine organizovala je koncentra­ cione logore za komuniste i druge antifašiste. Is­ tovremeno, sa osnivanjem koncentracionih logo­ ra, ministar vojske je naredio formiranje tzv. »radnih bataljona«, kojima su se imali mobilisati antifašisti, a za onemogućavanje njihove bor­ be protiv izdajstva. Knez-namesnik Pavle je u fe­ bruaru 1941. godine vršio konsullovanje sa Hitlerom za priključenje Jugoslavije fašističkoj oso- �KPJ je nastojala da spreči priključivanje zemlje Trojnom paktu, i pred sam taj čin obra­ tila se narodu proglasom u kome se, između os­ talog, isticalo: »Današnja vlada sprema izdaju. Za koji dan treba da se potpiše Trojni pakt, ko­ ji znači sigurnu i sramotnu smrt našoj državi... Prvi put u našoj istoriji treba pred tiranima da kleknemo, da na kolenima potonemo u beščašće i ropstvo... Nećemo ni Trojni pakt, ni instruktore, ni turiste, ni privredne stručnjake, ni čišćenje ne­ prijatelja Osovine. Hoćemo vladu nacionalne slo­ ge i odbrane. Sve za čast i slobodu! Čast i slo­ bodu ni za šta«. Vlada Cvetković-Maček je 25. marta 1941. u Beču potpisala protokol o priključenju Jugosla­ vije Trojnom ipaktu. To je bio sraman akt kapituliranja i predavanja zemlje »Osovini«. Ali ne samo to: protokolom je predviđena obaveza da se sva živa i materijalna sredstva stave u službu Hitlerovih osvajačkih planova. Potpisivanje Pakta bilo je ocenjeno od CK KPJ kao izdajstvo. Još iste večeri izbile su de­ monstracije u Beoradu i u drugim delovima Ju­ goslavije. Sav Dorćol je bio na nogama. Demon­ strirao je ... Znali su njegovi žitelji šta to znači za njih. Još pre dve godine, 8 . II 1939, jedan od ideologa nacionalsocijalizma, Alfred Rozenberg, je izjavio: »Za nacionalsocijalizam postoji samo jedan vid razrešavanja jevrejskog pitanja: da i poslednji Jevrejin napusti teritoriju nemačkog Raj ha«. Dve godine kasnije, 28. III 1941, isti će proširiti teritoriju nedostupnu za življenje Jevreja: »Za Evropu jevrejsko pitanje biće likvi­ dirano tek onda kad i poslednji Jevrejin napusti evropske predele«. Tri dana su trajale demonstracije u Beogra­ du i u celoj Jugoslaviji. Tri dana Estreja sa dru­ gim Dorćolcima, sa svim Beograđanima bila je na nogama. Tri dana u opšte ne!, u poklike: »Bolje rat nego pakt!«, »Bolje grob nego rob!« slivao se i Estrejin glas. Narodni revolt dostigao je kulminaciju uo­ či 27. marta. Raskinut je sramni pakt. Dana 27. marta izvršen je prevrat i obrazovana nova vla­ da na čelu sa generalom Dušanom Simovićem. Demonstranti su tražili odhranu zemlje, slobo­ du, ravnopravnost sviju koji žive u Jugoslaviji, savez sa SSSR... I nova vlada nije poslušala na­ rodni glas, nije iskoristila opštu narodnu bor3 Estreja Ovađa Mara 33 �34 benu volju za odbranu zemlje od agresora. Ona 28. III 1941. godine zabranjuje narodne manife­ stacije i »u zvaničnom saopštenju se ogradila od raspoloženja i zahteva naroda«. CK KPJ uporno je nastojao da se preduzmu mere za odbranu zemlje. Tako je 30. III 1941. izdao proglas u kome je vladi predložio program zadataka. Vlada i Generalštab nisu, pak, učinili ništa. Hitler je posle događaja od 27. marta odlučio da što pre napadne Jugoslaviju. Taj zadatak je odredio II i XI armiji naredbom pod šifrom »Po­ duhvat« — 25« 30. III 1941. Ccla Jugoslavija je bila u vrenju i uzbuđe­ nju. Tok događaja se lako nazirao: zemlja će bi­ ti okupirana, za sve Jugoslovene nastade muko­ trpni dani, a za Jevreje — pakleni. Dorćol i jevrejski delovi drugih jugoslovenskih gradova bi­ li su odlučni da dele sudbinu sa svojom vekovnom braćom. Zato su se Jevreji koji su bili doš­ li u Beograd iz drugih krajeva zemlje počeli od­ mah vraćati u svoja rodna mesta. Nekoliko dana posle martovskih događaja bitoljski studenti i radnici napuštali su Beograd i bili na putu za grad pod Pelisterom. Estreja je došla u Bitolj zajedno sa Solči Kasorla početkom aprila. Njihova drugarica Estreja Levi otputovala je za Izrael, gde i sada živi. SLUGA GORI OD GOSPODARA Dolazak Estrejin u Bitolj bio je radost za ćelu porodicu. Otkad su počele demonstracije 25. marta Sara je telom bila kod kuće, a pame­ ću u Beogradu, kod Estreje. Sad je majčino sr­ ce puno. U patnji bar su njeni »pilići« pored nje. Povratak Estrejin bio je poseban doživljaj za brata Davida. Estreja i David razgovarali su i inače o svemu. — Sele, šta je sve ovo? Kako ti izgleda? šta će biti? Šta su vam pričali u Beogradu? — oba­ sipa on svoju sestru pitanjima. Ona dolazi sa iz­ vora događaja, kontaktirala je sa vidnijim lično­ stima. Estreja govori opširno, objašnjava sve što se dešavalo u Beogradu, o kontaktiranju sa dru­ gim Jugoslovenima, o zauzimanju Partije za brat­ stvo i jedinstvo, za odbranu zemlje. Objašnjava �Estreje (druga s leva) sa grupom bitoljskih skojevaca �ona koliko zna i ume, koliko je čula, razumela i saznala i zaključuje: — Brate Davide, stvari ne stoje dobro, kre­ nule su na zlo. CK SKOJ-a i CK KPJ već od ra­ nije u Beogradu i u celoj Jugoslaviji ukazivali su na opasnosti od fašizma. Uputili su i zahtev vladi za odbranu zemlje, ali ništa. I u ovoj situa­ ciji nenarodna vlast želi da izvuče koristi, da sa­ čuva pozicije. Zato je potpisala Trojni pakt. Znaš, odasvud smo okruženi. Teško će biti za će­ lu Jugoslaviju, a za nas se zna da će biti najgo­ re. Samo, znaj, jedan jedini je izlaz — svi kao jedan protiv fašizma. U tome je spas. Slobodna zeml ja ... Narodna vlast će biti opšta, zajednič­ ka, pravedna majka sve svoje dece... Govori li — govori Estreja. I David se ushićuje, raduje se, ponosi što se njegova sestra to­ liko idejno uzdigla. Estreja, pak, sve to što ob­ jašnjava bratu Davidu izlaže i u društvima »Šomer acair« i »Tehelat lavani«, pa i u skojevskoj organizaciji, budući da se odmah povezala, uk­ ljučila u njihov rad. Estrejin dolazak i pristizanje drugih radni­ ka, učenika i studenata iz Beograda u Bitolj unelo je osveženja, živosti, pokreta u rad SKOJ-a i Partije. Stečene su jaisnije predstave o politici KPJ u prestojećim događajima. Bitolj je dobio iskusnije borce protiv fašizma, jer su svi oni već učestvovali u sudarima sa žandarmerijom, u martovskim demonstracijama. Ukazivanje na skoru okupaciju brzo se os­ tvarilo. U Hitlerovom planu za napad na Jugoslavi­ ju bilo je dogovoreno i učešće Italije i Mađar­ ske, stim da već okupirana Rumunija i Bugar­ ska štite nemačku pozadinu od eventualnog na­ pada Sovjetskog Saveza. Bilo je predviđeno i eventualno angažovanje bugarskih snaga u okupiranju dela Jugoslavije. Koncentričnim napa­ dom Hitler je težio brzom likvidiranju Jugosla­ vije, pri čemu bi Vardarska Makedonija bila odsečena i pretvorena u bazu za udar na Grčku. Bez objavljivanja rata, iznenada, 6 . IV 1941, Nemačka je napala Jugoslaviju. Okupacija je po­ čela bombardovanjem Beograda uz učešće 484 nemačka bombardera i 250 lovaca, a sadejstvom italijanske avijacije bili su bombardovani i drugi jugoslovenski gradovi, među kojima i Skoplje. Ostale angažovane fašističke jedinice napadale su sa raznih drugih strana. U napadu �na Jugoslaviju učestvovalo je ukupno 52 divizi­ je (24 nemačke, 23 italijanske i 5 mađarskih), a 5 je bilo u rezervi. Estrejin rodni grad zauzela je motorizovana SS-divizija »Adolf Hitler«, 9. IV 1941. sa tridese­ tak žrtava, jer su neki rodoljubi davali otpor na ulicama pored Dragora, a i sa minareta Isak-džamije. Iz stroja je bilo izbačeno 5— 6 nemačkih tenkova i jedan avion koji je prethodno vršio izviđanje. Borba je počela rano ujutro 9. aprila, a Bitolj je potpuno zauzet oko 13 časova istog dana. Jugoslavija je zauzeta munjevitom brzinom. Kralj f vlada, sa ponetim zlatom, prebegli su u inostranstvo 15. aprila. Dva dana potom, 17. aprila, u štabu II nemačke armije u Beogradu, opunomoćenici vrhovne komande potpisali su bezuslovnu kapitulaciju, koja je stupila na snagu u 12 časova idućeg dana. Tim sporazumom pred­ viđeno je da se jugoslovenski vojnici i oficiri od­ vedu u zarobljeništvo, a sva vojna, industrijska, saobraćajna i druga sredstva i dokumentacija predadu Nemačkoj u ispravnom stanju. Okupirana Jugoslavija je pcdeljena na nemačko i italijansko područje, stim što su neke osvojene teritorije ustupljene satelitima Mađar­ skoj i Bugarskoj. Deo Vardarske i Jegejske Makedonije (kao i deo Srbije) Nemačka je dala Bugarskoj, a dru­ gi deo Vardarske Makedonije (sa gradovima Stru­ ga, Debar, Kičevo, Gostivar i Tetovo, više prespanskih sela i kostursku zonu) okupirala je Ita­ lija. Bitolj i njegova okolina okupirani su od bu­ garske fašističke vojske 2 2 . aprila. Okupaciju su Bugari prikazivali kao »oslobođenje« Makedoni­ je. Kakvi su oslobodioci oni Bitoljci su znali i odmah videli iz ološa koji su im dovukli u grad: 400 policijskih agenata, šezdesetak uniformisanih policajaca i policijskih načelnika, motorizovane policijske jedinice, jednog eskadrona, uglav­ nom, za noćno patroliranje, pa svojih ljudi za pređsednike opština, za prosvetnu aktivnost i druge vanprivredne sektore. Reokupacija većeg dela Makedonije od fašis­ tičke Bugarske izazvala je veliku zabrinutost, re­ volt i mržnju prema nezvanim gostima. Zna Ma­ kedonija kakvo »dobro« joj je učinila Bugarska i u prošlosti. Bugarski marševi u Makedoniji su pogrebna pesma, zov za borbu protiv »oslobodi- �Iaca«. Tako su bugarske okupatore, kao i rani­ je, primili i Jevreji iz Makedonije. Na .s obzirom na antijovrcjsku akciju Hitlera, neki Jevreji su povjerovali da će prisustvo Bugara biti bolje za njih nego prisustvo Nemaca, mislili su da bar fizički neće biti likvidirani. U Asad-begovoj ulici Estreja je uporno na­ stojala da prikaže istinski lik bugarskih okupa­ tora: — Ništa nije bolje. Ovi su nemačke sluge. Uvek je sluga gori nego gospodar. Čim su fašis­ ti, ne'ka im se seme šatre. Da su bolji, oni bi os­ tali u samoj Bugarsikoj. Koga tu traže? Ne zna­ ju čiia je ovo zemlja... Igraće kako im budu svirali Nemci. Teško će biti za sve nas! — ob­ jašnjavala je Estreja. JEDINSTVENI PROTIV FAŠIZMA U Bitolju, kao i u Skoplju i Štipu, prvi na udaru nemačkog i bugarskog okupatora bili su Jevreji. Još prva tri dana okupacije Nemci su opljačkali bogatije jovrejske dućane. Iz stanova su uzimali sve što su hteli. Na nekim radnjama pojavili su se natipisi: »Jevrejima, Vlasima i psi­ ma zabranjen ulaz«. Bugarsko fašističko zakonodavstvo Jevreje je proglasilo tuđim državljanima. Zakonom o za­ štiti države iz 1941. godine bilo im je zabranjeno vršenje niza delatnosti. Jevreji sopstvonici ra­ nijih dobara morali su tu svoju imovinu da otu­ đe i novac primljen od njih da unesu u bugar­ ske kreditne banke. U čl. 26. ovog Zakona se ka­ že: »U roku od mesec dana sva lica jevrejskog porekla koja u državi imaju neku imovinu, duž­ na su da prijave sva svoja dobra, pokretna i ne­ pokretna, bugarskoj narodnoj banci«. Morali su Jevreji da podnose »deklaracije«, a onima koji to nisu učinili u roku od tri meseca imanje je oduzimano. U stvari, Bugari su tražili i najma­ nji povod da Jevrejima konfiskuju imovinu. Jevreji su pljačkani i na osnovu Zakona o jednoročnom danku. Ovim zakonom bilo je pred­ viđeno da Jevreji ustupe državi jednu petinu svo­ je imovine. »Svaki Jevrejin morao je ponovo da podnosi prijavu o svojoj celokupnoj imovini: po­ kretnoj i nepokretnoj, u potraživanju, u novcu, u dragocenostima, pokućstvu i si. Specijalna ko­ �misija je proveravala tačnost prijava i procenjivala imovinu. Samo neki mali neprijavljen pred­ met mogao je biti uzrok za konfiskaciju celokuipne imovine, ili za hapšenje. Pošto je država uzi­ mala 'jednokratan danak’ od 2 0 %, komisije su uvek precenjivale jevrejsku imovinu da bi se uzeo što veći danak. Onome koji nije imao da plati imanje je odmah prodavano na licitaciji«, kaže A. Matkoski. Pljačkanje Jevreja je vršeno i preko vojnog danka. Jevreji nisu smeli da služe u bugarskoj vojsci, no oni su to skupo plaćali u vidu danka. Bugarski fašisti su uzimali, zapravo. Jevreje u vojsku, ali samo u radne jedinice. Zakon o za­ štiti naoije predviđao je mnoge forme i načine za pljačkanje Jevreja i oduzimanje njihovih gra­ đanskih prava. Jedan za drugim donose se raz­ ni antijevrejski zakoni. Novopokrenuti fašistički list »Celokupna Bugarska« u Skoplju redovno je donosio antijevrejske napise. Pravo žalbe Jevreja nije postojalo za oku­ patore. Već 1941. bile su zabranjene afirmisane bitoljske jevrejske organizacije »Somer acair«, »Tehelet lavani« i »Vico«. List »Celokupna Bu­ garska« je 17. IV 1941. objavio naredbu ministra unutrašnjih dela Petra Gabrockog kojom se Jevrejima zabranjuje da saopštavaju vesti, da po­ kreću politička i društvena pitanja, da se kreću ulicama, da posećuju društvena i javna mesta od 21 do 6 časova. Oživele su propagandne izmišljotine protiv Jevreja, samo da bi se razvila verska i nacional­ na netrpeljivost prema njima. Međutim, Bitoljci, Makedonci uopšte, znali “ u da su im Jevreji s braća po stradanju, poštenju i čovečnosti. Par­ tija je na vreme sagledala sredstva kojima će se služiti oktjpatori, pa je borba protiv fašizma bila i borba za bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti. Mesni komitet KPJ Bitolja, rukovođen legen­ darnim Štivom Naumovom, imao je sasvim pra­ vilan stav prema jevrejskom pitanju. Nastojao je, pored ostalog, da se Jevreji što masovnije uk­ ljuče u NOB, borio se za ujedinjenje svih anti­ fašističkih snaga. Jevrejsko stanovništvo Bitolja (kao i čitave Makedonije) bilo je tesno povezano sa idealima makedonskog porobljenog naroda i još 1941. go­ dine aktivno se bilo uključilo u narodnooslobodilački pokret. �Iako su pojedinci bili za izolovano delovanje Jevreja protiv fašističkog osvajača, većina organizovanih jevrejskih redova zalagala se za zajedničku borbu sa makedonskim narodom i narodnostima, za stav KPJ. — Nema nikakve deobe prema veri i nacio­ nalnosti. Antifašisti su svuda antifašisti. KPJ se bori za bralistvo i jedinstvo, za ravnopravnost sviju koji žive u Jugoslaviji i zato treba da svi stojimo u stroju Partije. Svako razdvajanje jed­ nih od drugih ide u prilog neprijatelju. Staro pravilo: podeli pa vladaj... — govorila je Estreja u svom rcjonu. Bitoljski Jevreji i u izuzetno teškim okolno­ stima ostali su verna braća Makedoncima. DVA DANA — TRI SVEČANOSTI Bugari porobljivači u Bitolju, kao i u dru­ gom okupiranom delu Makedonije, počeli su i sa masovnim organizovanjem društava i ustanova za denacionalizalorsku aktivnost. Nalazio se i izmišljao povod za ma koju pro'slavu samo da bi se okupacija prikazala kao »oslobođenje« Ma­ kedonije, ostvarivanje vekovnog makedonskog »ideala«. Ćak su se i Nemci počeli podsmevati Bugarima zbog čestih proslava: »Dva dana — tri svečanosti«. — Oni organizuju mnoge proslave, a mi se spremamo za jednu — povodom oslobođenja Makedonije. To će biti veliko slavlje — govorila je Estreja skojevkama iz svoje grupe i drugim Jevrejima sa kojima je kontaktirala. Mesni komitet Bitolja pripremao je svoj grad i kraj za borbu za slobodu. Bitoljski anti­ fašisti su se tako obradovali od prve ustaničke puške u Makedoniji koja se oglasila 27. VI 1941. u razloškom kraju. I oni su se spremali za taj čin. Skupljali su oružje još od prvih aprilskih dana, a ono što je bilo neispravno popravljalo se u radionici Bena Riusoa. Ćak i jevrejska om­ ladina odvedena na prinudni rad, u maju 1941. godine, za prenos ratnog materijala iz vojnih skladišta na brdu zvanom Tumbe-kafe do železničke stanice, učestvovala je u ovoj akciji. Či­ tave sanduke sa municijom bacala je u žbunje, da bi ih kasnije podigli za NOP. �Naročito se Mesni komitet Bitolja aktivirao za što dosleđnije sprovođenje Proglasa PK KPJ za Makedoniju povodom 38-godišnjice ilindenskog ustanka. Veliki makedonski praznik bugarski fa­ šisti su hteli da iskoriste za svoje ciljeve, ali ni­ su uspeli. Uoči praznika rastureno je 3.000 leta­ ka u gradu i okolnim selima — sa antifašistič­ kom sadržinom. Na Ilijin-dan 1941. godine me­ đu ljudima skupljenim pred zgradom opštine izmešali su se komunisti i skojevci. Bugari su pla­ nirali da održe miting na At-pazaru, a povorka do tog trga imala se kretati pored reke Dragor. Bilo je pripremljeno nekoliko govornika. U osam časova kolona je krenula pored Dragora. Kada je ušla u tesne uličice, iznad glava mase pokazao se transparent sa crvenim natpi­ som: »Živela slobodna Makedonija!«. To je bio dogovoreni znak za početak javne demonstraci­ je protiv okupatora. Vikali su Jevreji, Makedon­ ci, vikali komunisti, skojevci i svi rodoljubi u sav glas: »Živela slobodna Makedonija! Okupa­ tor van Makedonije! Smrt fašizmu — sloboda narodu!«, pa su uzvikivali i druge parole. Među demonstrantima je bila i Estreja. I njen glas se slivao u osudu »oslobodilaca«. Fašistički improvizatori ilindenske proslave našli su se u čudu. Smatrali su da će se na Atpazaru sve razvijati prema njihovom planu. Mi­ slili su da održe zbor na mestu gde je 1905. go­ dine obešen lerinski vojvoda Aleksandar Turundžo. Čak tu, prisećajući se onoga što se u proš­ losti tu odigralo, narodni hor je počeo da peva pesmu o Turundžu i da izbacuje antifašističke, antibugarske parole, zahtevajući slobodu Make­ donije. Bugarima je propala proslava. Nije uspela ni intervencija motorizovane policije za smiriva­ nje uzbuđene mase. — Samo ovako..., udruženo... složno! — vikala je Estreja, vikali svi Jevreji, svi demon­ stranti. — Smrt Hitleru i njegovom slugi caru Bo­ risu! — grmelo je odasvud. Agenti su iskolačili oči da bi uočili što vi­ še likova demonstranata, policajci nisu gledali gde i u koga biju pendrecima. Nastala je opšta tuča, gužva. Bilo je, potom, zatvoreno više bitoljskih komunista i skojevaca, među kojima je bilo i Jevreja. �ČLAN KPJ Jedan od prvih zadataka bugarskog okupa­ tora bio je da pridobije što veći broj domaćih špijuna. »Svi civilni i uniformisani policajci tre­ ba da privežu uz sebe i zavrbuju tajne saradnike, kako iz sredine onih u koje vlasti imaju poverenja tako i među sumnjivim licima« — kaže se u trećem uputistvu naredbe Skopskog oblas­ nog policijskog načelnika Simeonova od 2 . X 1941. Bugari su pokušali da pridobiju špijune i iz redova bitoljskih Jevreja. Među uhapšenim komunistima i skojevcima posle ilindenskih demonstracija bio je i student Isak Levi. U zatvoru su ga Bugari pretukli, ali nisu uspeli da ga upletu u svoje mreže. Činjeni su i drugi pokušaji za vrbovanje špi­ juna iz redova jevrejskih narodnosti, ali nijedan Jevrejin nije se našao u toj službi. Držanje bi­ toljskih Jevreja bilo je za poslovanje i ushićenje. 1941. godine bilo je već mnogo Jevreja čla­ nova KPJ (Beno Ruso, Mansel Demajo, Simo Kalderon, Avram Sadikario, Moric Sami, Viktor Pardo, Isak J. Sarafati, Mordo Nahmijaz, Sarina Peso, Nisim Al'ba i drugi). Većina od njih ruko­ vodili su skojevskim grupama u kojima su bili obuhvaćeni: Estreja Ovađa Mara, Solči Kasorla, Seli Koen, Fana Sion, David Kalderon Dabi, Žamila Kolonomos, Magi Ruso, Albert Ruso, Murdo Koen, Solomon Koen, Soloman Sadikario Mo, Viktor Kamhi, Salamon Mešuljam, Viktor Mešuljam, Pepo Peso, Menteš Isak, Nisim Albahar, Samuel Kalderon, Moric Romano, Eli Faradži, Anaf Avram i drugi. Članovi skojevske grupe Đoke Tapandžioskog bili su i Albert Aroesti i Natan Hason. Mnogo skojevaca Jevreja bi­ lo je i među učenicima bitoljske gimnazije. Za skojevce V razreda bili su odgovorni Bcrto Kasoria i Mato Hason, a za skojevce VII razreda Eli Levi. Većina skojevaca radila je sa simpatizerskim grupama. Oko 20 Jevreja bili su člano­ vi kandidatske grupe. Isak Sarafati 1941. godi­ ne bio je član Mesnog komiteta KPJ, a Beno Ru­ so član Mesnog komiteta SKOJ-a za Bitolj. Na aktiviranje jevrejskog stanovništva uti­ cala je sudbina Jevreja u Evropi i borbeni glas Makedonaca u Prilepu i Kumanovu. Revolucio­ narna delatnost u Bitolju krajem 1941. godine bila je usredsređena na stvaranje partizanskog �odreda i pružanje pomoći političkim zatvoreni­ cima. Estreja je svoju aktivnost razvijala među jevrejskom ženskom omladinom, a naročito u sprovođenju akcije Crvene pomoći, za koju je pred Mesnim komitetom Bitolja odgovarao Isak Sarfati. Marta 1942. godine Estreji je iskazano veli­ ko poverenje, dato priznanje za dotadašnju re­ volucionarnu delatnost. Primljena je za člana KPJ. Broj članova KPJ iz jevrejske sredine 1942. godine se povećao na 30, a skojevaca na 150. Član Mesnog komiteta KPJ postao je i Beno Ruso. Pored Estreje Ovađe, članovi KPJ ženskog pola su i: Roza Kamhi, Žamila Kolonomos, Adela Faradži i Stela Kamhi. Estreja je bila potresena činom streljanja Ordana Copela 9. IV 1942. Zaklela se još jednom da će ići njegovim stopama. Lično ga je pozna­ vala. Žalila je što nije postala pripadnik prvog bitoljskog partizanskog odreda »Pelister« (22. V 1942), ali se ponosila svim onim što se desilo s njim, hrabrom smrću Elpide Karamandi, Mare Josifoske, Takija Daskala i drugih boraca, kao i podvigom Štiva Naumova — ubijanjem oblas­ nog policijskog načelnika Ćurčijeva na bitoljskoj ulici. — Kao Ćurčijev završiće svi fašistički psi! Osvetićemo sve žrtve! — govorila je Estreja. Estreja je radila sa jednom grupom skojevki do 10. marta 1943. Bugarski okupator nije se zadovoljio ni svim onim što je već učinio protiv Jevreja. Ministar unutrašnjih poslova Petar Gabrovski pred bu­ garskom narodnom skupštinom 26. VI 1942. go­ dine je objašnjavao: »Mere za ograničavanje u vezi sa jevrejskim pitanjem preduzete su na vreme i sa rezultatom, ali nisu dovoljne za intere­ se Bugarske, snaga Osovine i ratova za novu Evropu. Protiv jevrejstva treba da se dejstvuje brzo... Jevrejsko pitanje mora biti razrešeno do kraja... Nalaže se da se uvedu nova ograni­ čavanja i mere protiv Jevreja, kakve zahteva za­ kon. Neophodno je da se dejstvuje brzo i izne­ nada. .. Jevreji su štetni za državu i naciju. Oni su odlučno protiv interesa Bugarske, sila osovi­ ne, svih onih koji rade za novu Evropu«, Koje �su te merc koje treba preduzeti— kasnije je definisao Valter Goros: potpuno likvidiranje Jevrejstva. 26. VIII 1942. godine Ministarski savet Bu­ garske formirao je Komesarijat za jevrejsko pi­ tanje, za »razrešavanje jevrej'skog pitanja«. Apa­ rat i zahvati Komesarijata pali su na leđa Jevrcja. Njihov život je postao nepodnošljivo te­ žak. »Tako, mnoge porodice«, izlaže Žamila Kolonomos, »prehranjivale su se od ušteda, proda­ vanjem pokućstva, miraza i porodičnih uspome­ na od vrednosti. Samopomoć i međusobna soli­ darnost bile su razvijene kao nikad dosad«. Porodica Sare Ovađe teško je živela. Estreja je hitala na sve strane da rasturi proglas PK KPJ za Makedoniju povodom godiš­ njice okupacije. Za taj »jubilej »oslobođenja« u Bitolj je došao 12. IV 1942. godine SS-zločinac Adolf Bekerle, opunomoćeni ministar Trećeg rajha u Bugarskoj. On je održao pro-velikobugarski govor, ali mu je na jednom mestu, nevo­ ljno, ne znajući šta to znači, promakla istina: »U vašem kraju rodio se 1903. godine pokret ko­ ji je ćelom svetu objavio postojanje i patnje va­ šeg naroda, kao i vašu odlučnost da se borite po svaku cenu za svoju slobodu«. Masa je zagrmela parolama: »Živela 1903! Živeli borci devetstotreće! Sa duhom hiljadu devesto treće napred!...« Koliko se moglo klicala je i Estreja. — Šta se dereš! — upita je jedan agent i ščepa joj ruku. — Kličem jer je gospodin dobro govorio. Odobravam njegov stav. Vi se ne slažete? Šta, vi ste protiv Rajha? — i zapretila da će o ovome obavestiti nemačkog rukovodioca, uz energično istrzanje ruke. Odmah se i izgubila u masi. Bekerle se radovao što narod odobrava nje­ govo izlaganje, a bugarski agenti i policajci su se mrštili. I ova proslava je dobila demonstra­ tivni karakter u režiji okupatora. OBELEŽAVANJE Dvanaestog jula 1942. godine u Bitolj su do­ šla tri specijalna komesara za »jevrejsko pita­ nje«, sa ciljem ubrzavanja priprema za vršenje akta genocida nad trudoljubivim, poštenim i mir­ nim bitoljskim Jevrejima. �Kulminacija ponižavanja Jevreja bilo je nji­ hovo obeležavanje. Po naredbi komesara Beleva od 15. IX 1942. godine jevrejske kuće bile su obeležene. Na vratima su se pojavili natpisi: »Jevrejski stan«, a .s leve strane natpisa bila je šeštokraka zvezda. Na ulazu svake kuće bio je is­ taknut spisak članova porodice koji žive u njoj. I malobrojni, preostali, dućani bili su markirani natpisom »Jevrejska radnja« i Judisches Magazin. Komesar Aleksandar Belev požurio je sva­ kog Jevrejina da i lično ponizi. On je 19. IX 1942. g. izdao naredbu po kojoj svaki Jevrejin obavez­ no mora da nosi žutu značku — šestokraku zrvezdu, zvanu »Davidova zvezda«. Svaki Jevrejin uhvaćen bez žiga posle 29. IX 1942. godine kaž­ njavan je sa D 100.000 leva. Jedino deca ispod o deset godina bila su oslobođena obaveze noše­ nja značke. Posle naredbe o »Davidovoj znački«, sledila je naredba o ograničenom kretanju Jevreja. Za­ branjeno im je posećivanje društvenih zgrada, hotela, lokala, bioskopa, kretanje glavnom uli­ com grada, posećivanje igranki, odlazak u susedna sela bez posebne dozvole, a u 19 časova svaki Jevrejin je morao biti kod kuće. Bitoljski Jevreji koji su živeli s desne stra­ ne Dragora, odmah posle markiranja, prebačeni su na levu stranu reke. Dragor je postao crna li­ nija za Jevreje. Nisu smeli da pređu na dCsnu stranu grada. Jevrejima je bilo zabranjeno i da idu na pi­ jacu pre deset časova. Praktično, oni nisu mog­ li ništa ni da kupe, jer ono malo namirnica što je bilo na tezgama rasprodavano je odmah pos­ le donošenja na pazar. Bili su izloženi smrti glađu. Bitoljski Jevreji živeli su u klasičnom »ge­ tu«. Ograničeni, pritisnuti do bezizlaza. No od svega najviše je pekla žuta zvezda. Oni su bili žigosani. Njihovo dostojanstvo — svedeno do spuštanja čoveka na nivo životinje. — Žuta zvezda je žig. Žig kojim se obeležava stoka određena za klanje, za kasapnicu. Čim se stoka žigoše, predstoji joj nož. Nije važno — odmah ili kasnije. Doći će red. I mi smo žigo­ sani. Ovi gadovi nas pripremaju za kasapnicu — ovako je komentarisala Estreja žutu zvezdu i druge oznake koje moraju da nose članovi gru­ pe sa kojom je zadužena da politički radi. 0 ovo­ �46 me je razgovarala i na partijskim sastancima, pa sa svima poznanicima. Stid me da ljude pogledam u oči noseći ovu prokletu zvezdu na grudima! — žalila se Estreja organizovanim Makedoncima. — Ne, Estreja, zbog toga treba da se stide fašisti. Što su suroviji njihovi postupci tim bli­ ži jc njihov kraj! — odgovarali su joj oni. Znala je Estreja koji je izlaz iz ponižavanja. Znala je da obeležavanje još više rasplamsava narodno nezadovoljstvo i zato je bila neumor­ na u vršenju revolucionarnog posla. Nju nikad nije omela »crna« linija Dragora, niti policijski čas. Jednu takvu »neposlušnost« Estrejinu saopštava slikar i pisac Tode Ivanoski: — Onako skromna, no ognjena apostolka is­ tine, Estreja je usađivala sigurnost među drugaricama i svuda gde je mogla da izlije svoja borbena osećanja. Kao partijka, sa skrivenom gordošću je iz­ vršavala raznovrsne zadatke... I ona je bila jedna od onih koji su češće ga­ zili crnu liniju policijskog časa. — Vraćam se sa ljubavnog sastanka — od­ govorila je jednoj fašističkoj patroli kada je is­ ta htela da dozna gde je bila posle određenog časa slobodnog kretanja. Vrteći sumnjičavo glavama, naoružani čuva­ ri »novog sveta« su je pustili. Nastavila je put. U tami uličice zasvetleli su joj zubi. Zadovoljno se nasmešila, a potom je ozbiljno razmišljala: »Zar sam ih obmanula?... Pa, ja sam zaista bi­ la na ljubavnom sastanku!...« Partija je bila Estreji i ljubav, i ideal, i ži­ vot i sve ono što može da se poželi. Svi članovi Partije, SKOJ-a i ostali antifašisti njoj su bili braća i sestre. Sestrinski se držala prema svima. Zato su je oni toliko voleli, toliko poštovali. Od žute značke se stidela, bila je uvređena do dna duše, no nikad nije pala u razočarenje. Naprotiv, uvek je svoje vršnjake i mlađe hrab­ rila, govoreći im: — šta ako nosimo žutu zvezdu, kad nam je u srcu crvena petokraka! Važno je, drugarice, srce, duša. Od sile i planina puca. Srušiće se ovo čudovište jednog dana, kao da ga nikad nije ni bilo. Samo napred... �MOLBA ZA ODLAZAK U PARTIZANE Bitoljski Jevreji od prvog trenutka našli su se u antifašističkom frontu. Proglasi Pokrajin­ skog komiteta Partije bili su samo moralna po­ drška i glavno oružje komunistima za delovanje među širokim jevrejskim masama. Takvu ulogu odigrao je i proglas PK KPJ za Makedoniju od februara 1942, u kome se pozivaju narodnosti da stupe u borbu za slobodu zajedničke otadžbine Makedonije. I Mesni komitet KPJ za Bitolj u svom pro­ glasu od jula 1942. godine ukazaće na ropski po­ ložaj narodnosti, pa" ih poziva u »narodne parti­ zanske odrede«. U formiranom odredu »Dame Gruev« (6 . VII 1942.) bio je i Mešulam Viktor — Bustrik. Taj fakt bitoljske Jevreje prožeo je osećanjem gordosti što imaju svog čoveka među naoružanim borcima, ali mnoge i osećanjem bola što nisu s njim, što moraju, po direktivi Partije, da ostanu u pozadini. Među takvima je bila i Estreja Ovađa. U ovom odredu, inače, boriće se i: Pepi Peso, Murdo Todolanu Spiro. Estreja je bila angažovana oko prikupljanja »crvene pomoći«. Skupljala se hrana, odeća, obu­ ća, lekovi i ostali materijal za partizansku opre­ mu. Ona nije mogla, lično, pomoći davanjem na­ mirnica ili drugih proizvoda jer ih i sama nije imala, ali je bila neumorna u pletenju čarapa, rukavica, džempera, pulovera, u šivenju odela, ranaca... Ono što je bila naučila u Beogradu sad je dobilo primenu. Akcijom crvene pomoći među jevrejskim stanovništvom uglavnom su ru­ kovodili Isak Sarfati, Mois Moše, Leon Išah i dr. Članovi KPJ i SKOJ-a organizovali su neko­ liko sabirnih akcija novca od sveg jevrejskog živ­ lja, u vidu pomoći siromašnim jevrejskim poro­ dicama. Veći deo sredstava bio je priložen fon­ du »Narodna pomoć«. Isto tako, korišćena su i mala skupljanja mladih (u materijalnim sred­ stvima) za NOB — seća se učesnik u tim akci­ jama Žamila Kolonomos. Preko akcija »Crvene pomoći« u toku 1942. godine u Bitolju je veći deo novca i drugih ma­ terijalnih dobara za potrebe zatvorenika u NOB prikupljen među jevrejskim stanovništvom. U Bitolju nije bilo jevrejske kuće u kojoj ni­ je bilo članova KP, SKOJ-a ili simpatizerske gru- �48 po. Svi su bili uključeni u antifašistički pokret. Skupljana pomoć za NOV čuvala se u kućama Šamija Morica, Pepa Hasona, Davida Kalderona, I šaka Izraela, Solomona Kasorle, Leona Kamhija, Adele Faradži i drugih. Deo crvene pomoći samo privremeno je mo­ gao bili čuvan kod Estreje. Ona je skupljala i prenosila na određeno mesto. Sobica u koioj je živela sa svojim najbližim bila joj je jedina pro­ storija. U njoj nisu mogli da se smeste ilegal­ ci, ali su zato tu održavani partijski i skojevski sastanci i odavde su rapoređivani na druga mesta ilegalci i borci — kod Morda Nahmijasa Laže, Pepa Hasona, Simeona Kalderona, Rože Kamhi, Bena Rusoa, Stele Kamhi, Solomona Ka­ sorle i dr. A u jevrejskim kućama živeli su mno­ gi ilegalci i borci: Stiv Naumov, Pečo Božinoski, Vera Aceva, Vera Ciriviri, Dimče Mileski Dob­ ri, Anka Obukina, Beno Ruso, Murdo Todolano Spiro, Kiril Krsteski, Vangel Načeski, Pepo Kam­ hi i drugi. Partijski i skojevski sastanci održavani su i u kućama jevrejskih aktivista. To je naročito učestalo posie zabrane o prelasku Jevreja na desnu stranu reke Dragor. Takvi sastanci su odr­ žavani u stanovima-kućama Estreje Ovađe, Bena Rusoa, Žamile Kolonomos, Adele Faradži, Rože Kamhi, Stele Kamhi, Estreje Levi, Nisima Albe, Rike Sadikarija, Isaka Izraela, Davida Kaldero­ na, Viktora Parda, Pepa Hasona, Morda Nah­ mijasa i dr. Rad na sastancima je bio omogu­ ćen stražarenjem članova KP i SKOJ-a. Tu duž­ nost je često vršila i Estreja. Ovakva obazrivost omogućavala je Jevrejima da su aktivni bez mno­ go potresa. Samo provala izvršena 1942 godine osetno ih je pogodila, kada su bili zatvoreni: Vik­ tor Pardo, Moric Romano, Eli Faradži, Bato Anaf i Moric Sami. Akcijom »trudovaci« bugarski okupator je obuhvatio i deo jevrejske omladine, da se ona ne bi našla u borbenim redovima za slobodu Make­ donije. Ovi radnici-obveznici odvedeni su na po­ sao u Bugarskoj. Kasnije su internirani u Bugar­ sku i: Aron Levi, Leon Kamhi, Vida Ruso i Albert Ruso, odakle su, u martu 1943. godine, deportovani. Napredna jevrejska ženska omladina posećivala je i kurševe za iprvu pomoć. Njih su odr­ žavale lekarke jevrejskog porekla Marjam Po- �padić i Helena Išah-Hedvegi. Te kurseve je posećivala i Estreja. — Estreja, ti znaš mnogo stvari koje mi ne znamo. Sto si i ti s nama? — pitale bi je katkad druge polaznice, a ona je odgovarala da treba učiti sve što je korisno i potrebno za određeno vreme i prilike. — Prva pomoć, vidite, potrebna je i ovde, a kamo li gore! To »gore« Estreja je izgovarala s naglaskom i posebnom gordošću i odvažnošću. Letela je ona jevrejskim delom Bitolja i ju­ la 1942. Raznosila je proglas PK KPJ za Make­ doniju upućen makedonskom narodu i Jevrejima u Makedoniji, u kome se otkrivaju namere Bugara. Svakom kome je predavala primerak progla­ sa Estreja je govorila: — Evo, vidi gde nam je mesto, u čemu je spas... Ilinden 1942. godine bio je proslavljen u du­ hu proglasa Pokrajinskog komiteta — dogovor, akcija »za novi i poslednji Ilindan«. Akcija odre­ da »Dame Gruev« u selu Smilevo još više je ras­ plamsala duh naroda, a ulila strah u kosti oku­ patora. Herojska smrt Štiva Naumova i Mita Bogoevskog vodila je zakletvi Bitoljaca da će dosledno produžiti njihovo delo. Formiranje par­ tizanskog odreda »Jane Sandaniski« značilo je nov uspeh bitoljske partijske organizacije. U njemu su bili i: Aron Aruesti, Beno Ruso, Nisim Alba Miki i drug Jevreji. Estreja je uporno tra­ žila da uđe u borbeni odred. — Zašto mi, drugovi, ne dopuštate? Meni je mesto među borcima... — govorila je partij­ skim rukovodiocima. — Ti si, Estreja, potrebna ovde. U planini ne ireba samo jedan... Pušku treba da zgrabi ceo narod. A ko će to sve organizovati ako tamo ode­ mo svi, svi partijci i skojevci? — objašnjavali su joj drugovi iz partijske organizacije. Pri to­ me su joj obećali da će je u sledećoj, pogodnoj situaciji pustiti. Preduzete mere bugarskog okupatora protiv Jevreja Pokrajinski komitet Partije pravilno je ocenio i pred kraj 1942. godine uputio apel ma­ kedonskim Jevrejima za stupanje u borbu, isti­ čući: * Estreja Ovađa Mara �»Obruč oko prava i života jevrejskog naroda sve više se steže... Potkupljena velikobugarska vlada sprovodi nad vama, Jevrejima iz Makedo­ nije, dosledno besnu politiku Gestapoa... No, mislite li da neće posegnuti i za vašim životima? Krvave ruke Hitlera već su počele da priprema­ ju totalno istrebljivanje Jevreja. Poljska, Hrvat­ ska i Rumunija su primer toga. Još sutra to mo­ že zadesiti i vas u porobljenoj Makedoniji. I sve govori da to već stiže. Treba misliti dok ima vremena! Sutra maze biti kasno! ... Nema borbenijeg naroda od jevrejskog — ne treba da ima borbenijeg naroda od jevrejskog. Ostaje samo borba..., drugog izlaza nema...« — Drugovi, vidite ovaj apel! Molim vas, re­ cite mi kada i gde da budem, ili da sama pođem u partizane! — nastojala je Estreja da što sko­ rije ode među borce. — Estreja, rekli smo ti kad ćeš otići. Poziv treba da se dostavi svakoj jevrejskoj kući i u svakoj da sc objasni. — Odneću ga u svaki stan, a, ako ustreba, predaću ga lično u ruke svakom Jevrejinu, sa­ mo mi kažite kad ću se naći tamo, gore, odakle pozivaju drugovi?. .. Drugovi, teško mi je dru­ gog da ubeđujem, a da sama ne pođem. Sta će reći oni koje ubeđujem? . .. — Strpi se, Estreja, strpi se do proleća! — smirivali su je drugovi iz partijske organizacije. UOČI TRAGEDIJE Akciju za likvidiranje Jevreja iz Makedonije bugarski okupator je početkom 1943. godine pri­ vodio kraju. Već su bugarski ministar unutraš­ njih poslova Gabrovski i Ajhmanov specijalist za jevrejsko pitanje u Makedoniji SŠ-kapetan Teodor Daneker potpisali dogovor o deportovanju 20.000 Jevreja iz Bugarske i okupirane Ma­ kedonije. Dana 3. februara 1943. godine kome­ sar Belev telegrafski je naredio svim delegati­ ma opštinskih komesarijata za jevrejska pita­ nja da hitno naprave spiskove svih Jevreja, sa svim generalijama: ime i prezime, pol, uzrast, zanimanje i tačna adresa življenja. �Pripremama oko iseljavanja Jevreja iz Ma­ kedonije rukovodio je Zahari Velkov, a u Bitolju — Kiril Stoimenov. Bugarska vlada je dala vizu za iseljavanje 11.392 Jevreja, od kojih 7.144 iz Makedonije, uz obavezu: »Ni u kom slučaju bugarska vlada neće zahtevati vraćanje iseljenih Jevreja.« Pripreme za deportovanje su vršene u stro­ goj tajnosti. Dan je bio određen — 11 mart 1943. Estreja kao da je predosećala poslednje da­ ne bitoljskih Jevreja. Neprestano je zahtevala od partijske organizacije da ide u partizane. — Ovih dana ćemo videti, Estreja. Ovih da­ na, budi uvercna, nešto će se uraditi s tobom i sa drugima... — govorili su joj rukovodeći lju­ di partijske organizacije. Pokrajinski komitet KPJ za Makedoniju u februaru je izvestio mesne komitete o priprema­ ma okupatora za prebacivanje Jevreja i nekih drugih narodnosti u logore. To je izazvalo vanredno uzbuđenje i nervozu kod bitoljskih Jevre­ ja (početkom marta). Zaista, Mesni komitet Bitolja našao se pred posebnom teškoćom: javljaju se ljudi za parti­ zane, a četa »Jane Sandanski«, usled pojačanog terora bugarskih fašista, bila je u Jegejsicoj Ma­ kedoniji. Posle pisma Glavnog štaba i Pokrajin­ skog komiteta — Mesni komitet obaveštava ru­ kovodstvo čete da je moguća deportacija Jevre­ ja: »U vezi sa ovim posebno se pripremajte, jer, inače, možemo izgubiti dosta boraca. Mi ih tu nemamo gdc smestiti«. Jedna jevrejska delegacija otišla je kod bitoljskog vladike Filarsta. Od njega je traženo da se zauzme da Jevreji iz Bitolja ne budu interni­ rani. Vladika je rekao delegaciji da se takva stvar ne može desiti i da su »glasovi koji se šire u ve­ zi s tim neprijateljska propaganda«. Oko 650 bitoljskih Jevreja članova KPJ, SKOJ-a i simpatizerskih grupa kao i veliki broj ostalih antifašista predosećali su tragediju. — Uveče Jevreji nisu gasili svoje lampe — šili su rance i odeću po čitavu noć, legali su obu­ čeni od straha i zime, ali su ipak verovali da će deportacija biti kasnija i da će biti odvedeni na prinudni rad — kaže Žamila Kolonomos. Ona saopštava i sledeće podatke: — Do poslednje večeri između 9. i 10. marta 1943. godine u jevrejškim stanovima održavani �su partijski sastanci. Bilo je jasno da je neostvarljivo masovno spašavanje jevrejskog živLja a postavljalo se pitanje — šta da se radi sa par­ tijcima, skojevcima i omladincima koji su duže vremena vršili pritisak i zahtevali da odu u par­ tizane. Onda, preneta je direktiva Mesnog komi­ teta Bitolja da se svi oni koji su sposobni da nose oružje samoinicijativno, u grupama, preba­ ce u Grčku i Albaniju, ostavljajući adrese po­ moću kojih bi se kasnije povezali i prebacili u odrede. Jedna grupa članova KPJ i SKOJ-a organizovano je prešla u ilegalnost. Nekoliko grupa skojevaca i članova KPJ samoinicijativno i uspešno su se prebacili u Grčku i Albaniju. Nekoliko članova KPJ sklonjeno je kod Bore Altiparmakoskog, a posle izvesnog vremena oni su preba­ čeni u partizane (Salamon Sadikario Mo, Salamon Sadikario i Albert Ruso). U Grčku su se prebacili: Samuel Kalderon, David Kalderon, Marsel Demajo, Pepo Hason, Menteš Išak, Luna Išak, Pepo Išak, Albert Kasorla, a potom su se uključili u naše partizan­ ske odrede. U Grčku su prebegli i: Pepo Nahmi­ jas, Dora Nahmijas i Alegra Sami, no kasnije su oni prebačeni u logor Aušvic. Među prebačenim u Albaniju su: Jusef Aroesti, Moše Kasorla, Šimon Aroesti, Sadikario Salomon, Rika Sadikario, Rašela Nahmijas, Leon Franko, Pardo Esteransa, Pardo Leon, Sarika Peso, Ilijas Baruh i drugi. TRAGIČNI 11. MART 1943. U ilegalnom skloništu, kod Bogoja Siljanoskog, bili su smešteni Estreja Ovađa, Žamila Kolonomos, Roza Kamhi, Adela Faradži i Estreja Levi. Dućančić Bogojcv se nalazio naspram bu­ garskog »učastoka« (policijske uprave), kod današnjeg gradskog trga. Ta radnjica je bila ma­ la, sa jedva 5— 6 kvadratnih metara prostora. Bo­ goja je tu prodavao cigarete i »trudove« marke za radnike. Unutra je bila pregrađena trskom na dva dela, a dole se nalazio isto tako mali po­ drum. Pet devojaka i drugi ilegaldi (Đoko Tapandžieski, Vasko Angeloski Purinot i Goce Trajkoski) bili su smešteni u užem delu pregrađene radnjice, koji je jedva obuhvatao prostor od 2 x 2 metra. �Bogoja je invalid bez leve noge. Njemu je poveravan na čuvanje novac, a i stvari skuplja­ ne preko »Crvene pomoći«. On je uživao puno poverenje partijske organizacije, a kontaktirao je direktno sa članom Mesnog komiteta KP i sekre­ tarom Mesnog komiteta SKOJ-a za Bitolj Pavlom Ivanoskim. Početkom marta Pavle ga je obavestio: — Bogoja, ovih dana kod tebe treba da srnestimo osam ilegalaca — pel Jevrejki i trojicu drugova. — Čekaj, Pavle, činite im medveđu uslugu! Na desetak koračaja, prekoputa, je učastok... — Tu je, Bogoja, najsigurnije. Niko neće poverovati da u ovolikoj radnjici žive ilegalci, niti iko pretpostaviti da ih ti možeš izdržavati. A, plus, dućančić je baš do samog učastoka. Ne­ ma gde na drugom mestu. 'Ajde, reci sam!... O danu i času njihovog prebacivanja u tvoje pro­ storije javiću ti nešto kasnije! Desetog marta Bogoja je primio novo saopštenje: »Večeras počinje sa prebacivanjem ile­ galaca. Lozinka kojom će ti oni pristupiti je: »Imate li cigarete kartel?«. Ti ćeš im odgovoriti: »Imam i brzo zatvaram«. Čuj, primićeš samo one koji ti kažu lozinku. Čim se smrklo, u Bogojevu radnjicu su po­ čeli pristizati Žamila Kolomonos, Adela Faradži, Estreja Levi, Goce Trajkoski i Vasko Angeloski. Kobnu noć između 10. i 11. marta 1943. godi­ ne Estreja Ovađa je provela u dućanu Stoj četa Tapandžioskog, oca skojevskog rukovodioca Đoke Tapandžioskog. Tu ju je doveo član Mesnog komiteta Roza Kamhi. Njih troje — Estreja Ovađa, Roza Kamhi i Đoko Tapandžioski pre­ noćili su u tom dućanu u Skadarskoj ulici br. 3 (sada Ulica Cane Vasilev 3). Radnju je spolja_zaključao Đokov brat Mile. Poponoći, između 2 i 3 časa, 11. marta 1943, Estreju i ostale je probudio vrisak, plač, zapo­ maganje Jevreja i pretnje bugarskih policajaca. Osluškuju. To je. — Nemoj da plačeš, bre Juda! Vratićeš se posle rata. Ideš na kraće vreme u stare krajeve! — ubeđuje neki Bugarin. — Ne, ne-e-e! Iz Bitolja ne-e-e...! — kroz plač moli neki starački jevrejski glas. �— Nema ne. Ići ćete tamo kuda kaže car, bre ništarijo! — pretili su policajci, agenti, voj­ nici. Između 3 i 9 časova Estreja i ostali u duća­ nu Stojčeta Tajpa/ndžioskog, a i njih petoro kod Bogoja Siljaniskog, pretvorili su se u uho. Pre­ poznaju pojedine glasove. Napolju plač i vrisak beba, dece, staraca i starica, isplašenih muževa i žena, a u ova dva skloništa ilegalci gore od bo­ la, izbezumljuju se od uzbuđenja, zbog neshvat­ ljive surovosti tirana. Martovski četvrtak rasplakao je ceo Bitolj. Svio ga u tugu zbog tragedije 3.013 svojih sino­ va, sugrađana. Krcz polusleđena okna Bitoljci su se opraštali za navek od vrednih i poštenih i poštenih svojih sugrađana. Niko nije smeo da iziđe na ulicu. Grad je bio blokiran. Ni ptica ni­ je mogla proleteti dok komipozicija voza sa Jcvrejima nije krenula nepovratnim putem. Estreja, Roza i Đoko prebacili su se iz du­ ćana Stojčeta Tapandžioskog kod Bogoja Siljanoskog 11. marta uveče. Odveo ih je Mile Tapandžioski. Najiprc, kao obezbeđenje, uđe Đoko Tapandžioski, a nekoliko minuta kasnije Estreja je upitala Bogoja: »Imate li cigarete kartel?« — »Imam i brzo zatvaram« — odgovorio joj je pro­ davač i, otvarajući joj vrata određene prostori­ je, samo dodao: »Ulazi!« U sobici se našlo os­ moro ilcgalaca. Sede na patosu. Pogledi govore sve. »Ovo je mesto našeg spasenja« — zaključu­ ju u sebi. Tesna sobica — ali široko srce Bogojevo. Prvi kupci cigareta kod Bogoja bili su bu­ garski agenti i policajci. Bili su zadovoljni »iz­ vršenim zadatkom«. Neki od njih su i komentarisali: — Daj, Bogoja, jedan »kartel«. Da pripali­ mo za duše Juda. Dobili su svoje. Otišli su u »stare predele!«, a to »stari predeli« izgovarali su razvučeno, ironično. Bogoja ih ćutke uslužuje. O »uspehu« nemačkih slugu slušaju njih osmoro. — Sto ćutiš, gazda Bogoja? Očistili smo grad! — veli jedan policajac. — Bog... Drugi agent nije mu dopustio da završi, hva­ leći se: — Bog za Judejce je firer Hitler. To što on presudi, presuđeno je! �— Bog!... Opet Bogoja nije završio rečenicu, misao. A mislio je, očevidno, na drugog boga... »Niko vam neće pomoći, psi jedni... Skupo ćete platiti. Nije daleko ni vaš crni petak!« — odgovarale su, u sebi, grizući usne, lomeći prste, zorko i prkosno Estreja Ovađa, Žamila Kolonoinos, Roza Kamhi, Adela Faradži, Estreja Levi... BORAVAK U BOGOJEVOM DUĆANU Za osmoro u Bogojevom dućančiću nije mo­ glo biti ni vazduha za disanje a kamoli uslova za življenje. Danonoćno oni sede na podu. Prvih dana voda im je bila, skoro, glavna hrana. Nuž­ du su vršili u hartije, koje je Bogoja uveče ba­ cao u Dragor ili na koje drugo mesto. Potom su nuždu počeli da vrše u podrumu i s vremena na vreme sve je čišćeno. Za trojicu ilegalaca dobivena je veza i posle četiri—pet dana otišli su u partizane. O tome ni­ su bile obaveštene ovih pet Jevrejki. Pefipostavljale su da su samo prebačeni na neko drugo mesto. Unekoliko je, pak, sad tu »proširen« prostor i mogu se bar noge ispružiti. Posle 13. marta Bogoja je počeo da im dono­ si nešto više hrane, dobivene preko Pavla. Hra­ na je bila slaba i donošena neredovno. — Ponekad nisam dobijao hranu u dogovo­ reno vreme. Bilo mi je žao jadnih devojaka. Tad bih zatvorio radnju i usred bela dana, pred po­ gledima Bugara, nosio sam hleb koji sam uzimao kod nekih drugova za koje sam znao da ga ima­ ju. Stavljao sam ga u nogavicu leve, odsečene no­ ge i tako prenosio devojkama. Ostavljao bih ga ispred vrata, nisam ulazio k njima. Takva je bi­ la direktiva. Sporazumevali smo se lupkanjem, kad je bilo potrebe da se nešto saopšti — priča Bogoja Siljanoski. 0 boravku u dućančiću i o planovima kaže Bogoja: — Uslovi za život u dućančiću — nikakvi, ali su ilegalci bar bili tu obezbeđeni. Jednom prili­ kom Pavle i ja smo razmišljali i o kopanju pod­ zemnog tunela od podruma moje prodavnice do bugarskog »učastoka« da bi se to nadleštvo po­ tom miniralo. Planirali smo da ilegalci stalno kopaju, a da se noću zemlja prenosi i baca neg- �56 de dalje, možda — u reku Dragor. Čak smo na­ bavili i dinamit. Projekta smo se odrekli — ne znam tačno zašto, no bolje je što se tako desilo. Dinamit sam kasnije odneo kod Riste Božinoskog... Bogoja je uspeo da, preko trske, sprovede do te prostorijice i malu sijalicu, da bi devojkama poslužila u dugim noćnim časovima i nesa­ nicama. Kontakt sa ilegalcima održavao je samo Pavle Ivanoski. Jedino je on ulazio kod njih u so­ bicu i s njima se dogovarao. — Druže Pavle, šta je sa našima? Kuda su ih o d ... — Estreja nije mogla da završi pitanja. Suze su tekle, a grlo stezalo. Umesto odgovora Pavle je pružio Estreji i ostalim letak bitoljske partijske organizacije iz­ dat povodom varvarskog obračuna sa Jevrejima ovog grada. U letku su informacije o svemu, a nalaze se i ova mesta: »... Ovih dana velikobugarske sluge Hitlera izvršile su još jedan zločin nad makedonskim Je­ vrejima. .. Ovih dana makedonski Jevreji, svi do jednog, bačeni su u koncentracione logore... Pošto su ih opljačkali do poslednje pare... čopori bugarskih šakala izvršili su i poslednji, lešinarski zadatak: Prvo su blokirali ceo grad, zatvorili su gra­ đane celog dana po kućama i onda su se još noću razbojnički približili jevrejskim mahalama i kao divlje zveri bacili se na nezaštićene žene, decu i starce, pokupili i poslali na milost i ne­ milost Hitlera. Susedi Makedonci bili su svedoci strašnih prizora: agenti, žandarmi, vojnici viču, udaraju, psuju prostački; deca i žene pište, starci blede i padaju u nesvest od straha... __ Celoga dana nad Bitoljem se beše nadnela španska inkvizicija u najstrašnijoj formi: fašis­ tičke tiranije... Na stanici svi Jevreji, i muško i žensko, i staro i mlado — padaju i ljube makedonsku zem­ lju, svoju domovinu, koja ih je ishranila i od­ gojila. Dođoše divlji — oteraše pitome. Dođoše gameni — skitnice i mangupi, oteraše domaćine iz vlastitih kuća, sa ognjišta dedova i pradedova. Golgota se nastavlja. U jednom vagonu pu­ no izgnanika, jedna žena na putu za logor rađa �bez babice, bez vode... U drugom vagonu umire starac. U koncentracionom logoru za 10 dana umiru 17 lica, četvorica vrše samoubistvo. U lo­ goru: stanovi su izbe i arovi... Velika većina makedonskog naroda, u ovim tragičnim danima za Jevreje, osetila je silnu lju­ bav, iskrene simpatije i solidarnost prema Jevrejima... Makedonske majke! Vi ste slušale vrisak jevrejske dece koju su golu i bosu isterali iz pos­ telja. Misleći na vašu čeljad, vi ćete zakleti svo­ ju decu da se bore protiv fašističkog porobljava­ nja svoje otadžbine. Živeli naši jevrejski sugrađani!...« Iz letka Estreja je saznala o sudbini svojih najbližih, bitoljskih Jevreja, ali se nadala da će se jednog dana sresti s njima, mada je saznala i o odvođenju osam bolesnih Jevreja iz boLnice. — Od dugog gladovanja, nemanja mogućnosti za održavanje higijene, prikovanosti na jednom mestu — zdravstveno smo svi popuštali, a naj­ više Estreja Ovađa, budući da je i pre toga bila iznemogla i od neprehranjenosti. Ona se i razbolela od prehlade. Stavljali smo je u sredinu i zagrevali našim telima pripijeni uz nju. Adela Faradži je prosto dobila nervni napad, pa je to počela da manifestuje smehom. Mi, unutra, na­ stojali smo da prigušimo njen glas, a Bogoje je udarao po podu štakama da se ne bi čulo napo­ lju — seća se Žamila Kolonomos. Zdravstveno stanje Estrejino postalo je za­ brinjavajuće. Pavle Ivancski preduzimao je mere da dovede lekara, ali nije uspeo. — Toliko se razbolela — kaže Bogoja Siljanoski — da smo Pavle i ja pravili plan: ako um­ re — da je sahranimo u podrumu, a posle oslo­ bođenja da se njeno telo prenese na groblje... »Terapija« — zagrevanje telima njenih dru­ garica — pomogla je. Krenulo je nabolje. Iz dućančića povremeno je izlazio Đoko Tapandžioski, a u dva-tri dana i Roza Kamhi. Ona je urgirala kod Mesnog komiteta da se tih pet ilegalki što pre uključe u partizanski odred. Da ne bi bila otkrivena u gradu, Janko Pio je doneo kod Bogoja crnu boju iz apoteke Ahila Ćaloskog da bi prefarbala svoju crvenkastu kosu. Ipak, jedan časovničar, koji je imao radnjicu u blizini Bogojeve trafike, prepoznao je Rozu. Hteo je da to odmah prijavi Bugarima. Svoju �nameru časovničar je saopštio jednoj devojci, Turkinji. Ona, pak, imala je vezu sa jednim ak­ tivistom i rekla je Bogoju: — Bogoja, onaj časovmičar izdaće te kod Bugara. Kod tebe je, kaže, video neku Jevrejku koja se krije. Gledaj i radi šta znaš. Nemajući kud, Bogoje ide časovničaru: — Čujem da hoćeš da me tužiš kod Bugara; video si kod mene neku Jevrejku?! — Da, Bogoje. Ako ne kažem, biće zla ne samo za tebe i mene već i za sve nas. — Nemoj, komšija, da ogrešiš dušu. Nemoj da me upropastiš. Kakva Jevrejka?! Evo, ja ću ostati tu, a ti idi i proveri sam. Ako nađeš, on­ da evo me! Junaci se Bogoje, a u sebi misli: »Ako pođe ova prodata duša, ne jednu već pet će naći unu­ tra. Tek sam onda obrao bostan«... Srećom, saidžija nije otišao u policiju. Zahvaljujući Blagojevoj snalažljivosti, nije došlo do prijavljivanja tog slučaja vlastima. U stvari Đoko Tapandžioski i Roza Kamhi izlazili su sa punom predostrožnošću. Stao bi Bogoje na vratima i kad bi utvrdio da nije slobodno, pevušio bi: »Nemoj, nemoj...«, a ako je bilo sve u redu, pevušio bi »'Ajde sada, samo da ne vidi niko«. No, ne može se sve sakriti od bliskih. Jednom je izašla i Žamila Kolonomos sa Adelom Faradži. Žamila je otišla da uzme zlato i druge dragocenosti u kući gde ih je ostavio njen otac. Vratile su se neprimećene. Novac i ostale dragocenosti dala je Pavlu Ivanoskom da bi ih on predao organizaciji, a on ih je na čuvanje ostavio kod Bogoja. — Ne mogu se opisati tri nedelje provedene u dućančiću Bogojevom. Gledamo agente i po­ licajce, na dohvatu smo im. Slušamo njihove pretnje i psovke u odnosu na »šumske«, komu­ niste. Kroz otvore trščanog zidića motrimo ih — opisuje Žamila Kolonomos. DUGOOCEKIVANA VEST S desne strane Bogojeve trafike bila je obu­ ćarska radnja. Jednom se odatle čulo neko lu­ panje. Ne govoreći ništa ilegalkama, Bogoje je na to skrenuo pažnju Pavlu: �— Pavle, čujem neku lupu iz susedovog du­ ćana. Da nisu nešto naslutili ove bugaronje pa pokušavaju da sruše pregradni zid i da tako ži­ ve uhvate ilegalke. Moramo ih prebaciti na dru­ go mesto, osigurati. Nije bilo vremena za čekanje, a nije bilo kud. Pavle ih je odveo svojoj kući. — Moramo otići odavde! — rekao im je on. — Znači' — skočila je od radosti Estreja. — Idemo? — upitaše druge. — Ne, odlazimo na drugo mesto. Još nije stigla veza, a ovde je nešto nesigurno. Pavle Ivanoski je bio mnogo siromašan. Imao je samo majku. Oni sami nisu imali čime da se prehrane, a kamoli da zbrinu i pet ilegalki. Ka­ da ih je njegova majka videla, blede i iznemogle, uze nešto luka, istuca ga, dodade sirćeta i vode, izmeša to i, uz nekoliko zalogaja hleba, ponudila ih. Kod Pavla Ivanoskog ostale su tri dana, ali skoro neobezbeđene. Sa svih strana — prozori. Jednom, iznenada, ušla je u sobu devojka, Žamilina školska drugarica i videla ju je. Kuda sada? Moralo se — Pavle Ivanoski je otišao Bogoju Siljanoskom. Onda su zajedno svratili kod obućara. Zapažaju: nema nikakvog kopanja. Pažljivo, izađe Bogoje i ode u sobicu gde su bile ilegalke. Pavle glasnije govori u obućarevoj radnji, a Bogoje glasnije u svom duća­ nu. Zapažaju: jedan drugoga ne čuju. Znači — sigurno je. — Vraćamo se, Bogoju — reče im Pavle. — Kad ćeš, druže Pavle, reći: »Idete u par­ tizane!« — pita Estreja. — I to će biti, Estreja. Mislim, uskoro — umiruje je on. U stvari, umiruje Pavle svih pet, jer su sve postale nestrpljive. Teško je bilo da odu od Bogoja, sad teško da se nezapaženo tamo vrate. Krenule su jedna za drugom. Uspele su. Sad su u trafici Bogojevoj ostale samo ne­ koliko dana. Jednog aprilskog popodneva sa Pavlom ih je posetio Boro Miljoski. Doneo je pri­ jatnu, dugo očekivanu vest: — Večeras odlazite u partizanski odred! �Sekretar Mesnog komiteta Estreji je rekao: — Estreja, ti si bolesna. Odlučili smo da tebe smestimo u jednom susednom selu. Da se malo oporaviš, a potom ćemo i tebe u odred. — Kud idu svi tamo ću i ja. Ne želim da se razdvajam. Hoću da poginem kao partizanka, a ne da ovako skapavam! — bila je odlučna Es­ treja. KOD ELEN SKOBERNI Nije bilo sile koja je mogla da spreči Estro­ ju. .. Nije mogao niko da je ubedi da ne pođe odmah u partizane. Zaista, sa zdravljem je bila nešto bolje, ali je sekretar bio u pravu. U malom dućanu kod Bogoja, pred bugar­ skim policijskim kvartom, pet ilegalki vršile su poslednje pripreme za dugo očekivani čas. Mes­ ni komitet je preko njih poslao borcima nešto od odela i sanitetskog materijala. Sve je bilo spakovano u pet zembilja. Oko 18,30 časova, u aprilsko veče, pošle su. Napred korača vodič Minela Babuki, onda Roza Kamhi, pa Estreja Ovađa, Žamila, Adela i Estre­ ja Levi. Idu sa zembiljima u ruci, tobož svaka za sebe, a kao oči u glavi čuvaju, održavaju ve­ zu. U ulici iza apoteke sestara Aleksić vodič i Ro­ za, međutim, bili su primećeni od bugarskih age­ nata. Minela i Roza pokušali su da se izgube, i probijajući se između prolaznika i skrećući u susedne sporedne uličice, prekinuli su vezu sa ostale četiri Jevrejke. Obe Estreje, Žamila i Adela, ne znaju šta da rade. Sklonile su se iza jedne kuće u tesnoj i tamnoj uličici. — Žamila, ti bolje poznaješ ovaj deo grada. Pođi ne bi li ih negde našla — predložila je Estreja. To je bilo oko 19 časova. Žamila hita. Kreće se nezapaženo od kuće do kuće. Tako se pomešala u masi prolaznika. Rože i Minela nema. Vreme odmiče i tek u jednom trenutku Žamila do­ ziva: »Roza!«. Tri devojke su sad zabrinute što nema i Žamile. I ona je morala da se provlači zaobilaznim i suprotnim uličicama da ne bi i njih otkrila �jer su i nju neki prepoznali dok je tražila Rozu. Vratila se tek u 21 čas. Paklena neizvesnost. Kuda sada? Dućančić Bogojev je već zatvoren. Odlučile su da odu u stan Dese Miljoske. Dozivaju tiho. Jedva su ih čuli i prepoznali. Duže su čekale da im otvore... Ali, i tu nisu mogle da ostanu. Posle 22 časa Bo­ ro Miljoski ih je iz svog stana odveo kod skojevke Elen Skoberni. Ona je kći inženjera. Sta­ novala je više gimnazije. Kao maturantkinja, ona je, obično, učila do kasno uveče. I sad je njena sobica bila osvetljena. Boro joj je dao znak zviždukom. Sišla je Elen Skoberni. Uplašila se kad je ugladala četiri devojke. Neke je, potom, prepo­ znala. Gde da ih smesti? U stanu ima prostora, ali ne bi smela od oca. On ne zna da je Elen organizovana. Smestila ih je u šupi, u dnu dvo­ rišta, a Bora se vratio. Rano proleće. Hladno je. U šupi je samo prazan gvozden krevet. Na nj su legle sve četi­ ri. Hladno s gornje i s donje strane. Praktično — devojke zagrevaju gvožđe svojim slabačkim i iznurenim telima. Na goloj pružini, u šupi, sko­ ro gladne i žedne, boravile su dve noći i jedan dan. Sutradan Elen im je donela lonac pasulja, kupusa i vode, ali ne i hleba. Nije mogla da neopaženo iz kuhinje uzme i hleba. — Drugarice, toliko sam mogla... — skup­ lja ramena, pravda se Elen zbog hleba. Bilo joj je, zaista, žao: u kući ima svega, a ona im ni hleba ne može doturiti. — Zahvaljujemo ti, Elen, što si nas primi­ la. Znamo kako je — tešile su je Žamila i Estreja. — Ovim si nas sasvim ugostila i nikad ti u životu nećemo zaboraviti. Zaista, za četiri devojke — ilegalke taj ob­ rok je bio prava »gozba«. Posle mesec dana one su kusale toplo jelo. Elen im je donela i jedno staro ćebe. U »po­ voljnim« uslovima, u šupi, pod brigom Elen, os­ tale su još dan i noć. Trećeg dana, uveče, došao je Boro Miljoski. Obavestio ih je da je veza uspostavljena. U 21 čas treba da budu na određenom mestu u grad­ skom parku. Dao im je javku: drug koji će do­ ći po njih da ih odvede u partizane pevušiće pesmu »Lili Marlen«. �IZMEĐU SCILE I HARIBDE U 17,30, u aprilsko veče, iz šupe Elen Skoberni je počinjala nova Odiseja do cilja. Između Eleninog stana kod Gimnazije i parka naspram železničke stanice je Scila i Haribda. Težak podu­ hvat. Mora se preći dug put, s kraja na kraj grada, neprimeceno, kroz mnoga i ključna mesta koja čuvaju agenti, policajci i vojnici. U 17 i 30 rastanak sa Elen Skobemi. Elen u zagrljaju četiri Jevrejke. Topli i dugi poljupci. Četiri Jevrejke u Slovenkinji Elen sada su videle ne samo idejnog saborca već i punu ljudskost. Ona ih ispraća kao sestra, kao m ati... Kao da su tu svi njihovi prijatelji, ćelo naselje »Lus Kurtižus«. Jer njih više nema u Bitolju. To oseća Elen, pa je svojom srdačnošću htela da im ubla­ ži bol, a i da podeli radost što idu u partiza­ ne. Reći su bile odsutne. Njih pet su bile neme. Ču se samo: — Srećno, drugarice, sestre! — Doviđenja, Elen! U 17 i 30 Estreja i tri ostale ilegalke pošle su sa zembiljima u rukama u pravcu parka. Iš­ le su dve po dve — Estreja sa Adelom Faradži, a Žamila sa Estrejom Levi. Estreja je imala da pazi na Adelu, ako nastupe krize kod nje. Kre­ tale su se zamračenim i neprimetnim uličicama. Došle su na određeno mesto. Tu su se združile obc dvojke radi dogovora. — Da uđemo u WC! — predloži Adela, kad su došle na mesto sastanka sa vezom. — Ne, ako patrola uđe baš tamo, naći će nas! — kaže Žamila. — Bolje je da se uvučemo u žbunje, i to ne sve na isto mesto — predloži Estreja. I cipredelile su se za žbunje — Estreja sa Adelom, a Žamila sa Estrejom Levi. Sakriie su se u žbunju i drveću između staza. Pritajile su se i čekaju. Čuje se samo žubor vode sa česme u blizini. Čudno: četiri Jevrejke, buduće partizanke, četiri organizovane antifašistkinje — ove večeli s nestrpljenjem čekaju da čuju melodiju fa­ šističke pesme »Lili Marlen«. Na mahove im se pričini da je čuju. Ali, n e... Dugo čekaju. Nema dogovorenog znaka. Prolazi određeno, zakazano vreme. Počinje i policijski čas. Unutrašnje uzbu­ đenje, gubljenje nade da će se veza uspostaviti. �»Možda su je otkrili« — pretpostavljaju. Nešto od ranog proleća, a više od pomisli — »kuda ako zaduženi drug ne dođe», jeza im je prodirala u kosti. Adela je počela da odaje znake svoje bolesti, pa se Estreja priipila uz nju i hrabri je: — Adela, sestro, drug će doći. Strpi se još malo... Umesto očekivane melodije, iz sredine par­ ka, iz pravca oficirskog doma, ču se topot ko­ nja i glasan razgovor Bugara. To je bila patrola konjičkog eskadrona. Potom se sve jasnije čuo taj razgovor, sve bolje čuo topot, zvuk konjskih potkovica. Estreja se pripila uz Adelu. Svukla je svoj kaput i ogrnu je. Bugari u patroli razgovaraju. To više čine od straha. Idu, pa stanu i baterijskim lampama osvetljavaju naokolo. Približili su se i nužnicima. Sa glavne staze u sredini par­ ka potom skreću putanjom koja vodi upravo ka tim objektima. Osvetljavaju. Vraćaju se. Produžavaju ka jugu. Sve bliže su. Zastaju kod če­ sme. Osvetljavaju ulaz u WC za žene. Okreću se potom u pravcu železničke stanice da bi proverili teren i s te strane. Ponovno osveti javan je. Jedan od njih pita da li da uđe radi provere. — Ne, majku im poganu, sigurno nema ni­ kog — kaže drugi. Počeše se vraćati ka sredini parka, a ba­ terijama su osvetljavali naokolo. To nisu bile lampe već reflektori. Osvetljavaju daleko i širo­ ko. Okreću svetiljke. Mlaz svetlosti pomera se do same ivice žbunja u kome su sakrivene četi­ ri Jevrejke, i skoro da im otkrije noge... Kod same česme patrola se za kratko vreme i zadrža­ la, a za četiri ilegalke to je predstavljalo večnost u očekivanju i zebnji: da li će ih otkriti? Konji kopaju nogama. Odjekuju udarci potkovica, a Bugari nešto razgovaraju. Od straha, nervnog rastrojstva, Adela je počela ponovo da se smeje. Estreja je i sad pokriva svojim kaputom pre­ ko glave i snažno je steže da se ne bi čuo glas. Ta Estrejina intervencija pomogla je da ne bu­ du otkrivene. Estreji kao da su pri tome pomog­ li i sami konji svojim topotom. Estreja je duboko, duboko uzdahnula kada se bugarska patrola na koncu udaljila, kad se više nije čuo taj stravični razgovor. Kod nje su se odmah našle Žamila i Estreja Levi. Grle je. — Spasla si nas, Estreja! — vele joj Žamila i Levi. �— Još jednom smo sve spasene! — sa olak­ šanjem je dodala Estreja. Izgubile su nadu da će doći veza. Svaka je u sebi razmišljala — šta će sad raditi... Ču se pevušenje »Lili Marlen«. Prosto ne veruju. Zviždukanje se nastavlja. To je. Izvukle su se iz žbunja. Susret sa Pavlom Ivanoskim. On je, znači, veza. Vodi ih kroz park, preko brda Tumbe-kafe, preko Sive vode, ka selu Krstor. Tu ih je sačekala partizanska patrola. PARTIZANKA MARA Odredi »Dame Gruev« i »Jane Sandanski« očekivali su na Mečka^planini četiri Jevrejke. Kole Kaninski rekao je Fani Kočovskoj: — Fana, za sve, ali za tebe imam posebno radosnu vest: dolaze četiri mlade Jevrejke. Spre­ mi se. Bićeš u trojci koja treba da ih preuzme. Zaista, za najmlađeg borca Fanu Kočovsku to je bila radosna vest jer je dotad samo ona bila ženskog pola među borcima. U trojci su bi­ li još Dimče Mileski i Pečo Božinoski. Susret je bio dogovoren kod sela Krstor. Patrola je dugo čekala. Odavno je prošlo do­ govoreno vreme, a veza još nije dovela Jevrej­ ke. Članovi trojke su se obradovali kada su ču­ li dogovereni znak zviždanja. Kod sela Krstor Estreja i njene tri druga­ rice prvi put su se srele sa narodnim naoruža­ nim borcima. — Drugovi — prvi je progovorio Pavle — ovo su očekivane drugarice. Pozdravljaju se dva borca sa četiri nova saborca, a Fana sve grli i ljubi. Posle kratkog od­ mora, pod vodstvom patrole, nastavljen je put. Devojke su bile isorpene od dugog ilegalnog boravka u maloj prostoriji Bogojevog dućančića, od onog što su preživele posle 10. marta. — Od sviju njih Estreja je bila najoronulija i oblesna. Imala je groznicu — seća se Fana Kočoska. Istina, Estreja je bila u kaputu i u, tami se nije mogla da zapazi njena oronulost. No, samo što su pošli, Fana, već iskusan borac, osetila je to. Priđe joj. Uze je pod ruku i poče je pridrža­ vati. Estreja se naslanjala na Fanu: �— Zar je ovo u redu ... Ti si i sama umor­ na, a i pod oružjem, a mene vučeš... Da te još ja opterećujem... — Ništa, ništa za to, drugarice. Ja sam zdra­ va. Zašto smo drugarice? Da pomognemo kad je teško. Takva je naša borba: jedan za drugog. Ova pojedinost još prve večeri je zbližila Estreju i Fanu, kao rođene sestre. I do heroj­ ske smrti Estreje Ovađe bile su saborci, bliske, intimne. I danas Fani naviru suze pri sećanju na Estreju. — Impresivna je bila slika dočeka koji je priredio odred. Borci u stroju — ozbiljni, sim­ patični, odvažni. Na njima prepoznajemo džem­ pere i drugu odeću što smo izradile ili skupi­ le u Bitolju. Čudna volja za životom javila se kod svih. »Sad smo spasene«, razmišljamo. »I ako poginemo, znamo sad, poginućemo za slo­ bodu«, zaključivale smo u međusobnim kontak­ tima a i u kontaktima sa drugim — kaže Žamila Kolonomos. — Pa, mi nismo tek od danas u odredu! — kaže Estreja ostalim drugaricama pokazuju­ ći na odeću i opremu boraca koje su prošle kroz njihove ruke. — Bili su u pravu drugovi kad su nam go­ vorili da se borba vodi i u pozadini, jer su i pozadinci borci... — dodaje Estreja. Pavle Ivanoski povezao ih je u odredu par­ tijski. Estreja, Žamila i Adela bile su članovi Partije, a Estreja Levi član SKOJ-a. Četiri devojke — Jevrejke dobile su parti­ zansku uniformu, a zatim im je Lazo Hadžipoposki, član Oblasnog komiteta a budući zamenik komesara Zone, rekao: — Mi svi tu imamo nova, partizanska ime­ na. To radi veće tajnosti i sigurnosti. Od danas vi ćete se zvati: Estreja Ovađa — Mara, Žamila Kolonomos — Cveta, Adela Faradži — Kata, a Estreja Levi — Lena. U odredu su ih novoprispeli i znali jedino po novim imenima. — Estreja je bila omiljena drugarica. Ona se od sviju nas najlakše prilagodila partizanskom životu. Već drugog dana se osećala i ponašala kao da je odrasla u odredu. Odmah je počela da kipi iscepana odela boraca, da pomaže u kuhi­ nji, da pere... Brzo se adaptirala — priseća se Žamila Kolonomos. 5 Estreja Ovađa Mara 65 �— Prvi put, tu u odredu, osećam se ravno­ pravnom. Prvi put osećam da me cene kao čoveka. Svi smo za sve »drugovi« i »drugarice«. Ovde svak slobodno, sa ponosom, može da kaže da je Makedonac, Jevrejin, Vlah... — govorila je dru­ gog dana boravka u partizanskom odredu Estreja svojim drugaricama. — Prvi put, Estreja, da smo poštovane kao ljudi! — saglašava se Žamila. — Prvi put mogu da kažem s ponosom da sam Jevrejka! — dodaje Adela. — Prvi put gledam sve kao sestre i braću! — dopunjuje Lena. — Ova borba je za pravu slobodu, za brat­ stvo i jedinstvo! — kaže Estreja kao da daje za­ ključak razgovora. Četiri Jevrejke bile su iscrpene. Kad su doš­ le među borce, jedva su stajale na nogama. I kasnije nisu mogle da objasne zašto su tako mnogo povraćale... Intendant im je dao po koc­ ku šećera. To kao da im je povratilo snagu. Ru­ kovodstvo se bojalo da neće izdržati, da im se ne pogorša zdravstveno stanje, pa se razmišlja­ lo i o njihovom smeštaju u nekom lerinskom se­ lu radi oporavka. — Ne, drugovi! Ovo je trenutno stanje. Već nam je, upravo, bolje — govorila im je Estreja. — Od gladovanja, nepokretnosti... — dopu­ njavale su druge. — Od vas se ne odvajamo! — odlučno upaae Estreja. Upornost je pobedila. Zaista, brzo su se sve oporavile. Išle su na vojnu obuku sa ostalim borcima. Ni u čemu nisu zaostajale. Brzo su postale nerazdvojan deo odreda. PRVE AKCIJE Sa položaja između sela Rakovo i Buf na Mečka-planini grupa odreda je krenula u akciju. Crnomanjasta, sitna devojka sa pletenicama, bila je u partizanskoj bluzi i pantalonama. Ima­ la je staru pušku, kojti je nosila neumešno-spuštenu nadole ili visoko uzdignutu. Bila je sasvim potištena. Na prvi pogled je ostavljala utisak ko­ ji je mogao voditi zaključivanju i sumnji: »Zar će ona biti partizanka i izdržati?«, ali još u pr­ �voj akciji 25. IV 1943. godine u selu Buf, pokaza­ la se u drugoj svetlosti. U akciji razoružavanja osam žandarma bila je među prvima. Kada je pripremljen plan za akciju, prosto je živnula. Ne možeš je prepoznati — da li je to ona Estreja od malopre... Dok je Kole Todoroski Kaninski, sa ostalim rukovodiocima, govorio na mitingu o borbi pro­ tiv okupatora i domaćih izdajica, o zločinima fa­ šista i stepenu razvoja NOB u bitoljskom kraju i celoj Jugoslaviji, Estreja jc bila među okup­ ljenim ženskim svetom. Posle mitinga spaljena je opštinska arhiva, prekinute su telefonske li­ nije i nastalo je narodno veselje. Odjeknuo je nežni, meki i zvonki glas Estrejin u pesmarha »A bre, Makedonče«, »Izgrej zora na slobodata« i drugim. U pesmi, po zanosu, niko joj nije bio ravan. Pleni ona Bufčane i svoje saborce patrio­ tskom srdačnošću. — Odakle je ova partizanka? — pitale su žene. — Iz Bitolja! — saopštava im Fana Kočoska. — Recite, govorila im Fana, ko je bolji od nje. I ona se bori za Makedoniju. Nije važno ko je šta, nego ko je gde u borbi. Šta vredi što jc neko Makedonac ako je u kontra-četama!... — U pravu si, kćeri! — odobravale su Fani starije žene. Tako su Fana, Estreja, Adela, Estreja Levi, Žamila i druge širile istinu o antifašističkoj bor­ bi, jačale bratstvo i jedinstvo, jer je stanovniš­ tvo bilo radoznalo i u slobodnim razgovorima sa borcima želelo je da se uveri u tačnost ono­ ga o čemu su govorili rukovodioci. Takva je bila Estreja i u akcijama u selu Rakovo pri razoružavanju policajaca u stanici, pa u selima Armensko i Trsje. Posle razoruža­ vanja veće protivničke čete, borci su organizovali kultumo-iprosvetnu priredbu u šumi između Trsja i Armenskog. Estreja je pevala solo i u pevačkoj grupi. Odmah posle prvih akcija Estreja se snabdela novom puškom. Sama ju je otela od nepri­ jatelja. Njena hrabrost je brzo došla do izraža­ ja. Prizor u Bufu i drugim selima biće ponavljan pri akcijama u Gornjoj i Donjoj Statici, Turju, i Bapčoru. Pri posetama selima Cmovišta, Žerveni, Višeni, Čerešnica, Ajtos, Negovini, Bel Ka­ men i Prekopana, Estreja je takođe dokazala da �je izdržljiva i da je partizanka u pravom smis­ lu te reći. I kad god bi ušla u selo, uvek je bi­ la čista, očešljana, uredna, pedantna. Mnogo je obraćala pažnju i na spoljni izgled. — Čovek se ceni i po urednosti! — govori­ la je ona često. I svaki odmor je koristila za umivanje, češ­ ljanje, pranje, krpljenje. Pomagala je u tome i ostalim borcima. Za kratko vreme borci združenog odreda uo­ čili su vanrednu čovečnost Estreje Ovađe. Uočili su da je do krajnosti poštena. U kontaktiranju sa ljudima sa gordošću je isticala da je Jevrejka, i objašnjavala zašto se bori: — Borim se da bi Makedonija bila slobodna, za sve koji žive u njoj, da smo svi slobodni, rav­ nopravni, braća i sestre. POLITIČKI DELEGAT DESETINE Od pripadnika partizanske čete »Jane Sandanski« i novoprispelih boraca iz Bitolja, 22. ma­ ja 1943. godine u planini Vičo, u blizini sela Prokopana, formiran je odred »Goce Delčev«. Formiranje ovog odreda bilo je svečano. Pri­ sutni su bili stanovnici Prokopane i drugih okol­ nih sela. Tu su bili i borci formacije »Dame Gruev« i lerir.skog odreda »Vičo«. Stigli su i rukovodioci Blagoje Taleski Ivan i Kiro Krsteski Platnik. Selo Prokopana je slavilo. Posle Ilindena 1903. godine planina Vičo nikad nije čula to­ liko makedonskih borbenih pesama, nije skupi­ la toliko Makedonaca iz lerinskog, kosturskog i bitoljskcg kraja, nije videla toliko razdraganog sveta. Borci su bili svečano postrojeni u pet dese­ tina. Pred odredom, ostalim borcima i skuplje­ nim narodom iz ovog kraja Makedonije govorili su rukovodioci, ističući da nikad dosad nije bilo ovako povoljnih uslova za realizovanje ideja Goceta Delčeva. U duhu Ilindena Makedonci se bo­ re za svoj drugi Ilinden. Zato je odredu i dato ime legendarnog makedonskog revolucionara i heroja Goceta Delčeva... Razvijena je crvena za­ stava. Formirano je potom rukovodstvo štaba: ko­ mandant — Kole Todoroski Kaninski, zamenik komandanta Pande Nikolski, politički komesar �— Petre Novačeski, zamenik političkog komesa­ ra Blaže Trpenoski i načelnik odreda — Dimče Mileski Dobri. Estreja je postavljena za politič­ kog delegata desetine. Partizanski odred »Goce Delčev«, zajedno sa lerinskim partizanskim odredom »Vičo«, u lerinskom i kosturskom kraju razvijao je borbeni steg, jačao duh, objašnjavao antiiašističku borbu,w a i propagandu okupatora. Bugarski fašis­ tički agenti Kalčev, Mladenov i nemačko-italijanski okupatori širili su lažne vesti o grčkim i jugoslovenskim partizanima. Ubeđivali su ljude iz Jegejske Makedonije da su partizani grčki andardi. Koristeći izvesne krugove stanovništva za­ strašenog andardizmom u prošlosti, fašisti su us­ peli da formiraju i naoružane »kontra-čete« u više sela, da bi se borili protiv partizana. Bila je potrebna organizovana aktivnost da bi se narod upoznao sa pravom istinom o narodnoj borbi. Odredi »Goce Delčev« i »Vičo« preduzeli su agitaciono-političke mere protiv kontra-četa — sa ciljem njihovog razoružanja i razbijanja. Posle svakog razoružanja tih četa bio je organiGrupa boraca NOP odreda »Goce Delčev «, aprila 1943. (Estreja prva s desna u drugom redu) 69 �zovan miting i narodu je objašnjavana antifašis­ tička borba u Evropi, na Balkanu, u Jugoslavi­ ji, i, posebno, u Makedoniji. Govoreno je o brat­ stvu i jedinstvu Makedonaca, Cincara, Turaka, Al­ banaca i ostalih naroda i narodnosti Jugoslavije, 0 pravu naroda na samooipredeljenje koje će se ispuniti posle pobede nad fašizmom. Borci su objašnjavali, konkretizovali izlaga­ nja govornika primerima iz svakodnevnog živo­ ta i partizanskih borbi. Estreja je bila neumor­ na u tome među ženama i devojkama, a na mi­ tinzima je, zagrljena s njima, pevala i igrala. Odred »Goce Delčev« održao je miting u tri­ desetak sela lerinskog i kosturskog kraja, između ostalog u selima: Ajtos, Neveska, Dolni i Gorni Kotori, Trsje, German, Neret, Legen, Statica, Bel Kamen, Negovan, Višeni, Ćerešnica, Blaca i dr. Svuda gde je bilo kontra-četa, odred se najpre obračunavao s njima, a potom se prikupljalo oružje i mitinzi su se najčešće završavali opštim veseljem. Učinjeni su pokušaji i za razoružavanje kon­ tra-četa u selima Drenoveni, Crnovišta, Pozdvišta i Konomladi, no usipeh je bio delimičan. Najčešće se u sela ulazilo uveče, a iste no­ ći odred se povlačio. Prvo selo u kome je odred »Goce Delčev« ostao i u toku dana bilo je Pre­ kopana, a drugo — Neveska. U Neveski se ostalo dve noći i jedan dan. Na Estreju je Neveska ostavila nezaboravne utiske. Te večeri kada je odred ulazio u selo padala je kiša. Borci su bili mokri do kože. Sta­ novnici su, kao 1903. godine, izišli masovno da dočekaju svoje oslobodioce. Svako je hteo da kod sebe primi što više boraca. Ljudi nisu zna­ li čime sve da ugoste partizane. Smestili su ih da spavaju na najboljem čime su raspolagali i dali im nove, čiste pokrivače. — Nemojte ovakve postelje... Nismo čisti za ovakve pokrivače. Rasprostrite neku rogozinu 1 dajte neke krpare... — govorili su borci. — Ako. Vi se samo odmorite. Ko zna kad ćele se opet odmarati. Ne ženirajte se. Ovo je va­ ša kuća. Kad budete otišli, opraćemo, iskuvati. Voda sve pere... Tog dana Neveska je bila u prazničnom ras­ položenju. Posle mitinga dugo je trajalo veselje stanovništva i boraca. �— Zar ne primećujete? Žitelji su Vlasi, ali niko ne pita šta smo po nacionalnosti. Primili su nas kao najdraže... Tu je bratstvo bilo očigle­ dno. Makedonci, Vlasi, Jevreji... zagrljeni su igrali i pevali, pa su se za sofrom zajedno na­ šli — opširno je objašnjavala Estreja o toplom prijemu u Neveskoj. RAZMIŠLJANJA O BUDUĆNOSTI U svim selima kroz koja je prolazio — od­ red »Goce Delčev« je vršio misiju svoga patro­ na, no, ipak, Estreja je zapazila izvesnu rezer­ vu, izvesnu sumnju kod starijih. Svuda su pi­ tali da li će Makedonija biti ujedinjena, slobod­ na. .. Kada bi se spomenula Evropa, velike sile kao garancija samoopredeljenja naroda posle pobede nad fašizmom, stariji su govorili: »Bludnica je Evropa. Nikad dosad nije pružila zaštitu, ni­ je se zauzela za Makedoniju kao za druge, okol­ ne države... I ranije smo vodili borbu zajedno tobož sa braćom, ali su oni ispali najveći nepri­ jatelji. Pazite, deco, da vas i ovaj put ne preva­ re. ..«. Narod je verovao svojim borcima, doče­ kivao ih i štitio kao najdraže, a i poučavao is­ kustvom makedonske crne prošlosti. Estreja je analizirala svaku reč ljudi. Dola­ zila je do zaključka da nije bez osnova to uka­ zivanje na ranije žrtve. Zato je na časovima poli­ tičke i opšteobrazovne nastave pažljivo slušala izlaganja predavača, a potom pitala za sve ono što joj nije bilo jasno. Njena preokupacija je bi­ la razrešavanje makedonskog nacionalnog pita­ nja, status narodnosti u budućoj domovini, anti­ fašistička borba, fašizam i komunizam. O aktuelnim pitanjima Estreja je diskutovala zainteresovano kada bi u odred došli viši par­ tijski i vojni rukovodioci. Za te teme se interesovala i pri ličnim susretima sa komandantom, političkim komesarom i svakim koji je znao ne­ što više od nje. Jedanaestog aprila 1943. godine Kuzman Josifoski Pitu je boravio u odredima »Goce Delčev« i »Dame Gruev«. Imao je da odredi bazu Oblas­ nog komiteta i Zone. Sa rukovodstvom i borcima »Goce Delčeva« Pitu je održao dva sastanka. Na sastanku celog odreda govorio je o ciljevima oružane borbe, a �na partijskom skupu u ulozi KPJ u NOR. I ovu priliku Estreja je iskoristila da pita i govori o ujedinjenju Makedonije, o antifašističkoj borbi u Jugoslaviji i o budućem društvenom uređenju. To inloresovanje bilo je objašnjivo. Saborci su često imali priliku da Estreju vide sa foto­ grafi jicama njenih bratanaca i braće, posebno njene majke. Tugovala je za svima njima, ali je i bila ubeđena da će u slobodnoj Makedoniji svi biti srećni: — Tada, tada nećemo ići pognutih glava, nego ćemo s ponosom kazivati da smo Jevreji. Taj zanos u vezi sa životom u slobodnoj ota­ džbini dolazio je do izražaja naročito posle sus­ reta sa Kuzmanom Josifoskim Pitu. AKCIJA U LJUBOJNU Odred »Goce Delčev« stalno se uvećavao i bogatio borbenim i agitaciono-političkim iskus­ tvom. Krajem jula 1943. godine razrađen je ma­ terijal CK KP Makedonije izdat povodom 40-godišnjice Ilindenskog ustanka. Jubilej Ilindena u kosturskom kraju bio je proslavljen nizom ma­ nifestacija. Ceo avgust prošao je u idejno-političkim akcijama. Vršena je mobilizacija novih boraca, među narodom širena vest o formiranju prvog makedonskog bataljona »Mirče Acev«, go­ vori se o karakteru narodne vlasti. Zbog ovakve raznovrsne aktivnosti odred je podeljen na neko­ liko grupa, a one su posetile niz sela u prespanskom i kosturskom kraju. Jedna grupa odreda »Goce Delčev«, kojom je rukovodio politički komesar Petre Novačeski, a u prisustvu Blagoja Taleskog Ivana, formira­ la je u selu Brajčino prvi narodnooslobodilački odbor u Prespi i bitoljskom kraju. Posete su obu­ hvatile i sela Ljubojno i Nikolec. Iz Ljubojna i Brajčina odred »Goce Delčev« je 2. septembra 1943. godine krenuo ka manasti­ ru iznad sela Slivnica, a trećeg septembra ka selu Raica. Prvog dana odred se na putu suda­ rio se jednom italijanskom patrolom, a nared­ nog dana sa ćelom vojnom jedinicom. Estreja se u ovim akcijama hrabro držala. Neprijatelj je bivao pobeđivan. Odred je zauzeo i jednu kara­ ulu. I narednih dana odred »Goce Delčev« su­ dario se sa brojnijim italijanskim snagama... �Estreja se ponosila uspehom odreda, udarom zadatim neprijatelju. Zamenik političkog komesara Blaže Trpenoski je 8. septembra u odred doneo radio. Pomo­ ću njega borci su saznali o kapitulaciji Italije. Nastala je opšta radost, a Estreja je bila među onima koji su govorili: — Bliži se kraj i ostalim gadovima. Rukovodstvo odreda napravilo je plan razoružavanja italijanske vojske u Prespi. Nekoliko boraca dobilo je zadatak da pođe ka usamljenoj karauli na planini Baba, a veći deo odreda upu­ tio se ka Ljubojnu. Uspeh je bio veliki. Razoru­ žano je oko 250 italijanskih vojnika, zaplenjeno 6 teških i 7 lakih mitraljeza, preko 60 uniformi, četvora kola municije, apoteka u vrednosti od 250.000 Ieva, 14 maski i dr. Šezdesetak Italijana priključilo se odredu i od njih je formirana če­ ta »Garibaldi«. U tom zanosu od uspeha, međutim, ostali su neobezbeđeni prilazi ka Ljubojnu. U selo je upala nemačka motorizovana jedinica koja je imala da razoruža italijansku vojsku. Razvila se jednočasovna borba. Odred se po­ vukao ostavljajući za sobom živote zastavnika Krstana Čulakoskog Kiča, Rista Spaseskog, Farija Ibraimoskog i Angeleta Trajkoskog. Tri bor­ ca su ranjena, među kojima Rade Iljoski — teže. Estreja je bila potresena smrću svojih saboraca, zabrinuta za živote ranjenih. Sitna, slabačka, ali prva u spašavanju ranjenih. Guta suze i pomaže pri prenošenju Radeta Iljoskog. Izrešetane su mu obe ruke i noge. Sam vidi da mu je kraj blizu, a da zbog njega mogu da nastradaju svi koji pokušavaju da ga spasu. Zato sam moli dru­ gove da ga dotuku i ostave, jer je njegova život­ na deviza bila: »Samo mrtav u neprijateljske ruke«. — Ne, Rade, ne! Ozdravićeš... Nemoj ti da žališ nas — tešila ga Estreja... Estreja je plakala i brinula za ranjene bor­ ce, nastojala da im ublaži bol. Bila je nemilo­ srdna u odnosu na neprijatelje, ali preterano nežna, osetljiva u odnosu na saborce i stanovništ­ vo kada su u bolu i nevolji. Sva je u kontrastu. Takvu ju je odred poznavao od slučaja sa Strogovom u selu Lavci, od pogreba jednog pripad­ nika odreda »Vičo«. Zato i politički komesar od­ reda »Goce Delčev« Petre Novačeski kaže: �— Jedino je primedibu za Estreju imao ne­ prijatelj. Svaki drugi, svako ko ju je poznavao, o njoj je govorio samo pohvalno. Ona je bila re­ dak, veliki čovek. REORGANIZACIJA ODREDA »GOCE DELĆEV« 74 Nekoliko dana posle sudara, 14 septembra 1943. godine, odred »Goce Delčev« ponovo je ušao u selo Ljubojno i organizovao veliki narodni zbor. Govornici su isticali uspehe antifašističkih sna­ ga i saopštavali o stvaranju prve slobodne teri­ torije u Debrcu. Posle slavlja, pošto je prikuplje­ na razbacana ilalijanska vojnička oprema, od­ red se prebacio u selo Ržana. U Ržani, 15. septembra, odred »Goce Delčev« je označio novi put svog daljeg dej'sfcvovanja. Glavnina odreda sa većinom čianova štaba kre­ nula je za Kajmakčalan, preko sela Ovčarani, Krušorodi, Setina, Stara Popadija i 24. septem­ bra našla se u sastavu bataljona »Strašo Pindžur«. Manji deo odreda ostao je na starom te­ renu, sa zadatkom produžavanja aktivnosti protiv okupatora i domaćih izdajnika, razvijanja političke svesti stanovništva Prespe, kosturskog, lerinskog i bitoljskog kraja i uključivanja novih boraca. Time je imala biti stvorena osnova za formiranje bataljona i na ovom terenu. Estreja je ostala u ovom delu odreda. U preostalom delu odroda »Goce Delčev« Es­ treja je bila među iskusnijim borcima. Rukovod­ stvo je u njoj imalo veliku potporu. Ona nije mnogo govorila, ali je plenila svojom širokom, toplom ljudskom dušom, svojom iskrenošću i re­ volucionarnim zanosom. Postala je pravi vojnik. Samo kad bi je čovek pogledao — ona je znala šta on misli i odmah je odlazila na izvršavanje zadatka. Jedanaestog novembra 1943. godine od od­ reda »Goce Delčev« i drugih boraca formiran je batarjon »Stiv Naumov«.U njemu je Estreja bi­ la politički delegat voda... Petog sepetmbra 1943. godine bataljon »Stiv Naumov«, sa Prvom makedonsko-kosovskom udarnom brigadom, uputio se ka meglenskom kraju i 18. decembra stigao u selo Fuštane. �ZBUNJENA OD RADOSTI Fuštani su od 18. do 23. decembra 1943. bi­ li centar makedonske borbe... U njima se nala­ zila glavnina NOV pod komandom Glavnog šta­ ba i CK KPM, u njima su se odigrali događaji od istorijskog značaja: 20. decembra formirana je Druga makedonska brigada, dan posle toga održano partijsko savetovanje, te izvršena reor­ ganizacija vojnih jedinica. Pored dveju brigada, obrazovana je i Treća grupa bataljona, u čijem je sastavu bila jedinica kojoj je pripadala Estreja — bataljon »Stiv Naumov«. Ono što se odigralo u Fuštanima za Estreju je bilo neprosanjan san. Estreja je bila radosna i zbunjena od doživ­ ljenog i viđenog, od radovanja naroda na oslo­ bođenoj teritoriji meglenskog područja. Impozantan je bio prizor postrojene Druge brigade u formiranju, uz prisustvo drugih bora­ ca i stanovnika Fuštana i okolnih sela. Za Estre­ ju je ostao nezaboravan trenutak kada je zas­ tavnik primio brigadnu zastavu od komandanta uz zakletvu: »Nosiću i čuvaću ovu zastavu kao svoje oči i ako ustreba život ću dati za nju«. Estreja je 21. decembra bila na partijskom savetovanju. Sluša referate članova CK KPM Cvetka Uzunoskog — o političkom položaju, Strahila Gigova — o organizacionom radu KPM, a o vojnoj problematici referisao je komandant Glav­ nog štaba NOV i POM Mihailo Apostolski. Mno­ go plodna i zanimljiva diskusija. Estreja sluša i beleži. Učini joj se da u likovima prisutnih vi­ di svu Makedoniju, ćelu Jugoslaviju, cilj borbe — sloboda, bratstvo, jedinstvo, jednakost. Na Prvom kongresu Antifašističke omladine Makedonije, održanom sutradan, 22. decem­ bra, najbliža Estrejina drugarica, Fana Kočoska, bila je jedan od 288 delegata iz svih krajeva Ma­ kedonije. Fana je bila izabrana u radno predsedništvo Kongresa, a Estreja angažovana na obezbeđenju ovog istorijskog omladinskog zbora. Estreja i Fana nisu mogle jedna drugoj da ispričaju sve. Nisu mogle rečima da opišu radost od onog što se odigralo u toku ta tri dana u Fuštanima. Umesto rečima, Estreja se iskazivala pevanjem »Vo borba, makedonski narode!«. Deo dru­ ge jedne pesme, koji je glasio: »Tirani, čudo će �naprajme — i jarem vaš ne trpime« Estreja je ponavljala kao životni refren. U društvu su joj često i Žamila, Adela, Lena, Tuli, Mešulam, Be­ no, Mordo, Solomon, Samij, Berto i drugi Jevreji. Svaki susret s njima otpočinjala je zagrljaji­ ma, čime je htela da kaže svojim sunarodnicima: — Evo, vidite, rađa se novi život! Makedo­ nija je na putu oslobođenja. I mi ćemo jednom biti ravnopravni, cenjeni... U stvari svih tridesetak partizana jevrejske narodnosti isto su to osećali, to znali, jer su veći­ nom bili vojni i politički rukovodioci. »UGLEDNA PREDAVANJA« 76 Vojno i partijsko rukovodstvo je predvidelo napad iz m eglenskog kraja na bugarske i nemačke garnizone u tikveškom i đevđelijskom rejonu i u dolini reke Vardar, sa ciljem objedinjavanja snaga i proširenja slobodne teritorije u rejonu Kožuha. Dvadeset i šestog decembra Treća gru­ pa bataljona i Prva m akedonsko-kosovska udar­ na brigada napali su bugarski garnizon u Konj­ skom i M režičkom i izvršile druge uspešne diver­ zantske akcije u Povardarju. I Druga brigada tad beleži uspehe. /Budući da su im novim uspesima NOV i POM interesi bili ugroženi, početkom januara 1944. godine Nemci su preduzeli ofanzivu protiv partizana. Jedinici kojoj je pripadala Estreja ba­ za je bila selo Noti, no ofanziva ju je zatekla u selu Langađa. Glavni štab se prebacio iz Fuštana u selo Tušin. Nemci su uspeli da zauzmu Fuštani, Severjani, Sobotsko i Požarsko, a krsta­ rili su planinama Karadžova i Pajak. Partizan­ ske jedinice su se povukle padinama planine Ko­ žuh, sa zadatkom da u pogodnom momentu na­ padnu Nemce. Noću, uoči 8. januara 1944. godine, Prva ma­ kedonsko-kosovska udarna brigada izvršila je na­ pad na Nemce u selu Fuštani. Uspeh je bio ve­ liki. Stotinu Nemaca je bilo ubijeno i ranjeno i 9. I 1944. Fuštani su ponovo bili u rukama par­ tizana. Ovaj uspeh je bio plaćen životima jednog Makedonca, jednog Srbina, jednog Crnogorca i jednog Slovenca. Smrt ovih drugova bio je svetao simbol bratstva i jedinstva. O ovome se du­ go vremena govorilo sa poštovanjem i u Estrejinoj jedinici. �— Gine brat do brata za isti cilj... Nije va­ žno ko je šta po narodnosti i gde gine. Važno je — pobediti fašizam... — isticala je Estreja ■pred svojim vodom. Sad je Estreja jedva očekivala borbu sa Nemcima. — Samo da mi stanu na metu, pravicu od njih nizu!... Fana, osvetiću drugove — govorila je Estreja Fani Kočoskoj kada je bataljon »Stiv Naumov« dobio zadatak da se postavi u zasedu kod sela Ošin. Njena se želja brzo ostvarila. Jedanaestog januara 1944. godine jedna nemačka kolona je pristizala iz sela Langađa. Treća grupa bataljona je uhvatila dobru zasedu i čekala da se Nemci što više približe... — Sad je, Estreja, trenutak. Ako treba, i zubima ćeš ih ništiti — razgovarala je sa sobom. Kad se kolona sasvim približila, dat je znak i zapevalo je partizansko oružje. Ubijeno je 15 nemačkih vojnika, a 13 je zarobljeno. Jedan od zarobljenih bio je Estrejin »plen«. U ovoj borbi je zaplenjeno i: 4 mitraljeza, 1 minobacač, više pušaka, mnogo ranaca i druge vojničke opreme bačene od Nemaca prilikom bekstva. Uspeh kod Ošina nadugo i naširoko je komentarisan među borcima. Svaki je iznosio svoja doživljavanja i opažanja. — Ti si, Estreja, održala praktično predava­ nje kakav treba da bude borac u borbi! — govo­ rili su joj. — Ovog Švabu zadržala si kao sredstvo »oči­ gledne nastave« — šaljivo su dobacivali neki od onih koji su napustili školu zbog šume. Estreja se smejala, okrećući razgovor na dru­ gu, širu temu: — Videli ste kako Švabe beže! Zaista je naš bataljon — sila! Takva je bila Estreja. Ona nikad nije govori­ la o sebi, već uvek isticala: »bataljon«, »ova če­ ta«, »vod«, »brigada« je postigla uspeh. Svoje je utkivala u opšte. Više je htela da govori o je­ dinici i drugovima nego o sebi. Ne dugo posle Ošina Estreja je održala svo­ jim saborcima još jedno »ugledno predavanje« — kod sela Tušin. Angažovane nemačke jedinice, sa novim po­ jačanjem i uz pomoć dva bugarska puka i jed- �78 nog bataljona, 17. januara 1944. godine počele su sa koncentričnom ofanzivom protiv NOV iz­ među planina Kožuf i Pajak. Glavni štab NOV i POM odlučio je da prihvati borbu. Druga brigada bila je na desnom krilu juž­ no od sela Tušin, aerodromska četa — južno od sela Noti, a na levom krilu se nalazila Treća gru­ pa bataljona — u rejonu sela Langađa i Periklea, sa frontom ka jugoistoku. Prva makcdonskoJtosovska udarna brigada bila je u rezervi kod se­ la Noti. Nemci su 18. januara 1944. od Fuštana kre­ nuli ka selu Noti u tri kolone. Upali su u zasedu Druge brigade i bili poraženi, davši 123 žrtve. Oko 11 časova Treća gruipa bataljona bila je na­ padnuta od jedne bugarske kolone. Otpočela je žestoka borba kod Langađe i Periklea. Borba je trajala sve do noći. Triput su ova sela prelazila iz ruku u ruke. Estreja se propisno kretala od zaklona do zaklona. Starala se da pogodak bude siguran. — Napred! Ura! — klicala je uz sav glas po ceo dan. Estreja je u borbi i pevala. Sa puškom i pesmom protiv neprijatelja, sa puškom i pesmom primer saborcima! Pevajući, izvršila je i dugo pretrčavanje. Zapazivši kako na nju nišani jedan fašistički bugarski vojnik, ču se i upozorenje: — Maro, lezi! Leziii! Pošto je borba bila završena, pobedom naših jedinica, borac koji ju je opomenuo učas joj je i prišao: — Maro, tvoga nigde nema... Svaka ti čast. Kad bi svi bili kao ti, teško Švabama i ganjovcima (Bugari), ali preteruješ. Vidiš neprijatelja pred sobom i pevaš... — Pesma ubija neprijatelja brže nego me­ tak. A, znaš, najbolja je i smrt uz pesmu — na­ šalila se Estreja i sestrinski prebaci mu ruku preko ramena da bi mu zahvalila za staranje i pažnju. FEBRUARSKI POHOD Glavni štab NOV i PO i CK KP Makedonije načinili su plan Februarskog pohoda. Formirane su tri operativne grupe. Prvu je sačinjavala Pr- �va makedonsko-kosovska udarna brigada, koja je imala zadatak da dejstvuje u Tikvešu, Đevđeliji i dotadašnjem rejonu. Treću operativnu gru­ pu sačinjavali su bataljoni »Stiv Naumov« i »Hristo Botev«. Njen zadatak je bio da pređe reku Vardar, preko istočnog dela Makedonije da se probije na kumanovski teren i da tu formira Tre­ ću makedonsku udarnu brigadu. Sa ovim delom vojnih jedinica bio je Glavni štab i CK KPM i otud i njihov naziv »Grupa Glavnog štaba«. Februarski pohod ovih triju grupa počeo je poslednjeg dana januara 1944. — prva grupa je krenula iz Bahova, a druga iz Zborskog. Komunisti iz grupe Glavnog štaba rekli su na svom sastanku o svom zadatku: — Zaista težak ali častan zadatak ispunićemo prema našoj tradiciji — svakodnevno u prvim borbenim redovima, primer ostalim partizanima! Zborsko je 31. januara najpre ispratilo dru­ gu grupu, a u 18 časova i treću. Grupa Glavnog štaba krenula je prema Solunskom polju, prešla reku Vardar kod sela Orizari i skrenula ka severu da bi preko Belasice, Ograždena, Plačkovice i Osogovskih planina stigla na Kozjak. Za 23 dana marša u februarskom pohodu gru­ pa Glavnog štaba je prešla oko 450 kilometara, uglavnom, po bespuću. Estreja se pokazala vanredno izdržljiva, hrabra drugarica. Jegejski deo Makedonije lakše je preden. Od sela Sugova grupa je otpočela svoj borbeni put sukobljena sa neprijateljem, zimom i glađu. Na srtu Belasice snežni nameti visoki po ne­ koliko metara. Vejavica. Prst se pred očima ne da videti. Ne korača se već se gamiže. Estreja uporno nastoji da ne izgubi vezu. — Ajde, druže!... Još malo, Lena!... — kuraži one oko sebe, a Estreju Levi Lenu vuče za ruku jer se ona nešto teže kreće. Srt Belasice, od svega nekoliko desetina me­ tara, borci su prelazili čitava četiri časa. Ko­ mora sa hranom je ostala u snegu. »Ovde, na Belasici, bila je poražena make­ donska vojska cara Samuila... Ovako nevreme dosad nismo doživeli... Ne, ne, mi ćemo pobediti Belasicu... Mi moramo pobediti u ovom ra­ tu« — vodila je dijalog sa sobom Estreja. — Moramo sve pobediti u ovom ratu! — go­ vorila je ona Fani, Leni i ostalim oko sebe kada je prebrođena Strumica i kad je počelo uspinja­ nje Ograždenom. �80 Opet na Ograždenu i Plačkovici borba sa snegom. Borba sa neprijateljem, Bugarima. Uspesi sa dvostrukim neprijateljem. Šesnaestog februa­ ra planiran je odmor u selu Pakljani, a celog da­ na je vođena borba sa jednim ojačanim bugar­ skim balaljonom, koji je priistizao iz sela Blatec. Bugarski bataljon je u popodnevnim časovi­ ma dobio nova pojačanja iz Kočana. Juriši ne­ prijatelja su odbijani protivjurišima. U ovoj borbi je bio ranjen mladi dečak, Jevrejin, Tuii iz Skoplja, koji je u partizane došao preko Bitolja. Estreja se odmah našla kraj niega. Pružila mu je prvu pomoć, a kada je bio /po­ vučen u prvi zaklon, previla mu je ranu i nije se odvajala od njega. — Ne plaši se, Tuli! Rana nije teška. Brzo ćeš se oporaviti — hrabrila ga je Estreja. Uveče je održan zbor na kome je borcima rečeno: — Trebalo je da se tu odmorimo i nahrani­ mo. No, od toga, evo, nije bilo ništa. Ni odmora, ni hrane, već ceo dan vodili smo borbu... Da se tu ostane — nemoguće je. Neprijatelj je od nas udaljen petnaestak minuta hoda. Ako veče­ ras ne pređemo Bregalnicu, doći ćemo u odveć kritičnu situaciju. Prikupite poslednju snagu za ovu noć. Ćim pređemo Bregalnicu i popnemo se na Osogovo — bićemo gospodari situacije. Kolona je krenula prema selu Istibanje da bi Bregalnicu prešla preko mosta, jer je ona bi­ la nabujala i na drugom mestu se nije mogla sa­ vladati. Estreja je pored ranjenog Tulija. Njega su, kako saopštava Fana Kočoska, nosili do ne­ kih ovčarskih koliba. Rukovodstvo je donelo od­ luku da Tuli bude smešten na nekom bliskom a sigurnom mestu radi lečenja. Odluku je saopštio komandant bataljona »Stiv Naumov«. — Druže komandante, ne ostavljajte m e... — molio je Tuli. — Druže komandante, ja ću ga nositi... Dru­ že komandante... — molila je Estreja druga Na­ uma Veslioskog Ovčara. — Maro, ne ostavljamo borca na nesigurnom mestu. To činimo da bi on bio što pre u našim borbenim redovima... — objašnjavao je koman­ dant Ovčar. Estreja je bila disciplinovana. Disciplinovano je izvršavala naređenja, ali se i nije odvajala od Tulija. Bila je spremna da ga sama nosi, samo �da je i on u jedinici. Bol se izlio iz očiju. Jedva se Estreja rastala sa Tulijem. Dugo se okretala prema mestu rastajanja. — No, još teže joj palo kada je saznala da ga je neko izdao i da su ga Bugari ubili — seća se Fana Kočoska. Iznemogli, gladni, borci se jedva kreću Osogovskom planinom. Opet snežni nanosi i okrša­ ji. Kod Mašina je razbijena jedna bugarska če­ ta policajaca. Maršira se da bi se premostila Kri­ va reka kod Čufte-ana. Posle kraćih sudara kod sela Kosmatica i Modivnjak, noću, između 20. i 21. februara, reka je forsirana. U prethodnici kraj Krive reke je i Estreja, sa Bustrikom. Ona ne zna za umor. Februar. Hla­ dnoća — kamen puca. Kako izlaze iz reke — po odeći se hvataju visuljci leda. Telom se rastapa led. Lena se jedva pomiče. Ona je bila punačka. Od dodira tela sa smrznutim odelom stva­ rale su se rane. Stopala takođe, skoro, razranavljena. Estreja je hrabri, nosi, iako i sama jedva ide. — Saosećala je sa Leninim bolovima — kaže Fana Kočoska. Zaista, Estreja je ostala dosledna zadatoj reči, obećanju datom u Zborskom — za sve vreme bila je primer izdržljivosti, hrabrosti i drugarstva u toku Februarskog pohoda. RAZBIJANJE ČETNIČKOG KORPUSA Februarski pohod grupa Glavnog štaba kru­ nisan je formiranjem Treće makedonske udarne brigade 26. februara 1944. godine u selu Žegljane, u kumanovskom kraju, u čiji sastav su ušli bataljoni »Stiv Naumov«, »Hristijan Todorovski Karpoš« i »Orce Nikolov«. Estreja je u Trećoj makedonskoj udarnoj bri­ gadi bila zamenik komesara čete. Ona je prešla borbeni put svog bataljona u sastavu brigade. Sad joj je omiljena pesma postao marš brigade. Njega je prvi put pevao brigadni hor na prired­ bi u čast formiranja Treće brigade. Estreja je bila neustrašiva u svim akcijama koje je vodila Treća brigada u Makedoniji i Srbi­ ji. Ne može da se govori o Seacu, Biljači, Ristovcu, Zletovskim rudnicima, Kratovu, Cmooku, Crnoj Travi, Stanikinom Krstu, Znepolju, Cupi6 Estreja Ovađa Mara 81 �nom brdu, Petrovoj gori i drugim mestima a da se ne sipomene ime Estreja. Zajedno sa dva južnomoravska bataljona, Ko­ sovskim bataljonom i bataljonom »Hristo Botev«, Treća makedonska udarna brigada razbija je Var­ darski četnički odred kod Seaca. Borba je bila paklena, no uspeh veći od očekivanog. Četnici su bili opkoljeni u dolini Pčinje. U paničnom bekstvu mnogi četnici su se podavili u nadošloj Pčinji, devedeset i šestorica pali u ruke partizana, a više njih su poginuli ili ranjeni ostali na bo­ jištu da bi oplakivali čas u kom su se opredelili za borbu protiv svoga naroda. Dostigla ih je ma­ terina kletva. Estreja i svi borci kod sela Seace su osetili tegobu i nesreću bratoubilačke borbe. U toku okršaja jedan četnik je dozivao: — Sine Veljo, predaj se! Ne gini uludo! — De, oče, podigni glavu da te vidim, pa ćeš se osvedočiti kako se predaje tvoj sin Veljo — pretio mu sin, desetar 2. čete III bataljona. Među zarobljenicima bio je i otac desetara Velje. Sin se stideo i hteo je da ubije oca. Ru­ kovodstvo i borci nisu to dozvolili, niti su mu, pak, išta prebacivali zbog oca. Znali su da među četnicima i drugim ima i zavedenih ljudi. Otac je potom postao dobar borac. — Čudo! Koliko je uspela fašistička propa­ ganda da zavadi, razjedini najbliže... Znate, u ovoj borbi nije pucao otac na sina i sin na oca, već fašizam na komunizam i komunizam na fa­ šizam. .. Pobedio je komunizam... — dugo je pred četom komentarisala Estreja ovaj slučaj, kao dokaz toga da u povedenoj borbi ima samo fašista i antifašista, a ne srodnika, vera i nacija. KOD RISTOVCA Da ne bi došlo do povezivanja slobodnih te­ ritorija severne Makedonije i južne Srbije, Peta bugarska armija, u sadejstvu sa drugim jedini­ cama, preduzela je akcije za likvidiranje NOV. Međutim, jedinice NOV su, kod sela Biljača i Svinište, odnele pobedu i uputile se ka Crnoj Travi. Između 26. i 27. marta 1944. godine Treća makedonska udarna brigada i kosovski bataljon napali su železničku stanicu Ristovac. �Ristovac je bio važan punkt, osetljivo mesto za okupatora. Zbog toga u njemu su bile koncentrisane brojnije neprijateljske snage. Priprema za napad je vršena kod manastira Lepčince. Tre­ ća brigada je primila zadatak za napad na železničku stanicu, u kojoj se nalazila jedna pojačana pešadijska bugarska četa sa mitraljeskim vodom, i napad na školu, u kojoj je bilo sedište triju opštinskih uprava. Brigada je, sa jednom četom 1. bataljuna, vršila osiguravanje od bočnih napa­ da u blizini železničke stanice Bujanovac. Akcija je počela 26. marta u 23 časa. Uspeh narodnocslobodilačkih snaga izazvao je pravu katastrofu na strani fašista: uništeni su železnička stanica, i škola, četiri kompozicije sa mate­ rijalom za Nemačku, sedam lokomotiva, a četa južno od Bujanovca digla je u vazduh jedan voz. Spaljena je i arhiva triju opština. Od oko 200 bugarskih i nemačkih vojnika spasio se samo šezdesetak. Sedam nemačkih i 15 bugarskih voj­ nika, jedan oficir i 10 železničara je zarobljeno, a ostali su poginuli u borbi i požaru. Bilo je za­ pjenjeno dosta oružja, municije i drugog vojnog materijala. Estreja je u borbi kod Ristovca bila nepo­ novljiva. O tome njena drugarica, narodni heroj Fana Kočoska, kaže: — Kod Ristovca Mara je jurišala. Tu je tre­ balo da se minira voz zajedno sa stanicom. U borbi se našao i jedan brisan prostor koji je bio i najviše tučen. Kada je ugledala nekoliko palih drugova, otkrila je i odakle dolazi strašna vatra, ustala i počela da puca na tu stranu sto­ jeći. Čudo. Prosto da čovek ne veruje da je to Mara. Neku nadčovečansku moć je ona dobila u tim trenucima. — Lezi, Maro!, Maro, doleee! — vičem joj ja i viču ostali drugovi. A ona ni da čuje. Niša­ ni. Tad ubi jednog bugarskog poručnika i neko­ liko vojnika oko njega... Tako je uništila straš­ no neprijateljsko gnezdo. Kao lavica skočila je na oficira, uzela mu oružje, skinula epolete, ba­ cila ih i produžila da se bori. Kod Ristovca Mara se pokazala kao snalažljiva, brza i odlučna kao nikad dotad. Borci Treće makedonske udarne brigade i kosovskog bataljona u 1,15 časova, zadovoljni, po­ vukli su se ka Gornjem Ristovcu. Umorni su, ali komentarišu o onom što je ko učinio, a Estreja, �kao i uvek, ćuti i korača. Među onima koji su imali najviše pravo da govore o svojim poduhva­ tima bila je i Estreja, no ona je govorila o uspehu brigade: — Naša brigada sa pravom nosi imena tro­ jice heroja... — mislila je na imena bataljona. Estreja ne oseća umor od radosti uspeha od bola za dvojicom poginulih i šestoricom ranjenih drugova. Ranjenim je nastojala da ublaži bol i bdi nad njima. PROBIŠTIP I RUSCE Estrejina snalažljivost, veština, odlučnost i herojstvo ponavljali su se od borbe do borbe. Repriza Ristovca bio je udar na Zletovske rudni­ ke, koje su štitili 310 nemačkih i bugarskih voj­ nika i policajaca. Treća brigada i kosovski bataljon trećeg ap­ rila su onesposobili Zletovske rudnike, zarobili 51 bugarskog vojnika i jednog oficira, a druge uništili. Posle ove akcije 120 rudara našlo se u NOB. Brigada je prekinula kraći odmor kod Ma­ nastira Prohor Pčinjski i sa Kosovskim bataljonom uputila se u selo Rusce da bi se obračunala sa bugarskim fašistima zbog zločina izvršenih na tom terenu. Bataljon »Stiv Naumov« izvršio je juriš. Neprijatelj se povukao ka seoskom groblju. Videvši šta su sve učinili u selu, jedinica se raz­ jari. — Napred! — čuje se glas komandanta. — Uraaa! — kliču borci. Kod groblja — prsa u prsa. — Psi! — Zverovi! — viče Estreja i bori se sa jednim fašistom dA'aput višim od nje. Primetivši to, borac koji je bio najbliže pri­ tekao joj je u pomoć i dušmanin je ležao izme­ đu grobova. — Psi! — ponavljala je Estreja Ovađa. Od 11 časova do večeri 10. aiprila u selu Rus­ ce je vođena ogorčena borba sa lovačkom dru­ žinom 56. bugarskog pešadijskog ipuka u jačini od preko 700 vojnika. Neprijatelj bcše nateran u panično bekstvo, a ostavljao je za sobom leševe, oružje i drugu opremu. �— Psi! Hrabri isu pred nemoćnima... Gadovi su a ne ljudi — sa prezirom je govorila Estreja ženama i devojkama iz sela Rusce. PROLEĆNA OFANZIVA Početak Prolećne neprijateljske ofanzive kru­ nisali su svojim novim uspehom Treća makedon­ ska udarna brigada i Kosovski bataljon. Dvade­ set i petog aprila 1944. godine, u 4 časa, napali su Kratovo. Samo jednočasovnom borbom grad je bio osvojen, pa zarobljen ceo bugarski garni­ zon, administativni aparat i deo policijskih snaga. Na trgu oslobođenog Kratova — miting. Bor­ ci su među narodom i objašnjavaju o suštini narodnooslobodilačkog rata i revolucije. Estreja je srećna. Ljudima govori o oslobođenju Makedo­ nije, o bratstvu i jedinstvu svih naših naroda i narodnosti. I Estreju je zainteresovao živi dijalog izme­ đu komandanta Nauma Veslioskog Ovčara i jed­ nog ilindenca. Stari je otvoreno izražavao zabri­ nutost od mogućeg izigravanja i ove borbe. Ko­ mandant je argumentovano, pravilno objašnjavao, ali — kako se Izlaže u knjizi Od Kozjak do Zagreb — ilindenac opet kaže: — Razumeo sam ono o čemu mi govoriš. Samo reci mi da li ćemo onda moći da dobije­ mo ćelu Makedoniju ovom borbom, pa da bu­ de ćela — Jegejska, Pirinska i Vardarska Make­ donija zajedno, u jednoj državi, nacionalno slo­ bodnoj? — Šta sve nije video makedonski narod čim je sumnja svuda prisutna. Zašto se borimo, ako ne za slobodnu Makedoniju i ravnopravnost svi­ ju u njoj? Zar ne vidite da se deo po deo oslo­ bađa? Koga je ujela zmija, on se i guštera pla­ ši — sama zaključuje Estreja. Oslobođenje Kratova u Estreji je razgorelo staru ranu, želju da bude oslobođen i njen rod­ ni grad. I, kao da se ražalosti, razneži. Fana Kočoska je osetila da Maru nešto muči. Ovakva ni­ je bila ni na jednom narodnom zboru. — Šta je, Maro? O čemu razmišljaš? Zar posle ovog uspeha neraspoloženje? — obraća joj se ispitivački Fana Kočoska. — Malo me nagnala na misli sumnja učes­ nika ilindenskog ustanka, ustanka iz 1903, ali me �i nešto drugo muči. Dok sam jurišala kroz Kratovo, obhrvalo me je sećanje na Bitolj. Znaš, Fana, učešće u oslobađanju Bitolja je moja dav­ na želja... Da li ćemo doživeti >tu radost, Fana?! — Maro, ako ne učestvujemo u samom po­ duhvatu oslobađanja Bitolja, bićemo dočekani kao njegovi borci. Kad god ti spomenem Bitolj, ti uvek isto: »Svaki deo zemlje je Bitolj«, a sada... — U pravu si, Fana, samo... Umesto da završi iskaz, Bstreja zagrli Fanu i obe su se uključile u narodno veselje, deleći ra­ dost sa Kratovcima. Time je Estreja objasnila sve svojoj drugarici. Sledeće akcije na Osogovu za Estreju su zna­ čile korak bliže neugasloj želji... Izvanredna je u borbama kod sela Crnook i Tomino. Iako se na Crnooku jedan partizan bori protiv 16 bugarskih fašista, probijen je neprijateljski obruč i stiglo se do Crne Trave. To je omogućio bataljon kome je pripadala i Estreja, bataljon »Stiv Naumov«. Neumorna je Estreja u akcijama koje vodi njena jedinica pri proboju u Jegejsku Makedoni­ ju, naročito kod sela Kosturino i Kuš-kuli, kao i ipri povratku u Crnu Travu... Hrabra, vesta, postojana u borbama i marševima i požrtvovana u spašavanju ranjenika. Tako, kod sela Buštrani, kako saopštava general JNA Dimče Saveski, bio je ranjen jedan borac i pretila je opasnost da ga dotuče neprijateljsko živo gnezdo. Bez odo­ brenja komandanta, Estreja potrča i dođe do svog druga. Uporno ga je nosila na ramenima do pr­ vog zaklona. Spasla ga je sigurne smrti, a po­ tom ostala kraj njega da ga bodri i neguje. Petrova gora je kruna završetka Prolećne ofanzive. Posle poraza 18. juna na Novom Golaku, Bugarima je idućeg dana u pomoć pristizao jedan bataljon od oko 440 vojnika. Upućen je di­ rektno ka Trećoj makedonskoj udarnoj brigadi. Bataljon »Stiv Naumov« dobio je naređenje da bugarskoj vojsci uz put pripremi zamku, a dru­ ge jedinice zauzele su pozicije više tog sektora. U jutarnjim časovima 19. juna »stivnaumovci« su blokirali put dužinom Petrove gore. Zada­ tak je: kad ise ćela neprijateljska kolona bude našla među »špalirom« — uništiti je iznenadnim napadom! Borci — dobro maskirani. Posmatraju okupatore-fašiste kako im se približavaju. — Dolaze ptičice, Fana! Mora da se nahra­ ne! — šapuće Estreja. �— Samo obilatije, Maro, pazi! — savetuje je Fama. — Već im uzimam meru! — radosno doda­ je Estreja. Prethodnicu vodi feldfebel. Ćelom dužinom puta posmatra levo i desno, ali ništa ne primećuje. Kad su fašisti ušli u zamku, na pet-šest me­ tara od sebe oficir iprethodnice primetio je bor­ ce i uplašeno viknuo: »Šumski!«. Njegov uzvik kao da je bio komanda za bataljon »Stiv Naumov«. Odjednom zagrme Petrova gora i posle pet minuta silan juriš. Sa svih strana odjekuje partizansko »Ura!«. Bugarskoj fašističkoj vojsci nije data mogućnost da se lati oružja. Slika je bila zaista potresna. Neki padaju od smrtonosnih metaka, drugi podižu ruke i pre­ daju se, treći pokušavaju da pobcgnu, a naši borci su hteli upravo tog dana da im niko od neprijateljskih vojnika ne umakne. Zaista, svaki »stivnaumovac« ovog dana je imao čime da se ponosi. Neprijatelj je bio pora­ žen, a oteta je velika količina oružja, municije i opreme. Na Petrovoj gori Estreja se obračunata sa ne­ koliko bugarskih vojnika i jednim oficirom. — Ova borba služiće za primer bugarskim vojnim stratezima — radosno kaže Estreja, po­ kazujući bojište gde se i imalo šta da vidi: oko 150 zarobljenih Bugara, više ubijenih i ranjenih, osvojeno kompletno naoružanje, a svega tri ra­ njena partizana. UOČI PRVOG ZASEDANJA ASNOM-a Treća makedonska udarna brigada sa osta­ lim jedinicama preduzela je akciju čišćenja slo­ bodne teritorije i uključila se u akciju organizovanja narodne vlasti. Deo bataljona »Stiv Naumov« osiguravao je partizanski aerodrom na širokoj planini. Grupe su se smenjivale. Jednoj je na čelu stajao Viktor Mešulam Bustrik. S njim je bila i Estreja. U du­ gim noćima očekivanja savezničke pomoći, i bdijući da ne napadne neprijatelj, Estreja je bila strpljiva, budna, pravi čuvar vojnog aerodroma. Na partizanskom aerodromu ona je često razgovarala sa Bustrikom. Duge noći iščekivanja ispunjavane su sanjama o budućnosti. �— Estreja, približava se kraj ra ta ... — za­ počeo bi Bustrik. — Da. Svuda slobodne teritorije. Evo i pri­ prema za obrazovanje makedonske vlade — produžava Estreja. — Makedonska država! — dodaje on. — Naša država, Viktore! — radosno kaže Estreja i opširno, sa zanosom govori o srećnom životu u slobodi, pa joj se bude uspomene iz detinjstva i naviru suze od bola za deportovanim Jevrejima, svojima... — Vratiće se, Viktore, svi Jevreji, svi inter­ nirani iz Makedonije. Sigurno će se vratiti — verovala je Estreja u ono što govori, ne znajući da je Treblinka odavno postala njihova grobnica. Radi sigurnijeg obezbeđenja rada ASNOM-a u Prohoru pčinjskom Treća makedonska udarna brigada izvršila je napad na bugarske fašističke snage utvrđene kod Stracina. U dvočasovnoj bor­ bi Bugari su bili iporaženi. Naneti su im veliki gubici. Uspeh je, pak, bio plaćen i herojskom smrću Solomona Sadikarija Moa. O poslednjoj borbi Moa i Estrejinom bolu za njim Fana Kočoska se priseća: — Borba kod Stracina je bila teška. Buga­ ri su bili ukopani. Bilo je nužno da se isteraju iz tih položaja, a štitila ih je artiljerija. Približili smo im se, noću, na oko 250 metara. Teškom bor­ bom, smeiim jurišima uspeli smo da likvidira­ mo više bunkera. Ostade još jedan iz koga je tukla žestoka vatra. Od njega nije bilo moguće dalje napredovanje. Svud se utišalo. Solomon Sadikario Mo naglo, odjednom ustade sa automatom i potrča ka bunkeru da neutralizuje i njega. Mi­ traljeska paljba ga izrešeta. Videvši to, četa je krenula u juriš. Sa Marom i ostalim pružili smo mu pomoć. Nosili smo ga sa sobom. Nije se Ma­ ra žalila pri nošenju da joj je teško, da je umor­ na. Ona je bila oko Moa, no on je podlegao ra­ nama. Svi smo mi Moovu smrt teško podneli, a posebno Mara. Sahranili smo ga u groblju sela Arbanaško sa uobičajenim počastima, a Mara i još trojica drugova Jevreja iz Bitolja, kao naj­ bliži Mou, slikali su se pored humke. Kreće se brigada ka manastiru Prohor pčinjski, preko Pelinca, da bi izvršila sva obezbeđe­ nja za nesmetani rad Antifašističkog veća naro­ dnog oslobođenja Makedonije (Antifašističko so­ faran ie na narodnoto osloboduvanje na Makedo­ �nija). Estreja samo ćuti od bola za Moom. A ka ga nije oplakao? On je uvek, pored svog auto­ mata, nosio puškomitraljez, ili ranac nekog iz­ nemoglog borca. Zato niko ne kaže za Estreju da je slabić kad joj se niz obraze kotrljaju suze. Krvarilo je srce svakog koji je poznavao Moa i zato niko nije tešio Maru. OD KOZJAKA DO KOZUFA Na Ilijindan (Ilinden) 1944. godine manastir Prohor pčinjski bio je srce i duša Makedonije. U njemu je održavano Prvo zasedanje ASNOM-a. Estreja je među čuvarima utemeljivača nove ma­ kedonske države u okviru Demokratske Federarativne Jugoslavije. Ozakonjena je dotadašnja borba i određeni pravci napora za konačno oslobođenje zemlje. Prisustvo predstavnika svih narodnosti na zašedanju Estreju je ispunjavalo radošću, za nju je Poslednji snimak Estreje Ovađe Mare (druga s leva — Koluf, avgusta 1944. godine) �to značilo garanciju oživotvorenja bratstva i je­ dinstva, srećnije budućnosti Makedonije. Prvi put posle Kruševske republike iz 1903. — makedonski narod ima svoju vladu. To je simbolizovano upravo održavanjem zasedanja na sam Ilinden. Novi praznik — Drugi makedonski Ilinden. Manastirsko dvorište krcato narodom i bor­ cima. Grmi Kozjak, no sad komitskim i parti­ zanskim pesmama, pesmama o Gocetu, Janetu, Štivu, Karpošu i drugim legendama o dva Ilindena, pesmama o ropstvu i slobodi, o srećnoj sutrašnjici. Raspevan, razigran, nasmejan, zado­ voljan, opijen srećom bio je svaki tu prisutan čovek. Ovog dana Estreja je bila pesma i igra. Ovog dana Estreja je kao nikad dotad iz srca pevala u brigadnom horu u svečanom činu. Ovog dana je bila sasvim svesna da je Ma­ kedonija slobodna, mada u njoj još uvek ima fašista. Ovog dana Estreja je bila bliža želji da bu­ de oslobodilac rodnog joj grada. Borcima bataljona »Stiv Naumov« posle za­ sedanja ASNOM-a (8. VIII 1944) je rečeno: — Vi, sinovi Kajmakčalana i Pelistera, pre­ brodili ste težak put i došli tu, na Kozjak, da se borite. Sad treba da (pređete na vaš teren i bu­ dete jezgro nove brigade, Sedme bitoljske bri­ gade. — Fana! — prošapta Estreja. — Da, Maro! — stegnu joj ruku Fana Kočoska. To je bilo dovoljno da dve drugarice shvate jedna drugu. Dva dana kasnije bataljon »Stiv Naumov« marširao je ka Kožufu. Svi su u sebi krili potajnu radost i zadovolj­ stvo u vezi sa novim zadatkom. Za to nisu po­ trebne reči. Oči govore. Kod Belog kamena, blizu Krive Palanke, na­ išla je jedna četa bugarske vojske. Prvi put su tu »stivnaumovci« bili privilegovani. Borbu je prihvatila tek formirana IV brigada, a »Stiv Nau­ mov« bdi kao rezerva. Četvrta brigada uspešno je izvršila borbeno krštenje: primorala je bugar­ ske fašiste na bekstvo ka Strumici, pošto je već ubila njihovog komandanta majora i još dvade­ setak vojnika izbacila iz stroja. �Vardar se prelazi kod Đevđelije. Penjanje uz vrleti od kojih se pošlo 31. januara 1944. U toku celog marša se peva; od Vardara do Zborskog uapšte nije prestao Bstrejin glas. Susret sa Drugom brigadom, sa novoprispelim Bitoljcima, bejaše dirljiv. Grljenja, dosetke, šale. Četa Orlova i drugih podsmeva se izgledu »stivnaumovaca«: pocrneli su od planinskog sun­ ca, a odela iscepana, Borci iz »Stiv Naumova«, koji su ranije napustili školu, ljube se sa drugo­ vima iz istih učionica koji su tek prispeli. Estreja ne može sebi da objasni zašto među novoprispelim borcima iz Bitolja nema i Jevreja. O ovome nije htela da upita ni svoju Fanu. — Sve do oslobođenja nismo znali o trage­ diji, a oni koji su znali na neki način su to kri­ li od nas. Tako, jedan zarobljeni Austrijanac, na naše pitanje o sudbini Jevreja iz Makedonije, sa­ mo je slegao ramenima, a plašio se nas — kaže Žamila Kolonomos. POSLEDNJE BORBE Dana 22. avgusta 1944. u Zborskom je formi­ rana Sedma bitoljska brigada. U njen sastav je ušao jedan deo bataljona »Stiv Naumov«, u kome je bila i Estreja Ovađa, a drugi deo u IX i X brigadu. Estreja je bila politički komesar 3. čete III bataljona Sedme brigade. Istovremeno, ona je u štabu bataljona odgovarala za rad sa omladinom. Pre početka borbenih poduhvata brigade, novodošle omladince Estreja je upoznala sa ratnim putem »Štiva Naumova« i onim što je ustanov­ ljeno u Prohoru Pčinjskom. — Drugovi, mi već imamo svoju vladu. Tre­ ba da dotučemo ove gadove ovde, a preduzimaju se potrebne mere u celoj Makedoniji... Dru­ govi, Makedonija će uskoro u celini biti slobod­ na. Pala nam je u deo čast da NOB mi kruniše­ mo u našem kraju — argumentovano je Estreja iznosila istinu o skoroj slobodi... Prvo borbeno krštenje Sedma brigada je ima­ la u Mariovu. U borbi kod sela Gradešnica, bataljon u ko­ me je bila i Estreja dobio je zadatak da napadne štab graničnih jedinica u Jelaku. Bataljon je po­ �lukružno obuhvatio objekte u rane časove 25. avgusta. Komandant Mendo Spasoski je dao znak. Poče plotunska vatra, a potom Mara poviče: »U juriš!«. Kao risovi, borci su upali u objekte. Bugari ne stigoše da dođu do svog oružja. Dadoše se u panično bekstvo. Estreja je bila u grupi koja je imala da uz­ me prehrambene artikle iz magacina. Ona je bi­ la sklona da pokupi sve. Ćak je skupljala i ciga­ rete rasute po zemlji. — šta će ti to, Maro? Ti ne pušiš. Izlazi! — kaže joj Bus trik. — Ako, daću ih drugovima kad ne budu imali... Treći bataljon prebacuje se ka Vlaškim Koli­ bama. Komandant brigade Vasko Karaangeleski čestita borcima za uspešno delo na Jelaku. Estreja u Gradešnici i Jelaku praktično je pokazala novim borcima kako da vojuju. Bila je u svojoj punoj boračkoj veličini: izdržljiva, od­ lučna, hrabra, vešta, nežan drug prema borcima, a nemilosrdna prema fašistima. — Da lično nisam video, nikom ne bih verovao! — poče da govori o Estrejinoj hrabrosti jedan od novih boraca. — Da čovek ne po veru je da se devojka može odlikovati tolikom hrabrošću — dodaje drugi. — E, drugovi moji, ovakva je Mara od dana kada je došla u partizane. Šta biste vi rekli da ste je videli... — i poče da priča o Estrejinim podvizima jedan stariji borac. — A samo kad bis­ te znali koliko je pažljiva i komunikativna. Vo­ lim je kao sestru... Omladinci III bataljona sa poštovanjem su se odnosili prema Estreji. Ona im je postala bor­ beni ideal i svi su je zavoleli kao sestru. Želja Estreje Ovađe bila je i cilj Sedme bri­ gade — učestvovanje u oslobađanju Bitolja — uz raščišćavanje terena na liniji: Kajmakčalan — Pelister — German — Prespa. Jednu od prepre­ ka na tom putu predstavljale su i nekolike kara­ ule na Kajmakčalanu. Brigada je krenula da njih uništi u rane časove 26. VIII 1944. Sa Kajmakčalana Estreja posmatra Jegej, Sar i Pirin, a pod Pelisterom — rodni grad, Bitolj. Njen pogled, izraz njenog lica govori: »Makedo­ niju, skoro ćeš biti slobodna. Majko Makedoni- �jo, svi ćemo biti srećni s tobom«. I, s tim mis­ lima, tim idealom ušla je i u poslednju borbu. Estreja je učestvovala u borbi za uništenje, isključivanje karaule locirane niže od karaule »Dr Rajs«. Nalazila se na najosetljivijem, najtežem mestu. Pošla je sa isturenom desetinom. Kod karaule »Doktor Rajs« već je prikup­ ljena bugarska vojska sa graničnih stražamica i osmatračnica koje su prethodnog dana proždirali plameni jezici. Bugarski fašisti nisu mogli da shvate da su im dani izbrojani. Davali su žilav otpor. U maglovito jutro borci su jurišali na ka­ raulu. Estrejin poklič »ura!« -presecao je maglu i odjekivao je Kajmakčalanom. — Maro, povlači se! — skreće pažnju Fana Kočoska. — Maro, odstupi! — dozivali su njeni drugo­ vi, zapazivši neprijateljsku zasedu i Estrejin po­ ložaj na brisanom prostoru. Estreja Ovađa Mara se nije obazrela. S uzvi­ kom »Ura!« i automatom okrenutim ka nepriBista narodnog heroja Estreje Ovađe Mare podignuta u Bitolju �jatelju, ka jugu — ostala je za uvek na Kajmakčalanu. Kamen-temeljac slobode. Izbliza, (neprijateljski metak joj se zario u glavu iznad gornje usne. Taška Ilieska je potrča­ la da joj .pomogne. — Spašavaj sebe, ja sam gotova... — prošaptala je Estreja, i izdahnula. Taška je uzela njen automat, zakljinjući se pred samopožrtvovanom drugaricom — junakom da će se borba nastaviti do pobedonosnog kraja. Kao takav amanet drugi borac je uzeo ranac bor­ ca koji je takođe, u jutarnjim časovima 26. avgusta, počeo tu večito da živi. NARODNI HEROJ Estreja Ovađa Mara poginula je na pragu slobode. Duhom Estreje Ovađe Mare njeni saborci su nastavili narodnooslobodilačko delo. U oslobađanju Bitolja, 4. novembra 1944, uče­ stvovala je Estreja Ovađa Mara. Sa junacima Sedme bitoljske brigade, 4. no­ vembra 1944, u Bitolj je umarširala i Estreja Ovađa Mara. Svakog dana, od dana oslobođenja Bitolja, prisutna je u tom gradu i u ovoj zemlji Estreja Ovađa Mara. U praznovanju slobodne otadžbine, u uživa­ nju blagodeti bratstva i jedinstva prisutna je Estreja Ovađa Mara. Kada se prisećamo Estreje Ovađe Mare, gle­ damo sav borbeni put partizanskog odreda »Goce Delčev«, bataljona »Stiv Naumov«, Treće make­ donske udarne brigade — do ASNOM-a i smelog koraka Sedme bitoljske brigade. Kada se prisećamo Estreje Ovađe Mare, srce krvari, duša boli za bitoljskim i makedonskim Jevrejima. Estreja Ovađa Mara postala je simbol čovečnosti, agilnosti, izdržljivosti, revolucionarnosti i hrabrosti bitoljskih Jevreja. Estreja Ovađa Mara je jevrejska, makedon­ ska i jugoslovenska gordost. �Estreja Ovađa Mara je internacionalni borac protiv fašizma. Borila se protiv svih okupatora i njihovih saradnika. Estreja Ovađa Mara je 9. oktobra 1953. godi­ ne proglašena za NARODNOG HEROJA JUGO­ SLAVIJE. 95 ��REC AUTORA Savezu jevrejskih opština Jugoslavije, Jevrejskom muzeju u Beogradu, Opštinskom odboru Saveza bo­ raca u Bitolju i svim pojedinoima koji su na ma koji način doprineli nastajanju ovog rada — to­ plo zahvaljujem. Dragocena je bila pomoć koju su mi pružili Žamila Kolonomos, Avram Sadikario, Roza Ruso, Beno Ruso, Fana Kočoska, Bogoja Siljanoski i Viktor Mešulam Bustrik. Posebnu zahvalnost iskazujem drugarici žamili Kolonomos koja je, kao recenzent, neumorno, srdač­ no i savesno čitala, dopunjavala i kontrolisala ma­ terijal rukopisa. Tekst je recenzirao i drug Beno Ruso, na isti način pažljivo i instruktivno, i pomogao mi je naro­ čito pri definitivnom uobličavanju biografije. Zbog toga i njemu dugujem posebnu zahvalnost. Autor 7 Estrcja Ovađa Mara 97 ��IZVORI I LITERATURA Pri izradi ove bio-monografije, od raspoloživih izvora i tekstova, najviše su korišćeni: 1. Aleksandar Matkovski, Tragedijata na Evreite vo Maki donija, Skopje, 1962. 2. Anonim, Dvoje naiih narodnih heroja. Jevrejski almanah, Beograd, 1954, 107-109. 3. Arhiv Makedonije, fond »Evrejskata veroispovedna opšti4. Viomi dni, spomen kniga na Tretata makedonska udarna brigada. Skopje. 1957. 5. David — Dale Levi, Bitoliski Jevreji u Narodnooslobodilaikom ratu. Jevrejski almanah, Beograd, 1957—58, 109—115. 6. Duško Hristov Konstantinov, Letopis na Narodnata revo­ lucija vo BUolsko (1941—1945), B tola, 1971. 7. Dr DuSko Hr. Konstantinov. dr Miloš Hr. Konstantinov i Košta An. Cingarovski-Kočo, Vriei, letopis na Vtoriot reonski komitet na KPJ — Bilola, Bitola. 1963. 8. Dr Duško Hr. Konstantinov, dr Miloš Hr. KonstanUnov i Košta An. Cingarovski-Kočo. Hronika na bitolsko Lavci. Bitola. 1962. 9. 11. mart 1945—1958. Bitola, 1958. (svi radovi). 10. Žamila Isak Kolonomos. Bitolskata evrejska zaednica i nejzinoto učestvo vo Narodnoosloboditelnata vojna 1941—1942 go­ dina (I i II deo, u štampi — S:mpozium vo Bitola, 1977). 11. Z. Gavriloska, Proglas na Pokrainskiot komitet. Nova Makedonija, 11. III 1961. 12. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodiačkom ratu jugoslovenskih naroda. VII. 1. Beograd, 1952. 13. Zbornik na padnatite borci vo NOB od Bitolska okoloja, Bitola. 14. Zbornik narodnih heroja Jugoslavije. Beograd. 1975. 7* QQ �15. Zlate Biljanoski, Od Kozjak do Zagreb, Beograd. 1971 16. Izvori za osloboditelnata vojna i revolucijata vo Makc đonija, I, 1. 2. 3. Skopje, 1968. 17. Istorija na makedonsk'ot narod, III, Skopje, 1969. 18. Ljuben Georgivski. U nedrima Koiufa, Beograd. 1972. 19. Mihailo Apostolski, Od K o iu f do Bogomila i Kozjak, Skopje, 1959. 20. Narodni hcro; od Makedonia. Skopje. 21. Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941—1945., Beo­ grad. 1957. 22. Petre Novačevski, Političkata rabota na odredot »Gocc Delčev« vo nekoi sela od Lerinsko i Kostnrsko, (Sećanja — ru­ kopis — Opštinski odbor Saveza boraca — Bitolj). 23. Pismena saopštenja Viktora Mešulama Bustrika i Nisima Albe. 24. Prof. drTrajče Grujoski. Razvojot na narodnoosloboditelnoto dviženje vo Bitola i Bitolsko 1941—1942 (u štampi — Simpozijum vo Bitola, 1977). 25. Usmena saopštenja. Informatori: Žarni la Kolonomos, Avram Sadikario, Roza Kamili (Ruso), Beno Ruso, Bogoja Siljanoski, Fana Kočoska, Lazo Hadž poposki, Petre Novačeski, Đoko Tapandžioski, Jani Jovanoski. Taška Ilicska, Dojčin ApČeski, Dimče Saveski, Gordi Đorđieski-Đuc i dr. ���SADRŽAJ Prilog poštovanja Jevrejski deo Bitolja Organizovana samopomoć Aronova porodica Ljubimica porodice Aronova smrt Razmišljanje o životu U jevrejskim organizacijama Estreja ide u Beograd Novi stanovnik Dorćola Umesto zanata — borba Susret sa Mošom Pijade Protiv Trojnog pakta Sluga gori od gospodara Jedinstveni protiv fašizma Dva dana — tri svečanosti Član KPJ Obeležavanje Molba za odlazak u partizane Uoči tragedije Tragični 11. mart 1943. Boravak u Bogojevom dućanu Dugoočekivana vest Kod Elen Skobemi Između Scile i Haribde Partizanka Mara Prve akcije Politički delegat desetine Razmišljanje o budućnosti Akcija u Ljubojnu Reorganizacija odreda »Goce Delčev« Zbunjena od radosti »Ugledna predavanja« Februarski pohod Razbijanje četničkog korpusa Kod Ristovca Probištip i Rusce Prolećna ofanziva Pred Prvim zasedanjem ASNOM-a Od Kozjaka do Kožufa Poslednje borbe Narodni heroj Reč autora Izvori i literatura 5 6 8 10 12 13 14 19 23 25 28 29 32 34 38 40 42 44 47 50 52 55 58 60 62 64 66 68 71 72 74 75 76 78 81 82 84 85 87 89 91 94 97 99 ���� Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Knjige Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context M Fotografija A static visual representation. Examples include paintings, drawings, graphic designs, plans and maps. Recommended best practice is to assign the type Text to images of textual materials. Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Estreja Ovađa Mara Creator An entity primarily responsible for making the resource Stojan Risteski Publisher An entity responsible for making the resource available NIRO "Dečje novine", Gornji Milanovac Date A point or period of time associated with an event in the lifecycle of the resource 1978. Rights Information about rights held in and over the resource NIRO "Dečje novine", Gornji Milanovac Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource PDF Language A language of the resource SH Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context 57-M Coverage The spatial or temporal topic of the resource, the spatial applicability of the resource, or the jurisdiction under which the resource is relevant 99 str. 1978. Bitolj Estreja Ovađa Mara jevrejske organizacije Makedonija narodna herojka Stojan Risteski http://afzarhiv.org/files/original/2dbc8548bd4f96606267807e2149cfbc.pdf a81e08d6749b05770b11dec66b8da0f5 PDF Text Text ���Recenzija PETAR V ISN JIC O acovorni ured i.ik RADMILO LALE MANDIC U ređivački o d b o r M IRKO VUJACIC RADMILO LALE MANDIC IVO MATOVIĆ (uredn ik ) i DRAGAN MARJANOVIC K o ie k lu ra DOBRILA PETROVIC Izdavači SAVE'l ZA VASPITANJE I BRIGU O DECI SR S R B IJE , BEOGRAD i N IRO D ECJL N O VIN E C-ORNJI MILANOVAC T iraž ? 000 p rim e ra k a Š tam pa ..NOVA PROSVETA« — BEOGRAD Štam p a n je z avršeno av g u sta 1977. godine Ilu stra c ija ZORAN JOVANOVIĆ — JU S T ehnički u re d n ik DUŠAN POPOVIC © ED DEČJE NOVINE �Biblioteka LEGENDE dobitnik je Povelje »4. jul« — najvećeg društvenog priznanja za doprinos u gajenju tradicija narodnooslobodilačkog rata naroda i narodnosti Jugoslavije �BIBLIOTEKA »LEGENDE« VI KOLO �JOVAN RADOVANOVIĆ Heroj Drage proleterske ŽIVOTNI PI T NARODNOG HEROJA NADE MATIĆ ��U porodici Vukadina i Leposave Lepe Matić, 1924. go­ dine se, u Bajinoj Bašti, ispod lepotice Tare i kraj Drine, ro­ dila devojčica Nadežda, koju će svi, kroz ceo život, zvati Na­ da. Tri godine ranije, u Koviljači, rodila im se kćerka Vera, a koju godinu kasnije, opet u Bajinoj Bašti, sin Boško. Naj­ mlađi, Filip, rodio se u Preljini kod čačka. Najzad, negde tri­ desetih godina, šestočlana porodica Matića se našla u Užicu. Tu je otac Vukadin dobio i službu, kao policijski pisar, i sve četvoro dece učilo školu. Porodica je živela pristojno. Otac, službenik, pomalo se i boemski ponašao i živeo: izlazio je u kafane, voleo karte, imao društvo, pa se katkad vraćao kući i posle dan-dva, neretko i bez para. Nije imao velike škole, niti se politički ve­ zao za režim. Onda dobru službu stekao je više zbog zasluga u prvom svetskom ratu. Budući da je malo vremena provo­ dio u porodici, njegova supruga Lepa je bila stub kuće: sa­ ma je vodila domaćinstvo i primemo se brinula o svojoj deci, o njihovom vaspitanju i školovanju. U kući se tačno znalo ko šta radi, jer su od malena deca dobijala svoje poslove. Strogost, energičnost i ljubav prema kćerkama i sinovima Lepa je uvek umela da uskladi. Deca su je volela kako se sa­ mo dobra majka može voleti, bila vezana za nju, i cenila sva­ ki njen savet o tome kako treba da se ponašaju u školi, na ulici, u društvu, kako da u svakoj prilici iskažu poštovanje starijima. Od malena je kod njih negovala iskreno druželjublje, pa je njihova kuća uvek bila puna dece. Svako od dece rano je steklo naviku da redovno čita. Vukadin je kupio kompletnu biblioteku srpskih pisaca, rus­ kih klasika, i dr., rado i često ističući da u kući ima dosta knj­ �iga. Svako od dece je od malena i s voljom čitalo, a Nada je u tome bila najdoslednija: čitala je svaki dan, katkad satima, to­ liko zadubljena u knjigu da nije primećivala tako reći ništa drugo što se dešavalo u kući. Još u osnovnoj školi, a u nižoj gimnaziji naročito, Na­ da je ispoljavala dar za učenje, logičko razm išljanje i razumevanje pojmova i celina. Drugarice i drugovi iz đačkih klu­ pa su je, od malena, voleli ne samo zato što je dobro učila već i što je bila iskrena, druželj ubij iva, pravična i uvek sp­ rem na da svakome pomogne. Za razliku od sestre Vere i bra­ ta Boška, koji su bili vedri, veseli i bučni, Nada je bila tiha i često povučena, ali i poznata po druželjublju. U Matića kuću svakog dana su dolazile Verine i Nadine drugarice iz škole, što je, kasnije, bio slučaj i sa Boškovim drugovima. Najčešće je bio razlog — da zajedno urade škol­ ske zadatke. Prema svakom od njih Lepa je bila ljubazna, sa svakim od njih bi b ar pokoju progovorila, našalila se, uvek stvarajući atm osferu u kokoj su se drugarice i drugovi nje­ ne dece osećali kao u svom domu. Kao đačić drugog i trećeg razreda gimnazije, kod Ma­ tića je stanovao Ljubinko Pantelić, Nadin vršnjak i kasnije školski drug u učiteljskoj školi. Njegov otac Nićifor, otresit seljak iz R astišta sa Tare, poznavao je Vukadina (koji je bio ro­ dom iz susednog sela Jagoštice), pa je kod njega smestio dečaka dok pohađa gimnaziju. Matići su Ljubinka prim ili kao člana porodice, ali se on, sišavši iz planinskog sela u grad, m orao mnogočemu prilagođavati. Otac je ugovorio da Ljubin­ ko ponešto pomaže u kući, pa je Lepa odredila da svakog ju tra donosi vodu za piće sa jedne česme ispod Pore. To je Ljubinku i odgovaralo, tim pre, je r je fizički, za svoje godi­ ne i u poređenju sa ostalim dečacima u kući, bio jak. Ipak, česma je bila podaleko, a kofa povelika. Istina, na to niko iz kuće nije obraćao posebnu pažnju — sem Nade. Ona, inače veoma pravična i osećajna prem a ljudim a oko sebe, počela je sa Ljubinkom da ide na vodu i da mu pomaže nositi kofu. U početku se izgovarala da ide kod drugarice, da zajedno urade školske zadatke, ali je kasnije otvoreno govorila da ide da pomogne Ljubinku, je r je kofa vode za njega preteška. Malog gorštaka Ljubinka su zbunjivali i drugi Nadim postupci. Kao dečačić, u selu je navikao da jede obilno, zbog čega je prvih godina u Užicu imao dosta nevolja. U Matića Nadežda Nada Matić, narodni heroj ��kući Lepa je zavela red: svakog ju tra se obavezno kupovalo: crni hleb za Vukadina i tri lepinje za doručak ostalima. Poš­ to bi ih domaćica namazala kajmakom , tri lepinje su deljene na polovine koje su pripadale Lepi, Veri, Nadi, Bošku, Fi­ lipu i Ljubinku, dok Vukadin za taj specijalitet nije mario. Uz lepinje je uvek bilo čaja, ili mleka, i gradskoj deci je to bilo sasvim dovoljno za prvi dnevni obrok. Za Ljubinka, opet, to je bilo odveć malo, ali je stidijivi seljačić pokušao da to sakrije. Nada je i to pnm etila, pa bi, u želji da mu pomogne, pojela deo lepinje, ostatak pružila Ljubinku, kao nehajno govoreći: — Evo tebi, ja više ne mogu. U početku se Ljubinko i tome iščuđavao, ali je na to navikao. A kako je »ratovao« s matematikom, požalio bi se Nadi, s kojom nije bio u istom odeljenju, da mnoge zadatke ne razume i ne može da ih reši. Ona bi mu, kad god bi našla vre­ mena, pomogla, govoreći: — Daj, Ljubinko, da vidimo te zadatke koje ne možeš sam da uradiš. Da vidimo šta se to toliko zamrsilo.... Zahvaljujući Nadinoj sestrinskoj pomoći, Ljubinko je te godine tako dobro savladao osnove iz m atem atike da kas­ nile, tokom čitavog školovanja, nije imao muke s tim pred­ metom. Nada je naročito volela da pomaže u učenju siromaš­ nim đacima, što je ostvarila preko organizacija u gimnazi­ ji. A pored učenja i čitanja, u slobodnom vremenu se bavila i ručnim radom . Umela je lepo i brzo da plete. Sa svojim drugaricam a Mirom Vergović i Ljbom Vidojević satima je, u dugim zimskim večerima, plela čarape, rukavice i džempe­ re za sirom ašne đake. Mnogima je, a naročito drugaricama, ponedeljkom nosila po nekoliko parčadi pite, gibanice, ili ko­ ju kiflicu, je r su nedeljom u njihovoj kući obavezno pečeni kolači, a Lepa je tu N adinu darežljivost uvek odobravala. RAZRED NAZVAN KOLEKTIV U učiteljskoj školi Nadu Matić vršnjaci su brzo zapa­ zili, tačnije rečeno — još prvog dana. Posle prijemnih ispita, obavljenih septem bra 1938, na oglasnoj tabli škole istaknut je spisak učenika koji su prim ljeni u prvi razred. Prva na spisku bila je Nada Matić. A spisak je pravljen prem a uspePopularni kolektiv III godine Učiteljske škole. Nada stoji u gornjem re­ du, peta s leva ��hu u gimnaziji i na prijem nom ispitu. Vršnjaci iz učiteljske škole i danas se sećaju prvih utisaka o njoj: smeđa devojčica, pravo začešljane kose, mirna i tiha, na prvi pogled preozbiljna za svoje godine i odviše zatvorena. Zajednički dani u školi, međutim , brzo su pokazali da je Nada vedra i jednos­ tavna devojka, uz to izrazito druželjubiva i pravična. Nadina generacija učiteljske škole nije bila mnogobroj­ na — svega jedno odeljenje, sa četrdesetak učenica i učeni­ ka. Za kratko vreme, pogotovu u drugoj školskoj godini i kas­ nije, razred je postao veoma jedinstven u svim akcijama. Razvilo se iskreno drugarstvo i prijateljstvo mladih, na šta se, kao na izrazito lep prim er, ukazivalo mladim i srednjim generacijama. Gotovo bez izuzetka razred je u slobodno vre­ me živeo zajedničkim životom. Vrlo često su se grupe učenika okupljale u stanovima, na zajedničko učenje, zatim na izleti­ ma u najbližu okolinu Užica: na Pori ili Adi, u Malom ili Ve­ likom parku, na Zabučju i u Vrelima. Zbog tih drugarskih odnosa, potvrđivanih jedinstvom u svim poslovima, razred je dobio ime — Kolektiv. Ne zna se ko mu je to ime prvi dao, ali se pam ti da su ga svi prihvatili — od starije generacije do školskih vlasti. Razred je jedno vreme izdavao i svoj list, »Kolektiv«, koji je izišao u pet ili šest brojeva. Veći deo lis­ ta pisan je zajednički, na nekom izgubljenom času — dok se čekalo da dođe sledeći pofesor. U listu je bilo: kraćih napisa ozbiljnog karaktera, karikatura, humora, pesama od po de­ set stihova, pa i priloga sa političkom žaokom. Tako jedinstvena sredina bila je pogodna i za rad škol­ skih sportskih, kulturnih i drugih sekcija, kao i za masovni politički rad. U to vreme u učiteljskoj školi je, u skladu sa razvijenom tradicijom , bio razgranat politički rad i on je brzo hvatao korene i u Nadinom razredu — najpre masovno među omladinom, a zatim i u skojevskoj organizaciji. Učenici starijih razreda, pod rukovodstvom Mesnog i Okružnog komi­ teta SKOJ-a, imali su svoje biblioteke naprednih i revolucio­ narnih knjiga, smeštene po stanovima. Razgovori sa starijim politički organizovanim drugovima i pozajmljivanje knjiga iz tih biblioteka obično su bili početak naprednog rada i Nadine generacije. Tako su u Kolektivu form irane dve skojevske gru­ pe, a među prvim njihovim članovima, pored Slavka Međedovića, Živote Petronijevića i Milojka Drulovića, bila je i Nada. Iz dana u dan, iz meseca u mesec, rad napredne omladine je pos­ tajao masovniji, uticajniji. Većina učenica i učenika čitala je naprednu literaturu, knjige i časopise, iz đačkih ilegalnih �biblioteka. Knjige su čitane vrlo brzo, za po nekoliko dana. I najčešće su uzimane ili vraćane kriomice, neretko u šetnji, na korzou — da ne bi bilo primećeno. Nadina rugarica Mile­ na Orlović je zapamtila da joj je Nada jedne večeri dala ro­ man »Mati« od Maksima Gorkog, ali je i obavezala da ga pro­ čita samo za dan i noć, jer nije bilo vremena da ga duže zadr­ ži, pošto je trebalo i drugi da čitaju. Posle individualnog či­ tanja pojedinih, naročito značajnih knjiga iz biblioteke ili političke literature, na zajedničkim skupovima je raspravlja­ no o pročitanoj knjizi. Raspravu bi počinjao onaj koji je knjigu poslednji čitao, a svoja mišljenja su redovno iznosi­ li gotovo svi učesnici skupa. Nada se s posebnom prisnošću družila sa Milenom Spasojević, devojčicom siromašnih roditelja iz Zdravčića kraj Požege. Sedele su zajedno u klupi i postale nerazdvojne. Mi­ lena je stanovala u jednoj bogatoj kući i morala da poslužu­ je da bi odradila za stan i hranu, često nemajući mogućnosti da nabavi čestitu odeću i obuću. Nada je nastojala da joj u svemu pomogne: dovodila ju je u kuću, delila mnogo šta s njom, poklanjala joj svoje haljine i bluze. Vrlo često su za­ jedno učile, zajedno mnoge knjige pročitale i prepričale jed­ na drugoj, pričale o drugaricama i mladićima, zaljubljivale se i o tome se jedna drugoj poveravale. Od svih devojaka u Kolektivu bile su najvrednije ne samo u skojevskoj grupi već i u svakom zajedničkom poslu, na izletu, na igranci. Brzo je shvatala političke i ekonomske probleme. Sa prvog putovanja u Beograd pisala je Milenku Misailoviću, svojoj simpatiji, da čita »Ženu i socijalizam« od Bebela i da raspravlja sa nekim svojim rođakom o studentskim demonst­ racijama, dodajući da se on »čudi koliko o politici znam...« Pred rat 1941. godine u Užicu se snažno i masovno razgarao rad Komunističke partije. Među radnicima, u školama, u okolnim selima, jednom rečju svugde i sve više bilo je mla­ dih koji su prihvatali ideje Partije o novom, pravednijem, društvu, o dubokim društvenim preobražajima, o borbi za socijalizam. Sve češća su i gibanja masa, među kojima i št­ rajkovi u fabrikama, što prati i sve žešći otpor policije i vojs­ ke. U proleće 1939. godine, posle okupacije Ćehoslovačke, na manifestacijama organizovanim pod simboličnim nazivom »Branićemo granice«, učestvuje omladina gimnazije i učitelj­ ske škole, što se zbilo i godinu dana kasnije, 12. maja 1940. godine, na manifestacijama povodom uspostavljanja trgovin­ skih odnosa između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U po- �vorci koja je nekoliko puta prošla glavnom ulicom Užica bio je i veliki broj učenika učiteljske škole, među kojima je bila i Nada. Manifestacije su bile toliko snažne i masovne da su žandarm erija i policija pokušale da ih razbiju. Dan-dva kasnije učesnicima m anifestacija održano je »suđenje« pred profesorim a u učiteljskoj školi. I pored nedostatka dokaza, školske vlasti su sedam učenika i učenica isključile, a pet­ naestak kaznile, od kojih je osmoro bilo iz Nadinog razreda. M eđutim, P artija i Skoj su tim mladićima i devojkama pomo­ gli da se upišu u drugu školu: dok su Nada i još nekoliko dru­ garica za svakog od isključenih drugova prikupljale pomoć, Milena Mirna Orlović, preko majke, koja je bila školska druga­ rica direktora učiteljske škole u šapcu, uspela da se svi isk­ ljučeni upišu u tu školu. PISMO DRUGOVIMA IZ UŽICA O tome koliko su bili bliski mladići i devojke Nadinog razreda, koliko je bio jedinstven taj Kolektiv i koliko su se ti mladi ljudi poštovali i voleli — svedoči i jedno sačuvano pismo iz tih dana. Pisao ga je Života Petronijević, isključeni učenik iz Nadinog razreda, sada upisan u Šapcu, i uputio ga Mirni Orlović, odnosno Kolektivu, u Užice. Usamljenog Životu 17. decembra 1940. strašna hladno­ ća zatvorila je u teskobnu internatsku sobicu učiteljske ško­ le u šapcu, a još tog dana, »iz neizmerne žalosti prem a najve­ ćem slovenskom sinu« (reč je o Antonu Korošcu; prim. J. R ), nisu imali predavanja, pa je smogao nešto više vremena da. u misiima, bude duže sa svojim drugaricama i drugovima iz Kolektiva, s kojim a je tri pune godine delio lepote i tugova­ nja đačkog života. »Mislim na vas, na »Kolektiv« i uopšte na Užice« — piše Života. — »U zadimljenoj »zanimaonici« niču jedna za drugom klupe nekadašnjeg mog razreda. Čini mi se kao da čujem »Omladinci, omladinke«, ili »Šikara, gluboka, siljna«. Jedan za drugim redaju se preda mnom dragi likovi... Gledam Amidžu (Đorđe Dujić) — samo bez Vulovog (Dragoslav Vuković) šešira — kako drem a u prvoj klupi. Vlajica (Vlajislav Filipović) mi je sav u plavo uvijen; valjda s nje­ govih bezbrojnih ljubavi. Vi o njem u ne znate toliko koliko ja — izuzev Stojića (Dobrilo), on mu je ortak. Ristan mi li­ či na Aristotela, a Jolić (Dušan) na malo naivno dete sa lop­ tom. Đera (Nedeljko Đerić) se sav uneo u »gatanje, vraćanje �i kontrašpijunažu«. Mirko (Popović) se isprsio i munjevito gleda Živkovića (Blagoja). Jovo (Radovanović) se zaneo ne­ kud u vasionu sa crv. krstom u rukama. Mileta (Milenković) je takođe na svojoj planeti. Samo njegova planeta mi liči na Mičurinov vrt, jer je i Mileta za sad Mičurin u malome. Životino mesto zauzeo je Napoleon novi (Milenko Misailović) kultivisani, što svira na harmonici i piše filozofske spise. Pantelića (Ljubinko) gledam kako seče nove imele za Lulu (Julija Vasilić), samo je mnogo ozbiljniji no pre. Kokan (Dragomir Pelrović) vas sve posmatra kroz lupu i jednim velikim makazama šiša one sa predugom kosom, a s vremena na vreme zalaje. U poslednjem se, sigurno, mnogo ispraksovao. Drulović (Milojko) je pred Veselinovim vratima (na Carini) te o njemu ne smem da pričam. (Za njega u poverenju: kad si pošao u bolnicu — pogrešio si nešto). Blažo (Lazović) se dao na... frizuru i psihologiju, a Slavko (Međedović) na ljubav (tu mislim na Krčagovo i Godovik). Ne znam da li se još »masira«. »Gicalo« (Branislav Milošević) je kao »Gicalo«. Vi­ dim ga kao »pravog muškarca« koji ne zna za nežnosti i.... disciplinu. Milić (Maksimović) je zatisko uši (od »Gicala«) i uporno gleda prema katedri. Stevo Ignjić je, sigurno, sada na Satumu. Verurjem da čovečanstvo u ovim teškim danima na njega mnogo polaže. Nešo (Ljubičić) se, čujem, dao na muziku, zato ga ostavimo neka svira. Tešić (Vladeta) i Čizo (Vladimir ćirović) su zauzeti sansom. Bota (Radovan Urošević) pravi stihove, a Mikoš (Miodrag Stojičević) priča kako su najlepšti štajerski valceri. Mitrović (Dagoslav) kao miran i povučen se zadubio u raspravu stambenog pitanja sa Vesom (Veselin Trifunović) — sve u duhu vremena. Luka (Jeremić) i Gajo (Marković) se rođački šamaraju (i to je u duhu vreme­ na). Stojića i Zeca (Dragutin Mijanović) vidim kako vise o sokolskom razboju. Drugarice su nešto mirnije. Milena (Spasojević) »filozofira«; Nada Matić uči matematiku; Mira (Vergović) svira na svojoj gitari (pošto usled hladnoće ne može na kej). Duša (Mitrović), pošto joj je sve dosadno, neintere­ santno... zaspala. Mislimo da sanja jednu vrstu pernate živi­ ne... Mirna (Orlović) i Zora (Ljepava) pevaju: »Nisam znao, al mi je ipak žao!...« (Mirna, čini mi se, duboko saosećajno), Nada K. (Karaklajić), Ljubica (Vidojević) i Smilja (Aćimović) prepričavaju najnovije avanture. Veru (Karadžić), pošto je zaljubljena, neću da uznemiravam, Za Novosela (Miodraga) se ne sećam nekih karakterističnih detalja. �Ne znam da li sam nekoga od vas preskočio? U budu­ će bih želeo da mi o svakome od vas ponešto pišete. Mnogo bih želeo da imam sliku celog Kolektiva i da je mogu svako­ me ponosno pokazati. To je moj pređašnji razred! To je Ko­ lektiv! čuo sam da se u našem razredu jasno staložio mulj, nesposoban da u kolektivu živi i radi. Raduje me da oni ni ranije nisu bili sa nama. Takođe sam čuo i za »Kolektivca« i njegovu sudbinu... Pre nekoliko dana prikazivan je »Petar Veliki« i zbog toga što sam pobegao u bioskop kažnjen sam sa 5 čišćenja (spavaonice), a ovih dana još sam prim etio da je u Sapcu ve­ ća hladnoća no kod nas. Vi mi (kao Kolektiv) do sada nikako niste pisali, što označava vašu nem arnost. Valjda će u buduće biti bolje... Pišite i pošaljite neki broj »Kolektivca« kao i sliku Ko­ lektiva. Izvinite što vam više ne pišem, ali jedva sam i ovo na­ pisao u galami i guranju, uz to radio ti probi glavu. Zdravo. Vaš Života«. 23 SKOJEVCA U JEDNOM RAZREDU Vezane neraskidivim nitim a drugarstva, Nada i Mile­ na Spasojević su se toliko zbližile da su delile sve radosti i svaku nevolju. Uto se razboleo Milenin b rat Dragoslav i ležao u bolnici u Krčagovu. Sa Milenom su bolesnog Dragoslava obilazile i Nada i njena sestra Vera. A kad je Milena opet ima­ la nesporazum e sa gazdom i gazdaricom, Nada joj je priskoči­ la upomoć. Jednog dana gazda je u svojoj kući, zapravo na sto­ lu na kome je Milena učila, pronašao »komunističke knjige < , što ga je toliko razbesnilo da ju je naterao da ode u selo i ja­ vi majci — da kod njega više neće stanovati. Nada je u selo otputovala sa Milenom i tam o su zajedno razgovarale sa nje­ nom majkom. Nada je na kraju rekla da će se ona pobrinuti o Mileni — ako je gazda odista izbaci iz kuće. Ipak, sve se dobro završilo — gazda je popustio. Razred koga su svi nazivali Kolektiv i dalje se razvi­ jao, brzo napredovao. Radio je sve više i masovnije, izrasta­ jući u jednu od najnaprednijih grupa u ćelom Užicu. Iz nje­ ga su do aprilskog rata 1941. godine izrasla 23 člana Skoja, među kojim a su, od devojaka, bile Nada i Milena. Nada je, sem ostalog, rano počela da vežba i na sportskim spravama, �kod profesora gimnastike Josifa Jehličke, gde se srela i sa Stankom Lekoviđ, koja taj susret i poznanstvo dobro pamti: — Privlačila me Nadina pažnja prema drugaricama ko­ je su se teško snalazile na spravama. A ipak, neke devojke su mi skretale pažnju: »Ne druži se s njom. Ona je komunistki­ nja!«. U godinama pred rat u Užicu se snažno razvio i rad Partije. Policija je nastojala da na sve načine hapsi komunis­ te i njihove saradnike. U tim akcijama, po službenoj dužnos­ ti, učestvovao je i Nadin otac Vukadin. Po njegovom nalogu uhapšen je i student Miodrag Avramović Žika, koji je stano­ vao u istom dvorištu sa Matićima. Boško, Nadin brat, saču­ vao je u sećanju Vukadinovo reagovanje: — Došao otac kući ljut, što se retko događalo. I od­ mah s vrata počeo da nešto priča povišenim glasom: »Šta je ovo — nisam pametan? I ne znam na šta će sve izići? Ja hap­ sim komuniste, a moja kuća puna komunista!..« Kad smo se svi okupili oko njega ispričao nam je da je uhapsio Žiku... Znao je stari da smo nas sve troje simpati­ zeri Partije, video je da mnogo toga radimo, čitamo, da nam toliko drugova i drugarica dolaze u kuću, ali nas nije prekorevao, sem jednom Veru i Nadu: »Vero i Nado, znate li vi da policija progoni i hapsi komuniste? Meni ljudi prigovaraju da mi ćerke šetaju sa Krcunom i Vojkom šusterom. A za njih skoro svi u gradu znaju da su komunisti...« U istorijskim događajima iz marta 1941. Užice je učest­ vovalo jedinstveno i odlučno, pod rukovodstvom Partije. Na dan 27. marta Užice je bilo okupano u proletnjem suncu i pu­ no razdraganih manifestanata. U toj velikoj reci naroda, ko­ ja je lutnjala glavnom ulicom, najviše je bilo omladine — đa­ ka i radnika užičkih fabrika. Deo raspevane mase bili su i đaci iz učiteljske škole, ovog puta sa svojim profesorima. U povorci je bila i Nada Matić. Njene drugarice ne pamte da su je ikada ranije videle tako veselu i punu oduševljenja. Stan­ ka Laković se naročito seća prelaska povorke pored zgrade opštine i policije i Nadinog povika: — Gde je sad policajac Ljubojević? Neka nas zaustavi, ako srne! Prema Stankinom sećanju. Nada je bila na čelu zadnje grupe manifestanata. S njom su bile Ruža Jungović, Nada Vuković, Milena Spasojević... �PREZIR HITLEROVIH VOJNIKA Uzice je u aprilskom ratu pružilo jak otpor okupato­ ru. Veliki broj Užičana, ponajpre radnika i omladine, javio se dobrovoljno — da brani zemlju. Oni su, po zadatku Parti­ je, priiniii vojničko odelo i oružje i stavili se pod komandu rodoljubivih oficira. Borba za grad trajala je trinaest časova. Još na Sarića osoju otišao je u vazduh nemački tenk. Sa Dovarja je grmela protivtenkovska baterija do poslednje granate. U borbi je poginuo i jedan oficir nemačke tenkovske kolone koja je od Valjeva nadirala prem a Užicu. Braneći Užice, u neravnoj borbi, poginulo je 120 vojnika i građana. To je bio samo početak borbe. Pod rukovodstvom Par­ tije, Užičani su i u aprilskim danima i kasnije sklanjali oruž­ je, municiju, bombe. Komunisti i skojevci su, otvorenije nego ranije, radili na okupljanju, zbijan ju i jačanju redova boraca za slobodu. Za Nadu su to bili veliki dani i zbog toga što je doživela neizmernu radost — prim ljena je za člana Partije. U danima okupacije bilo je i neprijatnosti. U stan poro­ dice Matić su, po nalogu opštinskih kvislinških vlasti, uselje­ na Iri Nemca, podoficira, i to nekako pred njihov odlazak na istočni front. Jedan od njih je bio govorljiviji, na prvi pogled čak i simpatičan. Boško se s njim zbližio. Uzajamno su učili jezik — Boško od Nemca nemački, a ovaj od Boška srpski. Kad je u ju nu otoplilo zajedno su išli i na kupanje, na Đetinju. Drugi Švaba je bio naduven, trubio je o nemačkoj sili i nepobedivosti. Treći se, pak, ponašao neutralno. Svi Matici su pomalo znali nemački, a Vera i Nada najviše. Međutim, dok bi drugi katkad i progovorili pokoju sa Nemcima, Nada se ponašala — kao da oni ne postoje, ili b ar kao da ne sta­ nuju u njihovom stanu. Jednostavno kao da su to tri pred­ m eta koje ona ne vidi, odnosno ne obraća pažnju na njih. Iz njenih očiju i postupaka nezaustavivo je izbijala m ržnja pre­ ma osvajačima i ubicama. Jednoga dana mama ju je blago pre­ korila: — Nado, dete moje, kaži tim Nemcima makar »dobar dan«. Đavo da ih nosi, njih niko ne voli, ali su u našoj kući. čak mogu posum njati da si komunista. — Mama, oni za mene, jednostavno, ne postoje! Ne vi­ dim ih i — gotovo! Ubice i palikuće, okupatori... Toliko ih m r­ zim — da ih i ne primećujem... N ajborbeniji deo borbenog Užica, članovi Partije, uspe­ li su da se, u danima napada Nemačke na Sovjetski Savez, od- �brane od prvog nasrtaja policije i okupatora. Izbegli su hap­ šenja. Posle toga organizacije Partije i Skoja su radile još oba­ zrivije i upornije, rukovodeći pripremama za ustanak, za oru­ žanu borbu protiv okupatora. Počinje formiranje četa Užičkog partizanskog odreda koji je uzeo ime istaknutog socija­ liste i radničkog borca rodom iz užičkog kraja, Dimitrija Tucovića. Po zadatku Partije, u čete odlaze mnogi Nadini drugo­ vi: Milić Maksimović, Mirko Popović, Miodrag Stojičević Mikoš, Mileta Milanović... Nada, pak, takođe po zadatku Parti­ je, ostaje da radi u gradu. Ona to disciplinovano prihvata i deluje tiho, ilegalno i, kao i drugi — neprekidno i uporno. U okolini grada već su bile počele oružane borbe Uži­ čkog partizanskog odreda. Nada je jednog dana, u Veli­ kom parku, na klupi ispod Đavolje stene, sedela s grupom skojevaca i simpatizera NOP-a iz svog razreda: Vladetom Tcšićem, Dušanom Jolićem, Lukom Jeremićem i Vladimi­ rom Ćirovićem Ćizom. Obaveštavala ih je o najvažnijim ak­ cijama koje predstoje. Svi su se bili zaneli u njenu priču. Iznenadno, pojavili su se Nemci u streljačkom stroju. Luka i Ćizo su uspeli da začas šmugnu u šiblje i izgube se, dok su ostali uspeli samo da ustanu pre nego su Nemci bili pred nj'.ma: — Šta radite ovde?! — proderao se Švaba. — Ništa — promrmljao je Tešić i, pokazujući na Na­ du, r.a slabom nemačkom je rekao: To je moja devojka... — A šta će ovaj tu? — gledao je Nemac u Jolića. Jolić je bio mladolik za svoje godine i do glave ošišan, pa je Tešić spasonosno dodao: — Dete, sedeo je s nama... Nemac je Nadu poslao — kući, a Tešiću i Joliću dao po dve kasete municije, koje su sve cio noći nosili uz Zabučje, i tek uveče ih oslobodio. Jednog dana je, na ulici u Uzicu, srela Dragoslava Mitrovića, druga iz školskih klupa. On je, noću i prekim putevima, od Arilja do na Medino brdo iznad Užica, dopratio Milinka Kušića, političkog komesara odreda, i Želimira Đurića, sek­ retara Okružnog komiteta KPJ za Užice, pa je izjutra, po završenom zadatku, sišao u grad. Nada se iznenadila kada ga je ugledala: — Otkud ti u Užicu? Ti si, nadam se, u četi?... — Nisam! Rekli mi da ješ pričekam i da obavim ne­ ke zadatke... �UMESTO BUKETA CVEČA — SANDUK MUNICIJE Plamtele su borbe na sve strane po Srbiji, po Jugosla­ viji. Borile su se protiv Nemaca i čete Užičkog odreda, i to na sve strane: na Gradini, u Gorobilju, Bajinoj Bašti, na Viroštaku... Nemački vojnici, bahati Hitlerovi silnici, ginuli su borbam a protiv partizana, plašili su se, opasivali svoje kasar­ ne bodljikavom žicom, pravili bunkere po ulicama i oko svojih štabova. Trpeli su poraze od narodnih boraca koje su predvo­ dili komunisti. I jednoga dana Nemci su morali da popuste pod pritiskom partizana i napuste Užice i Požegu, predavši »vl­ ast« Pećančevim četnicima. U Užicu se čekao dolazak partiza­ na. Mladi i stari su se spremali da dočekaju svoju vojsku, par­ tizane. Uoči tog dana N ada je, uveče i sa grupom svojih druga­ rica i drugova, došla na Mimin rođendan — da tamo dočekuju ulazak partizana. Tiho, sasvim tiho, pevali su proleterske i druge borbene pesme. Odnekud su i tortu spremili i podugo čekali da dođu partizani, ali ih te noći nije bilo. I torta je pojedena bez njih. Sutradan su partizani ušli u Užice. Četnici su se razbežali. Policija se postrojila na gradskom trgu — i predala se. Prethodno su sa Zabučja sišla u Užice dvojica boraca, Mirko Popović i Rađen Simović. Oni su, po naredbi komandira Slobodana Sekulića, odneli poruku sreskom načelniku — da pre­ da oružje. Načelnik je brzo postupio po zahtevu. Kad su se čete, na znak rakete koju je ispalio komandant odreda Dušan J'erković, sjurile u Užice, žureći sa Zabučja, iz Krčagova, sa Terazija, sa Trešnjice, na gradskoj pijaci su zatekle, postro­ jenu, svu »oružanu silu« policije i žandarma. Nzihovo oružje ležalo je na kaldrmi. Užičani su oduševljeno dočekali svoje borce partizane. Devojke, užičke skojevke, u tome su prednjačile. Među nji­ m a bile su Nada i Vera Matić, Dobrila Petronijević, Mica Kovačević. Dana Milosavljević, Stanka Leković, Ruža Jungović... Rastrčale su se po baštam a, brale jesenje cveće, pravile bu­ kete i predavale ih borcima. Dana Milosavljević je predala Vojku Petroviću sanduk pun municije — umesto buketa cveća. Te večeri u gradu je održana partizanska parada. Užičke devojke, skojevke i članovi Partije, same su se odlučile da dođu na paradu. Dogovorile su se da se najlepše obuku: sve u belim bluzama i sa crvenim m aramam a oko vrata, koje su imale kao sokolska obeležja. I na paradi ih je bilo preko sto­ tinu. Opet su tu bile: Nada, Stanka, Dana, Mica, Ruža, Vita �Gutman, Nada Vuković... Dok su se kolone uređivale za pa­ radu, devojke su oduševljeno pevale. I tu je ispevana i nova pesma. Stanka Laković navodi da su stihove kazivale Nada, Vita i Ruža, a zapisivala ih je Mica Kovačević. To je bila »Užička partizanka« koja je počinjala stihovima: Hej u gori, u zelenoj Rascvet'o se crven cvet... Oslobođeno Užice pružilo je nove mogućnosti za dalje širenje oružanog ustanka, za njegovo omasovljavanje i odla­ zak omladine u partizanske jedinice. Za kratko vreme Užice postaje novi grad, grad koji živi novim životom. Izabran je Gradski narodnooslobodilački odbor, zatvorene su kafane, nastavile su rad fabrike oružja i tkačnica, sve zanatlije. Sve je stavljeno u službu jačanja narodnooslobodilačke borbe. Mladi su pohrlili u čete, devojke na sanitetske kurseve za bol­ ničarke, na pozadinski rad. Ubrzo posle oslobođenja u Užice je došlo i najviše rukovodstvo revolucije: Vrhovni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda i Centralni komi­ tet Komunističke partije Jugoslavije. Šest dana posle oslo­ bođenja Užica u gradu počinje da izlazi i list »Vesti«, a dve nedelje kasnije nastavlja izlaženje »Borba«, organ Komunis­ tičke partije Jugoslavije, prvi put u oslobođenoj zemlji. Štam­ paju se knjige, brošure, propagandni plakati. Priređuju se umetničke izložbe, formira se Umetnička četa Užičkog par­ tizanskog odreda, i u njenom sastavu sekcija koja daje pozorišne i druge predstave. Na oslobođenoj teritoriji radi železnički saobraćaj: od Dobruna, pred Višegradom, preko Užica, Požege, Čačka i Gor­ njeg Milanovca do Banjana, i od čačka do Adrana, pred sa­ mim Kraljevom. Užički radnici u željezničkoj radionici gra­ de i oklopni i sanitetski voz za potrebe narodne vojske. Fab­ rika oružja proizvodi puške partizanke i bombe, popravlja puške, puškomitraljeze, mitraljeze i topove. Krojačke, obu­ ćarske, pekarske i druge radionice rade punim kapacitetom. Rade i užičke krojačice, dobrovoljno i to kod svojih kuća, šijući rublje za vojsku. Mala fabrika koža kraj Užica, »kožara», kako su je Užičani zvali, takođe radi punim kapacitetom. Građani Užica i okolnih sela, kao i drugi sa široke oslobođe­ ne teritorije, daju dobrovoljne priloge u namirnicama. Izab­ rani su Okužni narodnooslobilački odbor i Glavni narodno­ oslobodilački odbor za Srbiju. U gradu je održana Okružna konferencija KPJ za Užice i osnivački miting Srpskog narod- �nooslobodilačkog omladinskog saveza. Užički partizanski od­ red ima već nekoliko bataljona i narastao je na preko 3.000 boraca. TROJE MATICA U PARTIZANIMA Iz Matica kuće troje mladih je u partizanima. Vera je, pošto je završila sanitetski kurs bolničarki, otišla u jednu od četa Ćačanskog NOP odreda, Boško je bio u Užičkom NOP odredu, a Nada je, prem a zadatku Partije, bila partijski rad­ nik u Užicu, sada već i član Okružnog komiteta Skoja. Sem Nade, u Okružnom rukovodstvu Skoja su bili: Dobrivoje Vidić, Aleksa Dejović, Radoje Ljubičić, Milivoje Antonijević, Pe­ ta r Šeguljev, Nada Vuković i Aca Unuković, pri čemu su Na­ da Matić i Nada Vuković radile sa srednjoškolskom omladi­ nom. Pred Skojem su tih dana i meseci bili veliki zadaci. Na­ da je radila danonoćno. Spavala je u kasarni, ili u Komandi mesta. Nije imala vremena ni da trkne kući, sem veoma retko, toliko da poseti m ajku i oca, da im usput kaže da se za Boška, Veru i nju ne brinu, je r su krenuli najboljim putem, da pomiluje najmlađeg Fiću, kome je bilo tek desetak godi­ na i koji je po naravi bio njoj najbliži. Majka Lepa se, pak, posebno brinula za Boška .govoreći da je on mali, da će teš­ ko podneti tolike ratne napore, je r to još nije za njega. Boš­ ko je u početku radio u štam pariji »Vesti«, ali mu se to nije dopadalo. Govorio je: »Ja sam skojevac — hoću u borbu!« I pobegao je u Prvu užičku četu. U kasarni, iznad njegove kuće, dobio je pušku i iskrao se, plašeći se da ga usput ne sretne m ajka Lepa, je r bi ga ona, znao je to sigurno — razo­ ružala. Stigao je u Požegu, a odande uskočio u borbe na Ka­ ranu i oko Kosjerića. Lepa se zbunila, uplašena za njegov život. Banula je u štab odreda i tražila da joj vrate njeno »malo dete«. Posle pokoje i oštre reči, naređeno je da se Boš­ ko Matić sm esta vrati na dužnost u Užice. A Boško se, ipak, nije vratio. Napisao je majci pismo i prekorio je: zašto tra­ ži da se on vrati iz borbe u koju su pošli svi rodoljubi. M ajka je dobila Boškovo pismo i okvasila ga suzama, ali je shvatila sina i poštovala njegov izbor, životni stav pre m a borbi. Među mnogim dužnostima koje je obavljala u oslobo­ đenom Užicu, u centru Užičke republike, Nada Matić je bila i jedan od rukovodilaca prve ratne omladinske radne akcije. �izvedene u Dobnmu. Po odluci Okružnog komiteta Skoja, om­ ladina se brzo i uspešno organizovala i pripremila za skup­ ljanje letine sa polja i voćnjaka napuštenih domova dobrunskog kraja. Kao i u sve druge zadatke, Nada se u tu radnu akciju unela i srcem i dušom. O početku prve omladinske radne akcije užičke »Vesti« su 12. oktobra, u reportaži pod naslovom »Omladina spasava letinu i veseli se«, zabeležila: »Kad su hrabre partizanske čete čistile naš kraj, zaplašeni neprijatelj nije imao vremena da pokupi žetvu i da pobere plodove marljivih, žuljevitih zemljoradničkih ruku. U opustelim selima, napuštena zasejane polja, sazrele voćke i zrelo povrće nije imao ko da pobere. Ali našle su se vredne ruke užičke rodoljubive omladine koja već nekoliko dana u opustelom Dobrunu i njegovoj okolini bere jesenje plodo­ ve i sprema zimnicu za vojsku. Od ranog jutra pa do zalaska sunca veseli omladinci i omladinke, mladi partizani i parti­ zanke, vredno rade. Beru šljive, kruške, jabuke i drugo voće, spremaju pekmez. Prebiraju pasulj, paprike, kupus i drugo povrće, beru zrele kukuruze«. 0 tome kako se došlo na ideju za omladinsku akciju, Nikola Ljubičić kaže: »Odmah posle oslobođenja Užica upućen sam sa oko 50 boraca jedne užičke čete na sektor fronta prema Višegradu. Kasnije su tamo došli Ariljci i deo Požežana. Kad smo stigli u Dobrun, zatekli smo pusto selo. Muslimansko stanov­ ništvo je pobeglo u Višegrad pred terororm četnika. Njihovi su domovi opljačkani, a samo su jabuke i šljive bile nisko obesile grane pune roda koji nije imao ko da obere. Ostalo je neobrano žito i povrće. Znao sam da u Užicu nema dovolj­ no hrane, a da će je biti potrebno sve više i za front, i za izbeglice, i za građanstvo. Sećam se da sam o tome obavestio komandu Užičkog odreda i predložio da se uputi omladina da obere žito i voće. To je ubrzo prihvaćeno...« Savremenici Užičke republike kazuju da je 4. oktobra 1941. godine bila omladinska priredba u Sokolskom domu. Negde pri kraju priredbe bubnjar je udario »tuš« i jedan omladinac je objavio: »Ujutru u devet časova, pred Domom, biće zbor omla­ dine .Ide se na berbu kukuruza u Dobrun. Ostaje se desetak dana. Treba da nas bude što više«. Prolomio se pljesak i složni povici: »Hoćemooo...« Sutradan je prepuna kompozicija »ćire«, sa preko 150 omladinaca i omladinki, koji su pevali jednu od svojih omi- �ljenih pesama, »Širom cveta omladina nova«, krenula prema D obrunu i Višegradu. U tom vozu koji je vodio mlade na pr­ vu radnu akciju bila je i Nada Matić. Dragutin Maksimović Cigo, član aktiva skoja za »Tka­ onicu i grad«, seća se da je dobio zadatak da u Dobrun po­ vede nekoliko omladinaca s kojima je održavao vezu. — Okupili smo se pred Sokolanom. Dan je bio sun­ čan: lokomotiva i prvi vagon bili su iskićeni cvećem. Sećam se slike kad smo prolazili pored plaže: voz je bio pre­ pun, a mi smo svi proturili glave kroz prozore i pevali... Po kazivanju Dušana Markovića ćuza, borca Treće užićke čete, kod mladih se stalno orila pesma. — Naročito veselo je bilo uveče, na komišanju kuku­ ruza, i kuvanju pekmeza. Da se posao što pre svrši, u pre­ dahu, između borbi, pomagali smo im i mi, borci. Stavimo pušku preda se, o vrat, i — na posao! Za jednu omladinku svi su govorili da je najbolja. Čini mi se da je to bila Nada Malić, jedan od organizatora akcije. Jelena Marković, jedna od učesnica te akcije, kaže da je u Dobrunu, na radnoj akciji, bio čitav aktiv Skoja: — Između ostalih bila je i Nada Matić, kasnije na­ rodni heroj, Nada Vuković, Lenka Nikolić i mnoge druge. S borcima čete Nikole Ljubičića koji nisu bili na položaju održavana je politička nastava... Mladima na radnoj akciji je, seća se Mileva Đurđić — Topalović, svakodnevno dosađivao jedan italijanski avion: — Taj avion je kružio, m itraljirao, bacao svežnjeve ručnih bombi. Leteo je obično na relaciji Višegrad — Šargan — Vitasi. Tukao je mostove, vozove i druge objekte. Znali smo da pilotira ustaški satnik Kukovec. On je rođen u tom kraju i zato se bio okomio na nas. Obično smo ga čuli iz daljine kad »zadrči« i sklanjali se po voćnjacima i u šumu. Tukao nas je ali, srećom, nikom se nije ništa de­ silo Kasnije smo saznali da nema nišanske sprave na m it­ raljezu, a to smo zaključili i po »pogocima«, pa se nismo mnogo ni plašili. Na račun tog aviona i njegovog pilota pravili smo i viceve. Čim poleti, železničari iz Višegrada su javljali telefonom stanicama: »Bež'te, eto Kukavice!«... Mnogi učesnici akcije dobro su zapamtili događaj vezan za zaplenjenu italijansku zastavu. Cigo Maksimović o tome kaže: �— Na nekoliko dana pred kraj akcije, na stanici u Vardištu obrela se grupa partizana s italijanskom fašisti­ čkom zastavom. Zastava je zaplenjena od ltalijana u borbi na Belom Brdu. Dok su partizani čekali voz za Užice, na peronu je održan miting. Partizanski komandir Nikola Ljubičić je govorio kako je zadobijen ratni trofej i neprijatelj nateran u panično bekstvo. Mi smo radosno pljeskali. A onda — fašistička zastava se našla pod nogama partizana... Omladinci i omladinke su se sa radne akcije, iz Dobruna, u Užice vratili 16. oktobra, da bi svi, već sutradan, učestvovali u radu osnivačkog mitinga Srpskog narodnooslobodilačkog omladinskog saveza u Sokolskom domu. Za mlade akcijaše to je bila najlepša nagrada. NA PARADI U ČAST LENJINOVOG OKTOBRA Užice je postalo ne samo središte ustanka u zapadnoj Srbiji, već i mesto iz koga se rukovodilo borbom naroda u celoj zemlji. Grad je dao sve što je imao narodnooslobodilačkoj borbi. Najvrednije od svega, razume se, bili su bor­ ci, omladina. Hiljade mladih poslali su borci za oslobođe­ nje. odnosno politički i pozadinski radnici. Proslava godišnji­ ce oktobarske revolucije, održana 7. novembra, jedan je od najlepših dana koja je doživelo Užice i čitava Užička repub­ lika. A taj praznik, posvećen prvoj socijalističkoj revoluci­ ji, te 1941. godine, kad su fašizam i ropstvo carevali gotovo u celoj Evropi, slavljen je samo u Sovjetskom Savezu i na oslobođenoj teritoriji u Jugoslaviji. Taj veliki dan Užičke republike Nada Matić je doživela u punom zanosu. Deo toga dana provela je sa svojom najboljom i nerazdvojnom drugaricom Milenom Spasojević, koja je, kao delegat iz Požege, došla u Užice. U Užicu je bila zakazana parada u čast Oktobra. Iako je svečanost bila predviđena za uveče — zbog zaštite grada od moguć­ nog naleta neprijateljeve avijacije — u Užice su seljaci iz okolnih sela, delegati iz jedinica na frontu, odbornici, žene i omladina počeli da pristižu od ranog jutra. Delegati su is­ koristili lep dan da obiđu Užice i vide sve što se moglo videti. Mnoge je privlačilo partizansko groblje. Pod svežim humkama mimo su počivali hrabri ratnici — borci, komandanti, komandiri, komesari: Milan Mijalković Ciča, Bogdan Ka­ pelan, Miladin Popović i drugi. Delegate je zanimala i iz­ ložba partizanskih slikara: Bore Baruha, Dragoljuba Vuk- �sanovića. Piva Karamatijevića i drugih, posvećena SSSR-u i oktobarskoj revoluciji. Izložba je bila skromna, rađena oskudnim sredstvima, ali je po mnogočemu odskakala od mnogih izložbi spremanih i otvaranih pod neuporedivo po­ voljnijim m aterijalnim uslovima. U štabu Užičkog odreda za delegate je priređen sve­ čani ručak. Za one oskudne prilike ručak je, ipak, bio bo­ gat. Delegati su posluženi čak i pečenjem i kolačima, što je bila retkost za ondašnje prilike. Nada je sedela sa Milenom i Jovom Dragačevcem, školskim drugovima. Sa delegatima je na ručku bio i Željo Đurić, sekretar Okružnog komiteta KPJ. I Nada i Milena su bile vesele, pričljive. U pošalicama 0 ratnom vremenu su prednjačile. Milena je čak zadirkiva­ la i Želja pitajući ga kada ee već jednom završiti ručak, budući da je, zbog nekih poziva, nekoliko puta ustajao iza stola i opet se vraćao. A Željo bi, opet, veselo dobacio — da pečenje još nije stiglo. Nada je ponajviše zapitkivala dele­ gate iz jedinica sa fronta: da li borci im aju dovoljno odeće, kakva im je obuća, im aju li džempere, rukavice itd. i iz lo­ ga izvlačila zadatke za omladinu — za pletenje džempera, rukavica i čarapa borcima na frontu... Užička republika je živela i radila, opirala se sili oku­ patorskoj, napadima četnika, pobeđivala i uzmicala. Punili 67 dana trajali su napori oslobođenog Užica te ustaničke 1941. godine. Ali se, pod naletom jakih nemačkih snaga, nije mogla održati. Posle nekoliko uzastopnih borbi, naročito posle legendarnog žrtvovanja Radničkog bataljona i drugih jedinica na Kadinjači, u Užice se ponovo vratio okupator, a s njim i izdajnici: četnici, nedićevci i drugi. Nada Matić je sa drugim borcima iz Srbije krenula na dug borbeni put — u Sandžak, Bosnu, Dalmaciju, Hercegovinu, Crnu Goru, pa otud — opet u Srbiju. Dan povlačenja partizanskih jedinica iz Užica za Nadu je bio veoma tužan. Po zadatku Partije, ona je mnogo radi­ la na tome da se što više mladih skloni iz Užica pred na­ letom Nemaca. Kao i mnogi drugi, ona se spremala za po­ vlačenje. Uzela je samo najnužnije. I uspela da svrati do kuće, da se pozdravi sa mamom, da joj kaže da bude hra­ bra. da čuva Fiću i tatu. A njih troje: Vera, Boško i Nada — oni će sa našom vojskom. Za njih da ne brine. Vratiće se u Užice. Pred polazak je otrčala do Mirne, da se i s njom po­ zdravi. Samo je rekla da ne puste suze. A svojoj drugarici �predala je desetak primeraka Staljinove biografije — da ili sačuva. 1 otišla je u koloni iz Užica, preko Zabučja, prema selu Ljubanju. S njom u koloni bio je drug iz školske klu­ pe Radovan Urošević Bota, najveći romantičar njene gene­ racije. Njemu je i u tim danima velike neizvesnosti i stra­ danja bilo do šale. Idući preko Ljubanja pred jednom ku­ ćom, u kapiji, Bota i Nada su ugledali školsku drugaricu Ljubu Vidojević i njenu mamu Daru. One su se već sklo­ nile iz Užica, kako bi izbegle prvi talas najezde okupatora. Posle pozdrava, Bota je povikao: — Ljubo, hajde s nama. Bolje što dalje od okupato­ ra. Ljuba pogleda u majku, pa upita: — Mama, da idem i ja? Majka nije stigla ni da joj odgovori, a ona, kao da se nečega priseti, upita: — A kad se vraćate? — U nedelju! — grunu Bota, a Nada se samo nas­ rneja. Dara pripreti Ljubici da miruje tu gde se našla. Nada i Bota se pozdraviše, pa odoše sa kolonom. Lju­ ba i Dara rekoše na rastanku: — Srećan put, Nado. Bota, vodi računa o Nadi... Desetak minuta kasnije, dva aviona nadleteše i počeše mitraljirati kolonu partizana i izbeglica, koji se raspršiše po obližnjoj šumi. Dari se ote uzdah: — Bože moj, da li deca izmakoše u šumu?.. Kad avioni odleteše kolone produžiše prema obronci­ ma Zlatibora. Tada su seljaci utvrdili da žrtava nije bilo. To je bilo 28. novembra. Već sutradan, posle borbe na Kadinjači i prodora nemačkih jedinica preko Valjeva i Kcsjerića, Nemci su ponovo zauzeli Užice. Vrhovni štab je, sa jedinicama i zbegom, napustio grad i povukao se prema Ziatiboru. Nada je, sa svojim Užičanima, usput, preko Palisada, Draglice, Sjeništa i dalje, prema Uvcu, doživljavala teške časove odstupanja i povlačenja zbega pred silom oku­ patorskom. Prešla je Uvac i došla u selo Radoinju, u par­ tizansku bazu, na deo slobodne teritorije između Uvca i Li­ ma. Ovde se dala na posao, sa drugaricama iz Užica: Stan­ kom Laković, Vitom Gutman, Lenkom Nikolić Lelom, takeđe učenicom učiteljske škole, i drugima. I ovde je bilo mnogo poslova za Nadu: trebalo je lečiti i negovati ranjeni­ ke, savetovati borce kako da sačuvaju noge i ruke od po- �sledica hladnoće. Još važniji je bio politički rad; svaki slo­ bodan čas trebalo je iskoristiti da bi se borcima govorilo o budućim akcijam a i pobedama partizana, je r ovo povlače­ nje je samo trenutna kriza, kakvih u ratu mora biti. Ona u radu već ispoljava kvalitete sposobnog političkog radni­ ka koji lako razgovara sa borcima i na jednostavan način im objašnjava pojmove, događaje. U sećanjima Nadinih rat­ nih drugova ostale su njene reči iz tih dana, pune vedrine i vere u pobedu: — Vidite, drugovi, da su skoro svi Užičani odstupili, povukle se ćele jedinice. N ajbolji i najjači naš deo je oču­ van. Takve su i druge jedinice. Ako se ne budemo borili u okolini Užica borićemo se tamo gde možemo. Svuda gde dođemo — tamo je naš narod, a neprijatelj nam je svuda isti... Krajem decembra, Ljubinko Pantelić se u Radoinji sreo sa Nadom. Taj susret on je zauvek upamtio: — Jedne noći smo krenuli sa obronaka Zlatibora i reku Uvac prešli kod Kokinog Broda. Most je bio srušen, Pa smo gazili reku. Naša umorna kolona je oko ponoći sti­ gla u Radoinju, u školsku zgradu. Tamo je već bilo dosta naših jedinica. U povelikoj učionici u koju sam ušao škiljila je petrolejka. Drugovi su nam napravili m esta da spavamo. U tom sm eštanju prepoznadoh Nadu i Vitu Gutman. Nada je bila neum orna da pomogne drugovima. Stalno je pripitkivala: »Drugovi, da li ste gladnP Im a hrane za večeru. Da li su nekome, možda, promrzle noge?..« Bilo je više drugari­ ca koje su se trudile da nam pomognu u svemu što mogu, a Nada i Vita su u svemu prednjačile. MILENA JE UMRLA USPRAVNO Na oslobođenoj teritoriji između Lima i Uvca, sa središtem u Novoj Varoši, jedinice iz užičkog i čačanskog kraja, Sumadinci i Zlatarci, provele su ceo decembar 1941. i jan u ar 1942. i vodile borbe protiv četnika, Italijana, Nemaca (najžešća je bila na Visokoj), vršile ispade prem a Zlatiboru i Ivanjici. Početkom februara jake četničko-nedićevske jedinice napale su partizanske snage i ove su, pod vrlo nepovoljnim uslovima, morale da se povlače preko Li­ ma, dublje u Sandžak. U vrlo dram atičnim borbam a — po dubokom snegu, mrkloj noći i vejavici — jedinice su se pro­ bile ka Limu i iznad Prijepolja prešle u Kamenu goru. Po �jakom mrazu i pri vrlo niskoj temperaturi, noću između 6/7. februara, borci iz Šumadije, Ćačani, Užičani, Ariljci, Požežani, Moravičani, Zlatarci i drugi (većina svučeni do gole kože — da ne bi kasnije, u mokrom odelu, promrzli) — pre­ gazili su ledeni Lim. Jedan od boraca iz tog stroja hrabrih ratnika bila je i Nada Matić. U toj dramatičnoj noći bilo je, a i moralo je biti, i onih koji su se izgubili iz kolona, nas­ tradali. Nada je, nakon dva-tri dana, saznala da joj je u tim teškim danima stradalo troje dragih iz škole: Slavko Međedović, Lenka Nikolić i Milena Spasojević. Lenkinu če­ tu napali su četnici kod Aljinovića, pa je u tom okršaju i ona poginula. Za Nadu je vest o Mileninom nestanku bila tužna i prelužna. Jer, nestala je njena najodanija drugarica iz uči­ teljske škole, krasna devojka, čovek i prijatelj, član Partije. A to »nestala« značilo je — poginula ili zarobljena. U nji­ hovom razredu za sve đake bio je poseban pojam — Nada i Milena. U tom istom razredu bile su još dve Nade — Karaklajić i Stranjaković, i još jedna Milena, ali kad se kaže — Nada i Milena, dvojbe nije moglo biti, znalo se da se go­ vori o Nadi Matić i Mileni Spasojević. Sada je Milena nes­ tala. Prema kazivanju njenih drugova, ona se u mrkloj noći vratila iz kolone da pronađe brata Dragoslava koji se bio izgubio. U jednom iznenadnom susretu i neravnoj borbi sa četnicima, Požeška četa, u kojoj su bili Milena i njen brat Dragoslav, desetkovana je. Dragoslav je u onom metežu ostao sam, lutao, bežao i sasvim se izgubio od čete. Usput, u lutanju, naišao je na još četvoricu partizana. Dospeli su u selo, pa su ih tamo mesni četnici zarobili. Strpali su ih u neki podrum. Posle jedne noći četnici su u istu kuću do­ veli zarobljenu Milenu i Slavku Ivanović, učiteljicu iz Rogu. Uskoro su streljali četvoricu partizana, a Dragoslava, Mile­ nu i Slavku izveli da gledaju streljanje. Kao, oni su svi sta­ riji, služili su vojsku — i zato su streljani. Uveče, kad su troje zarobljenika ostali sami. Milena je pitala brata o čemu su četnici s njim razgovarali, pa kad je on ispričao kazala mu: »Dragane, bio si slabić. Šta imaš da se pravdaš ovim skotovima i bagri o tome kako si otišao u partizane i da ih lažeš da si bio u komori...« Posle su ih četnici vodili od sela do sela i neukom i neprosvećenom na­ rodu »pokazivali« Milenu i Slavku. Neke žene, zaostale i pri­ mitivne, iščuđavale su se, pljuvale ih, a četnici se cerekali. �Milena je bila m irna i kad bi se seljanke smirile — govori­ la im da se na njih ne ljuti, jer kad budu prosvećenije znače da i same treba da se bore za svoja prava i bolji život. U selu Lopižama četnici su streljali Milenu i Slavku. Hteli su od streljanja da naprave lakrdiju. O tome Dragoslav Spasojević, sem ostalog kazuje: — Narediše Mileni i Slavi da se spreme. One iziđoše napolje. Diko Jovanović (četnik iz Požege) zadrža mene, a trojica četnika odoše za Milenom i Slavom. Diko i mene iz­ vede napolje. Kad izidoh ugledah: Milena i Slava sa tri čet­ nika, malo ispred kuće; njih dve napred, a četnici pet-šest koraka pozadi. Priđemo tim četnicima. Diko me gurnu is­ pred sebe, utrpa mi pušku u ruku i naredi da pucam u u pravcu Milene. Međutim, ja sam bio van sebe i nikako ni­ sam mogao da opalim. Diko uze iz mojih ruku pušku, koja je, u stvari, bila prazna, zatim naredi onoj trojici da pu­ caju. Milena i Slava su počele bežati po dubokom snegu, ali kad ih pogodiše popadale su. Kad su pucali Milena je povikala: »Naša je pobeda!«, »živeo Sovjetski Savez!« i još neš­ to je zaustila... Tu noć sam proveo u očajanju. Samog sebe nisam osećao... U požeški kraj četnici su doneli najprljaviju priču — da su me prim orali da pucam u sestru ili u Slavu... Milena, ta divna devojka iz Zdravčića, bila je tiha i mirna, ali kada je ušla u vrtlog borbe postala je smela. Sa da je junački poginula. SUZA ZA SESTROM VEROM S Milenom je Nada bila i najintim nija drugarica. Sa mo je Milena znala da Nada simpatiše Aleksu Dejovića, užičkog metalca. Zavolela ga je još na radu u Okružnom komi­ tetu Skoja, onako neumornog, jakog, svega okrenutog borbi za pobedu. A Milena je, pak, volela Želju Đurića, istina ispoljavajući to manje skriveno nego Nada. Čak je otvoreno o tome govorila. Ali, samo je Nada znala koliko je ta ljubav iskrena i ljudska. Otuda je nestanak Milene, iskrene druga­ rice sa prvih skojevskih sastanaka — bila prva rana Nadina. A druga njena rana, još teža, doživljena samo koji dan potom, takođe na Kamenoj gori, bila je — vest da je njena divna sestra Vera, komunista i hrabra bolničarka, stradala Vera, starija Nadina sestra, poginula decembra 1941. u Sjenici ��u borbi na Sjenici. Upravo, tih dana su na Kamenu goru sti­ gli borci Moravičke čete Vera Dimitrijević, Dragica Parezanović, Miloš Glišić i Mikan Pavićević. Oni su bili zarobljeni u borbi na Sjenici, a zatim zamenjeni za četvoricu Italijana. Zamena je izvršena na putu Prijepolje — Pljevlja, pa su odande došli na Kamenu goru. Vera Dimitrijević je, jecaju­ ći, pričala o držanju u poslednjoj borbi i životnom kraju Vere Matić. U vreme borbe na Sjenici Vera Matić je izišla iz jed­ ne kude da previje ranjene meštane. Nešto kasnije, vratila se u kuću gde su bile smeštene bolničarke. A onda je došlo do preokreta u toj borbi. Partizani su se morali povlačiti. Bolničarke to nisu videle. Odsečene su od čete. U magnovenju, ugledale su neprijateljeve vojnike kako, sa čalmama oko glava, jure prem a kući u kojoj su one bile. Baba, vlas­ nica kuće, izgurala je pred prag desetogodišnjeg unuka da kaže onima koji su pritrčavali da su u kući samo žene, i to bez oružja, ali rulja je već bila na vratima; rupila je u jpretsoblje, nasumce pucajući. Dečačić je, ranjen, zajaukao, a obesni fašisti su ubili i Veru Matić. Uto je ušao još jedan njihov, očevidno starešina, i sprečio dalji pokolj. Vera Di­ mitrijević i Justina Vivot su zarobljene. — Gomila fašista ulete u sobu pucajući nasumce. Gle­ dan; u cev uperenu u mene... Istovremeno Vera Matić pada, sklopljenih očiju, lica upola oblivenog krvlju. Pada polako, kac da tone. Ćini mi se kao da nikad neće pasti... Vera, dra­ ga Vera. Pošle smo iz Užica zajedno. Od tada se nismo raz­ dvajale. U svim akcijam a u Srbiji zajedno smo previjale drugove, dežurale na smenu, delile radost i bol. Sinoć, pred polazak na akciju, oprala je kosu, utrčala u sobu, sela kraj peći i sušila je. Uzela je moju ruku i prinela je svojoj kosi: »Vidi, Iepo sam je oprala«. Sada su joj vitice krvave — završila je tužnu priču Vera Dimitrijević-Marković. Boško, Nadin i Verin brat, za tu tragediju saznao je nekoliko dana kasnije. Nada je došla u njegovu četu, po­ tražila ga, poljubila i držala u zagrljaju dok je pričala šta je saznala o njihovoj Veri. Taj doživljaj Boško i danas pamti: — Samo u jednom trenutku videh suzu u Nadinoin oku — dok mi govori šta se dogodilo u borbi na Sjenici. Onda, kao da se uozbilji i poče mi govoriti da se ginuti mo­ ra, da je ovo borba u koju smo svesno pošli i da mi komu­ nista moramo izdržati do kraja, do pobede... �SKOJEVSKI RUKOVODILAC ĆETE PROLETERA U vreme boravka na Kamenoj gori, gde su uslovi za rad i život bili veoma teški, jer je sneg bio ogroman i mraz veliki, gotovo neizdrživ, Nada je bila rukovodilac Skoja u četi i, u isto vreme, četna bolničarka. Stanislav Piščević Grco još pamti jedan skojevski sastanak iz tih dana: — Negde ispred podne pozove me Nada Matić i kaže mi: »Dođi na sastanak Skoja u onu baraku!« A ja, iskreno rečeno, nisam ni znao da sam postao skojevac. Dobro pam­ tim, na tom sastanku su još bili Đoko Minić, Boško Buha, Zera... Sve dečaci. Napolju je bio veliki mraz, ali nas je Nada zagrejala svojim jednostavnim pričama o pokretima i borbama koji nam predstoje... Divan je čovek bila Nada. Ni­ ko od nas, njenih vršnjaka, nije umeo tako lepo, razumlji­ vo i oduševljeno da govori o našoj borbi, da zaokupi ljude, da im vrati veru u sebe, u drugove, u uspeh i pobedu. Bili su to dani velikih iskušenja. Ljuta zima je tako reći štipala dušu u čoveku. Oskudica u hrani, soli, odeći, obući — pritiskala je, satirala. Tako su u oružanoj borbi, još na njenom početku, počele prve nevolje i velika iskuše­ nja boraca. Na njih se, kao i drugi borci, navikavala i Nada, padajući i u iskušenja. Partizanima iz Srbije koji su dospeli u Sandžak, sem visokih snegova, surovih mrazeva, suprotstavio se i Nemac, i Italijan, i četnik, i pripadnik muslimanske milicije. Borbe su vođene iz dana u dan. Ipak, i u tim nevoljama, posle ne­ prekidnih borbi, zaiskrila je divna vest — da će se uskoro formirati nova proleteska brigada, pored Prve. Ta vest je stigla imeđu Užičane, u Nadin bataljon, u četu. To je do­ življeno kao najlepši susret, kao najvrednija nagrada posle toliko nevolja u neprijateljskoj ofanzivi, posle teških borbi i gubitaka dragih boraca. Uskoro je ta vest i potvrđena: drug Tito će formirati Drugu proletersku brigadu. U nju će ući borci iz Srbije, među njima i Užičani. To je još u Boljanićima borcima rekao Petar Stambolić. Za Nadu, to je bio melem na sve rane koje su je zadnjih meseci i dana sustigle... Bataljoni su po visokom snegu hitali u Ćajniče, bo­ sanski gradić prema Drini. Tamo su pristizali i čačani, Šumadinci, Požežani, Ariljci, Ivanjičani. U oslobođenom gradi­ ću. posle kratkog odmora, sve se dalo na uređivanje odela, obuće, šišanje, brijanje. Svi sastanci i dogovori bili su vezani �7a tu brigadu, koju su svi borci u mislima već videli, osećali je pred sobom. Nada je neumorno pričala o tome šta su proleteri, koilko su jaki, čvrsti i nepokolebljivi drugovi i borci. »Proleteri su nova snaga revolucije, oni će svojom jačinom i oružjem, ali i saznanjem i čeličnom voljom, biti ubojna sila koja će u našoj zemlji — sa drugim jedinicama i narodom — srušiti okupaciju i razbiti fašističku silu. Pro­ letere predvode komunisti i oni su najbolji, najodabraniji borci...« Nadine reči, jasne i jednostavne, slušali su svi, njih su razumeli i obični borci, dobrim delom seljaci, među ko­ jim a je bilo i nepismenih. U Cajniču proleteri su dobili i najlepša znamenja: na petokrake su izvezli srp i čekić, koje nose samo proleter­ ske jedinice. Bilo je teško naći tkanine crvene boje, pa su se mlade partizanke rastrčale po gradiću da skupljaju sta­ re fesove. A Nada, Stanka, Milena Siterica i mnoge druge neum orno su krojile crvene petokrake zvezde i brzo i vešto vezle srp i čekić na njima. Nada i Stanka su to radile i u Uzicu, prvih dana posle oslobođenja, kad su pristizale je­ dinice u kojima još svaki borac nije imao petokraku. Tu veliku želju svakog borca, da nosi partizansku oznaku, one su brzo ispunjavale, a onda su na tom divnom znamenju vezle još i proleterske simbole — srp i čekić. Prvog m arta bataljoni iz Srbije su se postrojili na trgu u Cajniču, pred hotelom i nestrljivo čekali najsvečaniji trenutak. Kad je drug Tito stigao sa svojom pratnjom , Ratko Sofijanić mu je predao raport, rekavši da su srpski par­ tizani spremni za form iranje Druge proleterske brigade. Ti­ to je stao pred stroj, rekao ratnicim a da im donosi pozdrav Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije i da oni od danas čine brigadu, Drugu proletersku. Govorio je Tito o dosadašnjim borbam a, o uspesima i porazima, kazao da će borba biti teška i duga, ali da će partizani pobediti. Mladi proleteri su Tita slušali široko raširenih ženica. Na­ da je, iz stroja svoje čete u Četvrtom bataljonu, upijala sva­ ku Titovu reč. Ponesena rečima Vrhovnog komandanta, ona se iskreno radovala što se stvara nova vojska, odabrane proleterske brigade, pred kojima ne može biti prepreka. U stro ju Druge proleterske bilo je dosta Užičana, Na­ di znanih i dragih ljudi, sinova njenog zavičaja. Istina, mno­ gi su već pali u borbam a u Srbiji, na Kadinjači, oko Užica, na Zlatiboru, mnogi ratnici, već prekaljeni borci, ostali su na večitoj straži. Ali, evo ovde, u Cajniču, u stroju, čitavog �bataljona Užičana! Tu su radnički borci Aleksa Dejović, Dobrilo Petrović, Ješo Popović, tu je i njen brat Boško i mno­ go njegovih vršnjaka, užičkih đaka i šegrta, radnika, seoskih momaka. U stroju bataljona su i Nadini drugovi iz školskih klupa: Mirko Popović — zamenik komesara Prve čete, Milić Maksimović — zamenik komesara Druge čete, a ona je ru­ kovodilac Skoja Treće čete. U svakoj četi — po jedan. Po­ red njih Milivoje Antonijević, samo dve godine stariji u ško­ li, sada rukovodilac Skoja bataljona. Bio je to veliki dan za proletere iz Srbije. Oko 800 boraca brojala je njihova Druga proleterska brigada, sas­ tavljena od četiri bataljona: Prvi — borci dotadašnje Po­ žeške, Ariljske i Moravičke čete; Drugi — dotadašnje čačanska, Ljubićka i Takovska četa; Treći, Šumadijski — sastav­ ljen od boraca Račanske, Oreške i Pomoravske čete; i Če­ tvrti — u koji su ušle Prva užička i Prva i Druga zlatiborska četa. Jedinice su se već dobro upoznale i u borbi ojačale, izrasle u proleterske. Odmah posle formiranja, nekoliko bataljona je, ka­ mionima, prevezeno do Goražda, odakle su pošli na prvi bor­ beni zadatak — napali su četnike okupljene u ergeli Bori­ ke. U toku noći 8. marta Drugi i Treći bataljon su iznena­ dili četnike u Borikama, opkolili ih i u jednočasovnoj bor­ bi potpuno likvidirali, i to bez sopstvenih gubitaka. Zarob­ ljeno je više od 130 četnika i oficira, koji su sarađivali sa Italjanima iz Višegrada. Taj prvi borbeni zadatak brigada je izvršila izvanredno. Uskoro Druga proleterska i tri bataljona Prve prole­ terske formiraju udarnu grupu i, po naređenju Vrhovnog štaba, kreću prema Han-Pijesku, na dalje čišćenje istočne Bosne. Za to vreme Prvi i četvrti bataljon, u napornom maršu i po dubokom snegu, prelaze planinu Devetak i silaze u dolinu rečice Jadar, oslobađaju Miliće, Vlasenicu, Bratunac i Srebrenicu. Nešto kasnije, dva bataljona napadaju ustaško-domobransko uporište Rogaticu. U prvim mesecima svog delovanja brigada je imala više borbi, a naročito iznenadnih sudara; ona je izbacila iz stroja veliki broj neprijatelja, zaplenila znatne količine nao­ ružanja, opreme i namirnica. U tim danima Nada se posebno zbližila sa Stankom Laković. One su se i iz Užica znale, ponekad su se, na ra­ du, i susretale. Sad, u borbenoj koloni, na ratnim zadacima, prilikom čijeg su izvršavanja bile bolničarke, delile su sve �radosti. U radu skojevske organizacije Nada je uvek imala punu pomoć od Stanke, osećala je njenu podršku u svakoj prilici, računala na nju. Cak su i jele iz jedne porcije, uvek zajedno. — Nada je imala jednu šerpicu a ja neki lončić — seća se Stanka. — I mi smo se, u početku u šali, i u tom pogledu udružile: iz šerpice smo jele ono što dobijemo za doručak, ručak ili večeru — kad je šta bilo, a iz lončića pile vodu. Ta međusobna pažnja bila je toliko iskrena da smo često jedna drugoj ostavljale hrane, nudile jedna drugu. Ali, Nada je u tome prednjačila i često mi govorila: »Stanka, moraš jesti više od mene, slabija si fizički...« HRABRA BOLNIČARKA NA KRVAVOM GATU Toga ratnog proleća Druga proleterska se borila u Bosni, zatim u Crnoj Gori, u Hercegovini. Na Pivi, kod Uzlupa, na D urm itoru i Dobrom dolu, njeni bataljoni su vo­ dili teške borbe protiv jakih četničkih snaga. Borbe su bi­ le žestoke, svakodnevne. Proleteri su se u svakoj od njih junački pokazali. Svojom čvrstinom u borbi i spremnošću na žrtve pomagali su crnogorskim partizanskim odredima da se izvuku ispred četničko-italijanske udružene ofanzive. Onda je došla borba na Gatu. žestoka, pogibeljna. Jedna od najtežih i najstrašnijih koje je četvrti bataljon vo­ dio ne samo dotad već i kasnije. Četiri dana i noći borci su marševali, poslednji dan i noć bez hrane i vode. Po zadatku Vrhovnog štaba, tri bataljona Prve i Četvrti bataljon Dru­ ge proleterske krenuli su u napad na utvrđeni Gat, nedale­ ko od Gackog. U tom rejonu četnici i Italijani su, udruže­ nim snagama, poveli ofanzivu protiv naših jedinica. Treba­ lo je štititi povlačenje ranjenika iz sela Izgori, štititi naše snage u dolini Sutjeske i na Tjentištu. Još u početku borbe gotovo sva vatra sa tvrđave Gat srušila se na Nadu i drugo­ ve iz bataljona. U borbu za Gat proleteri su ušli umorni, iscrpeni. Pre­ ma zadatku, trebalo je u ponoć uoči napada da stignu na presedlinu između Gata i sela Dulića. Međutim, zakasnili su i stigli u osvit dana. Vodič, seljak iz susednog sela, u noći je dosta oklevao — ili je i sam bio blizak četnicima ili se sm rtno uplašio, pa je bataljon vodio lošim stazama. Tek kad mu je kom andant bataljona, Miodrag Milovanović Lune, podviknuo, — krenuo je u noći prem a Gatu. Sa zakašnje- �njem je došla i druga nevolja. U samo svitanje, kad je ko­ lona bataljona naišla na seoske kuće, patrola je primetila čoveka zakplonjenog iza ograde. Bio je to stražar. Na to je to«-ac Dragoslav Divac, koji je bio u patroli, opalio iz puške za stražarem, mada je bilo naređeno da se ne puca bez komande. Čovek je počeo bežati, a pucanj je otkrio pro­ letere. Iz kuća su, na vrata i kroz prozore, navrat-nanos, po­ čeli iskakati četnici, i juriti prema dolini koja je izvodila na Gat. Tako je nastala prevremena borba. Lune je komandovao »Trkom napred!«. Bataljon se za­ talasao kao oluja, ne prezajući ni od trčanja brisanim pro­ storom, niti od strahovite četničke vatre sa Gata. Ceo ba­ taljon je pojurio prema vrhu, iako to nije bio njegov zada­ tak. Nastala je prava trka. Radilo se o životnom pitanju: ko će pre na vrh Gata. Razvila se dramatična borba. Četnici su bili u dale­ ko povoljnijem položaju: imali su proletere na brisanom prostoru ispod Gata — kao na dlanu, u kamenjaru gde nen a sigurnog zaklona. Odozgo, sa vrha, iz utvrđenja i bunke­ ra, gađali su proletere — pravo u teme. Na Četvrti bataljon, premoren i izgladneo, krenuli su i četnici iz Dulića i sa Gata — dobro snabdeveni, nahranjeni. (talijanski okupatori su ih dobro potkupili. Počela je da tuče i italijanska artiljerija. Nastao je pravi pakao. Ali bataljon proletera bio je čvrst kao stena. Svaki čovek se borio junački, iako su bataljoni Prve proleterske zakasnili da, po utvrđenom planu, izbiju na svoje položaje. Hteli su Užičani i srcem i borbom — da iz­ vrše zadatak. Kako je vreme odmicalo, borba je postajala sve dramatičnija. Četnika je, što narod kaže, bilo kao pleve. Njihovi položaji ličili su na mravinjak. Proleterima se teško bilo braniti od vatre i sa vrha Gata i iz podnožja, tim pre jer zaklona nije bilo. Počeli su da padaju i prvi borci. Ranjenika je bilo sve više. Uskoro se preko streljačkog stro­ ja počelo da prenosi i ko je poginuo. Borci su tako saznali da su pali komesari Dragan Pavlović i Dragoslav Krečković, zamenik komesara Anđa Ranković, da je teško ranjen i (uskoro je i umro) komesar bataljona Dobrilo Petrović, a lakše ranjen i Lune. U toj surovoj borbi, po vrućini i na kamenu koji je pržio, borci i bolničarke su spašavali ranjenike. Bolničarke su se po brisanom prostoru prebacivale od ranjenika do ranjenika. Komandant Lune u svom »Nedovršenom dnevni­ ku« zabeležio je da su hrabre drugarice Nada Matić i Milena �Sitcrica na desnom krilu ukazivale pomoć ranjenicima, a Stanka Laković, pod kišom kuršuma, previjala ranjene bor­ ce. Ranjen je i Boško Buha. Njega izvlači Milena Siterica. Mala Desa Petronijević, učenica prvog razreda učiteljske škole, uzela je dve puške, jednu od ranjenog druga i jedva ide za njim ali, iako na izmaku snage, neće da je ostavi. Za vreme najžešće borbe ranjen je puškomitraljezac Vojin Đurašinović Kostja. U blizini je bila Nada Matić i ona je, na Kostjin poziv, brzo dopuzila da mu pomogne. Iz rukava Kostjine desne ruke slivala se krv. Nada je bez raz­ m išljanja zaklonila ranjenika i, da bi što brže došla do ra­ ne, makazama odsekla rukav Kostjine bluze i košulje i pre­ vila ranu. Dok je to Nada radila, za puškomitraljez je zale­ gao K ostjin pomoćnik Milan Vlajisavljević, ali je uspeo sa­ mo da opali rafal-dva pa je i sam klonuo, nepomično. Nekoli­ ko m inuta kasnije dotrčao je vodnik Ljubodrag, Lunetov brat, ali je i on, tek što je klekao za puškomitraljez, ne stigavši, valjda, ni da nanišani u četnike — poginuo. Tri puškom itraljesca začas su izbačena iz stroja. Nešto kasni­ je i Nada je ranjena. Zrno joj je prošlo kroz grudi. Srećom, rana nije bila teška, a Nada je inače bila jaka i hrabra, pa sc nije pokolebala, već se sama kretala i izvlačila sa bojišta. U tako neravnoj borbi četnici su uspeli da zaobiđu proletere sa desnog krila i da na njih jurišaju i sa čela i sa boka. Lune je bio prinuđen da naredi povlačenje sa pola osvojenog visa. To nije bilo povlačenje da bi se izbegla bor­ ba, već povlačenje uz borbu prsa u prsa. Bataljon se borio da bi izvlačio ranjenike i sačuvao svoju snagu. Četnici su bili u boljem položaju. Sjurili su se niz Gat na proletere. Dve vojske su se izmešale, pa je bojište ličilo na mravinjak. Tek tada su stupili u borbu i bataljoni Prve proleterske, ali pomoći više nije bilo. Sad su se četnici i proleteri doslovno hrvali, hvatali se u koštac. Ustremio se čovek na čoveka. Pravi uokolj. U takvom krkljancu teško je bilo razaznati ko je četnik a ko partizan. Pucnjavu su zamenili gušanje, bor­ ba bez oružja. Proleteri su morali da prihvate takvu bor­ bu, je r je trebalo spašavati ranjenike, koje su jedni izvla­ čili dok su se drugi, brojniji, gušali i hrvatli sa poludelim čet­ nicima. Ceo bataljon se, iako je krvario i ginuo kao nikad ra­ nije, borio — kao jedan čovek. Niko nije mislio samo na sebe, nego na bataljon, na ime proletersko. �Četvrti bataljon je na Gatu pretrpeo teške gubitke, naj­ teže od Ćajniča. Gubici su bili preveliki i za ćelu brigadu: 36 poginulih i 26 ranjenih proletera. Borbu Četvrtog bataljona prihvatio je Prvi. U žestokim okršajima na Živnju, Lebršniku i Čemernu, branio se Prvi bataljon. Napadi četnika, koje je pomagala italijanska artiljerija i eskadrila aviona »savoja«, trajali su ceo dan 13. juna i sutradan. U borbi na Živnju, braneći odstupnicu bataljona, herojski je poginuo zamenik komandanta Petar Leković, prvi narodni heroj Jugoslavije, koji je to zvanje dobio još za života. Proleteri su nosili ranjenike, od kojih su mnogi, po onoj nesnosnoj vrućini, umirali tražeći gutljaj vode koje, eto, nije bilo ni za spas života. Zahvaljujući upornoj borbi proletera na Gatu i Čemer­ nu četnici i Italijani nisu prošli u dolinu Sutjeske. Bolnica iz Izgora je evakuisana. POD RANAMA NA MARSU ZA KRAJINU Posle tih i drugih teških dana proleteri su proveli de­ setak dana na Tjentištu, u Vrbnici i okolnim selima — na odmoru, oporavku i pripremi za nove okršaje. Odmor u selu Vrbnici ispod Zelengore ratnici četvrtog bataljona i čitave Druge proleterske zapamtili su kao vreme gladovanja. Borci su u dugotrajnim borbama i marševima iznureni i iscrpeni. Borili su se u ekonomski siromašnim kra­ jevima, gde ni u mimo doba nije bilo dovoljno hrane ni za domaće stanovništvo. Obuća boraca bila je izlizana i dotra­ jala, odclo isto tako. Taj predah iskorišćen je i za to da se odelo boraca što je moguće bolje opere, okrpi i opari u »par­ tizanskim buradima«. Glad je, ipak, predstavljala veću nevo­ lju ratničku. U tim danima borci su najčešće govorili o hrani, 0 gladi, prisećali se kad su dobro i bogato ručali. Vrbnica 1 seia oko nje bila su siromašna. Zato su i vojničke rezerve sasvim otanjile. Retko se moglo naći štogod da se kupi. Ne­ koliko dana za čete se kuvala kopriva, pa su borci išli da je beru sve dok je po okolnim proplancima nisu svu obrali. U koprivu se dodavalo po kilogram-dva krompira, a na četu je, uz taj krompir i koprivu, dolazilo samo po pola jagnjeta. Ti­ me je trebalo okrepiti po 40 do 50 boraca. Mnogi borci su se snalazili tako što su posle obaveznih časova obuke odlazili u berbu sitnih šumskih jagoda. Pa pola sata-sat tragalo se da bi se ubrala šaka jagoda. Bilo je to koliko da se makar pokvase �usta. O tome koliko je glad pritiskala borce svedoći i činjeni­ ca da su u to vreme počeli da jedu i konjsko meso, većina njih i prvi p u t u životu. Neki borci su od tog mesa zazirali. Tada su komunisti išli prvi da uzmu hranu sa konjskim me­ som. U Četvrtom bataljonu zaklali su konja i ždrebe i svo me­ so je pojedeno. Četvrti bataljon je u Vrbnici, posle teških gubitaka na Gatu, dobio novo pojačanje: čitavu Treću užičku četu Šumadijskog bataljona Prve proleterske brigade, u kojoj je bilo dosta i Nadinih poznanika. Za komandanta bataljona imenovan je Nikola Ljubičić. Nada je dane u Vrbnici provo­ dila u brigadnoj bolnici, ali je gotovo svakodnevno odlazila i u svoj bataljon. U bolnici je najviše bila sa Marom Kusturić, ranjenom na Gatu. Ovde je Nada prvi put srela i Veru Kušec, studentkinju medicine, koja je sa grupom omladinaca iz okoline Sarajeva došla u brigadu, i koja će postati jedna od njenih najboljih drugarica. Pokret proleterskih i udarnih brigada iz Vrbniče i Zelengore preko Kalinovika i dalje, preko pruge Mostar-Sarajevo, Nada je, i kao ranjenik i kao borac, doživela sa velikim oduševljenjem. Iako sa još nezaceljenom ranom, stalno je i izdržljivo pešačila. I uvek je bila radosna kad bi čula da su bataljoni dobro prošli u borbam a, a naročito kada su bili u pitanju njeni Užičani. Ipak, i u tim prilikama je, kao i uvek, svaki predah koristila za politički rad, za političke razgovore. Nekoliko dana nakon prelaska pruge, negde iza Tarčina, Na­ da i Mara su se, posle oporavka, vratile u četu. Nada se svom snagom angažovala u političkom i partijskom radu. Tih dana na dnevni red je postavljeno i pitanje prijem a u Parti ju Mare K usturić i Milene Siterice. Bile su to dve bolničarke i odli­ čni borci; one su već pokazale izrazitu hrabrost, naročito u borbi na Gatu, kada su se istakle velikim požrtvovanjem pri­ likom previjanja ranjenika i njihovog izvlačenja sa bojišta. Uz to, Mara je hrabro izdržala i neprijateljsko zarobljavanje i m altretiranje. Cak je posle onog streljanja, kad se osvestila, toliko bila uporna da se dovukla do sela u kome su joj meštanke ukazale prvu pomoć. Teško ranjena i iznemogla, ali koliko-toliko okrepljena, Mara je išla za jedinom svojom mišlju — da nađe brigadu. Uspela je da sustigne proletere. Dospela je u bolnicu u Vrbnici. Dobrom negom, ličnom čvrsti­ nom i voljom — ta hrabra devojka je sve prebrodila i sad očekivala najsrećniji dan — da postane član Partije. �Na nekoliko dana pred sastanak Nada je sa Marom raz­ govarala o Partiji, o borbi u koju su komunisti poveli narode Jugoslavije, o novim obavezama. Mara se toga ovako seća: — Kaže mi Nada: »Čeka te jedan od najlepših dana u životu. I drug Milić (Maksimović, zamenik komesara čete; prim J. R.) će ti o tome govoriti, ali ja hoću da ti kažem da treba da budeš ponosna što ćeš postati član Partije. To je dokaz velikog poverenja u tebe, a ti si ga pošteno i zaslužila više puta dosad, naročito svojim držanjem u borbi na Gatu, kao i svim onim što si preživela i čime si mogla da pobediš i svoje teške rane, i iscrpljenost, i četnike...« Kao da i danas slušam divne Nadine reči koje su mi otvarale oči u pravom smislu — da ću postati član Partije. U isto vreme Nada je pripremala za Partiju i Milenu Sitericu, malo i milo devojče, sazdano od lepote, puno nestašluka, veselo i uvek raspevano, a u borbi dobrog borca. Zna­ la je da s njom dugo ide u koloni i da joj, prebacivši ruku preko njenog ramena, zanimljivo i jednostavno govori o Par­ tiji. Na sastanak četne partijske ćelije došla je i Spasenija Cana Babović, član CK KPJ. Sekretar ćelije Milić Maksimo­ vić, Nadin drug iz istog razreda učiteljske škole, divan drug i oličenje skromnosti i partijnosti, suvonjav momak, visok kao bor — otvorio je sastanak i saopštio da su za prijem u Partiju predložene Mara i Milena. Uzela je reč i Cana. Svi su je pažljivo slušali, upijajući njene reči o značaju prodora pro­ leterskih brigada u Bosansku krajinu, o veličini izvojevanih pobeda, odnosu prema narodu i njegovoj imovini. Mara i Milena su sedele jedna uz drugu, u uglu barake u kojoj je održavan sastanak. A kada je Cana govorila o liku komuniste u borbi i, naročito, o tome ko može biti komunista, Mari se. kako i danas pamti, činilo da su sve oči uprte u nju i u Mi­ lenu. — Pamtim Nadin iskreni poljubac posle sastanka — kazuje Mara. — Izljubila je i mene i Milenu, našu Miienicu, kako smo je svi zvali. To mi je bila najlepša čestitka. Osećala sam se nekako svečano pored Nade i u mislima sam sa­ mu sebe preslišavala: da li sam baš sve to ispunila o čemu se govorilo na sastanku ćelije — kad su Miienicu i mene pri­ mali u Partiju. �ŠEST JURIŠA NA KUPRES 42 K rajem jula i Druga proleterska, posle više uzastopnih borbi, stiže u Kupreško polje, pred gradić koji su ustaše pretvorile u svoju tvrđavu. U Blagaju, selu nedaleko od Kupresa, narod je proletere dočekao kao svoje najrođenije, kao svoju vojsku. Blagajci su unapred doznali da im dolaze proleteri iz Srbije, za šta su se i pripremili, pa sada njihovoj radosti nije bilo kraja. Umorne čete i bataljone čekala je go­ tova večera — kuvano ovčije meso s krompirom. Posle du­ gog i napornog m arša i toliko borbi, za umorne proletere to je bila prava poslastica. Te prve večeri omladina je čuvala straže ispred logora bataljona, da bi se umorni proleteri od­ morili. Posle toliko marševa — ovde su se dobro naspavali. Narod Blagaja dao je svojoj vojsci, proleterima, sve što je imao. Za svaki obrok borci su dobijali po četvrtinu hleba. Žene i deca su prikupljali u selu odeću i čarape, džempere, namirnice za ishranu. Stariji su obavljali ulogu sigurnih vo­ diča. Ustaše su se bile dobro utvrdile u Kupresu. Na raskisnicam a ulica izgradili su bunkere i mitraljeska gnezda, a sve kuće od tvrdog m aterijala ojačale novim zidovima. Pro­ zori visokih zgrada podešeni su za puškarnice. Odbrana Ku­ presa ojačana je i baterijom topova, a gotovo svakog dana joj je dolazila upomoć i avijacija. Ustaške jedinice bile su dobro naoružane, popunjene sa dosta municije, snabdevene bogatim rezervama hrane i drugim potrebama. Kupres je, po planu Vrhovnog štaba, napadalo više proleterskih jedinica, a najčešće Druga i Četvrta brigada, zatim i Prva krajiška, kao i odred »Iskra« čuvenog krajiš­ kog junaka Simele Šolaje. Šest puta su proleteri napadali na Kupres, ali ga nisu mogli zauzeti. Očistili bi u toku noći sva sela i zaseoke oko njega, ali uzoru bi se morali povlačiti. Noć je bila saveznik proletera, ali su danju ustaše dobijale •»krila«: bile su bolje naoružane, dolazila im je upomoć avi­ jacija. Noćne borbe su se često pretvarale u prave vatrome­ te. Više puta su m anji sastavi proleterskih jedinica, naročito iz Druge i Četvrte brigade, upadali u pojedine delove Kup*'esa, osvajali utvrđene zgrade, zarobljavali ustaše, ali su se uzoru i oni morali povlačiti. Gotovo mesec dana su se proleteri hrvali sa ustašam a oko Kupresa, ali ga nisu mogli osloboditi. Mnogi proleteri su i poginuli u jurišim a, boreći se protiv podivljalih ustaša �utvrđenih u bunkerima. Pri tom su mnoge bolničarke po­ kazale izvanredne primere junaštva iznoseći ranjenike kroz kišu kuršuma, previjajući ih na samom bojištu. Jedne noći Nada i Stanka su, sem ranjenika iz svog bataljona, previle i osmoricu Krajišnika. To je bilo s večeri 12. avgusta, kada su na Kupreškim vratima poginuli Boško Masal i Dragiša Ćetenović Četo, obojica Nadini drugovi, užički đaci. Dugotrajne i teške borbe, veliki gubici i druge nevolje činili su da su to bili tužni dani za mnoge borce, pa i za Nadu Matić. Ipak, najtužniji dan za nju bio je kad je saz­ nala da je poginuo Dragomir Petrović Kokica, njen školski drug. Preko njega su je mnoge lepe uspomene vezivale za Užice, za njene drugarice i drugove. Mladi seljačić iz Ježevice kraj Požege u svakoj prilici je bio pun narodskog duha i vedrine, svaki razgovor sa njim pretvarao se u pra­ sak smeha. Sada, u Blagaju, tužna tišina je pritiskala borce po­ red Kokičinog kovčega. Ceo bataljon se postrojio da oda počast i njemu i drugim palim borcima. Mirko Popović, zamenik komesera čete, držao je svom omiljenom drugu oproštajni govor. Opirao se toj tužnoj obavezi, srce mu se steglo, ali mu je Aleksa Dejović, komesar bataljona, rekao da je to dug prema drugu iz škole i borcu pa nije imao kud. A oko kovčega s posmrtnim ostacima proletera Ko­ kice, sem Nade, bili su i ostali njegovi drugovi iz školske klupe: Radovan Urošević Bota, Milić Maksimović, Vladi­ mir ćirović Ćizo, Mileta Milanović, Dragoslav Vuković. Svi potišteni. Mirkove reči, čas prigušenije čas jače, izgovarane s lugom za bliskim drugom, duboko su se doimale srca sva­ kog prisutnog, budile sećanja na divne zajedničke dane u gradu njihove mladosti, na borbe i pobede, na zadatke i du­ gove narodu i slobodi. Uskoro je u borbama za Kupres poginuo i popularni Dragoslav Vuković, koga su svi njegovi vršnjaci zvali Vule Pupavac. Nadi je Vule bio posebno drag; volela ga je i zbog njegove sestre Nade s kojom je dugo radila u Užicu — u učiteljskoj školi i u Okružnom komitetu Skoja. U susretima s njim često bi spomenula i njegovu sestru koja se iz Radoinje vratila u užički kraj na pozadinski rad. Vule je bio lep momak, kao isklesan, uvek vedar. Znao je u razredu, na časovima, da zasmeje i profesore. Zbog jedne neodmerene šale isključen je iz učiteljske škole. U bataljonu je bio do­ bar borac, a uporno je tražio da umesto puške nosi puško- �mitraljez. Sada je i on prestao da korača u borbenoj kolo­ ni Druge proleterske. Teške borbe na Kupresu su se odužile. Proleteri su izdržali velika iskušenja, pojačana nedostajanjem municije i težih oruđa. H roničari Druge proleterske beleže da je je­ dan njihov bataljon pošao u napad kad je svaki njegov bo­ rac prosečno imao samo po devet metaka. A napadalo se na osinjak u kome su ustaše imale municije u izobilju i neštedimice je trošile. Bataljon tako oskudno naoružan samo u toku jedne noći je izdržao 148 eksplozija artiljerijskih gra­ nata kojima ga je tukla ustaška artiljerija. Ustaše su znale sa kakvim se teškoćama bore partizani, a pogotovu kako im aju malo municije, kako njihovi kuvari nemaju soli, bez čega je hrana bljutava. Upravo zbog toga mnogi proleteri su u loku napada slušali ustaške povike, naročito pred svanućc. kad su se ustaše spremale za protivnapade: »Drž’te se, pelometkovići, m ajku vam komunističku«, ili »Neslani Jovar.e, priteži opanke, valja ti bježati...« No ni te, kao ni sve druge, brojne teškoće nisu mogle pokolebati proletere. Na­ protiv, oni su čak i sa tako malo municije jurišali na Kupres, na ustaške koljače, gotovo golim rukam a otimajući od njih mitraljeze. U borbam a oko K upresa proleteri su doživeli i mno­ ge radosti. Najviše ih je oduševljavalo poverenje koje im je narod ukazivao, narodna ljubav dokazivana na svakom koraku i pomoć pružana u svemu. U susretim a sa mladima, sa starijim a, u svakom selu — osećali su se kao u rodnoj Srbiji. Zbog toga je među starešinam a i borcima bila veo­ ma popularna i često spominjana pošalica: »Ovuda je naj­ kraći put za Srbiju«, što je često ponavljao i divni komesar brigade Milinko Kušić. Posle borbi oko K upresa Druga proleterska je, brat­ ski sadejstvujući sa Prvom krajiškom brigadom, oslobodila Mi konjić-Grad. U toj akciji najviše uspeha je imao Prvi bataljon, koji je zarobio nekoliko stotina domobrana. Već sutradan u Mrkonjiću su počele rad zanatske radionice, naročito krojačke i obućarske. Šiveni su odela i unoforme za borce, izrađivana nova i krpljena stara obuća. Bilo je i dosta plena, naročito municije. Deo municije, po naređenju Koste Nada, kom andanta Operativnog štaba za Bosansku krajinu, upućen je drugim jedinicama, pa i Vrhovnom šta­ bu. Borci su se posebno obradovali ćelom vagonu zapljenjene soli, što je za njih bilo basnoslovno bogatstvo. Ovde je �Druga proleterska dobila divan dar od Prve krajiške — protivtenkovski top, ili, kako su ga proleteri zvali, protivkolac, koji će u kasnijim borbama postati veoma popularan. Nakon oslobođenja Mrkonjića nastavljene su borbe protiv četnika i Nemaca. Četvrti bataljon se najduže za­ držao na položajima na Kmjinu, u bezvodnom kraju. To su bili prvi dani septembra 1942. godine; vreme suvo, sunce upeklo, pa je borce na položaju najviše mučila žeđ. Snabdevarje jedinica vodom vršeno je svakodnevno, korišćenjcm mešina. Pored žeđi, Nadin bataljon je na Krnjim trpeo i od bombardovanja neprijateljske avijacije i artiljerije, tako da je teško bilo reći šta je proleterima bilo teže: žeđ ili sva­ kodnevna nemačka bombardovanja. Na Kmjinu se prekinuo životni put i Dese Petronijević, poznatije po nadimku Mala Desa. Dete siromašne užičke porodice, dvanaesto po redu, tek upisana u prvi razred uči­ teljske škole, bila je omiljena u Četvrtom bataljonu. Stra­ dala je od udara artiljerijske granate, zajedno sa Dušanom Dujićem, takođe đakom učiteljske škole. Kad su je sahra­ njivale, Desine drugarice su, među ličnim stvarima u njenoj torbici, našle i jednu lutkicu! Dete — borac, u ratnom vi­ horu hrabro i smiono, imalo je i svoje tajne. Lutka u tor­ bici borca, pored zavoja i lekova za ranjenike, bila je sigu­ ran dokaz neproživljenog detinjsiva. U borbama za oslobođenje Jajca borila se i Druga proleterska, a najviše Prvi i četvrti bataljon. Oni su brzo osvajali bunker za bunkerom i tako za kratko vreme rasterali ustaše sa dominantne kose Ćusina iznad Jajca. Tamo su zaplenili i jedan minobacač i odmah ga okrenuli prema Jajcu, pa osuli granatu za granatom na ustaške položaje. Posle oslobođenja proleteri su u Jajcu ostali dan-dva, a on­ da raspoređeni po okolnim selima. Tih dana je, kako su saznali i borci, drug Tito došao u oslobođeno Jajce. Deseti­ na proletera obezbeđivala je vilu u kojoj on radio. Tom prilikom Tito je razgovarao i sa štabom Druge proleterske. Rekao je da je veoma zadovoljan učešćem proletera u bor­ bi za oslobođenje Jajca, a naročito time što nije bilo gu bitaka pri osvajanju toliko bunkera na Ćusinama. Dodao je da će uskoro stići novi borci iz redova krajiške omladine, koje treba vaspitavati na najboljim tradicijama proletera iz Druge brigade. �BRATSKA DOBRODOŠLICA BORCIMA IZ LIKE, BANIJE I KRAJINE U Jajcu i selima oko njega proleteri iz Srbije su ima­ li mnoštvo susreta sa narodom, omladinom i decom. Još pre upada u Jajce Četvrti bataljon je logorovao u šljiviku jdnog seljaka. Šljive su bile dobro rodile i sazrele. Čitav šljivik se plavio i mirisao, ali borci nisu dirnuli ni jedan plod. Potrajao je taj boravak među šljivama nekoliko dana, pa je seljak došao u štab i izrazio čuđenje — kakva je to vojska koja ništa niti uzima niti traži! Verovao je, kaže, da će mu vojska sve šljive obrati, ali se prevario. Sada je nudio da vojska slobodno bere šljiva — koliko god joj treba. Stanislav Piščević Grco, u to vreme desetar, dobro pam ti jedan susret sa Nadom iz tih dana: — Nada se vrlo uspešno bavila političkim i partij­ skim radom. Sedam se da je tražila da napišem članak za brigadni ili bataljonski list. Odabrao sam moje kurisko pu­ tovanje do Vrhovnog štaba. Posle uspešne borbe kod Tarčina dobio sam od štaba brigade zadatak da odnesem izveštaj Vrhovnom štabu. Bio sam desetar i na taj zadatak sam otišao sa ćelom desetinom. Našli smo Vrhovni štab u šćitu, kod Prozora, predao sam pismo drugu Titu i u brigadu se vratio sa desetinom posle nekoliko dana. Dobro se sećam da sam napisao tri stranice u mojoj svesci, uglavnom o sus­ retu sa drugom Titom. Nada i ja smo zajedno pročitali čla­ nak. Njoj se, kako mi je rekla, dopalo kako sam sve to opi­ sao. Trebalo je još samo da ona nešto malo popravi, pa da se članak objavi. Ubrzo posle toga sam ranjen i podugo os­ tao u bolnici, a moj članak je objavljen. Posle oslobođenja Jajca, u Drugu proletersku i njen Četvrti (Užički) bataljon stiglo je nekoliko stotina omladinaca i omladinki rodom iz Krajine, Like i Banije, sa Podgrincča. Te devojke i mladići došli su u Mrkonjić-Grad, od­ nosno u Drugu proletersku, pošto su prepešačili preko što kilometara. U Srpskim Jasenicama, na Podgrmeču, završili su borbeni kurs za partizanske jedinice i položili zakletvu, pa krenuli u brigadu. U Mrkonjiću je za njih održana poseb­ na priredba, posle koje su raspoređeni u bataljone. Dirljivi su bili ti susreti Srbijanaca i novih boraca. Krajišnici, Li­ čani i Baniici brzo su počeli pevati omiljenu pesmu prole­ tera: »Oj Moravo, moje selo ravno«. Tu pesmu pevala je ćela brigada, a Cačani i šum adinci najviše. �Srbijanci su takođe učili i prihvatali pesmu došljaka. Nada je provodila čitave časove u neposrednom razgovoru sa novim borcima, naročito sa devojkama. Svojim jedno­ stavnim kazivanjima, lako razumljivim svakome, privlači­ la je pažnju koliko i svojom skromnošću. Težila je da sazna šta mlade partizanke znaju o ranjenicima, o zavojima, o uka­ zivanju prve pomoći. Ali isto tako raspitivala se ima li ne­ pismenih među novim drugovima i drugaricama. SEKRETAR PARTIJSKE ĆELIJE BOLNICE Pred oslobođenje Jajca štab brigade je nešto izmenjen. Kušić je otišao za komandanta Prve krajiške brigade, a novi politički komesar postao je Aleksa Dejović. Slobodan Penezić Krcun postao je zamenik komesara brigade, a Spasenija Cana Babović je sa te dužnosti otišla u Vrhovni štab. Pred jedan od pokreta jedinica, Krcun je pozvao Olgu Živković iz Prvog i Nadu Matić iz Četvrtog balaljona. Nare­ dio im je da odu u susedno selo i ispitaju mogućnosti za smeštaj bolnice. Devojke su to učinile i kad su se vratile izveslile su Krcuna da se bolnica onamo može smestiti. Sad su očekivale da im Krcun naredi da se vrate u stoje bataljone. Međutim, on je jednostavno rekao: — Od danas je Olga politički komesar brigadne bol­ nice, a Nada zamenik komesara!.. Bile su tu i Stanka Laković, Mica Đorđević i još ne­ koliko bolničarki. Bio je i Aleksa Dejović. Raspoređivali su ih, jedne na apotekarski, druge na sanitetski kurs. Nada se obratila Aleksi, svojoj intimnoj simpatiji, uzor-čoveku i ko­ munisti, ali i momku snažnom u reći, u odluci, u pogledu: — Druže Aleksa, ja bih volela da idem na apotekarski kurs, ako već moram ići iz bataljona? Aleksa je, sa jedva primetnim smeškom, progovorio: — Ne, ne. Ti si, Nado. partijski radnik kakav nam treba. To je idealan posao za tebe... Nada je videla da posle Krcuna ni Aleksa ne popu­ šta. Najteže joj je bilo što se sad rastaje od toliko druga­ rica, a one će posle završenih kurseva — u razne jedinice. Nada se, sa Stankom Laković, izdvojila »od pogleda rado­ znalih«. Isplakale su se zbog rastanka, baš kao da su zna­ le da otad nikad više neće biti u istoj brigadi. Samo su se jedna drugoj zavetovale: da će biti vojnici i kad zemlja �bude slobodna, m akar i samo vojnici Partije. A potom i po­ sle svega, kad su se rastajale od drugih drugarica, koje ni­ su mogle da izdrže suze, one su bile »hrabrije«. Kroz smeh su govorile da su one to već preživele... Posle desetak dana borbi oko Mrkonjića, Druga pro­ leterska kreće za Drvar, najpre peške do Mliništa, a odatle vozom šumske železnice. Putovanje vozom, u stvari prvo otkako je form irana brigada, bio je lep doživljaj za sva­ kog borca. U male otvorene vagone šumske železnice sabije­ ni su ljudi i konji, oprema, mitraljezi, protivtenkovski top. Iako su ljudi, konji, oruđa i oprem a naslagani u male va­ gone kao u kutije šibica — sticao se utisak da tu nikome nije tesno. Polazilo se od jednostavne istine: bolje se voziti bilo kako nego pešačiti. Dobro je odmoriti se makar se sto­ jeći đrem alo ili kunjalo na podu vagona. Svaki vagon je »okićen« granam a četinara, pa cje voz u pokretu, u krivina­ ma, ličio na dugačku zm ijurinu, a nekima je izgledalo kao da se kreće čitava planina, da sa vagonima i borcima pu­ tu ju jele i borovi. Kad bi voz zastao, zvonko se oglašavala sirena lokomotive. A na svakoj stanici, koje su razrušene, železničari su podigli nadstrešnice, pa iz njih prim aju i is­ praćaju vozove. Rade u ratnim uslovima kao i svi drugi. U Oštrelju, dok je voz stajao, članovi štaba brigade svratili su u Vrhovni štab koji se nalazio u nekoliko železničkih va­ gona sklonjenih u šumu. Putovanje, tačnije rečeno prevoženje, borci su prove­ li pcvajući. Prolamale su se bosanske planine, odjekivala su brda od pesama srbijanskih, krajiških, ličkih. A uveče ih je dočekao Drvar, porušen, ali sav partizanski. Šarolik stroj omladine napravio je špalir od stanice do u grad, kroz koji su prolazili proleteri iz Srbije. Na čelu stroja bio je kršan momak sa crvenom zastavom u rukama. A gromka pesma krajiška, kakvu su proleteri ranije čuli samo oko Kupresa, odjekivala je Drvarom, da bi se odmah nastavile pesme proleterske. Lune je o dolasku u Drvar zapisao u svoj dnevnik: »Velika sala Radničkog doma je puna devojaka, koje se sprem aju da idu na branje kukuruza u Sanicu. Ovde su zanoćile da ujutro produže put. Idu da pomognu svojim drugovima na frontu. Dok se mi borimo na položajima, one će zbirati letinu. Već je noć, neke od njih, umorne, spavaju. Susreće nas jedna mala drugarica, njen zvonki glas odjeku­ je salom: Drugarice, naši drugovi dolaze sa položaja, nji- �ma treba mesta, oni su umorni, oni će opet u borbu’. 'Ustu­ pamo im mesto, mi ćemo odmah produžiti put’, odgovaraju joj. Sala se prazni... One odlaze...« PETORO SA FOTOGRAFIJE IZ DRVARA Prvi dan boravka u Drvaru bio je redak doživljaj za proletere iz Druge. Sem ostalog, kao nova popuna i pojača­ nje stiglo im je oko 160 novih boraca iz Dalmacije, među kojima i dosta devojaka. Bili su to mladi rodom iz okoline Šibenika, iz sela Konjevrate, Vodice, iz Zagore. Oni su se usput naoružali sa nekoliko pušaka, a Italijani su ih napali kod sela Vrlike i Otišića, ali su se Dalmatinci probili i stigli u oslobođeno Livanjsko polje, a odande se zaputili u Drvar, njihov dolazak u Drugu proletersku bila je velika radost i za njih same i za proletere iz Srbije i drugih krajeva zemlje. Sve se spremalo za sutrašnju svečanost, jer se znalo da će među proletere doći Vrhovni komandant. Nada je ra­ dila pevajući, željna da iskoristi redak dan kad je brigada na okupu — da vidi svoje drugove iz školskih klupa. Našii su se njih petoro: Nada, Milić, Mileta, Ćizo i Bota. Nisu mogli da pronađu Mirka Popovića i Dragoslava Mitrovića Uču. Taj susret je obeležen i jednom fotografijom koja je sačuvana, a na kojoj su se poredali jedno do drugog: Milić, Botat, Nada i Mileta, a Ćizo ispred njih toliko utonuo u visoku jesenju travu da mu iz nje viri samo glava. Gotovo čitav sat bili su zajedno petoro Užičana i dru­ gara iz školskih klupa. Pre nego su požurili u svoje jedinice, da bi se pripremili za sutrašnju svečanost pred drugom Ti­ tom, oživeli su mnoge uspomene na Užice. Bota i Milić su bili najgovorljiviji. Bota je priče o svakom ranijem doživlja­ ju prožimao humorom i šalama, a kad se u pričama vraćao Uzicu, spominjao je redom one drugove i drugarice koji su tamo ostali i o njima se u Drugoj proleterskoj više nije zna­ lo baš ništa. Spominjali su i roditelje i profesore, pitali jed­ no drugo šta li se tamo sada događa, kakvom li su teroru nji­ hovi najmiliji izloženi, na šta niko ništa pouzdano nije znao da odgovori. Sećali su se onih svojih drugova i drugarica za koje su pouzdano znali da su pali u borbi: Živote, Milene, Kokice, Vula Pupavca, Slavka, Mire... �Misli i priče o doživljajima iz mladosti, vezanim za Uzice, za roditelje, za Užičku republiku — odvodili su ih u rodni grad. Oteo bi se pokoji uzdah. Nada je na rastanku, dok joj je u očima titrao neki čudesno lep sjaj, odlučno rekla: —Svi ćemo se, drugovi, vratiti u Užice, i to kao po bednici!.. — A kad li će to biti, Nado? — pitao je Ćizo, smejući se. — Ti si od svih nas najrealnija... Nada se uozbiljila: — Za godinu, možda i za dve. Ali, sigurno! Bota je uskočio u razgovor: — Sećaš li se, Nado, kako smo, pirlikom povlačenja iz Uzica, u Ljubanjam a iznad Zabučja sreli Ljubu Vidojević. Pitala nas je, naivno, kad se vraćamo, a ja sam joj od­ govorio — u nedelju! Evo, prođoše nedelje i nedelje. Mora­ mo za povratak da izaberemo nedelju, kako bismo bili t?čni, pa m akar koji dan čekali na Zlatiboru... Ratni vihor se poigrao sa petoro proletera sa te fo­ tografije. Svi su zauvek ostali na nekoj od deonica dugog borbenog puta Druge proleterske. Milić, divni momak i pra­ vi proleter, umešan partijski radnik koji nikad nije znao za um or i teškoće. Kraće vreme bio je sekretar partijske će­ lijo u Centralnoj bolnici. Lune beleži u svom »Nedovršenom dnevniku« da je na božić 1942. godine spavao kod Milića — u bolnici. U petoj ofanzivi je sa Čedom Minderovićem u Šes­ toj istočno-bosanskoj brigadi. Tada je sm trno pogođen konj dok ga je Milić jahao. Docnije, na Majevici, otišao je u no­ voformiranu Šesnaestu muslimansku brigadu — za rukovo­ dioca politodela, da bi, naposletku, ne stigavši da primi duž­ nost u Šesnaestoj vojvođanskoj diviziji, poginuo na Spreči pred Tuzlom, 20 januara 1944. godine. Bota, večito pričljiv i duhovit, nikad umoran i nat­ muren, u ratnim danim a se počeo baviti onim što je neo­ bično voleo — glumom. Za kratko vreme postao je član — am ater Pozorišta narodnog oslobođenja. Na stotinama pri­ redbi nastupao je kao talentovani recitator, a često i sa ulogama u pojedinim partizanskim komadima. U tom svom oduševljenju i potpunoj predanosti glumi, nesrećnim slu­ čajem je nastadao upravo na partizanskoj pozornici, u selu Četvoro iz istog razreda — borci Druge proleteske u Drvaru, oktobra 1942. godine; u gornjem redu: Nada M atić i Radovan Urošević Bota; u donjem redu: Vladim ir Ćirović Ćizo i Milić Maksimović ��Orašju, nedaleko od Brčkog, 20. septembra 1943. godine. Te večeri je, za borce i narod i u punom mladalačkom za­ nosu, recitovao svoju »Razbijenu violinu«, ispevanu na Krnjinu, u njegovom i Nadinom četvrtom bataljonu. Poginuo je ne uspevši da ispuni svoje romantičarsko obećanje — da se rodnom Užicu vrati u nedelju. Vladimić Čirović Ćizo, momak sa Međaja, kako su ga užičke devojke među sobom nazivale, čovek plemenite du­ še i odličan borac, pregurao je sve nevolje Druge proleter­ ske — od Drvara, preko Grahova i Livna, Gornjeg Vakufa, Neretve, sve do Drine. Na položaju na Šćepan-Polju, iznad Foče, krajem m aja 1943. godine, Ćizo je pao i tu zauvek ostao, ostavivši u borbenoj koloni Druge proleterske upražnjeno mesto. Mileta Milanović, politički komesar čete, vredan poli­ tički radnik, pedantno je, iz dana u dan, vodio svoj ratni dnevnik. Sa svojom četom, njenim pobedama i porazima živeo je i u okršajim a na Neretvi, na Sutjesci. U toku teških borbi na brdu Košuru, iznad same Sutjeske, u vreme sva­ kodnevnih napada Nemaca, gladi i kriza koje su hvatale iz­ nemogle, Mileti je ponestalo snage. Sa grupom boraca na­ pustio je položaj i, posle dužeg vremena, dospeo u Krčagovo kraj Užica, u svoju kuću, Bilo je to juna 1943. Nekoliko meseci živeo je Mileta skriven u svojoj kući. Ujesen te godine, rodbina je pokušala da ga prebaci na sigurnije mesto, ali su ga otkrili Ijotićevci i odveli ga u logor na Banjicu. On se na Banjici, i pored one krize ko­ ja ga je zahvatila na Košaru i povela u provaliju — držao proleterski. Prema kazivanjima logoraša, on je tamo doneo nove partizanske pesme, uneo pravu sliku među zatvorenike o snazi Narodnooslobodilačke vojske. Ispevao je i logorašku pesmu »Banjičanka«, Tu je napisao i opširno pismo logorašici Nadi Vuković, svojoj školskoj drugarici, i prvi joj javio da je njen brat i njegov školski drug, popularni Vule, hrabro poginuo u teškim borbam a Druge proleterske na Kupresu. Pred odlazak na streljanje Mileta je istukao noga­ ma i pesnicama i zloglasnog gestapovca Vujkovića. Tu fotografiju snimljenu u Drvaru u Užice je doneo upravo Mileta. I s njom prve vesti o Drugoj proleterskoj. Pored ostalog, kazao je da su živi: Nada Matić, Milić Maksimović, Radovan Urošević Bota, Vladimir čirović Ćizo, Mir­ ko Popović i Dragoslav Mitrović Učo... �SA TITOM, POD CRVENOM ZASTAVOM Sutradan posle tog fotografisanja grupe Užičana, Dru ga proleterska brigada je u Drvaru, iz Titovih ruku, primila svoje najveće znamenje — crvenu proletersku zastavu sa srpom i čekićem na njoj. To je bio najlepši poklon o kome su ranije sanjali proleteri, znamenje za koje su kao simbol slobode, pravednosti i socijalizma, mnogi već dali svoje ži­ vote, ne dočekavši da crvenu proletersku zastavu vide na če­ lu stroja i kolone svoje brigade. Popodne se brigada postrojila na jednoj livadi kraj samog Drvara: bataljon do bataljona, četa do čete. Dan ra­ nije i toga prepodneva svi proleteri — i oni stari i oni koji su u njene redove nedavno došli iz Krajine, Like, sa Banije iz Dalmacije — vežbali su strojevi vojnički korak, ravnan je i pozdrav starešine. Sve to da bi lepše i složenije pozdravili Vrhovnog komandanta. Popravljena je odeća i obuća, kako bi i to u tom svečanom trenutku delovalo što urednije i pri­ kladnije. Kad se na drumu, sa susednog brdašca, ukazao auto­ mobil, duž stroja se pronelo: »Eno Tita!« Svi bi se okrenuli onamo, da vide auto, a onda odmah nastojali da poravnaju stroj. To je trajalo samo koji minut. Kad se automobil zau­ stavio iz njega su izišli: Tito, Ivan Milutinović, Moša Pijade, Cana Babović i drugi. Odjeknula je komanda za pozdrav. Tito je obišao strojeve svih bataljona. Iz četa i bataljona su ga gledale hiljade očiju, većina njih drugi put, posle ćajniča, ali je bilo dosta boraca, u prvom redu mladih, koji su ga videli prvi put. No svi su, kao jedan, želeli da bolje vide Tita. Pozdravio ih je antifašističkim borbenim pozdravom, sa »Smrt fašizmu«, na šta je polje kraj Drvara odjeknulo od snažnog povika proletera — »Sloboda narodu«. Tito se popeo na tribinu i održao govor. Slušali su ga njegovi rat­ nici, upijali i pamtili svaku njegovu reč, aplaudirali mu i klicali. Rekao je Tito da su u narodnooslobodilačkoj borbi postignuti veliki uspesi, da mlada revolucionarna vojska go­ tovo godinu i po dana vodi borbu bez ičije pomoći, bez magacina oružja, lišena hrane i opreme. Ali ona postiže pobede zato što se bori za pravednu stvar, za slobodu, za bolji ži­ vot radnih ljudi, zato što je zajedno sa narodom. Tito je kazao da će borba biti duga, da će pasti još mnogo žrtava, ali da je pobeda sigurno naša. Borce su posebno oduševile Titove reči o tome da oslobodilačka borba bukti u svim kra­ jevima zemlje: Dalmaciji, Sloveniji, Hrvatskom zagorju... �Potom je Tito uzeo zastavu Druge proleterske, crvenu poput krvi koju su proleteri prolili na mnogim bojištima, poljubio je i predao komandantu brigade Ljubu Đuriću, a ovaj jednom od nabojlih boraca, Mihajilu Vukajloviću Cr­ nom. Onda je Tito i svakom komandantu bataijona predao zastavu. Posle tog svečanog čina, koji je ostao kao jedan od najlepših doživljaja proletera, brigada je začas formirala stroj za defile i pored Tita prošla strojevim korakom. Posle svečanosti razigralo se kolo partizansko, nastalo je veselje, odjeknula pesma. Uveče su bataljoni davali pri­ redbe za omladinu i narod Drvara. PRIMERNA BOLNIČARKA I POLITIČKI RADNIK Tih dana Nada Matić, pomoćnik političkog komesara bolnice Druge proleterske, neumorno radi i prisno sarađuje sa Olgom Živković, Verom Kušec i mnogim drugima. Njena posebna briga su ranjenici. A oko bolnice, oko ranjenika, bilo da su u pokretu ili na lečenju, uvek je bilo mnogo pos­ lova. Nada se svuda nalazila da pomogne, da pritrči kad tre­ ba ukazati pomoć ranjenicima, negovati ih, da podmetne svo­ ja ram ena pod nosila ranjenička, da u razgovorima uteši i razmagli neizvesnost oko lečenja i ozdravljenja. U Tičevu, Peuljama, oko Dinare, doslovno u svim mestima, Nada je umešno i nenametljivo vodila političke razgo­ vore, naročito sa ženama. Svojom skromnošću, jednostavnim i razumljivim rečima ona deluje na žene, a pogotovu omla­ dinke, i brzo stiče prijatelje među njima, lakše do'bija smeštaj za teške ranjenike, mleko za iznemogle. U svim tim po­ slovima N ada bi, nenametljivo, povela i razgovore o učešću žena u oslobodilačkoj borbi, o tome koliko je žena, mladih u prvom redu, u stroju Druge brigade stiglo iz Srbije i njenog Užica, koliko je krajiških i dalmatinskih devojaka pre koji r.esec dana došlo u brigadu. Govorila im je o tome kako že­ ne u svemu pomažu muškarcima, boreći se, zajedno sa njima, protiv zajedničkog neprijatelja. Borci su se u selima sretali i sa decom. Ona su bila najslobodnija, pa su stalno nešto zapitkivala. Oko dece su se; obično, nalazili mlađi borci, a među njim a i Nada. Jednoga da­ na neko od dece je tražilo olovke za pisanje. Borci su u svojim džepovima i torbam a našli po koju olovku. Ali je dece bilo dosta, pa su olovke često prekraćivane na dva-tri dela, a neretko i na više komada, samo da bi svako dete dobilo kakav-takav pribor za pisanje. �— Razgovarajte sa decom — govorila je Nada u selu Gerzovu Petru Višnjiću, Žarku Jovanoviću, svom bratu Bošku, Mileni Siterici. — Pričajte im ponešto iz geografije, o Jugoslaviji, o Bosni, o Srbiji. Sa dva-tri krompra možete im održati i malo predavanje iz astronomije: pokažite putanje Sunca, Zemlje i Meseca. Na nekoliko mesta oljuštite krumpir i objasnite gde je kopno, a gde more. Treba deca da osete i taj vasionski svet o kome malo znaju. Tako ćete ih lakše pri­ vući, a onda im govorite o našoj borbi, o nama, proleterima. U bolnici, među ranjenicima, ona je bolničarka i par­ tijski sekretar i drug koga svi cene i poštuju, pre svega po predanom i gotovo neprekidnom radu. Nađe vremena da ra­ njenika, ako ga lično ne poznaje, upita, da li je član Partije ili Skoja, da mu pomogne da partijski živi, obavesti ga o no­ vostima, pripremi za prijem u Partiju. Pored svih poslova i obaveza, uvek je nastojala da svaki ranjenik, zatim lekari, pomoćnici, bolničarke, snabdevači, konjovodci i drugo osob­ lje koje je bilo na dužnosti u bolnici — budu politički dobro i na vreme informisani. Brinula se da se u bolnici nađu po­ godne knjige, politička literatura i beletristika, kako bi se i to štivo, kad to prilike dozvoljavaju, pružilo ranjeniku, od­ nosno čitalo grupi. Posebno se brinula o tome da i ranjenici odu na priredbe koje priređuju bataljoni, ili da grupe izvo­ đača programa dođu u bolnicu, među ranjenike. Radost formiranja Druge proleterske divizije, 1. no­ vembra 1942. borci su doživeli kao izuzetno krupan događaj, što se pogotovu za Nadu moglo reći. Govorila je, kako se sećaju ondašnji ranjenici, da će odsad Narodnooslobodilačka vojska biti jača, opasnija za protivnika, da će moći probiti svaki obruč neprijatelja, da za nju neće biti neprelazne pre­ preke. Najviše se radovala tome što su u istoj diviziji tri bri­ gade iz tri kraja Jugoslavije: iz Srbije, iz Crne Gore i iz Dal­ macije. Druga proleterska je dan oktobarske revolucije pro­ slavila u školskoj zgradi u Velikom Tičevu. Učinila je to za ondašnje prilike dosta svečano: došli su predstavnici svake desetine, svakog voda, čete i bataljona, a stigle su i delegacije Četvrte poleterske i Devete hrvatske brigade. Pevala se Internacionala, komesar Dejović je govorio o značaju oktobarske revolucije, a skup su pozdavili i delegati brigada. Pevalo se i igralo. Nada je i te svečane novembarske večeri 1942. misli­ ma bila u svom Užicu; opet je preživljavala defile partizan­ skih jedinica gradom koji je onda bio središte Užičke repu- �blike, sećala se svakog raskršća svog grada i mnogih likova iz mnoštva školske omladine, pogotovu onih sa kojima jc najviše radila kao član Okružnog komiteta Skoja. U mislima je stigla i u rodnu kuću, svojim roditeljima i bratu Fići. Naj­ više se brinula šta će biti sa ocem, je r je odnekud, odmah posle povlačenja iz Užica, saznala da je uhapšen. Mislila je o tome kako se u tim teškim ratnim vremenima snalazi .mama Lepa, da bi odmah, za se, zaključila kako je ona energična žena i ništa je ne može slomiti; ona će se boriti i izdržati sve udarce... Iz misli su je u stvarnost vraćali aplauzi i pesma i igra; vraćali je u brigadu, među ranjenike. Prekorila je sebe u mislima: kako se mogla odvojiti od ovako divne svečanosti, kad sve kipti uzavrelošću, revolucionarnošću i voljom za bor­ bu. Ipak, iako pomalo setna za Užicem, bila je zadovoljna. Tog dana se videla sa bratom Boškom. Kritikovala ga je, od­ nosno, kako se to govorilo, »ribala«, zbog nekih »sitnica«: što se, kako je čula, ne čuva u borbi, već istrčava i kad ne treba; što je ponekad pomalo i neozbiljan. Opet, bila je srećna što se videla s njim i što je osećala da Boško sve to što mu kaže prihvata vrlo ozbiljno i pošteno, upravo bratski, jer je ccnio što zna više od njega i što mu sve »skreše u brk«. Ipak, najradosnija je bila što je imala prilike da ga zagrli i izljubi — m akar i u mimoilaženju kolona. Proleteri su u to vreme imali mnogo okršaja. Tukli su se na Bosanskom Grahovu; četiri puta je brigada po najve­ ćoj buri prelazila Dinaru i oko Knina se tukla sa ustašama, Italijanim a i četnicima iz Dalmacije. Bili su to naporni marševi, ali značajni za partizanski uticaj u narodu, za dalje razvjajnje borbe protiv okupatora, ustaša i četnika. SPAŠAVANJE DRUGOVA U I.IVNU Početkom decembra Drugu proletersku je, posle jed­ nog iznenadnog prepada ustaša na Četvrti bataljon, brigadnu komoru i štab brigade — zadesila velika nevolja: ustaše su zaplenile njenu proletersku zastavu. Nešto ranije, brigadni zastavnik Crni je ranjen i upućen u bolnicu. Zastava je os­ tavljena u jedan sanduk u brigadnoj komori. U trenutku ustaš­ kog prepada, konj koji je nosio sanduk sa zastavom od puc­ njave se prepao, istrgao se konjovodcu i pobegao prema us­ tašama. To je bilo veliki udar za svakog borca, tim pre jer �se ta tragična vest brzo razglasila i tako reći svi su za nju saznali. Štab brigade je prekoren čak od druga Tita, koji je, sem ostalog, rekao: — To nisu krpe, već proleterska zastava!.. U to vreme se spremao napad na ustaše u Livnu. A ka­ ko se znalo da su ustaše iz tog grada zaplenile proletersku zastavu, to se sa tim napadom žurilo. Od druga Tita je stigia kratka poruka: »Livno mora pasti! Zastava se mora pronaći!..« Takva odluka oduševila je svakog proletera. I stvarno, posle žestoke dvodnevne borbe, posle juriša i podviga bom­ baša i todbžija na Bašajkovcu i upada u grad jednog bataIjona Četvrte proleterske, Livno je, opštim jurišem proletera, oslobođeno. U napadu na ustaški dom jurišao je i vod boraca Trećeg bataljona. Desetar Rudolf Kalauz, pretresajući fijoke ustaškog glavešine Bobana, pronašao je brigadnu zastavu. To je bio razlog za oduševljenje proletera. Livno je oslobo­ đeno. Radost proletera, doživljena posle duboke tuge, bila je neizmema. Slučaj je hteo da u borbi za Livno pogine i us­ taški zlikovac Perajica, koji je predvodio ustaše u prepadu na Četvrti bataljon u Ljubunčiću. Desetorica proletera dali su živote u borbi za Livno. Na njihovoj svečanoj sahrani, partij­ ski rukovodilac brigade, Krcun, održao je dirljiv posmrtni govor, kazujući da su oni junaci osvetnici proleterske zastave. Bolnica i sve njeno osoblje u borbama za Livno imalo je pune ruke posla. O žestini borbi svedoče i podaci o 10 po­ ginulih i 64 ranjena proletera iz Druge brigade. — U vreme borbe za Livno položaj minobacača bio je blizu bolnice. Kad je trebalo da otvore vatru, jedan minobacačlija se zapleo: pogrešno je okrenuo minu i ubacio je u cev, na šta je ona eksplodirala i ranila nekoliko minobacačlija. Nastali su jauci. I mi smo se svi poplašili, ne snalazeći se odmah. Međutim, Nada Matić, naš partijski sekretar, prva je otrčala među minobacačlije i brzo ih oslobodila od šoka, dok smo mi ostali stigli da im ukažemo prvu pomoć — seća se Vera Kušec. — Nada je bila izuzetno pribrana, požrtvovana i hrabra drugarica i u ovoj situaciji. Bila je u bolnici po­ moćnik komesara, radila je sve poslove, nikad odmorna nije bila, a uvek je priželjkivala da ide u svoj Četvrti bataljon, u svoju četu — u streljački stroj. U vreme priprema za Prvi kongres antifašističke om­ ladine i u Drugoj proleterskoj se, kao i u drugim brigadama i divizijama NOVJ, povelo takmičenje vodova, četa i bata- �ljona. O tom krupnom događaju obavešten je svaki borac, uglavnom na bataljonskim konferencijama. U svakom bataIjonu držana su predavanja o doprinosu omladine u borbi protiv okupatora, u jačanju bratstva i jedinstva. Na konic tencijam a je rečeno da će bataljoni za Kongres birati svoje delagate ,sve najzaslužnije borce. Iz Druge proleterske su, u prvoj polovini decembra, za delegate izabrani: Petar Ivanović Perica, Dragoslav Mitrović Uča, Zagorka Stoilović Zaga M ladomir Stojadinović, Dragoljub Milošević Ćikalo, Boško Malić, Milorad Krga, Boško Buha, Ljubomir Pavlović Koča, Grozdana Belić Zina, Radoslav Ilić Mika. Svi delegati su se okupili u štabu brigade i na sastanku, kome je prisustvovao i zamenik političkog komesara Krcun, analizirali rezultate takm ičenja u brigadi. Sutradan, u Livnu, okupili su se i de­ legati iz Četvrte crnogorske i Druge dalmatinske, gde su se folografisali sa komandantom divizije Pekom Dapčevićem i političkim komesarom Mitrom Bakićem. Na putu za Bihać, gde je održan Kongres, delegacija omladine Druge proleter­ ske je, u bolnici u Bosanskom Petrovcu, posetila svoje ra­ njene drugove, među kojima Milovana Vukajlovića Crnog, prvog zastavnika brigade. U Bihaću, na Kongresu, Druga proleterska je stekla veliku popularnost. Nju je naročito dobro predstavio bombaš Boško Buha svojim jednostavnim i upečatljivim govorom o tome kako proleteri osvajaju neprijateljeve bunkere. Posle povratka iz Bihaća, delegati su bili svedoci ve­ likog interesovanja boraca brigade o tome kako je radio Kongres, šta su i koga videli, šta doživeli. U svim četama ili bataljonim a držani su posebni sastanci na kojima su delega­ ti prepričavali svoje utiske, a svako od njih je posebno go­ vorio o tome kako je burno pozdravljen Boško Buha. Pro­ leterim a je to, razume se, pričinjavalo posebno zadovoljstvo. Nada Matić je na svoj način doživljavala omladinski kongres i tako brojno učešće mladih iz brigade na njemu. B rata Boška tih dana nije videla i pomalo se ljutila na sebe šta ga je koji put i grdila za neopreznost u borbi i nestašluke. Sad je videla da to nije bilo potrebno, je r čim ga je bataljon birao za delegata — to znači da je on borac na svom mestu! I to ne samo borac, već i komunista i čovek. Posle Kongresa, u vreme kad su delegati već bili stigli u brigadu, Nada se jedne večeri, u pokretu, obradovala izne­ nadnom susretu sa delegatom i drugom iz đačkih dana, Dragoslavom Mitrovićem. Podugo su išli jedno pored drugog, u �koloni. Nada je pitala najviše o Kongresu, o broju delegata, o odlukama koje su donete, o tome kako je i o čemu delega­ cija brigade razgovarala sa drugom Titom kad je bila kod njega na prijemu. Pitala je i o Bihaću, tada najvećem slobod­ nom gradu, o životu u njemu. Te večeri Nada i Dragoslav su se prisećali i Užica, dru­ govanja, njihovog razreda, — onog divnog Kolektiva, skojevskih sastanaka. Jedno drugo su pitali: »Kad ćemo stići u Užice?« I smejali se tom pitanju, mada su i jedno i drugo govorili kako ih, možda, upravo ovaj pokret vodi u Srbiju, čak u Užice. Taj pokret bio je samo deo velikog puta iz Krajine, ka jugoistoku. Najpre će brigada, još jednom, učestvovati u na­ padu na Kupres. Iako se s tim napadom nije uspelo, za Dru­ gu proletersku on je ostao kao veoma značajan po podvigu koji je izvela jedna grupa njenih boraca. Ona je u jednoj tanketi, zaplenjenoj od ustaša u Livnu, upala u Kupres i čitavu noć vodila borbu sa ustašama. A kad je tanketa oštećena — posada je uspela da se izvuče iz grada. ROĐENA »ZA PARTIJSKI RAD« U bolnici je Nada bila primer skromnosti, vrednoće i pažnje prema ranjenicima. Za nju nije bilo nerešivih teško­ ća, prevelikih uzbuđenja, malodušnosti i panike. Njene dru­ garice koje su tada s njom radile u bolnici, i danas se sećaju reči koje im je ranjenik Milivoje Nikitović Furtula često upućivao, prekorevajući ih: —Sto se ne ugledate na Nadu? Odmah vas uhvati pa­ nika, uplašite se pokreta i velikog broja ranjenika... Nekoliko meseci pošto je Nada postala partijski ruko­ vodilac bolnice u jednom izveštaju upućenom iz brigade Cen tralonom komitetu SKJ kaže se, sem ostalog, da je partijski rad u bolnici napredovao odkad je formirana partijska jedi­ nica. To je samo potvrđivalo onu ocenu koju je o Nadi dao komesar brigade Aleksa Dejović kad je određena za zamenika komesara bolnice: »Nada je rođena za partijski rad...« Odista, ona je umela da radi sa ljudima: sa svim bor­ cima; sa ranjenicima; sa starešinama; sa drugaricama; sa na­ rodom u mestima gde je bolnica prenoćila ili predahnula, gde je boravila. Za svakog i o svakom je znala da kaže pra­ vu, jednostavnu i razumljivu reč. �Posle Livna i K upresa Nada je bila zajedno sa Milenom Sitericom, devojkom koju je neobično volela. Milena je Nadi, u stvari, zamenila najintim niju i najbolju drugaricu iz škol­ skih dana, Milenu Spasojević, koja je još pre godinu dana pala u borbi. Njih dve su, kao devojke, imale i svoje intimne priče. Obadve su imale momke u brigadi, intimno ih volele, ali to nisu ni njim a smele da kažu, Nada pogotovu. Milena je bila otvorenija pa je katkad o Lunu govorila i drugim drugaricama: — Prošao je moj »princ na konju«, moj div... Znale su to njene drugarice. Ženskom oku je i u ratnim prilikam a teško moglo promaći, pa ni pogledi pri susretima, u mimoilaženju kolona. Milenica, pak, to nije posebno ni kri­ la. Nada je bila drugačija. Ona je volela Aleksu Dejovića kao pravog partijskog radnika, komunisti iz »snova«, ener­ gičnog borca, koji nikad ne poklekne, sve može. Ali, zavolela ga je i kao čoveka, muškarca. Bila je zaljubljena u njega — »do ušiju«. K atkad bi »otvorila dušu« Milenici ili Veri Kremić, pričajući im o Aleksi kao svom idolu. Ipak, bila je svesna da je vreme ratno i surovo, borba neprestana i bespošted­ na, da to njenu ljubav nasilno odlaže i ogoljuje, dajući pred­ nost svakodnevnim poslovima, danonoćnim obavezama. Nada je bila poznata po svojoj brizi o ranjenicima, i to ne samo onim što ih je, sa drugaricama, lečila u brigadnoj bolnici, već i o onima težim, koji su bili u pravim bolnicama, u gradovima. Mnogima je pisala, raspitivala se za zdravlje i oporavak drugih, pitala kad će opet doći u brigadu, da ih drugovi željno očekuju. U to vreme Dana Milosavljević, borac četvrtog bataIjona, bila je ranjenik u bolnici u Bosanskom Petrovcu. I pored svega ratnog vihora ona je uspela da sačuva pismo ko­ je su joj zajedno pisale Nada i Milenica. Pismo su napisale �31. decembra 1942. godine, posle oslobođenja Livna i upada Kostjine tankete u Kupres, i sada se čuva u Muzeju revoluci­ je u Beogradu. »...Kako si!« — pitala je Milenica Danu u pismu. — »Ja sam dobro. Bila sam u borbama na Livnu i Duvnu. Bri­ gada je na položaju, a moja četa u Livnu drži stražu. Gina Vuksan je bila ranjena u nogu, sad je dobro. Naša tanketa, koju smo zarobili u Livnu, išla je na Kupres. U njoj su bili Vojin Đurašinović Kostja iz Prateće čete i jedan Crnogorac (Petar Vojvodić prim. J. R.), a ostalih devet iz našeg bataljona. Da bih te obradovala reći ću ti koji su to heroji: Slavko Petrović, Milutin Perović koji je neustrašiv, Slavko Pantović, Rajko Kovačević iz Druge čete, Vule ćirković, Vidoje Borović, Jovo Aćimović i Selimir Jovanović. Oni su bili do­ brovoljci za tanketu. Tukli su se pet sati, a u početku su bili svi ranjeni. Da li je tamo drug komandant Nikola Ljubičić, moj politikom Jovo Njego, moj komandir Mijo Đajić? Ima li tamo koga iz našeg bataljona? Pozdravi ih sve puno! Popularna »trojka«, rukovodioci bolnice Druge proleterske u četvrtoj ofanzivi: dr Vera Kušec, Nada Matić (na konju) i Vojin Đurašinović �Biće sigurno ponosni na svoj bataljon kad čuju. Ne znam šta bih ti još pisala. Izdrži sve junački, ne zaboravi ko si. Pa onda u nove borbe, blizu je kraj. Ja sam dobro, bataljon je dobro, brigada još bolje, a divizija samo gura napred. Fa­ šisti su sve slabiji, a mi dobijamo sve nove snage. Naša bor­ ba je opravdana, mi hoćemo novi život i da mladost dece sa­ dašnje ne bude gorka kao naša. Ali ako doživimo!? Pa i mi čemo uživati i stvarati novo društvo, izgrađivati socijalizam«. Na istom papiru, ispod Mileninog pisma, nastavlja pis­ mo i Nada Matić: »Draga Danice, Da ti i ja napišem bar dve-tri reči. Ali pošto sam ja »mnogo zaposlena« to se ti zadovolji sa ovim što ti je Mile­ na napisala. Ona ti je sad bolesnik pa ima vremena na baca­ nje. Želim ti da što pre ozdraviš i da opet dođeš kod nas, Pozdrav od Nade«. U ŽARIŠTU BITKE ZA RANJENIKE Uskoro je nastala četvrta neprijateljeva ofanziva; do­ šlo je do dram atičnih borbi na reci Neretvi i oko nje. Preko 100.000 Nemaca, Italijana, ustaša i četnika, preko 150 aviona i mnoge tehnike neprijatelji su pokrenuli u operaciji velikih razm era da bi, kako su nameravali, uništili »Titovu državu«. Druga proleterska je išla dolinom Drežanske i zauzela Drežnicu, pa su njeni delovi već prošli reku Neretvu. Međutim oni se, po naređenju Vrhovnog štaba, ponovo vraćaju, opet — preko Neretve. Trebalo je braniti ranjenike, izvršiti protivnapad na Nemce prem a Gornjem Vakufu. Bila je to neobična stvarnost. Tito je naredio da se ruše svi mostovi na Neretvi. Brigada se od Drežnice kamioni­ ma prebacuje u Prozor. A samo pre nekoliko dana se lomila preko Štitara, zaglavljivala se u dubokom snegu, šuljala niz urvine. A sada — nemačkim i italijanskim zaplenjenim ka­ mionima — za Prozor! U šćitu, zamenik komandanta Lune i načelnik štaba Sredoje Urošević, svraćaju u Vrhovni štab i tamo od druga Tita dobijaju naređenje za napad na Nem­ ce na Makljenu i Crnom vrhu. Od Prozora brigada opet peša- �či usiljeno, ali za proletere nema prepreke. Uskoro su uleteli u žestoke okršaje protiv Nemaca, pa u prvi sudar na Cr­ nom vrhu, na Pidrišu, Gornjem Vakufu. Ovde su proleteri napadali i sa zaplenjenim italijanskim tenkovima. Bio je to deo borbe za spašavanje oko četiri hiljade ranjenika koji su nalazili u prozorskoj kotlini. Na Crnom vrhu, i svuda oko njega, Nemci su bili potučeni »do nogu«. Oni su napadali i tenkovima, žestoko tukli artiljerijom, bombardovali avioni ma, a ipak su potučeni. Proleteri su svojim očima opet, kao i mnogo puta ranije, videli kako Nemci bežc, odstupaju, os­ tavljaju topove, minobacače. Borci iz Prve čete Prvog bataljona na Crnom vrhu su zarobili grupu Nemaca, među ko­ jima je bio i nemački major, komandant bataljona. Mladi borac Vid Akšić, koji je pre nekoliko meseci stupio u prole­ tere.. načinio je pravi podvig. Kad se borba stišala na Crnom vrhu, drugovi su ga uputili sa čuturicom da negde pronađe vode da ugase žeđ. Uskoro, on je nabasao na grupu Nemaca koja se bila sakrila u guste kleke. Jedan Nemac je opalio dva metka iz pištolja, ali je promašio. Vid je odmah potegao pušku i pozvao Nemce na predaju. Nemci su se predali bez otpora. Nemačkog majora, komandanta bataljona, zarobio je nepismeni dečak, proleter. Zarobljeni Nemac uskoro je pre­ dat štabu brigade, pa štabu divizije, koji je od njega dobio dragocene podatke o planovima neprijatelja u ovoj operaciji. žestoki su bili sudari i sa Nemcima na Makljenu. Ko­ mesar čete u Prvom bataljonu Dragoslav Marković, onako umoran i iznemogao, seo je u toku borbe na grudobran nemačkog rova. Nemci i proleteri su se već bili izmešali. Uto je Marković ugledao jednog Nemca sa pištoljem u ruci i svom snagom se bacio na njega, hvatajući ga za pištolj. Nemac je ispucao sve metke ustranu, pa se uhvatio u koštac sa ko­ mesarom i oborio ga. Ali, Marković se nije dao. Kotrljaju se, odozgo je čas jedan čas drugi. Nemac je jači, uhranjen, odmorniji. Počeli su se i ujedati. Nemac je gotovo odgrizao pa­ lac komesarove desne ruke, pritisnuo ga uz jedno drvo i po­ čeo da ga davi. Pritrčao je vodnik Momo Spasić i počeo kundakom da tuče Nemca po šlemu, ali je pogodio komesara. Kad se pribrao počeo je tući Nemca po leđima i uspeo da ga svali sa komesara. Nemac je počeo da beži, a Spasić ga iz puške smirio. Izmešali su se sa Nemcima i drugi, hrvajući se. Laza Tešić, zamenik komandanta bataljona, uhvatio se sa Nemcem �i oteo mu mašinku. Borci iz okoline Grahova i Peulja takođe su se gušali sa Nemcima u toj žestokoj borbi. Komšija je dozivao komšiju — da čuje da li je još živ, treba li mu po­ moć. U najtežem okršaju čuli su se glasovi: »Ej, Markane! Evo Švabe na meni, svetu mu neđeljicu. Pomozi, brate!« A komšija, sad pouzdan ratni drug, odgovara: »Ne merem od svog Švabe, dok ga ne smaknem«. Na Strm cu, iznad samog Gornjeg Vakufa, Četvrti i Prvi bataljon su izdržali strahovito bombardovanje. Među pogi­ nulima je bila i hrabra Gina Vuksan, učenica trećeg razreda užičke gimnazije, najmlađa u bataljonu. Bila je toliko ma­ lena, da je puška bar za koji santim etar bila duža od nje. Jedno vreme je išla polubosa, dok joj komanda čete nije na­ bavila lepe crvene čizmice. Po plavoj kosi i crvenim čiz­ micama svi su je znali. Bila je vrlo hrabra. Iako je bila bo­ rac, p ritrčala je puškom itraljescu da ga privije, misleći da je ranjen, a on je već bio nepomičan. Htela je da izvuče puškomitraljez, ali je i ona pala od eksplozije nove avionske bombe... Samo u tom danu poginulo je 25, a ranjeno 75 prole­ tera. Druga proleterska slavila je pobedu na Makljenu, Cr­ nom vrhu, pred G ornjim Vakufom. Sve jedinice koje su uče­ stvovale u protivudaru prem a Vakufu, posebno na Vilica gu­ mnu, imale su dosta uspeha. Titova zamisao o obmani Nemaca o pravcu proboja — rušenjem svih mostova na Neretvi i prolivudarom prem a severu — sasvim je uspela. Nemci, Italijani, ustaše, četnici, svi su očekivali dalje napade Tito­ vih divizija prem a severu. Međutim, Tito je sve svoje snage okrenuo opet prem a Neretvi, gde je nabrzinu jedan srušeni most osposobljen za prelazak reke. U danima te surove i teške neprijateljeve ofanzive u velikim nevoljama su se našli narod, vojska, ranjenici, zbeg. Teško je oceniti kome je bilo teže. Ipak, ranjenici, a naro­ čito oni teški, doživljavali su najveće nevolje. Te naporne i preteške dane, kad se svaki borac i se­ ljak sa područja zahvaćenog borbom borio za spašavanje ži­ vota svakog ranjenika, Olivera Kremić Vera, koju su svi os­ lovljavali i zvali kao Kremićku, bila je bolničarka u bolnici Druge proleterske. Tu je svakog dana i časa sarađivala sa Nadom i Verom Kušec. Jedne večeri ranjenici su zanoćili u ne- �koliko seoskih kuća. Trebalo ih je zbrinuti, nahraniti, sremiti im što podnošljiviji konak. Kremićka se sa nekoliko ranjenika našla u kući jedne negostoljubive žene. Među ranjenicima je bio i jedan teži.Videći da je kuća imućna, da u njoj ima hrane i mleka, obratila se domaćici, postarijoj ženi: — Majko, vidim da imaš dosta mleka. pa te molim da mi malo daš za ovog teškog ranjenika. Namemo nije rekla za sve, nego za tog jednog, najte­ žeg, kako bi ocenila u kojoj je meri domaćica osećajna. Me­ đutim, domaćica je odgovorila sebično i oholo: — ’Oću, ako ćeš mi dati tu tvoju bijelu bluzu. Vera je bila human čovek, spremna na sve lične žrtve za spas ranjenika. Odmah je počela da svlači bluzu. — Evo, daću ti... Međutim, seljanka se u tren predomislila. Prišla je nosilima i počela da sa njih skida sneg. Vera je pomislila da to seljanka hoće da vidi ranjenika. Prevarila se, seljanka je ugledala ćebe na ranjeniku, opipala ga i onda rekla Veri: — Bolje će biti da mi daš ovo ćebe! — Majko, vidiš li da je teški ranjenik pokriven tim ćebetom. Sta će bez ćebeta? Rana će mu i ozebsti, pored toga što ga boli... — On će i onako umreti. Bolje je da ti meni daš ćebe, a ja ću tebi mleka... — Dok je seljanka pričala u meni je sve kuvalo. Nikad nisam naišla na tako sebičnu ženu. A kad je rekla da će ra­ njenik »ionako umreti« — prekipelo mi je — priča Vera. — Udarila sam je nekoliko puta, dušmanski. Naravno, nastao je lom. Uzbuđenje — kako smem da tučem ženu, još domaćicu. Srećom, brzo je odnekud dotrčala Nada Matić i smirila me, spustila me na zemlju... — Smiri se, Vera. Nahranićemo ranjenike i bez ove sebične seljanke — govorila je Nada, dok sam ja još sevala. Sutradan, Kremićka je morala — na raport kod Krcuna. On je bio glavni »sudija« za sve greške, pa* i za ovako grube ispade. — Sta si to uradila, crna Kremićka? — pitao ju je Krcun. — Sta sam uradila? Rekli su ti već, znam sigurno. Eto, da ti potvrdim: prebila sam dušu u njoj. �— Znaš li da za tako nešto može da se zaradi i sm rtna kazna? — Znam — govori Vera bez uvijanja. A Krcun će opet: — Ko te je obuzdao, boga ti? — A ko bi drugo već Nada Matić! Krcun ućuta, pa će: — Nada Matić? Naravno. To je i komunista, i čovek, i žena — ma šta god hoćeš, a uvek na mestu. A ti? Pretukla seljanku! Opet Krcun malo poćuta, kao da hvata dah, pa do­ daje: — Kremićka, da ne znam kako si human čovek i koli­ ko se boriš za naše ranjenike — ne znam šta bih predložio za tebe. Ali, ako ti se ovako nešto ponovi — svašta može biti. Mo­ že, bogami, i najgore... Reče to Krcun i ode, bez pozdrava. — Od Nade sam i ja i mnoge moje drugarice mnogo šta naučila — seća se Kremićka. — Ona je umela u pravom smislu da smiri čoveka, otvori perspektivu, kaže toplu ljud­ sku reč. U ratnim danima bila sam gruba žena. Znala sam čak da istučem vodiča kad mi pogrešnim putem vodi kolonu. I tada bi mi Nada priskočila upomoć. Tiho bi mi prišla i go­ vorila: »Draga Vera, ništa tako nećeš postići. Ti si veoma do­ b ar čovek. Ponekad si i previše humana. Ali, eksplozivna si. Moraš uvek pomisliti šta će biti posle nekog tvog postupka... Kad ćeš već jednom ozbiljno zakucati na vrata Partije? Ova­ kvim postupcim a nećeš skoro. Kako ću da branim tvoju kan­ didaturu kad ovako nešto činiš?!« Više puta su Nada i Kremićka govorile i o ljubavi. K remićka nije umela ništa da sakrije. Znala je da to u ra t­ nim prilikam a ne ide, jednostavno, da se tog mora odricati, a ona se začas zagleda u druga, u borca, komandira. Zaljubi se. Nada je bila drukčija, sasvim. Postojanija. Govorila je Kremićki od srca: — Draga m oja Vera, moraš uvek im ati na umu da mi živimo u ratno vreme, kad je sve usmereno na borbu, na dis­ ciplinu, na ispravan odnos prem a narodu. Svi smo mi od krvi i mesa i to od mlade, vruće krvi u kojoj život vri. Ču­ vaj se i zbog sebe i zbog svih nas. Ako nekog voliš — voli ga pogledom, osmehom. Ako nekog poljubiš, ne moraju te svi videti. Poljubi ga — i zaboravi. U naše vreme se voli samo srcem i dušom. Naša veličina je i u tome da ponešto ostavi­ mo i za sutra, za vreme kad rat protutnji... �Posle pobeda na Makljenu i Crnom vrhu, i Druga pro­ leterska maršuje prema Neretvi, pa preko ranije srušenog željezničkog mosta prelazi reku. U Krstaču, u prvoj borbi po prelasku Neretve, brigada se sudarila sa jakom grupaci­ jom četnika, iznenadila ih, razbila i proterala. Druga proleter­ ska brigada prodire sve dublje. Ona je prethodnica Druge proleterske divizije. I redom tuče četničke gotovo razbijene je­ dinice: u rejonu sela Idbar, i Ljubini planini, kod Bijele i sve do Boračkih jezera. Ne zna se šta je u tom prodoru, marševima i borbama bilo teže: bespuće, surova zima, ledene kiše ili slaba, gotovo nikakva ishrana boraca i ranjenika. Posle Boračkih jezera redaju se: Glavatičevo, Nevesinjsko polje, Obalj, Kalinovik. Veštim manevrom deo brigade se u borbama kod Kalinovika zabacuje za leđa neprijatelju i ugrožava mu bok. U brzim i iznenadnim okršajima proleteri zbunjuju četničke jedinice, koje se povlače, beže, predaju se. Proleteri presecaju drum Kalinovik — Foča. Jedna četa P nog bataljona, posle obaveštenja meštana da je četnička artiljerija otišla putem prema Foči, pojurila je drumom, uskoro stigla četnike, naterala ih u bekstvo, a zaplenila dve haubice sa granatama i čitavu četničku komoru. Razbijeni kod Kalinovika, četnici su prinuđeni da beže prema Drini i Foči. Morali su napustiti ćelu teritoriju na levoj obali Drine. Tokom »četvrte neprijateljske ofanzive«, bolnica Dru­ ge proleterske s mukom i velikim naporima kretala se sa bri gadom, transportovala ranjenike, negovala ih, lečila. Put je bio naporan, bolesnika i ranjenika mnogo. Ali, marševala je bolnica uporedo s brigadom. Štab brigade uvek je posebno brinuo o bolnici i ranjenicima. To je već postala tradicija. TIFUSARSKI HOD PO MUKAMA U blizini Kalinovika, bolnica je bila na kraćem odmo­ ru. Ranjenici su se oporavljali a osoblje poslovalo, brinući se o lekovima, rublju, ishrani. Nada je bila zauzeta razgovori­ ma sa ranjenicima, kad se pred njom pojavio iscrpljen, sav osušen kao senka borac — bivši tifusar. Tražio je baš nju, Nadu Matić. — Ko si ti, druže? — pitala ga je Nada. — Iz koje si brigade? — Zar me ne poznaješ? Ja sam Boško. Tvoj brat!.. — Joj, Boško, kakav si, rođeni moj?! Nikad te ne bih poznala — povikala je Nada i pritrčala da ga zagrli. �Uzela je Boška za ruku, odvela ga u jednu zgradu, donela tople vode i sapuna, pa ga skinula do gole kože i dobro okupala, preobukla i smestila da se odmori i polako nahrani. — Ne sedam se da me je i moja majka Lepa tako paž­ ljivo i nežno kupala kad sam bio dete — govori Boško o toj svojoj zgodi. Tužna je i surova Boškova tifusarska priča. Osetio je tem peraturu još kad su delegati krenuli iz Bihaća, sa omladinskog kongresa. Iz dana u dan bilo mu je sve gore. I kad je bilo jasno da je dobio tifus, ostao je u jednoj bolnici — ne zna ni u koje vreme, niti koja je to bol­ nica bila. Zna da je to bio jedan od ešelona Centralne bolni­ ce. Nekako se dogurao do iznad Prozora. Ali, bolest je po­ čela da uzima maha. Opala mu je i kosa sa glave. I još gore — obadve noge su mu paralizovane. Nije mogao ni da se po­ digne iz ležećeg stava. Lakši bolesnici nosili su ga na rukama kad je, iz neke nužde, morao da iziđe iz prostorije. Muke su to bile prevelike. Gotovo ništa nije znao šta se događalo oko njega. Postao je neosetljiv, ravnodušan na sve. Trajaće to nekoliko dana. Jednog ju tra komesar ešelona je rekao bolesnicima: — Drugovi, Nemci su blizu! Ko može neka ide, neka se povlači. Ko ne može dalje — mi mu ne možemo pomoći. Idite kako bilo, samo da se odmičemo od ubica. Prikupite svu snagu. Možda će kasnije, kad se odavde izvučemo, biti po­ moći. Boško je osetio strah. Uplašio se da ne ostane. — Neću nikako da ostanem — govorio je. bolesnicima oko sebe. — Ići ću m akar četvoronoške! Samo me, drugovi, iznesite napolje... To je rekao i počeo se grčiti — kao da hoće da krene. Izneli su ga iz kuće. Ta silna želja za životom, želja da se iz­ makne ispred Nemaca, da ozdravi i da se bori, pokrenula ga je. Počeo je da hoda, da se tetura, ali i da odmiče. Korak za korakom u koloni ranjenika. Kao da je dobio neku nevidlji­ vu snagu. Ćelu noć je putovala ta ranjenička kolona. Boško se ponekad oslanjao na drugove do sebe, ali je pešačio. Mu­ čio se, upinjao, izdržao. Posle te noći, kad već su ranjenici izmakli ispred nemačke opasnosti, pokreti nisu tako teški i usiljeni. Ipak, moralo se napred. Znalo se, i tifusari su o tome bili obavešteU istom bataljonu: sestra Nada i brat Boško ��ni: ide se preko Neretve, samo preko jednog jedinog mosta prvo srušenog pa popravljenog — sve radi spasa ranjenika i bolesnih. U tim pokretim a iz dana u dan, iz noći u noć, teškoće su postajale sve veće. Tifusarske muke, uostalom, niko ne zna osim onih koji su ih preživeli — tifusari... Išle su kolone, teške i trome. Vukle su i pobeđivale nemoguće. I gladne, i prozeble, i još teško bolesne. Sve je to Boško gledao, video, mnogo od toga sam pre živeo. Ali želja da ide, da pobeđuje, da se bori, da nađe svoju Drugu proletersku — pobedila je! čim je, u blizini Kalinovika, saznao da je negde tu i njegova brigada, ostavio je tilusarc, svoje drugove sa Neretve, i zdimio, samcit — da tra­ ži biigadu. »Ništa bez Druge proleterske!« ponavljao je u sebi. A kad je naišao na grupu boraca upita ih je: znaju li gde je Druga proleterska, na šta su mu odgovorili da su i oni nje­ ni borci. To je i Boško rekao za sebe. Međutim, oni su videli da im aju posla sa tifusarom, pa mu nisu mnogo verovali. Ni­ ko ga nije poznao ni iz drugih grupa boraca, pa ni oni koji su ga upućivali kuda da krene da bi stigao do bolnice Druge proleterske. Toliko se bio izobličio i izmenio da je nalikovao na avet. Takvog ga, u prvi mah, nije prepoznala ni njegova sestra Nada. Zahvaljujući tom susretu sa sestrom Nadom i njenoj sestrinskoj nezi, hrani i odmoru — Boško se brzo oporavio. I nije prošlo više od mesec dana od Boškovog dolaska u bol­ nicu, a on je već bio sposoban da ide u borbu. Negde iznad Foče, posle prelaska proletera preko Drine, otišao je u svoj Četvrti bataljon, među Užičane, Krajišnike i Ličane. Rado­ sti njegovih drugova nije bilo kraja. Više meseci o njemu niš­ ta nisu znali. Mnogi su ga bili i ožalili. ŠKRTA, RATNIČKA LJUBAV Sestra Nada bila je njasrećnija. Srce joj se u toku preteške ofanzive skupilo — zbog velikog broja ranjenika i sijaset nevolja s njima, zbog brojnih žrtava koje su, iz borbe u borbu, padale i zbog velike neizvesnosti za Boškom. Ali sa­ da, kad je sve to prošlo, vedrina je opet osvojila njeno lice. Tu vedrinu je često unosio i veliki optim ista Kostja, ranjenik sa K upresa i sada kom esar bolnice. Nada Matić, Vera Kušec i on na zadacima i u nevoljama čak i u najtežim trenucima, �bili su zajedno, zbog čega su ili ranjenici nazvali »nerazdvoj­ na trojka«. Vera se svojski brinula o ranjenicima, oduševlja­ vala se njihovom hrobrošću i vedrinom. Sekretar partijske ćelije u bolnici, Nada Matić neumor­ ni ratnik i komunista, uporni politički radnik, na svakom ko­ raku je, uvek misleći na Partiju, pripremala nove komuniste — u koloni, na nosilima, na zastancima, u borbi. I Kostja, čovek koji je uvek imao »rešenje« za izlaz iz svake nevolje, koji je umeo da unese vedrinu i u trenucima kad su svi dru­ gi »pokisli« od žalosti ili drugih tegoba, znao je da zanimljivo priča o svemu što je doživeo ili od drugih čuo, da pesmom ponese ljude. Na molbu Nadinu ili Verinu, Kostja bi uvek tiho, osećajno i zanosno otpevao pokoju romansu, ili parti zansku melodiju. Još kad bi se negde uz njega našla i mala Miler.ica, pesma bi bila pravo uživanje, melem od kojeg se i na ranu, bar na tren, moglo zaboraviti. Put kojim je brigada išla od Kalinovika prema Drini uzbuđivao je borce, naročito one koji su ovuda, gotovo pre godinu dana, prošli na putu u veliku ofanzivu ka Zapadu. Sad se ide prema Drini i dalje, a mnogi misle i u Srbiju. Na putu iz Kalinovika za Borije, Lune beleži u svoj dnevnik: »...Idemo, ja, Nada Matić i Vojin Đurašinović Kostja...« Nailaze borci, bombaši. Među njima su Boško Buha i Sirogojno. Usput je stigao i Aleksa Dejović. On pita da li su dečaci umorni. A Buha mu odgovara: neka to pita »matorce«, možda su oni umorni. Počinju šale, pesma. Buha zapitkuje Aleksu da Ii će on da se s njima porve, sad ovde, pred Dri­ nom. Zvao je, kaže, Luna kod Drvara, a ovaj nešto izvrda­ vao. »A ko zna: možda se zamenik komandanta nećkao i za­ to što bi ga, onako snažnog, oborio »mali Buha« smeje se na sva usta nestašni bombaš. I Aleksa obećava: pohrvaće se s Buhom — čim pređu Drinu. A onda, Lune, Aleksa, kuriri, Zina i još poneko zaigraju »šljake«. Jedne od tih prolećnih večeri, pred Drinom, opet su bile zajedno Nada i Milenica. Dugo razdvojene i podaleko jedna od druge, retko su se viđale, pa su sada imale o čemu jedna drugoj da pričaju. Uvek vesela, katkad i lirski raspo­ ložena, Milenica je upitala Nadu: — Jesi li videla juče, ovuda je proša moj »džin«, moj »princ na konju«?.. Nada se smeškala. Dobro je znala Mileninu ljubav pre­ ma Lunetu koju je katkad skrivala, ali je to bila lujbav koja je iskrila u obome, istina u Milenice jače i vidljivije. �— Videla sam ga, kako da nisam. Išla sam s njim i Kosljom podugo — jedno pored drugog. Dugo smo govorili... — E, i ja sam sc pozdravila s njim. Malo smo se smejali... Ja sam ga pomalo peckala, da mu skinem prerane bore sa čela... — Je li ti rekao nešto lepo? — Rekao mi je najlepše. Pitao me: »Kako je moj mali čvarak?« Govorila je to Milenica punim srcem i smejala se. Nada je bila raspoložena. Milenica je više osećala je i Nada priprem ljena da otvori srce pred njom . — A ti, vide li juče Aleksu? — Tvoga Aleksu? Da se prisetim. Da, videla sam. Bila si pored njega — odgovorila je Milenica i šeretski se kikotala. Nada je ćutala. Rumen joj je oblila lice: — Mi nismo razgovarali jedno s drugim. Bili smo za jedno, pričao je on sa Lunom, Buha je oko njega čavrljao. 1 ja sam koji put upadala u razgovor, ali nisam ga ništa pi­ tala, a ni on mene. — Kako ga baš ništa ne upita, Nado? — Eto, nisam. Ali gledali smo se. — Dobro, a jesi li mu se m akar nasmcšila. — Pa, jesam malo — utiša Nada. — A no? — znatiželjno je Milenica upiljila. — On me je pogledao punim očima. Pogledi su nam se susreli. Videla sam mu smešak na krajičku usne... Bilo su to časovi iskrenosti, mladalačke ispovesti dve devojke. Jedna je bila Nada, devojka sva sazdana od ljudsko­ sti, borac koji je ćelo svoje biće poistovetio sa interesima Partije i postao uzor komuniste i izuzetno hrabar partizan, prim erna bolničarka, i omiljeni sekretar partijske ćelije u sredini koja je i u naoko nemogućim ratnim okolnostima vodila bitku za pomoć ranjenim drugovima. Druga, vižljasta i vragolasta Milenica, satkana i za borca i za bolničarku, bila je rođena da zametne pesmu, da se u predasima šali do iz­ nemoglosti, da svrze nespretnog druga do sebe i da se tome do ludila smeje. JURIŠ PREKO DR INE Proletere je posle borbe oko Kalinovika čekala Drina, velika vodena prepreka. A odmah preko nje — četnici po zlu �čuvenog Pavla Đurišića koji su najureni sa visova oko Kalinovika, i ltalijani u utvrđenoj Foči, pa Nemci i ustaše. Prva prepreka bila je nadošla Drina. Pokušaji da se u prvom nale­ tu na njenu desnu stranu prebace grupe dobrih plivača, Daimaiinaca, nisu uspeli. Onda su jedinice gradile splavove od bal­ vana. Njih je nabujala reka začas razbijala. Uz to, italijanska artiljerija dosta precizno je tukla preko Drine, zasipajući pro­ storiju na koju su stigli proleteri. Kad ništa drugo nije mo­ glo da se učini, komesar Aleksa Dejović, divni užićki metalac, sa grupom boraca je počeo da pravi novi, jači splav. U jed­ noj napuštenoj baraci u selu Brodu kod Foče pronađeni su ostaci »Vardine« radionice — šine, balvani, pruga i nešto ala­ ta. To se polako pretvaralo u »kovačnicu« Druge proleterske. Komesar Aleksa je neumorno kovao, mada nije imao ni pravog alata, ni pomoćnih sredstava. Nije bilo čak ni mehova kovačkih da se bar sa njima razduva i zapali ugljevlje, da se raspiri vatra i omekša metal toliko da se od njega iskuju klamfe. Pomagali su mu bombaši, kuriri. A dotle su čete i bataljoni čekali na novi splav. »Sta ima novo? Hoće li se skoro preći?« — pitaju oći boraca Užičkog bataljona — pisao je Čeda Minderović. — »A Drina izdaleka izgleda tiha i blaga«. Aleksa se sav uneo u posao. Kuje splav da prevede bri­ gadu preko Drine. Zaboravio je i na neprijatelja i na njego­ vu artiljeriju. Uneo se u posao. Ne čuje Lunetove i Krcunove opomene — da se čuva. A nesreća je, kao i uvek iznenada, stigla i ovde. Lune o tome beleži u »Nedovršenom dnevniku«: »Od Krcuna sam dobio pismo da se pazimo. Pošli smo uveče i počeli da radimo. Opet pismo od Krcuna da sklonimo Aleksu u kuću Prvog bataljona. Razmišljam kako to da uči­ nim, da ga nekako prevarim, ili ubedim da je potrebno da se skloni, ali me nije poslušao. Zaklonili smo se najzad za bal­ vane. Našli smo se u radionici gde je Aleksa tražio šrafove. Izlazimo napolje, kad odjednom svitani. »To su opalili topo­ vi« reče on. Ja trčim pored baraka, on za mnom. Dok puzimo jedna granata je eksplodirala ispred nas. Nešto me tresnu u nogu. Aleksa, jesi li živ?« On me zove i trčimo zajedno u kuću, ali on zasta. Uneli su ga; teško je ranjen, u nesvesti. Dođosmo do hirurške ekipe. Krcun je s nama. Mnogo se ljuti. Izvršili su mu operaciju. Plašim se za njegovu nogu...« Rana je bila teška. Komesarova noga je odsečena. Ali, isceljenja nije moglo biti. Umro je komesar Aleksa — duša Druge proleterske, njen ponos. Borci, komandiri, komesari tužno su šaptali: »Umro je naš komesar, naš Aleksa«. �Brigada je prešla Drinu. Prešli su svi bataljoni — bez komesara Alekse. Pogibija Aleksina unela je tugu i izazvala dubok bol proletera za velikim, pravim drugom, ali i dala novu, divov sku snagu borcima, četama, bataljonima, celoj Drugoj prole­ terskoj. Kao na krilima su pošli u nove okršaje. Sa Četvr­ tom crnogorskom, Trećom sandžačkom, Drugom dalmatin­ skom. Krenula je Druga u nove juriše. Redaju se teški su­ dari, iscrpljujuće borbe na Humiću, Zavajitu, Cclebiću. Sa­ mo u jednom danu gine šesnaest proletera Takovske čete na Humiću. Sve su to teški dani, ali pobedonosni. Proleteri su novim pobedama nad neprijateljem osvetili svoga Aleksu. Nada Matić je tužno, ali dostojanstveno doživela Aleksin odlazak. Ispratila je svoju nedoživljenu ljubav. Srce i duša su se stegli od bola, velikog, iskrenog. — Nesreća na Drini rastužila je ćelu našu brigadu, ali je Nada, sigurno, bila najtužnija — kazuje Vera Kremić. — Posle te nesreće dugo nismo videli Nadu raspoloženu i nasmejanu. Volela je velikog čoveka, volela ga iskreno, kako je ona jedino i mogla i htela, a ipak skriveno. I umela je to da sačuva za sebe. Znala je da je vreme ratno, da je čekaju za daći Partije, ranjenici, čitava bolnica. Za nju su borba i Par­ tija bili najvažniji. Među veoma značajnim pobedama iz log vremena su i rezultati borbe koju su tri batal jona Druge proleterske, za­ jedno sa Četvrtom i Petom proleterskom, vodila na Međuna­ rodni dan rada 1943, na Javorku kod Nikšića. Te snage su razbile četnike tzv. Nikšićke brigade i kompletan puk Italijanske divizije »Ferara«. Rezultat tih dvodnevnih borbi pro­ letera bio je blistav: 670 poginulih oficira i vojnika, 500 italijanskih vojnika, i 200 četnika zarobljeno, zaplenjeno 7 tenkova, 17 kamiona. 15 minobacača, 4 brdska topa, 8 m itra­ ljeza, 12 puškom itraljeza, 500 pušaka, 5 radio-stanica, itd. Ta dobra ratna vest sa pohoda grupe brigada za Crnu Goru bila je dovoljno velik razlog za iskreno ljudsko radovanje koje je partijski sekretar Nada podelila sa komunistima i svim ra­ njenicima i bolničkim osobljem, tim pre je r je u tome videla dosta simbolike: proleteri na dan praznika proletera celog svela zadali su jedan od sm rtnih udaraca svom najljućem klasnom neprijatelju — fašizmu. �U PAKLU SUTJESKE, PRED 250 RANJENIKA Uskoro su došli novi dramatični dani. Počela je »peta neprijateljeva ofanziva«. Nemci su sa svojim saveznicima i kvislinzima — u svemu oko 127.000 vojnika — krenuli sa svih strana protiv snaga Glavne operativne grupe NOVJ koju je predvodio Vrhovni štab i koja je brojala oko 19.000 boraca (među kojima je bilo oko 3.500 ranjenika). Iz pokreta su za­ tvorili nekoliko obruča oko tih premorenih, nepopunjenih, oskudno opremljenih jedinica i sabili ili na pasivnom i bes­ putnom zemljištu severne Crne Gore, Sandžaka i dela istočne Bosne. Pored drugih jedinica koje su imali na raspolaganju, Nemci su za ovu operaciju, u njihovim dokumentima nazva­ nu »Svare«, dovukli i svoju zloglasnu Prvu brdsku diviziju (iz Grčke, sa odmora i popune, posle pretrpljenih poraza na istočnom frontu) i puk bugarskih fašističkih vojnika, angažovali i osam artiljerijskih pukova i čitavu mešovitu diviziju avijacije. Nastale su teške i veoma dramatične borbe koje su tiajale čitav mesec dana — od 15. maja do 15. juna 1943. go­ dine. Te borbe u nas su poznatije po zajedničkom nazivu Bit­ ka na Sutjesci. U vreme »pete« ofanzive brigadna bolnica Druge pro­ leterske bila je velika, sastavljena uglavnom od lakših ra­ njenika, od kojih je većina i čitavu »četvrtu« ofanzivu pro­ vela u bolnici. Posle te ofanzive, deo pokretnih ranjenika iz Centralne bolnice, koii su ranije bili borci Druge proleter­ ske, došao je u brigadnu bolnicu. Među ranjenicima u brigadnoj bolnici bio je i Rade Smiljanić, borac Četvrtog bataljona. On je ranjen još na Kupresu i tokom ofanzive kretao se uz pomoć štapa, pa je, tako, sa štapom »uleteo« i u »petu« ofanzivu. Tokom ofanzi­ ve često se družio sa Nadom. To drugarstvo je još u Užicu bilo začeto. Nižu gimnaziju su učili zajedno, a kad su oboje konkurisali za prijem u učiteljsku školu Rade je odbijen — zbog slabog sluha. Sada, u vreme dugih pokreta ranjenika, oni su sc, katkad, i na to potsećali Brigadna kolnica nalazila se u Gornjoj Bukovici, raz­ bacanom seocetu, kod Žabljaka. U stvari, ćela bolnica bila je smeštena u osamljenoj šumarskoj kući. Dva prostrana odeljenja, zastrta slamom, prekrivena ćebadima i šatorskim kri­ lima — to je bila bolnica Druge proleterske. �Jednoga dana trebalo je dovesti nekoliko ranjenika iz Centralne bolnice u bolnicu Druge proleterske. Taj zadatak dobili su Nada i Rade Smiljanić. Njih dvoje su se javili ko­ mandi mesta u Žabljaku, pa krenuli prema Crnom jezeru da dovedu ranjenike. Uskoro, nemački avioni su počeli bom bardovati Žabljak. Njih dvoje su pobegli što dalje od kuća i našli se na prostranim livadama gde nije bilo zaklona. Kad su avioni počeli m itraljirati i okolinu Zabljaka, Nada je rekla Radu odlučno: — Lezi, Rade! — Daj da razmolavamo ovo moje ćebe, pa da se njime pokrijemo. Znaš, ne smemo poginuti ovako glupo, nasred le­ dine, moramo izvršiti zadatak... Začas su preko sebe navukli ćebe, tako da su, odozgo gledani, izgledali kao neka mala neravnina na livadi. Onako maskirani, bojom se nisu izdvajali od livade na kojoj trava još nije ozelenela, pa se iz vazduha nisu mogli uočiti, što im je spasio glavu. Avioni su leteli i m itraljirali okolo. Zahvalju­ jući snalažljivosti očvrslog i iskusnog borca Nade, njih dvoje su na vreme legli i tako vešto se maskirali da ih piloti nisu prim etili niti zakačili rafalom. Cim je bombardovanje pre­ stalo Nada i Rade su požurili prem a Crnom jezeru i odande odveli ranjenike u svoju bolnicu. U Gornjoj Bukovici bolnica je boravila više dana. Rade je taj boravak u selu zauvek zapamtio, ponajpre po tome šte je tu kandidovan za člana Partije. Ponajviše je i dosta dugo s njim radila Nada, priprem ajući ga za prijem u Partiju, da­ jući mu zadatke, proveravajući ga u njihovom izvršavanju. A kada je ocenila da je politički u toj meri zreo i odgovoran da može prim iti odgovornost komuniste, rad sa njim, onaj koji je neposredno predstojao pred prijem u Partiju, pre­ pustila je Grču Piščeviću. — Odvojio me Grco od ostalih ranjenika i počeo mi pričati da je doneta odluka da me partijska ćelija bolnice kandiduje za člana Partije, pa mi govori o zadacima, o odgo­ vornosti. — seća se Rade. — A ja se čudim i velim Grču: »Šta ti meni pričaš te stvari o Partiji, o kandidatima? Sve ja to znam. Ja sam skojevac odavno, a i Nada mi o svemu tome odavna dosta govori...« A on meni: »Dobro: znaš dosta, ali to ne znači da nećeš znati i više, da ne treba da znaš više.« Na­ da je to vreme bila partijski rukovodilac bolnice, u svakom poslu, kao i uvek, neum oran radnik, svakome od nas pouz­ dan drug, sestrinski zauzeta oko ranjenika... �Za vreme boravka u ovom selu bolnica je dala i neko­ liko priredaba za narod i ranjenike. Pored ostalih tačaka, nastupao je hor kojim je dirigovao Žika Avramović .lakođe ranjenik. — Dosta je ranjenika pevalo u tom Žikinom horu — seća se Rade. — I Nada i ja, iako oboje »besluhovići«, bili smo članovi hora. Žika me odredio da vodim pesmu »Oj Mo­ ralo«. Pevao sam, bolje reći morao sam, jer mi druge nije bilo, a nije ni ispalo loše, jer su me, srećom, drugi članovi hora »izvlačili«. Na toj priredbi imali smo i našeg popular­ nog »vrapca«. Njega su, ako se dobro sedam, pisali Nada i žika. Nada je dala dosta podataka za »vrabac« i unela u njega onu, samo plemenitim ženama svojstvenu meru du­ hovitosti i humanizma, žika ga je i pevao sa još jednim ranjenikom. A taj naš »vrabac« je, kao i toliko puta ra­ nije, bio pun bodlji ne samo na račun zlodela neprijatelja, već, koji put, i na račun naših sopstvenih slabosti, neukosti. I tada u Bukovici borci i narod su se od srca smejali. Dani »pete« ofanzive i za bolnicu Druge proleterske su bili preteški. Ali uprkos svim nevoljama, bolnica se držaia kompaktno, negovala ranjenike i izvukla ih ispred kli­ nova neprijatelja, istina s velikim naporima i samopožrtvovanjem. Pred samu ofanzivu u bolnicu je, na politički rad. upućena i Olga Živković. Pozvao ju je Krcun i rekao joj, kratko: — Olga, idi u bolnicu da pomogneš Nadi i Kostji... Osoblje bolnice Druge proleterske, koja je u ofanzivu ušla sa preko 200 ranjenika, u to vreme su pored Nade, Kostje i Olge, činili i Vera Kušec, Boško Vidaković, Grco Pišče\ić i drugi. Prema Kostjinom sećanju, jedno vreme bio je i Srećko Milošević. Bilo je tu više iskusnih i požrtvovanih bolničarki. Vera Kušec o tim danima govori i ovo: — Druga proleterska se uvek veoma dobro i nepre­ stano brinula o ranjenicima, o bolnici i njenim potrebama. Uvek nas je smatrala kao borbenu jedinicu. I u samoj »pe­ toj« ofanzivi, kad je bila velika oskudica u kadrovima i kad je svaki rukovodilac bio dragocen, slala nam je pojačanje i doturala nam uvek najbolje što je imala u onoj velikoj os­ kudici opreme i hrane. Pokreti, napori i nemaština bili su teški i za bolnicu i za ranjenike. Nada je tih dana punih borbi, pokreta bila izuzetno iscrpena. I pored svega, brinula se za svakog čoveka koji im je bio poveren, borila se da niko od ranjenika �ne izostane iz prem orene kolone, cla se ne izgubi. Ali je i sama, prem orena i iscrpena, padala u fizičke krize. — U vreme tih dugih i napornih pokreta imali smo oko 250 ranjenika — seća se Olga. — Kolona se otegla. Teš­ ko se ide. Ljudi padaju, pa se pokreću, traže pomoć. Nada se, sa nekim od osoblja, vraća, pomaže, određuje lakše ra­ njenike da priđignu iznemogle. Njoj je povremeno ponestajaio snage. Jedanput kad je zastala, zovnula me je i tiho ka­ zala: »Olga, ja dalje ne mogu. Ni trunke snage više ne­ mam. Molim te, vodi ranjenike. Bori se, ne daj da zaostaju, hrabri druge... Ja dalje ne mogu...« Ostala je tako Nada pored kolone, nemoćna. Nisam znala kako da joj pomognem — veli Olga. — Ali kad sam posle sat-dva zastala da vidim kako se kreću ranjenici — ugledala sam i Nadu u koloni. Našla je snage da ide. Znam nju dobro: osećaj odgovornosti učinio je da pri­ kupi i poslcdnju snagu i savlada sve napore. Bila je takva da je htela i umela da i sebe pobedi. Htela je da živi, da se bori, da sa proleterim a i narodom pobeđuje neprijatelja, neznanje, nemoć... U vreme najžešćih borbi proletera oko Sutjeske — i a Košuru, na Gornjim Barama, na Košuti i drugđe, bol­ nica Druge proleterske je bila najčešće u pokretu, a rede skrivena u šumi. Jednoga dana, u vreme pokreta od Suhe i prem a Krekovima, Nada je, opet sa Radetom Smiljanićem, upućena na važan zadatak. Kao i uvek, prilježno i krajnje odgovorno se prihvatila i tog zaduženja. Žurili su koliko su im najviše snage dopuštale i tek negde kod Krekova seli da predahriu. U blizini su ugledali razbacane sanduke. Bilo je očigledno da je m itraljeski rafal iz aviona pogodio tovamogkonja pa je i komora neke jedinice stradala. Oboje su prišli da vide šta ima u sanducima. Sve je bilo polomljeno, ras­ tureno, ali je u toj hrpi bilo i knjiga. Upravo po njim a su prvo i počeli da preturaju. Kada je naišla na roman »Mati« od Maksima Gorkog, Nada je povikala: — Rade, ovu knjigu ćemo da ponesemo! — Koja je to tako važna knjiga da je moramo poneti?! Vidiš da jedva idemo. Bolje da ponesemo samo ovo zavoja i špriceva što smo nakupili, je r pretovarimo li se — ništa od zadatka... — Ponećemo mi i špriceve i zavoje, itekako, ali i ovu knjigu, je r je veoma važna. Ti, sigurno, nisi čitao roman »Mati« čim tako govoriš. �— I nisam, pa šta?! A zašto bi pa ta »Mati« toliko i bila važna? — Eh, kako da nije važna! Mi smo se u Užicu gra­ bili ko će pre da je pročita i teško smo dolazili na red. često se knjiga mogla zadržati samo dan i noć... — Čuo sam to, ail je nisam čitao. — Mnogi je nisu čitali. Rade. Zato ćemo je i poneti. Evo, stavi je u tvoju torbicu, ti prvi da je pročitaš, a onda ćemo je, posle ove furtutme, daii da ide od ruke do ru­ ke boraca... Pored drugih, najnužnijih, potreba, roman »Mati« je »petu« ofanzivu preživeo u Radetovoj torbici. Iz obruča se, za proleterima, probila i bolnica Dru­ ge proleterske sa ranjenicima. Iako je u najteže vreme na­ ređeno da se ostavi sve što opterećuje ljude i komoru, što je značilo da sve sanduke sa opremom treba zakopati — bolnica je iznela svoj sanitetski materijal. Najveći i naj­ važniji deo te dragocene opreme sačuvala je Kremićka, sa odobrenjem partijskog sekretara Nade. Tako nije ostavljen sanduk u kome su bili lekovi, jod, špricevi, doboš sa steril­ nom gazom, itd. Reskirano je da se ne izvrši naređenje, iako je ono bilo posve jasno i Kremićki neposredno saopšteno. Odmah nakon ofanzive pokazaće se da je ta »neodgovor­ nost« bila dobrodošla. Prelazak bolnice preko ceste kod sela Rataja bio je vrlo težak. Ranjenici su se prebacivali po grupama. Jedna grupa bi se zadržala u šumi iznad sela dok se prva prebaci. Onda su se lakši ranjenici vraćali da pomognu težim ra­ njenicima da, i pod stalnim mitraljiranjem i bombardovanjem avijacije, pređu cestu. Vraćale su se, nekoliko puta. Nada i Olga. Pomagale su čas jednoj čas drugoj grupi. Na­ da je — iako i sama iscrpena od silnih poslova, danonoćno i u najtežim ratnim uslovima obavljanim za bezbednost i spas ranjenika — neumorno pomagala ranjenim drugovima da pređu i tu otkrivenu cestu, izbegnu smrt od avionskih rafala i zakorače u slobodu. Odatle, od sela Rataja, i za bolnicu su nastali bolji dani... Iz obruča je, na širok prostor, izbila i Druga proleter­ ska, pošto je, u toku jednomesečnih borbi, napravila ne­ koliko podviga po kojima je zauvek ušla u istoriju narodnooslobodilačkog rata naših naroda i narodnosti. Pre svega, tu su borbe na Košuru i Košuti, poznate po herojskom drža- 79 �nj ii proletera. Sada, prilikom probijanja brigade preko ko­ munikacije Sarajevo — Višegrad, negde kod Sjetline, izosta­ la je i mala Milena Siterica. Izgubila se. Tragali su za njom borci Četvrtog bataljona, tragali, ali je nisu našli. Pročula se ta vest u celoj brigadi, pa stigla i do Nade Matić. Ona je taj gubitak bolno doživela, tim pre je r se zbio kada je brigada tako reći izašla iz obruča, izbila na širok i slobodan prostor. I već je i ožalila svoju dragu Milenicu, kad se dogodila sre­ ća u nesreći. Milenica se probila kroz neprijateljske redove i usput se pridružila bratskoj Četvrtoj proleterskoj. Od radosti što se iz nevolje tako srećno izvukla, Milenica je te večeri divno pevala crnogorskim proleterim a, među koji­ ma je našla i svoju drugaricu Angelku Đurđić. Posle toliko dana opet je bila u svojoj Drugoj proleterskoj. Nada je to saznala i odmah, na prvom odmoru, dotrčala u Četvrti bataljon — da zagrli svoju Milenicu, da pogledom pomiluje draga lica prvoboraca svog bataljona, pouzdanih drugova sa duge ratne staze proletera. KAO DOBRA MAJKA, II I BRIŽNA SESTRA U jednom selu pod Vitezom, dok su delovi bataljona držali položaj duž puta koji vodi za Sarajevo, u prostranu kuću se smestilo tridesetak težih ranjenika. Ranjenici su se odmarali, a napolju se kuvao ručak; u kazanu je krčkalo meso. Ranjenicima je rečeno da će dobiti i hleba. To jc trebalo da bude prvi pošten obrok posle više od mesec dana muka i gladovanja. Dok su se ranjenici odmarali, prepriča­ vali svoje nevolje, s tugom spominjali one koji su ostali i željno čekali da ručak bude prigotovljen — ciknuo je nemački »šarac« i odjednom oočeo da rešeta kuću. Začas se razvila borba oko kuće. Kako je ko znao i mogao — po­ čeo se izvlačiti, a ostali su, nepokretni, Miladin Anđelić, teš­ ki ranjenik sa Košute, Milivoje Borović, Pera Višnjić i još nekolicina. Kad nije znao šta drugo da uradi, Miladin, heroj sa Košute, prikupio je ono oružja što su ostavili ranjenici dok su su se izvlačili iz kuće, privukao k sebi mašinku i ne­ koliko bombi i rešio da se bori dok ima sa čim. Oprezno je čekao da se na vratim a pojave Nemci. U tom čekanju, dok se borba slišavala i odmicala od kuće, na vratima se, za Miladina izenadno, pojavio Kostja, komesar bolnice. On je, u vreme izvlačenja ranjenika iz bolnice, čuo da je Mila­ din ostao, pa se vratio po njega. Izneo ga je, popeo na konja �i odveo preko šume kuda se izvlačila bolnica i jedinice iz zaštitnice. Olga Kojadinović je izvukla Peru Višnjića i po­ pela ga na konja. Nada je, svojom hrabrošću i prisebnošću, značajno pomogla da se ranjenici iz te teške situacije iz­ vuku bez gubitaka. No ona ni tada, kako se seća Pera Višnjić, nije bila govorljiva; naprotiv, ostajala je dosta ćutljiva, ne odajući, kao i nikada u svom delovanju, utisak »ra­ toborne revolucionarke«, ili energičnog partijskog rukovo­ dioca: — Više je ličila na dobru majku koja je brinula o svojoj deci, na brižnu sestru koja bdi nad svojom braćom. Za svoje probleme i teškoće nije toliko brinula, ali je sa bolom i teškoćama svakog pojedinca oko sebe bila vrlo emotivno vezana. Posebno je brinula o ranjenim drugovima. Često je ra­ mena podmetala pod nosila sa ranjenikom Iako svcsna da rat zahteva žrtve, svakome je htela da pomogne, svakoga da ohra­ bri. da svakom bude: i majka, i sestra, i drug u borbi, i prijate­ lj. Svoje probleme je držala duboko u sebi, za sebe. Glas joj je bio tih, gotovo nečujan. Pomalo je vrskala kad govori; ima­ lo se utisak kao da nekome tepa. Najviše je nosila pantalone pumperice i vojničke cokule, a oko vrata šalčić. Uvek je i po­ sebno bila zabrinuta za svog brata Boška; želela je da ga ne­ kako sačuva, u tom ratnom košmaru... Tokom jula i avgusta brigada je boravila u istočnoj Bosni. U to vreme vodila je više borbi protiv Nemaca, »vražje divizije« i četnika. Nada je, sa saradnicima u bolnici, radila danonoćno, održavala sastanke komunista, ranjenika i osob­ lja, razgovarala sa ljudima o njihovim problemima, delila s njima radosti i tugu, za svakoga našla savet, priču o srećnom ishodu, pobedi. Sada se Nada trudila da nadoknadi sve ono što je od'agano ili izgubljeno u vreme ofanzive i neprekidnih pokreta u izuzetno teškim uslovima, kad je politički i partijski rad morao biti podređen jedinom cilju — sačuvati svakog ra­ njenika. Svaki trenutak Nada je koristila da razgovara sa komunistima, da odabere i pripremi novog kandidata za čla­ na Partije, da podstiče ljude oko sebe da uče i šire svoje vi­ dike, kako bi im život bio bogatiji i lepši, a njihov udeo u zajedničkoj borbi veći i značajniji. Radovala se uspesima ćele brigade, ali posebno uspesisvojim drugovima iz bataljona, gde bi osvežila uspomene, 3{sod ‘b o iu ia i ? miz!iq ft e p js ofiu oSnp afoij ouo uz ejeiidn es Euiijajsns ejBAopcj on M?.\ft euof|e}eq ‘So^oizft ‘Soas eiu �jednog sastanka političkih radnika, dugo je sedela sa Mir­ kom Popovićem. N jih dvoje, dugogodišnji školski i ratni dru­ govi, uvek su imali o čemu da razgovaraju, nemajući jedno pred drugim tajni. Živo su raspravljali o brigadi, bataljonu, 0 političkom i partijskom životu, o sebi, svojim drugovima i drugaricama; u pričama su se vraćali u svoje Užice, u uči­ teljsku školu. Katkad bi se pitali: šta li je sa njihovim vršnja­ cima koji su tamo ostali u vreme prve ofanzive, kako li su oni prošli... Nada je M irku govorila o sebi, svome radu i tome ko­ liko drugi cene njen rad. Govorila je, kao i uvek, otvoreno, sa svom iskrenošću, samokritički: — Nisam zadovoljna sobom i svojim radom. Radim dosta, ali mogu i više da postignem. Čini mi se da mogu više da napredujem , da rešavam i odgovornije i složenije zadatke, da se efikasnije borim sa problemima. Ali, vidiš, izgleda da odgovorniji drugovi od mene ne misle tako. Dugo sam na istoj dužnosti. A osećam, mogla bih i više dati... Mirko ju je pažljivo slušao, sedeći pored nje, u šljiviku u kome su se grane povijale pod bogatim rodom već uzrelih plodova. Cupkao je travu, odobravao to što mu je Nada govorila. — Pravo da ti kažem, Mirko, želela bih da se opet vra­ tim u naš bataljon. Da i tamo budem partijski radnik i bo­ rac. Koliko mogu da ocenim, više se ceni rad u borbenoj je ­ dinici, nego u bolnici. Istina, ja sam dobro videla šta znači bolnica, koliko osoblje tamo radi, koliko se žrtvuje i bori za svakog ranjenika. Sigurno mogu da kažem da je rad u bol­ nici ravan onome što daju borbene jedinice. Ali, ne misle svi tako. Zato bih želela, kažem ti iskreno, jer te dobro poznajem 1 volim kao druga, pa mogu da budem otvorena — htela bih opet u naš bataljon... PARTIJSKI SEKRETAR ĆETE Nekoliko dana posle tog Nadinog i Mirkovog susreta, brigada je iz istočne Bosne krenula prema Foči i Sandžaku. Ubrzanim maršem je krenula prem a sandžačkim garnizonima koje su držale italijanske trupe. To su bili dani kada se oče­ kivala kapitulacija Italije, pa su preduzimane akcije da se Uspomena iz Prijepolja: Nada Matić (s to ji), sede: Đorđe Martinović poginuo u borbi na Prijepolju decembra 1943), Zaga Stojilović-Antunović i Milena Siterica (poginula aprila 1944. na Katićima). �mM&M- �italijanski garnizoni napadnu i što pre likvidiraju. Žureći pre­ ko Foče, Druga poleterska je, sa drugim jedinicama, oslobodila Pljevlja 22. septembra 1943. godine. Sa rasplamsavanjem borbi u Sandžaku, povećavao se i broj oslobođenih gradova u dolini Lima i Tare: Bijelo Polje, Berane (danas Ivangrad). Andrijevica, Kolašin, Nova Varoš, Priboj. Delovi italijanskih divizija su prešli na stranu Narodnooslobodilačke vojske. U Drugu proletersku je došao veliki broj novih boraca. Borbe protiv Nemaca i četnika su vođene na sve strane. Bataljoni Druge proleterske su prodrli čak do Zlatibora... Nadi se ispunila želja — vratila se u svoj, Užički, bataljon, na dužnost partijskog rukovodioca Treće čete. Ali je u četi, umesto starih poznanika, zatekla mnogo novih, nepo­ znatih boraca. U Prijepolju se često viđala i sa bratom Boškom, koji je neprekidno ostao u svom bataljonu. Njen dragi Mirko Popović, pak, ubrzo odlazi iz ove stare sredine, gde je. gotovo dve pune godine, bio partijski rukovodilac čete. Sad je otišao na novu dužnost, u Treću proletersku (sandžačku) brigadu. Tog rastanka sa starim drugovima, sa svojom če­ tom, on se ovako seća: — I ja sam, podstaknut onim Nadinim razmišljanjem o sebi, izloženim preda mnom u šljiviku u Živinicama, javno rekao da sam nezadovoljan sobom i svojim radom, kazao da mogu više da radim i krupnije zadatke da obavljam. I doneta je odluka: idem na novu dužnost, ali ne u Drugoj proleter skoj, nego u Trećoj sandžačkoj. Teško mi je došao taj od­ lazak. Pamtim i danas: u Prijepolju se oko mene okupili Ješo Popović, Dragoslav Novaković Muto, Isak Samokovlija Kic i drugi. Ješo je poveo, a drugi prihvatili, setnu pesmu: Jato ptica napušta svoj kraj. Da se vrati kad nastupi maj... Ta pesma me još više rastužila, vezala za drugove s kojima sam proveo najteže dane u neprekidnim okršajima tokom više od dve godine. Nada se u Prijepolju susrela i sa Milojkom Drulovićem Cičom, još jednim od svojih školskih drugova. Ciča je dugo, u najtežim ratnim uslovima, bio sandžački gerilac, pa je i sam susret sa Nadom doživeo radosno i s oduševljenjem. Taj susret Milojko je ovako opisao: »Početkom oktobra Druga proleterska brigada je bila u Prijepolju. Petnaestak dana pre njenog ulaska u grad bio sam imenovan za sekretara Oblasnog komiteta SKOJ-a za San­ džak. Došao sam u Prijepoljc na sastanak skojevske orga- �nizacije, koja je bila brojna i vrlo aktivna. Sreo sam Nadu, gotovo posle dve godine. Poslednji put, koliko se sedam, vidcli smo se u Novoj Varoši, pred povlačenje preko Lima. Ob­ radovao me taj susret sa Nadom — sa kojom sam počeo sri cati prve komunističke ideje. Nada je odlično izgledala. Na sebi je imala nešto kao englesku vojnu uniformu (široke pantalone uvučene u bele vunene čarape, nove vojničke crne cipele, malo nakrivljenu tiiovku — sa srpom i čekićem :— na njenoj gustoj kratkoj potšišanoj smeđoj kosi. široki opasač, nemački pištolj). Opa­ ljena suncem, sada — najzad, odmorna, izgledala je besprekorno uredna. Bila je nadprosečne visine, prilično snažno gra đcna. Najpre smo razgovarali o našim drugovima iz generaci je. Većinom su bili u Drugoj brigadi. S tugom smo konstatovali da je mnogo drugova iz našeg razreda već izginulo: Ko­ kica, Vule Pupavac, Cizo, Bota. Milena, Slavko, Života i dru­ gi. Od Nade sam saznao da je Mirko Popović u Trećoj prole­ terskoj, a Milić Maksimović i Dragoslav Mitrović u istočno-bosanskim jedinicama. Ispričao sam joj sudbinu moje jedinice, koja je bro­ jala 46 boraca. Po naredbi Vrhovnog štaba, maja 1942. godi­ ne, lormirana je od odabranih boraca iz dva Zlatarska batuljona — Zlatarska gerila sa zadatkom da se bori u pozadini neprijatelja. Za 14 meseci borbi, svega 13 mojih drugova bora­ ca ostalo je u životu. Ispričao sam joj kako sam tada, maja 19-12. godine, sa dužnosti zamenika komesara Drugog zlatar­ skog bataljona, postavljen za političkog komesara te jediniu neprijateljskoj pozadini. Toliko pogibije naših drugova za nas oboje bile su ve­ like traume, mada smo znali da drugačije ne može biti. Ni­ sam tada ni slutio da ćc se taj bilans još surovije završiti. Iz našeg razreda — od 26 boraca, većinom sedamnaestogodišnja­ ka, koji su pošli u oslobodilački revolucionarni rat 1941. go­ dine, ostaće na kraju rata svega trojica u životu: Dragoslav Mitrović, Mirko Popović i ja. Ratni dnevnik koji sam vodio i koji sam nosio u tor­ bici smatrao sam delom svog intimnog sveta. Nikome ga do tada nisam pokazivao. A sada sam ga pokazao Nadi. Ona je ostala i poslednja ličnosti kojoj sam pokazao i pročitao neke redove svog dnevnika. Bila je to poveća sveska, formata džep­ ne knjige, u platnenom čvrstom povezu sa oko 250 listova, u kojoj su se, u stvari, nalazila tri dnevnika: najpre je dnev- �nik vodio Rifat Burdžović, isključivo beležeći partijske karakteristike članova P artije u brigadi. Jezdo Lović (radnik, beogradski komunista), koji je Tršu, posle po­ gibije, nasledio na dužnosti zamenika komesara Treće pro­ leterske. beležio je partijske sastanke brigadnog i drugih ko­ miteta i njihove zaključke; ja sam u istoj svesci, posle pogibi­ je Lovića, vodio svoj intimni dnevnik, gotovo stideći se pred ozbiljnošću i strogošću prve dvojice. Nisam oklevao da ga Nadi pokažem, je r bili smo istog uzrasta (takoreći još smo rasli), imali smo istu veru i zanos, imali smo staro blisko drugarstvo. Bila je zrela i divna jesen. K aldrmisana ulica prijepoljcka bila je puna graje od vojske i omladine. Jurili su gore-ciole. Uveče smo zajedno gledali priredbu I bataljona Druge proleterske, dopadljivu i punu humora. Pokazala mi je bri­ gadni list »Bez predaha« i jedan duhovit i aktuelan crtež-karikaturu: partizan trebi vaške po košulji, a ispod »karikatu­ re« reči popularne romanse uoči rata; »I te tvoje nožice sitno koračaju, m ira mi ne daju, tužan sam ja...« Razgovarali smo i o tome kako ćemo nakon rata, — makoliko on trajao, a imali smo osećanje da neće dugo tra­ jati — moći normalno nastaviti naše školovanje. To smo to­ liko želeli. A Nadi je najviše pristajalo da o tome govori, jer je bila odlična učenica. Poklonila mi je jednu svoju fotografiju, napisavši na poleđini, jednostavno, kakva je ona bila: »Drulu od Nade, Prijepolje...« Tu fotografiju sam, nekoliko godina posle oslobo­ đenja, pozajmio Nadinoj majci Lepi da je »prekopira«. Bri­ nem — da li je još kod mene. Već je dugo nisam video. Ćovek stalno odlaže da sređuje stare, dragocene uspomene, rezervišući posebno vreme za to, a ono se stalno iskrada i beži. Na toj fotografiji Nada je sama, negde u Bosni, u partizanskoj uniformi, jednom rukom podbočena, stoji na steni, zamišlje­ na i zagledana u daljinu. To je, zaista, filmska slika njene skromne naravi, njenog duha, nenametljive i stalne zanesenosti idejam a i snovima koje ona i njena generacija nije samo sanjala, već i ostvarivala, ne pitajući za cenu. Nisam mogao ni pomisliti da će to biti i naše poslednje viđenje...« �t e šk e r a n e sa PRODORA u SRBIJU U limskoj dolini Druga proleterska je imala mnogo okršaja. U jednoj borbi iznad Pribojske Banje, u vreme bor­ be protiv četnika, ranjen je i Dragoslav Novaković Muto, ko­ mesar čete. četnički minobacač je za svega pola časa borbe izbacio više boraca iz stroja proletera. Nada i Stana Ćulibrk izvukle su ranjenog Muta sa poprišta borbe. Odmah tu, u jednoj zaravni. Nada mu je dala injekciju. Igrom slučaja, ona se u vreme borbe, kao zamenik komesara čete, našla blizu Muta, njenog poznanika još iz Užica. Mutu su ostali u sećanju mnogi partijski sastanci iz vremena kad je Nada bila partijski rukovodilac čete: — Partijski sastanci su uvek bili analiza rada i postu­ paka ćele jedinice i svakog pojedinca, svakog člana Partije. Nada je umešno vodila te sastanke, dobro ih usmeravala, zna­ jući kad treba i prema kome da bude blaža ili oštrija. Uvek je to umela tačno da proceni. A sastanci su uvek bili zanim­ ljivi. Svi komunisti su uzimali reč. Bilo je često i neslaganja u ocenama oko držanja pojedinaca. Nadina smirenost i smi­ sao da tačno proceni svačiji rad i doprinos zajedničkoj stvari uvek su bili korisni. Njeni zaključci redovno su bili zreli. Go­ tovo nikad se nije dogodilo da komunisti budu nezadovoljni ocenama koje je Nada davala. Tih dana proleterske jedinice oslobodile su Priboj. U slobodnom gradiću na Limu susreli su se mnogi ratni dru­ govi iz raznih jedinica, proleteri i Krajišnici. Nada je na so­ kaku, iznenadno, srela Stanku Laković koja je još prošle je­ seni, u Krajini, otišla u Petu krajišku diviziju. — Ne znam ko je bio radosniji od nas — kaže Stanka. — U oslobođenom Priboju na ulici smo se našle: Nada, Milenica, Dana, Angelka. Mara i ja. Ja sam već dugo bila s Kra­ jišnicima među kojima sam se osećala kao među svojim Užičnima, ali kad sam srela toliko mojih drugarica, a naročito Nadu, bila sam presrećna. Mnogo sam saznala toga dana. Najviše smo govorile o onim drugovima i drugaricama kojih više nema, koji su ostali na poprištima borbi. Opet su Nada i Stanka, u drugom pričanju, »otputovale« u Užice, u grad svoje mladosti. Vezivale su ih za grad i mnogobrojne žrtve mladih koji su iz Užica pošli u oslobo­ dilački rat, a već su prestali koračati u borbenoj koloni. Du­ go, dugo Nada je govorila o svojim borcima u četi, o člano­ vima Partije, o skojevcima, bombašima. Mnoge je hvalila, ra- �dujući se sa Stankom, tome što mladi ljudi stiču iskustvo, napreduju, postaju sigurniji, izrastaju u rukovodioce. A onda su, u pričanju, opet pošle u Užice, svojima. Nada je govorila: — Draga m oja Stanka, ponekad dugo mislim o mami i 0 tome kako je podnela toliku nevolju da živi bez nas troje. Zamisli: Vera, Boško i ja smo toliko daleko od nje. Ona si­ gurno ništa ne zna o Verinoj pogibiji, niti o nam a dvome. Tamo je teror strahovit. Bila joj je puna kuća dece, mladih, a odjednom ostala samo sa malim Fićom. Samo da dođem jednom u Užice, da ga oslobodimo, želela bih da što pre na­ đem moju Lepu, da je zagrlim i da se od nje ne odvajam, da je povedemo sa nama. iMora da joj je svakog dana i noći le­ deno oko srca, je r znaš kako m ajka voli decu, naročito ko­ liko tuguje za njim a — kad živi u neizvesnosti, kad ne zna čak ni da li su živa... Lepa je, stvarno, živela u mukama, ali uvek hrabro, uspravno. Nedićeva policija joj nije dala mira. Tadašnji šef policije u Užicu, Ljubojević, rekao joj je u oči: — Šta hoćeš, Matićka?! Svi su ti poginuli: i Vera, i Na­ da, i Boško!.. Majka Lepa je i to dostojanstveno oćutala, prigušujući u sebi bol. Govorila je Nada o ocu Vukadinu, koji je pošao putem svoje dece — u oslobodilačku borbu. Kao oca troje boraca oslo­ bodilačkog rata, vlasti su ga počele surovo progoniti. A on, iako bivši policijski činovnik, bio je sa svojom decom. Patriotski duh je plamteo u njemu. Prkosio je nepravdi i teroru. Dva­ put je odvođen u logor na Banjici. Nešto kasnije deportovan je u Mathauzen, gde je i spaljen 22. jula 1944. godine. Ofanzivne operacije jedinica NOVJ prem a Srbiji preduzimane su odlučnije i češće. N ajpre Druga proleterska, u decembru 1943. i početkom januara 1944. godine, dopire do Ivanjice i uspešno se tuče protiv četnika, Bugara, Nemaca. Samo dva meseca kasnije dve divizije — Druga proleterska i Peta krajiška, preduzele su širi i snažniji prodor, brzo stižući čak do Ibra. Međutim, ovde je neprijatelj prikupio jake snage. Tu su Nemci, Bugari, četnici, nedićevci i belogardisti sve sile uperili protiv te dve divizje i njihovog daljeg prodora. 1 odista, divizije NOVJ u lim danima nisu mogle da se probi­ ju preko Ibra i prodru prem a Kopaoniku i Rasini. Protiv tili združenih neprijatelja tukao se, u sastavu Druge proleterske i Četvrti bataljon. U jednom sudaru sa bugarskim fašistima, u selu Marinkovićima, pod planinom Radočelom, teško je ra­ njena Nada Matić, partijski rukovodilac ćete. Rane su bile te- �ške, najteže što mogu biti. Parčad minobacačke granate raznela su joj oba kuka. Nada je morala na nosila, a na njima je mogla ležati samo potrbuške. Nikud nije mogla da se okrene, da se pomeri i odmori. Od tog zlosrećnog dana pa za puna dva meseca trajaće Nadina tužna odiseja — na nosilima. Brigada se borila protiv četnika po Dragačevu, a za­ jedno sa Četvrtom crnogorskom ih razbija, naročito u Kaoni. Grupa proletera izlazi čak na planinu Jelicu sa koje puca po­ gled iz snova — na već ozelenelu kićenu Šumadiju. A Nada se za to vreme muči na nosilima. Tuguje, herojski podnosi uža­ sne bolove, ne žali se na muke ranjeničke. I često pita: gde je Užički bataljon, kako je prošla njena, Treća, četa u bor­ bama. Zbog razvoja događaja u Dragačevu i oko Ivanjice, giupa divizija se izvlači iznad Ivanjice, preko visokoplaninskih predela prema Zlatiboru i Užicu i Valjevu. Bili su to neviđeni napori za borce i za konje, a za ra­ njenike najteži. Zakasneli snegovi planinski, duboki, teški za gaženje, otežavali su kretanje boraca, nošenje ranjenika. Lu­ ne u svom i Nedovršenom dnevniku« beleži te stravične po­ krete brigade: »...Jedva smo konje izvukli na brdo. Morali smo po prtini prostirati svu ćebad i šatorska krila da konjima noge ne bi upadale u sneg... Sa Čemerna idemo niz planinu, sneg je do pod pazuho... a konji se kotrljaju i valjaju. Sve smo ih morali rastovariti i ljudi su saneli stvari...« Nada je putovala sa brigadom, na nosilima. Oko nje su bile Ang 'ka i Stana Đurđić, Mara Kusturić, Vera Kušec, Desa Vuksanović, Zora Gulin... Negovale su je, previjale, ali i ćutke. krile suze, plašeći se najgoreg. Na bespuću Golije, red je došao na Nadin bataljon da nosi ranjenike. Nada je le­ žala, kao i uvek, potrbuške i tužno je upinjala snagu da po­ digne glavu, da makar pogledom pomliuje svoje borce, čla­ nove Partije svoje čete, komandire, komesare, bolničare. — Ne boj se Nado — govorili su borci. — Sve ćemo mi izdržati i pobediti... Tvoja rana je teška, ali ti si u sto bit­ ki pokazala da si jača od svake rane... Slušala je Nada drage glasove svojih drugova. 1 nemo spuštala glavu na nosila. Pri tom bi tiho govorila: — Žao mi je što toliko mojih drugova mora da se mu­ či oko mene. umesto da se bore, da budu odmorniji za nove berbe. �— Naš bataljon je nosio Nadu preko snegova Golije. Razgovarao sam sa njom, dugo sam išao pored njenih nosila — pam ti K ostja te tužne časove. — Na rastanku, u Gleđici, kad smo ranjenike predali našem Trećem bataljonu, stao sam pored Nadinih nosila da se pozdravim. Podigla je glavu sa no­ sila i rekla mi »Doviđenja, Kostja«. Bio sam užasnut koliko se istopila od ranjavanja. Onako snažna devojka i borac po­ čela je naglo kopniti. »Jao, moj Kostja, teško li je na nosili­ ma...« — govorila je. »Biće dobro, Nado. Strpi se« — govo­ rim joj na rastanku, a znam da i sebe varam. Grlo mi se ste­ že dok bataljon odlazi... Dok brigada nastavlja m arš i odbija napade Bugara i četnika, stiže novi udarac i za Nadu, i za Užički bataljon, za brigadu. U dahu, u sekundi, minobacačka granata bugar­ skih fašista ugasila je još dva mlada života, dve lepe devojke, dva borca — Milenu Sitericu i Miču Đorđević. Negde tih da­ na, štab brigade doneo je odluku da i njih dve izvuče iz če­ ta, iz streljačkog stroja, da ih sačuva. Obadve su prekomandovane u kulturnu ekipu. I na nesreću, tog kobnog dana, minobacačka granata pogodila je — pravo u kulturnu ekipu. To je bio još jedan udarac za Nadu pored njenih teških muka. N jena divna Milenica, devojče sa Uba, neće joj više nikad nežno pričati o svojoj baki, ni o svome bratu koji je 1941. ostao u zatvoru. Neće više od nje čuti divnu pesmu par­ tizansku »Teci, teci Taro, kroz kanjonske dubine...« Lunetov »mali čvarak« ostao je na večitoj straži na Kušićima. ODISEJA NA NOSILIMA Nadine nevolje bile su sve veće. Rane su užasno bolele. Kako se seća Vera Kušec, i po tri puta dnevno su je previjali, neretko i na njen zahtev. — Angelka, dođi molim te — govorila je Nada često na zastanku kolone ranjenika. — Previj me, biće mi lakše. Posle svakog previjanja bolovi bi minuli, ali za kratko. Kad je brigada prolazila iznad Brekova, i dalje prema obroncima Zlatibora, s ranjenicim a se, u brzom maršu, mi­ moilazio i Nadin bataljon. Nada je opet pridilga glavu, za­ gledala se u kolonu, prepoznala Milovana Đokanovića i poz­ vala ga: — Đokane! Zastani časak... Đokan je prišao nosilima, a Nada mu tiho kazivala: �— Poručila sam tvojoj majci da si živ i zdrav. Jedan sveštenik je pitao za tebe. Rekla sam da javi tvojoj mami. Javiće pop, budi siguran, i majka će se obradovati... Kad je kolona nosilaca ranjenika zastala, do Nade je stigao i brat Boško. Seo je uz nju, nežno zagrlio obadve njene ruke i slušao njene tople, sestrinske reci. U jednom trenutku Nada je zajecala misleći na svoje nevolje: — Boško moj, učini mi jednu uslueu. — Koju, Nado? — Vidiš da od mene nema ništa! Pomozi mi da — umrem! — Nado, ne gubi veru. Jača si ti od svih nevolja. Ti ćeš pobediti... Govorio je to Boško, gledao čas u Nadu, čas bi oba­ rao pogled. I tada je video da je Nada obrisala suze. — Doviđenja, Boško. Pozdravi naše drugove i bataljon. Pozdravi moju četu... U noći, dok se brigada sa Zlatibora spuštala prema pruzi Uzice — Požega, Angelka je stalno išla pored Nadinih nosila i slušala njene reči: — Vidiš, Angelka, koliko se drugova muči oko mene... — Nado, ne brini se za to. Svi će tebe nositi i kad im snage ponestane. Nada je ćutala za časak, pa se opet tiho oglasila: — Evo nas nadomak Užica i nešto mislim: kako će to biti tužno ako uđemo u naš grad a ja na nosilima! Neću mo­ ći da vidim one moje čarobne ulice, one divne kuće, one najlepše ljude na raskršćima moga grada. Kako će to biti ža­ losno... — Ako oslobodimo Užice — biće bolje i za ranjenike. Znaš, tamo ima dobro uređena bolnica, i hirurgija u njoj. I tebi će pomoć brže stići... To su bile iskrene želje borca sa užičkih ulica. Ali, neprijatelj je još bio suviše jak i nije puštao komunikacije i važne gradove. U diverziji koju su izveli proleteri na pruzi između Užica, u poslednjem trenutku — kad je trebalo likvidirati grupu fašista koji su se bili sakrili ispod lokomotive prevmutog voza — pao je zamenik komandanta brigade, omiljeni Lune. Junak, ponos brigade, srednjoškolac koji je još juna 1942. godine postao zamenik komandanta Druge proleterske, prestao je da korača ispred brigade, gotovo na pragu svoje rodne kuće u Dobrodolu (danas Lunovo Selo). Za nekoliko �dana otišli su i »mali čvarak« — Milenica, i njen »džin na konju« — Lune, oboje ljubimci brigade. Druga proleterska lomila je prepreke pred sobom. U rano proleće, dok su u užičkom kraju cvetale jabuke i treš­ nje, proleteri su prodirali prem a obroncima Maljena, nado­ mak Valjeva. U gotovo neprekidnim sudarim a sa neprijate­ ljem padali su borci, junaci. Na Mravinjcima, prvog maja, u bombaškom pohodu ispred Nadinog bataljona, kako je inače često išao i u mnogim drugim okršajima, junački je pao i najbolji bombaš Druge proleterske Savo Jovanović Sirogojno. Poginuo je i Aleksandar Jovanović Otrov, a samo dan kasnije i Đurađ Zrilić, krajiški junak, komandir Nadine čete... Ocenivši da dalje, prem a Valjevu i Šumadiji, ne može piodreli, grupa divizija pravi novi m a n erar— izvlači se preko Varde, Kadinjače, Tare i Zlatibora — prem a oslobođenoj te­ ritoriji u Sandžaku i Crnoj Gori. Nadina odiseja na nosilima se produžavala. Muke bi­ vale sve veće. Ali njene drugarice su pored nje: i Vera, i Angcika, i Mara, i Kremićka. Previjaju je, hrabre je, a vide — leka joj ne može biti. Dekubitis je zahvatio obadva kuka. Kad se odmaknu od nje, zaklone se i brišu suze. Nema tih očiju koje ne bi zasuzile za Nadom, još kad vide šta je čeka. PROLETERSKI PODNELA MUKE Na Tari je bolnicu Druge proleterske preuzela Četvrta crnogorska. Uvek su te dve brigade bile čelik drugovi. Njiho­ vi borci, komandiri i komesari voleli su se kao prijatelji i najpouzdaniji drugovi u borbi, u okršaju, u nevolji. Crno­ gorci su nosili ranjene proletere, među njima i Nadu, kao svoje borce, kao najrođenije. U oslobođenom Bijelom Polju došli su među ranjeni­ ke Kostja, Vera, Angelka. Da još jednom vide Nadu. Nada je tiho zovnula Angelku: — Sedi pored mene, m akar časak. Angelka je prišla i sela, želeći da se nasmeši, da obra­ duje Nadu, ali nije mogla. Srce se skamenilo, samo što ne jaukne od bola. — Angelka, šta misliš, ali mi iskreno reci: mogu li preživeti? — Izdrži još malo, draga Nado. ćuli smo da u Kolašinskim Poljima, u bolnici, ima jedan Italijan, hirurg... �Vera i Kostja dugo su sedeli pored Nade. Držali njene ruke u svojima. Vera joj je gladila kosu... Prebacili su je u Kolašinska Polja, gde je, u partizan­ skoj bolnici, bila u istoj sobi sa Mikulom Terzićem, borcem Prvog bataljona. On će biti i jedini svedok njenog kraja. Mikula je teško ranjen na užičkoj pruzi, kad je poginuo Lune. Kao stari ratni drugovi, Nada i on su dobro znali jedno dru­ go, a sad su oboje bili na velikim mukama. Nadi je, svaka­ ko, bilo teže. U nevoljama su jedno drugo hrabrili, ali i prekorevali — naročito kada bi se koje požalilo na bolove. Mikula nije mogao da izdrži užasne bolove, pa je jaukao na sav glas. Nada bi ga tada prekorila: — Mikula, Mikula, kakav si mi ti proleter kad ne mo­ žeš da podneseš bolove!.. Mikula bi se naljutio i okrenuo na drugu stranu. — Prošlo je najviše desetak minuta dok sam se opet okrenuo prema Nadi i iznenadio se kad mi se učinilo da spava — tužno priča Mikula. — Zovnem je: »Nado!« Ona se ne pomera. Opet zovnem. Ništa. Napregnem se i pružim ru­ ku. Dodirnem je, ona topla. Uhvatim da opipam puls, kad — srce stalo... Stanka je dvaput dolazila u bolnicu, Nadi. Zadnji put joj je donela dva paketića: u jednom lek, u drugom ne­ koliko kolača. Ali toga dana su Nadi, još pre Stankinog dola­ ska — odali posmrtnu počast. Doktorka Šaša Božović je kasnije pričala da je nad Nadinim grobom ispaljen počasni plotun. U istom danu, u istoj bolnici, umrla je, posle duže bo­ lesti, i Slobodanka Nedeljković, bolničarka i referent sanitetta Prvog bataljona, Nadina drugarica, učenica učiteljske škole. Krasna devojka i pouzdan drug, razbolela se u ratno vreme i u oskudici lekova nije mogla biti izlečena. Slobodankom se ponosio njen bataljon, videći u njoj uzor — druga­ ricu. Ona i Nada su umrle u istoj bolnici i u istom danu, a da jedna za drugu i u tim poslednjim danima i časovima nisu znale... Tužna vest o Nadinoj smrti brzo je stigla u Drugu proletersku, njen Užički bataljon, njenu Treću četu, njenu bolnicu. Svi su dobro znali da je bilo malo takvih uzora ko­ muniste, borca i čoveka kao što je bila Nada Matić, zbog čega je Druga proleterska imala koga da žali. — I mesec dana posle Nadinog odlaska u Polja, u mo­ jim ušima je odzvanjao njen glas: »Angelka, dođi!..« Nikoga �u brigadi nije bilo ko nije voleo Nadu, ko je nije od srca ža­ lio — lužno kazuje Angelka. Vera Kušec u svojim ratnim beleškama, nikom proči­ tanim i nigde objavljenim, piše: »Andrijevica, 13. juna 1944. godine. Već smo 15 dana na odmoru. Opet sam upravnik bo­ lnice. Još po dolasku u Crnu Goru um rla mi je Nada, tamo u Poljima... Ješo je otišao u Italiju. I Kremićka. Kažu da se tamo nalazi oko 5.000 naših ranjenika. Kamo sreće da smo i iz Srbije imali mogućnosti da tamo transportujem o ranjenike. Možda bi i Nada bila živa? Ovako, umrla je daleko od nas — kao siroče... I nešto kasnije: »Tara, najlepša planina preko koje smo prešli, a naj­ crnji su mi to dani koje sam doživela. Zar bih ikada mogla da zaboravim one Nadine oči što me gledaju, glas što jedva čujem: — Vera, ne vidim te. Ništa ne vidim... Priđi bliže da te vidim... A ja ne mogu da izdržim... Nikad više neću čuti njen glas i nikad neću im ati boljeg prijatelja nego što mi je bila Nada...« Nada Matić, borac i komesar, bolničarka i heroj koji je izdržao najveće muke ranjeničke ležeći na nosilima puna dva meseca, i to bez jauka, prestala je da maršuje u bor­ benoj koloni Druge proleterske. Nije stigla u svoje Užice da zagrli mamu Lepu i malog brata Fiću, da sazna da je i tata Vukadin um ro na putu kojim su još 1941. krenula njegova deca: Nada, Vera i Boško; puta s kojeg se Nada i Vera neće vratiti... Lepa i Fića su čekali Nadu i Boška među oslobodioci­ ma Beograda. Kad su saznali da se tamo bori i Druga prole­ terska otrčali su u Pekov štab — da ih traže. Tamo, na žalost, ništa nisu saznali. Onda je tetka Zora, sestra Lepina, ugledala Boška na paradi jedinica kroz oslobođeni Beograd. I s Lepom odjurila na Voždovac. Tamo je već Lepa izljubila Žiku Bakovca, misleći da je Boško. Uskoro, došao je Boško sa Dokom Minićem. Divna m ajka Lepa je saznala da se Nada neće vra­ titi. Nada nije stigla u svoje Užice, grad svoje mladosti. Da rukam a i srcem zagrli sve njegove ulice, da pogledom miluje Poru, Zabučje, Dovarje... �U Užice je došla sloboda. Došla je Druga proleterska. Stigao je njen brat Boško, došli su Mirko, i Učo. Vratile su se Stanka, Olga, Mara, Dana, Olika, Stajka, Zina, Kremićka, Angelka, Žika, Perica, Božo, Duško, Đoko... U Užicu i danas živi delo Nade Matić. 2ivi škola sa njenim imenom, škola sa hiljadu đaka. Živi i ulica Nade Matić i u njoj stotine ljudi, momaka i devojaka, dečaka i devojčica. Živi Titovo Užice u koji je upleten i pramen Nadine kose. Heroj Nada Matić, zapisao je njen drug iz školskih klupa Milenko Misailović, ostavila nam je i svoje ime: Nada... I svoj osmeh. Da imamo čime osvetljavati život i sebe u njemu... 95 ��REC AUTORA Priča o životnom putu narodnog heroja Jugoslavije, borca, bolničarke i partijskog radnika Druge proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade NADE MATIĆ nastala je, dobrim delom, kazivanjima koja su ispričali njene školske i ratne drugarice i drugovi: Angelka Đurđić (Tomljenović), Olivera Vera Kremić — Kremićka, Mara Kusturić, Vera Kušeć, Stanka Laković, Da­ nica Dana Milosavliević, Milena Mirna Orlović (Potkonjak), Ljubica Ljuba Vidojević, Nadežda Nada Vuković (Jemuovič), Olga Živković; Milivoje Mile Antonijević, Milojko Drulović čiča, Milovan Đokanović Đokan, Vojin Đurašinović Kost ja, Dušan Duško Đurđić, Dragutin Maksimović Cigo, Boško Matić, Filip Matić, Milenko Misailović, Dragoslav Mitrović Učo, Dragoslav Novaković Muto, Ljubinko Pantelić čiča, Stanislav Piščević Grco, Mirko Popović, Rade Smiljanić, Dragoslav Spasojević, Jovo Stamaiović. i Mikula Terzić, Vladeta Tešić i Pe­ tar Višnjić. Autor se srdačno zahvaljuje na saradnji. ��SADRŽAJ Strana Razred nazvan Kolektiv — — — — — — — 10 Pismo drugovima iz Užica — — — — — — — 14 23 skojevca u jednom razredu — — — — — — 16 Prezir Hitlerovih vojnika — — — — — — — 18 Umesto buketa cveća — sanduk municije — — — 20 Troje Matica u partizanima — — — — — — 22 Na paradi u čast Lenjinovog oktobra — — — — 25 Milena je umrla uspravno — — — — — — — 28 Suza za sestrom Verom — — — — — — — 30 Skojevski rukovodilac čete proletera — —— — 33 Hrabra bolničarka na krvavom Gatu — — — — 36 Pod ranama, na maršu za Krajinu — — —— — 39 Šest juriša na Kupres — — — — —— — 42 Bratska dobrodošlica borcima iz Like, Banije i Krajine 46 Sekretar partijske čelije bolnice — — —— — 47 Petoro sa fotografije iz Drvara — — — — — — 49 Sa Titom, pod crvenom zastavom — — — — — 53 Primema bolničarka i politički radnik — — — — 54 Spašavanje drugova u Livnu — — — — — — 56 Rođena za partijski rad — — — — —— — 59 U žarištu bitke za ranjenike — — — — — — 62 Tifusarski hod po mukama — — — — — — — 67 Škrta, ratnička ljubav — — — — — — — — 70 Juriš preko Drine — — — — — — — — — 72 U paklu Sutjeske, pred 250 ranjenika — —— — 75 Kao dobra majka, ili brižna sestra — — — — — 80 Partijski sekretar čete — — — — —— — 82 Teške rane sa prodora u Srbiju — — — — — 87 Odiseja na nosilima — — — — — — — — 90 Proleterski podnela muke — — — — — — — 92 Reč autora — — — — — — — — — — 96 ���� Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Knjige Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context M Knjiga Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Heroj Druge proleterske Priča o Nadi Matić Creator An entity primarily responsible for making the resource Jovan Radovanović Publisher An entity responsible for making the resource available Savet za vaspitanje i brigu o deci i NIRO "Dečje novine" Gornji Milanovac Date A point or period of time associated with an event in the lifecycle of the resource 1977. Rights Information about rights held in and over the resource Savet za vaspitanje i brigu o deci i NIRO "Dečje novine" Gornji Milanovac Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource PDF Language A language of the resource SH Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context 58-M Coverage The spatial or temporal topic of the resource, the spatial applicability of the resource, or the jurisdiction under which the resource is relevant 97 str. 1977. Heroj Druge proleterske Priča o Nadi Matić Jovan Radovanović Nada Matić http://afzarhiv.org/files/original/53625e7047a6e98a5988594c525856e6.pdf 47886e78e8ea659ddff5af928a3542fa PDF Text Text ��Biblioteka LEGENDE je dobitnik Povelje »4. jui«, -najvećeg društvenog priznanja za doprinos u gajenju revolucionarnih tradicija naših naroda i narodnosti Ovo kolo od šest knjiga o istaknutim herojima naše revolucije izdavač posvećuje jubilejima pobeda NOVJ na Neretvi i Sutjesci i Drugog zasedanja AVNOJ-a ��DRA G U TIN BAJIĆ MILICA PAVLOVIĆ DARA ŽIVOTNI PUT I REVOLUCIONARNO DELO Gornji Milanovac, 1983. �Biblioteka LEGENDE, XVI kolo ISTAKNUTI REVOLUCIONARI JUGOSLAVIJE ���PREDGOVOR Narodnooslobodilački rat naroda i narodnosti Ju­ goslavije, vođen od 1941. do 1945. godine, gotovo da nema premca među brojnim revolucionamo-oslobodilačkim i socijalnim pokretima širom sveta. Narod - seljaci, radnici, intelektualci - gotovo nenaoružan ali svestan da je došao istorijski trenutak da poka­ že svoju slobodarsku i klasnu svest, krenuo je u samo naizgled bezizglednu borbu, s Titom i Komunističkom partijom na čelu. Slobodari ovog podneblja - ljudi, žene i deca, postajali su nesalomljivi pod teretom oku­ patora i domaćih izdajnika, izrastali u heroje u okrša­ jim a sa najmodernijom ratnom mašinom sveta, da bi u borbi stasali u vojskovođe, zakonodavce, diplomate. I pobedili su. Među onima koji su u toj surovoj četvorogodišnjoj borbi svesno žrtvovali sve što su mogli i imali, pa i život, bila je devojka-heroj Milica Mike Pavlović Dara. Njen životni put, započet u Čačku 18. marta 1915. godine, završen je juna 1944. godine, pod kamom četnika, kod Valjeva, što je verno opisano u ovom štivu biblioteke »Legende« koje je pred čitaocem. Da bi osvetlio njen lik i delo, Dragutin Bajić je brižljivo izučavao arhivsku građu, koristio se lite­ raturom, razgovarao sa njenim preživelim saborcima i rodbinom. Takav stvaralački napor urodio je plodom, i ovo je prvo obimnije štivo o revolucionari Milici Pavlović, poznatoj po ilegalnom nadimku Dara. Ono sadrži nove i značajne podatke koji će budućim istra­ živačima biti dragoceni i podsticajni. Potka monografije je hronološke prirode; od Miličina rođenja do smrti, u tih tridesetak veoma burnih godina, redaju se pojedinosti i celine o njenom životu. Upoznajemo je u zavičajnom Čačku kao gimnazijalku 7 �/ skojevku, zatim kao pripadnika Ujedinjene studentske omladine, kolevke neustrašivih boraca i revolucionara na Beogradskom univerzitetu, sa koga je školske 1939/40. godine otišla kao diplomirani student filozofije i kao član Komunističke partije. U Leskovcu i Valjevu se predstavila kao sposoban i ozbiljan nastavnik, omiljen među svojim učenicima, tako da su reakcionarni direk­ tori škola u kojima je radila ćutke prelazili preko njene političke opredeljenosti. U Valjevu je aktivno sudelovala u ilegalnom radu pa je tamo i ostala posle propasti monarhističke Jugoslavije. Tamo se, već u ustanku, afirmisala kao sposoban i odgovoran partijsko-politički radnik i rukovodilac. U rukopisu druga Bajića se sreću hronološke celine koje nisu samo svedočenje o Miličinom životnom putu, nego i znatno više od toga. To su celovite priče, pune upečatljivih slika o sredinama u kojima je Mi­ lica živela i radila, o usponima ljudi s kojima je sarađivala, te o porazima onih protiv kojih se borila. To su, u stvari, kazivanja o usponima, posustajanjima i ponovnim razmasima osnovnih ćelija revolucionarnog pokreta, o dramatičnim okolnostima i naporima ko­ munista, skojevaca i svih rodoljuba oko organizovanja ustanka u valjevskom kraju. Naposletku, tu su ocene mnogih pojava i događaja u kojima se Milica Pavlović angažovala kao čovek i revolucionar. Bez sumnje, najupečatljivije je obrađen Miličin par­ tijski rad u periodu okupacije i ustanka. Tu su pla­ ninski putevi i sela, žene i ljudi slobodarski nadahnuti i spremni da se žrtvuju; tu je Valjevo, u kome ko­ munisti i skojevci, doslovno pred očima okupatorske i izdajničke vojske i policije, održavaju sastanke i savetovanja, organizuju akcije za pom oć ustanicima, izvode diverzije, kažnjavaju kvislinge. . . Ostale su u sećanju njenih saboraca i u Bajićevom rukopisu zabeležene dramatične pojedinosti o njenom boravku i delovanju • na teritoriji svih srezova valjevskog okruga, gde je p o d kraj 1941, po odluci partijskog rukovpdstva, izašla iz okupiranog grada. Odevena kao seljanka Hi kao doseljenik, išla je od sela do sela ili od sela do grada, i obratno, da organizuje ljude, povezuje grupe, umnožava propagandni materijal, objašnjava ratnu si­ tuaciju u zemlji i svetu. Prolazila je hladnokrvno i hrabro pored Nemaca, nedićevaca i četnika, snalazeći 8 �se i u najtežim situacijama. Na kraju, kao osvedočeni humanista i borac, žrtvovala se za decu i svoje par­ tijske drugove: u kući u kojoj su je opkolili četnici nije se branila, nije upotrebila oružje, strepeći za sud­ binu ukućana više nego za vlastiti život. Veliki broj imena autor pominje u vezi s radom ilegalke Milice. Tu su, ponajpre, istaknuti članovi Partije koji rukovode ustankom i revolucijom u vaIjevskom kraju, ali je, s pravom, najviše običnih ljudi iz naroda - pouzdanih radnika i slobodoumnih seljaka, rodoljuba svesnih da treba da daju svoj udeo u borbi za bolju budućnost. Bez njihove pomoći i saradnje, ilegalka Milica Pavlović ne bi mogla da bude ono što je bila i ostala u valjevskom kraju. Iz ovog se štiva stiče globalna predstava o ustanku u valjevskom kraju, o formiranju partizanskih odreda i okolnostima zbog kojih su bili razbijeni i prisiljeni na povlačenja sa matične teritorije, što je širok prostor za nova istraživanja. Pri tom je veoma važno što je autor uspeo da uoči i prikaže akcije i napore koji svedoče da se partizani, u prvom redu komunisti i skojevci, nikad nisu pomirili s okupacijom. Uprkos masovnim streljanjima u gradu i bezbrojnim zločinima u selima širom ćele zapadne Srbije, preostali, neuhapšeni članovi Okružnog komiteta, kojim je Milica ruko­ vodila u najtežim danima, za kratko vreme su pri­ kupljali rasturene redove, da bi se ubrzo ponovo kre­ nulo, s nepokolebljivom revolucionarnom svešću. Jednom rečju, sa svake stranice izbija saznanje 0 novom, velikom vremenu, o nepokolebljivoj veri u bolju budućnost koja je nadahnjivala ilegalne borce, partizane i sve rodoljube uključene u front bespoštedne borbe za slobodu. Autor je diskretno naglašavao ulogu Milice Pavlović u revolucionarnim događajima, iako je njegova knjiga, 1 po naslovu i po sadržaju, kazivanje o njoj i o tome kako se sazreva i izrasta u krilu pokreta. Njenu ulogu nije bilo potrebno posebno naglašavati jer činjenice i svedočenja sami po sebi o tome uverljivo govore. Autor je dobro uanio što je na kraju svog izla­ ganja stavio posmrtno slovo, izgovoreno na godišnjicu Miličine sahrane na groblju u Čačku. Visoki partijski rukovodilac Miloš Minić, njen saborac iz studentskog pokreta i iz najtežih dana revolucije, sintetično je izložio njene zasluge i veličinu njenog udela u borbi 9 �za nacionalno i socijalno oslobođenje radnog naroda, kome je pripadala celim svojim bićem, da bi onda, s razlogom, pozvao omladinu da se skuplja na grobovima takvih revolucionara - ne da bi plakala, već da bi se sećala njih i nastavljala njihovo delo. To je, zaista, lepo izabran detalj za kraj biografije Milice Pavlović, koja je zaslužila pažnju i sećanje i onih koji dolaze - onih za čiju se lepšu mladost i budućnost žrtvovala. Dr Marija Isailović, prof. �U zavičajnom Čačku U drugoj polovini devetnaestog veka, obnavlja­ njem starih zanata i esnafa Čačak je postao važno središte varoške Srbije. Ali bez industrije i sa za­ postavljenom i krajnje izrabljenom okolinom grad nije mogao napredovati, pa je i u naš vek ušao kao palanka i takav ostao do oslobođenja u narodnooslobodilačkom ratu. Između dva svetska rata, u njemu je, sem Vojnog arsenala, s malim brojem radnika, podignuta samo fabrika hartije. A usitnjena gradska privreda nije se mogla održati u vreme oštre ekonomske krize krajem dvadesetih godina. Zanatske, ugostiteljske i trgovačke radnje nestajale su jedna za drugom. Među njima je nestala i mesnica Filipa Pavlovića, i on se, s mno­ gim sitnim trgovcima i zanatlijama, našao bez posla, i to baš kad je svojoj deci morao najviše pružiti da bi dovršila školovanje. Kao i sav malovaroški trgovački svet posle prvog svetskog rata, Filip je tražio i video izlaz za svoju decu u njihovom školovanju. Imao je tri kćeri i sina. Najmlađe njegovo dete bila je Milica Mike, poznata revolucionarka iz tridesetih godina i narodnooslobodilačkog rata. Rođena je 18. marta 1915. Od malih nogu odlikovala se izvanrednom bistrinom i radoznalošću. Pre nego što je pošla u školu, prateći u stopu stariju sestru Darinku, niaučila je da piše slova i sriče reči na slogove, što je u to vreme bila retkost među prvacima. Pored sestre, naučila je izvestan broj pesmica da recituje, odnosno da deklamuje, kako se tada govorilo. Ponekad, u prilikama kada su imali goste u kući, podsticali su je da pokaže to svoje znanje i umeće. Tako se, u ranom detinjstvu, začela izvesna njena ambicija, plemenita u suštini, koju je negovala tokom celog života. 11 �Kao najmlađe dete, inače veoma umiljata, po nekoj patrijarhalnoj navadi, bila je predodređena da bude maza u kući. Nije slučajno imala nadimak Mike. Njeno je detinjstvo bilo lepo i bezbrižno dok je ocu s mesarskom radnjom išlo kako treba. Ali ona nije zloupotrebljavala naklonost ukućana i oko­ line. Od početka školovanja bila je vredna učenica. Posebno zbog toga otac ju je voleo. Često kad bi došao s posla, ma koliko da je bio umoran, uzimao ju je na krilo da bi mu ispričala kako je protekao dan u školi. Voleo je pri tom da mu »izdeklamuje« Zmajevu baladu »Tri hajduka« ili neku novu pesmu koju je naučila. Bucmasta devojčica, s krupnim crnim očima i crnom kosom, vedra i živahna, trudila se uvek da ničim ne izaziva zavist svojih vršnjakinja. I u školi i kod kuće, mnogo njih je dolazilo da se s njom igraju. Dvorište kuće njenih roditelja je bilo puno igre i dečjeg žagora kad god je bilo lepo vreme. Istina, Miličina majka Vinka imala je pravu majčinsku ljubav i razumevanje za tu decu koja su se okupljala u dvorištu. To je bilo vreme izvesnog prosperiteta kad se socijalne razlike, bar među decom, nisu osećale. Tako su maloj Milici neosetno proricale osnovačke godine, koje deca često po zlu pamte jer im škola zakida lepotu i bezbrižnost predškolskih dana. Doduše, kad je reč o njenom odličnom uspehu u osnovnoj školi i školovanju uopšte, valja reći da ju je izdašno pomagala i pomogla sestra Dara, koja je takođe bila marljiva učenica, s retko viđenom radnom disciplinom. Prirodno, roditelji su na svaki način želeli da njihova mezimica, kao odlična učenica, produži ško­ lovanje dok se najdalje može. Ali njen polazak u gimnaziju, 1926. godine, razlikovao se od polaska u osnovnu školu. Ne samo po tome što je zahtevao Miličino veće i ozbiljnije zalaganje nego po oskudnim materijalnim mogućnostima koje su je, u stvari, usmerile sudbonosnim životnim putem kojim je pošla. Ekonomska kriza je bila na pomolu u gradu i, još više, u njegovoj okolini. Veći deo čačanskog okruga sačinjavala su sela u kojima je zemljoradnja bila na najnižem stupnju. Seljak je bio izložen suš­ nim i gradobitnim vremenskim nepogodama. Prinosi sa zemlje bili su niski čak i u ravnom Pomoravlju, a porezi i dažbine veoma visoki. Siromašni i srednji 12 �seljak se zaduživao da bi opstao na svom usitnje­ nom posedu. Pa opet, bankari, zajmodavci su ga, pre ili kasnije, ostavili bez te njegove »zemlje hraniteljke«. Statistike kažu da je čak i srez ljubićki, poljoprivredno najrazvijeniji u okrugu čačanskom, postao u to vreme najzaduženiji u Srbiji. Šta li je tek bilo u drugim, siromašnijim srezovima? Pauperizacija seoskog stanovništva bila je neminovna i nagla. Osiromašeno seljaštvo tražilo je utočište u gradu, gde se, s njegovim dolaskom, stvarala re­ zerva radne snage, tako da se rentijerima i kapita­ listima pružila mogućnost za brutalnu eksploataciju u gradu i na selu. U Čačku, kao i u celoj zemlji, raslo je, moralo je porasti, nezadovoljstvo radnika i siromašnih slojeva građanstva. To nezadovoljstvo nije mimoišlo ni Filipa Pavlovića, koji se, brižno nadnet nad sudbinom svoje dece, morao zaduživati da bi kraj s krajem vezi­ vao. A dugova se nikako nije mogao osloboditi. Kupovna moć stanovništva se sve više srozavala i on je osećao bedu i neizvesnost svoga posla i po­ ložaja. Ali je bio uporan što se tiče dece: »Kada se već mučim i grbačim, neka mi bar deca postanu ljudi«. Naivno je verovao da će se njima, kao ško­ lovanim, rad više ceniti od njegovog. Bio je, inače, ponosan na svoju decu, koja su dobro učila, i to je govorio pred njima, iskazujući tako poverenje u njih. Dok je najstarija Darinka bila već pri kraju školovanja u Učiteljskoj školi u Jogodini (Svetozarevo), ostala deca su se školovala u Čačku. Filip i Vinka su čvrsto verovali da će izdržati u borbi za bolju i izvesniju budućnost svoje dece, pa su se dokraja zalagali i samoodricali, učeći ih, u isto vreme, da dostojanstveno podnose lišavanja i da »ne gledaju u tuđ lonac«. Milica je kao gimnazijalka dosta čitala, pokla­ njajući poverenje svakoj knjizi do koje je dolazila mahom preko profesora. Posebnu pažnju i naklonost je pokazivala za istoriju i književnost, interesujući se naročito za sudbinu istorijskih ličnosti. Njeni škol­ ski drugovi se sećaju da se nije moglo dogoditi da ona dođe u školu nespremna ili bez urednih doma­ ćih zadataka. Kada dođe kući, sve je ostavljala na stranu dok ne završi domaće zadatke, a onda je pravila raspored drugih dnevnih obaveza. Nikada ro­ 13 �ditelji nisu imali potrebe da je opominju da uči ona je to radila samodisciplinovano i odgovorno. Zanimljivo je da su roditelji, iako su bili spremni da sve žrtvuju za svoju decu, zarana ih vaspitavali da štede i da sami privređuju gde im se ukaže pri­ lika. Tako je Milica, još u nižim razredima gimna­ zije, počela da pomaže pojedinim učenicima koji su teže savlađivali gradivo iz pojedinih predmeta. Tako je »držanjem kondicija«, kako se u njeno vreme na­ zivao taj mukotrpni posao, oslobađala roditelje čak i da joj nabavljaju knjige i druge školske potrebe, što je, ipak, bila pomoć za njih, budući da su imali znatno veće izdatke za Darinku, koja je dovršavala Učiteljsku školu u »dalekoj Jagodini«. Stvaranje radnih navika i razvijanje odgovornosti i osećanja kod dece da treba što pre samostalno da zakorače u život pokazalo se, u izvesnom smislu, kao spasonosno. Porodica se našla u najtežoj situaciji kad je Filip umro. Milica je, tako reći, ostala bes­ pomoćna u petom razredu gimnazije. Školovanje je nastavila, ipak, zahvaljujući zdravom vaspitanju i ste­ čenom samopouzdanju, tako da je brzo shvatila kakve teškoće porodici predstoje, i da treba, s majkom, da podmetne svoja nejaka leđa. Po svemu sudeći, reklo bi se da su sam život i vaspitanje u porodici orijentisali Milicu Pavlović mukotrpnim putem borbe i pobune. Ona neće postati revolucionarka iz romantičnih pobuda i samo zato što ju je zaneo mladalački polet, nego zato, pre svega, što se na pragu života suočila s mukom i očiglednom socijalnom nepravdom. U varoši, sa nešto više od 9000 stanovnika u 1931. godini, nije bilo teško uočiti klasne suprotnosti, tj. da se na jednoj strani nalazi mali broj kapitalista i veleposednika, a na drugoj ogromna većina onih koji su tražili posao ili živo­ tarili s bednom nadnicom, padajući sve više u dugove. Posle krvavih obračuna monarhističkog režima s opo­ zicijom u Narodnoj skupštini, a zatim, u vreme šestojanuarske diktature, i sa svim progresivnim sna­ gama u zemlji, zaoštrile su se ne samo klasne nego i nacionalne suprotnosti u »troimenoj« Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Komunistička partija Jugoslavije prva je organizovana snaga koja je i u čačanskom okrugu ukazala da će se te suprotnosti, podstaknute ekonomskom krizom kakvu svet do tada nije doživeo, 14 �sve više zaoštravati i izazvati odlučne borbe radnog naroda u bliskoj budućnosti. Čim se oporavila od udara diktature, koja joj je nanela velike gubitke u rukovodećem kadru, ona je organizovala 1931. godine prve štrajkove šivačkih i obućarskih radnika, koji nisu ostali usamljeni. Tokom tridesetih godina usledili su štrajkovi u fabrici hartije, pa čak i u Vojnom arsenalu; zatim štrajkovi građevinskih radnika, trgo­ vačkih pomoćnika i potrošača električne energije, ru­ dara u Gornjoj Garevnici i dr. Taj otpor radnika imao je odjeka i u srednjoj školi. Tim više jer se u pojedinim štrajkovima angažovao sav demokratski Čačak, zajedno s radničkom klasom susednih gradova. Takav je bio, na primer, prvi štrajk 140 radnika u fabrici hartije, koji je izbio zbog nepriznavanja radničkih poverenika i otpuštanja s posla predsednika sindikalne podružnice. Štrajk je trajao 47 dana. Radnici su postavili poslodavcu sledeće uslove: vraćanje na posao otpuštenog predsed­ nika i priznavanje radničkih poverenika kao njihovih zakonitih predstavnika, zaštitu radnika na poslu i bolje higijenske uslove na radnim mestima, poštovanje zakonskog roka u slučajevima otkaza, povećanje nad­ nica za 50% kada rade prekovremeno, i 100% ako rade nedeljom. Sama okolnost da je štrajk trajao 47 dana i da su prihvaćeni i ostvareni zahtevi radnika, svedoče o jačini i ugledu partijske organizacije u Čačku, koja je stajala iza štrajkača. Taj štrajk je ostao u ovakvom sećanju učesnika: »Učesnici štrajka su stupili u borbu s naoružanim žandarima, braneći ulaz u fabriku motkama, kamenjem i gvozdenim šipkama. Tri reda radnika i radnica ostali su nepomični pri naletu žan­ dara sa bajonetima na puškama. Pao je jedan radnik povređen udarom bajoneta. Uplašen hladnokrvnom smelošću i borbenošću radnika, načelnik je obustavio nalet žandara. Vlasnik je na sve načine pokušavao da slomi štrajk. Jednoga dana je pokušao da 50-60 seljaka, zatvorenih u furgone, prebaci u fabrički krug pod vi­ dom sirovina. Strajkači su o tome bili obavešteni i onemogućili ga. Lokomotiva je u naletu slomila branik koji su štrajkači stavili preko industrijskog koloseka što vodi u krug fabrike, ali su u istom trenutku 15 �desetak radnika i radnica polegali po koloseku i svo­ jim telima sprečili ulazak voza u fabriku. Četrdeset sedam dana radnici su čuvali fabriku, provodili dane i noći u njenom krugu i najzad primorali poslodavca da usvoji njihove zahteve. U ovom velikom štrajku došlo je do izražaja jedinstvo rad­ nika Čačka i okolnih gradova koji su slali mate­ rijalnu pomoć štrajkačima da bi istrajali u štrajku (Užice, Kragujevac, Niš, Ivanjica, Požega, Milanovac i drugi). Štrajkači su dobili i veliku pomoć u ži­ votnim namirnicama iz obližnjih sela?« Je li senzibilna Milica Pavlović mogla ostati po strani od snažnog revolucionarnog pokreta u njenom gradu? Nije, razume se, već samim tim što je po­ ticala iz porodice koja je po materijalnom položaju, pripadala proletarizovanom trgovačkom esnafu, i što se u gimnaziji orijentisala na tzv. socijalnu literatu­ ru, u kojoj se identifikovala s pobornicima i pripad­ nicima boljeg i pravičnijeg čovečanstva. Kao učenica u višim razredima, poseban afinitet je ispoljila za književnost, čitala je mnogo, a izdva­ jala se od ostalih u rezredu lepom pismenošću i smislom za analizu pročitanog dela. Zato nije slučajno što je na preporuku nastavnika srpskohrvatskog jezika njen referat o Cankarevom »Martinu Kačaru« pročitan u svim odeljenjima sedmog razreda, kao primer temelj­ ne literarne i sociološke studije tog romana sa jakom socijalnom potkom, koju je veliki slovenački pisac umetnički izvanredno uobličio. Nije isključeno da je njen gimnazijski uspeh u domenu književnosti uticao da se opredeli za stu­ dije srpskohrvatskog jezika i književnosti na Filo­ zofskom fakultetu u Beogradu. Uz onaj teški mate­ rijalni položaj porodice, socijalna literatura i burni događaji u samom Čačku presudno su uticali da se definitivno opredeli, u političkom smislu, za rad­ nički pokret i njegovu ideologiju. To se može zak­ ljučiti i po jednom pismenom zadatku što ga je radila u sedmom razredu gimnazije. Sem ostalog, ona u njemu kaže: »Volim prirodne lepote, reke, brda, selo, more i gradove moje domovine. Volim radnike u fabrici i seljake žuljevitih ruku na njivi.I I »čičak 1941 1944«. izdanje »Čačanskog glasa«. 1964. godine, sir. 7. 16 �Volim svoj napaćeni i namučeni narod, koji je u svojoj bogatoj zemlji često gladan.« U ovom kratkom odlomku prepoznaje se odvažna i borbena skojevka, koja nije naučila »pravila konspiracije«, jer još nije bila primljena u skojevsku ogranizaciju, budući da ju je šestojanuarski režim 1929. i 1930. godine razbio strahovitim tererom. Tek s popuštanjem i uzmicanjem diktature, krajem 1931, skojevske organizacije, kao i partijske, počele su se obnavljati u razvijenim rad­ ničkim sredinama i pojedinim školama. Istina, SKOJ će se 1933. godine ozbiljnije potvrditi u celoj zemlji kao masovnija organizacija, odnosno »kao rezerva i prvi pomoćnik Komunističke partije«. Tada je ruko­ vodstvo Partije postavilo pred svoje organizacije, kao jedan od najvažnijih zadataka, stvaranje skojevskih grupa, naglasivši da »u svim omladinskim komitetima treba da se nalaze partijski predstavnici, a u partijskim predstavnici odgovarajućih komiteta Skoja.«2 Te godine je primljena u SKOJ borbena i u svojoj maturskoj generaciji pupulama Milica Pavlović. Za njen prijem nije bilo ni najmanje rezerve, jer je njena aktivnost, koliko je mogla doći do izražaja, zapažena u đačkim družinama, u kojima je mesna partijska organizacija imala znatan uticaj. Kako se vidi iz jed­ nog dokumenta, taj je uticaj poticao i od pojedinih profesora. Jedan od njih je bio Milutin Smiljanić, koji je uživao tako dobar glas da je od njega zazirao sreski načelnik. U jednom izveštaju nadležnoj Banskoj upravi u Sarajevu, načelnik kaže da je pokušavao da »preko nacionalno i politički ispravnih ličnosti isključi na zgodan i neupadljiv način komuniste iz uprave Ujedinjene knjižnice i čitaonice«. Ona je u sastavu Narodnog univerziteta bila uporište komunista, kao i sam univerzitet, čiji je delegat bio profesor Smiljanić. Uprkos »neupadljivom« nastojanju sreskog načelnika, kao delegat, profesor Smiljanić je ponovo izabran za predsednika Ujedinjene knjižnice i či­ taonice. Van svake sumnje, Milica Pavlović je ponikla u dobroj revolucionarnoj sredini. Njeno borbeno vaspitanje bilo je solidna podloga da se, po dolasku na Beogradski univerzitet, brzo razvije i postane veo-1 1 Zapisnik sa sednice Privremenog njkovodsia KPJ od 16. maru JS J3 2 Milica Pavlović Hara 17 �ma zapažena ličnost u naprednom studentskom po­ kretu. Studentkinja na Beogradskom univerzitetu S gledišta revolucinarne delatnosti, dolazak Milice Pavlović na Beogradski univerzitet pao je u vreme kad su baš takvi srednjoškolci bili preko potrebni. Za njih je to bilo teško, a ponekad i zlo vreme, u kome su mogli istrajati i ostati uspravni samo hrabri i postojani u svojim idealima. Kao tradicionalno demokratska institucija, Univerzi­ tet se našao, morao se naći (!), na udaru šestojanuarske diktature. Ali, progresivne snage i duh otpora na njemu nisu uništeni, iako je napredni studentski pokret bio malobrojan i heterogen u političkom pogle­ du. Iz jednog izveštaja koji je 26. novembra 1932. poslao Centralnom komitetu KPJ Stevan Lilić, član Pokrajinskog rukovodstva KPJ, vidi se da se jedino na Univerzitetu održalo revolucinamo jezgro koje je bilo kadro da organizuje otpor nasilju diktature. »Javni i aktivni protest protiv režima šestojanuarske diktature«, kaže se u tom izveštaju, »došao je upravo odande odakle ga je, prema našim prilikama, najpre trebalo i očekivati, tj. od studenata«. Na izgled čudno ako se zna da su se u tom razdoblju rukovodstva KPJ sektaški postavljala prema radu intelektualne omladine, pa čak ga i ignorisala, što je bilo posledica direktiva sa Petog kongresa Komunističke internacionale mladih (KIM) iz 1929. godine. Srećnom okolnošću, studentski pokret se razvijao u vreme dik­ tature mimo tih direktiva, rukovodeći se faktičkim stanjem stvari. Otuda mu snaga da odoli brutalnom naletu diktature i da digne glas protesta, koji se čuo u celoj zemlji za vreme izbora, u novembru 1931. godine. I on se više nije stišao do sloma diktatorskog režima. Na dvogodišnjicu proglašenja diktature, 6. januara 1931, sastao se novoizabrani parlamenat Tog dana sastao se i zbor studenata u zgradi Univerziteta, na kome je odlučeno da učesnici pođu i demonstriraju ispred Narodne skupštine, u kojoj se verifikovao šestojanuarski režim. Studenti nisu uspeli da se probiju dalje od današnjeg Trga Republike jer ih je policija, zajedno sa žandarmerijom, na surov način razbila i raste- 18 �rala. Od proglašenja diktature, to su bile prve ulične demonstracije u zemlji, u kojima je povređeno 11 studenata. Režim se nije na tome zadržao. Da bi se sprečili novi nemiri Ministarstvo prosvete je donelo Opštu uredbu o univerzitetima, kojom se htelo ograničiti svako političko delovanje na njima. Sem ostalog, lom je uredbom predviđeno javno glasanje prilikom iz­ bora uprava za studentska udruženja, a Zdravstveni fond Univerziteta i studentski dom »Kralj Aleksandar Karađorđević« stavljeni su pod neposrednu kontrolu Ministarstva prosvete. U stvari, Opštom uredbom Ministarstvo je odbacilo sve zahteve koje su studenti postavili tokom novembra i decembra prethodne go­ dine, i to ne samo zahteve u vezi sa promenom po­ litičkog stanja u zemlji nego i u vezi sa odbranom auto­ nomije Univerziteta. U isto vreme, Ministarstvo je, u zajednici s policijom, aktiviralo režimska studentska udruženja, naročito tzv. Jugoslovenski akademski klub (JAK), iz kojeg će se kasnije izroditi Organi­ zacija nacionalnih studenata (ORNAS), u doslovnom smislu teroristička studentska organizacija. Kratko rečeno, nakon trogodišnjeg surovog obra­ čuna s demokratskim snagama u zemlji i fizičkog uništenja znatnog broja rukovodilaca KPJ I SKOJ-a, šestojanuarski režim je potcenio demokratske tradicije i studentski pokret na Beogradskom univerzitetu. Ga­ ženjem univerzitetske autonomije, drugim rečima, os­ novnih prava nastavnog kadra i ogromne većine stu­ denata, režim je izazvao protiv sebe i znatan deo profesora koji su pre donošenja nove uredbe »stajali van politike«. Tako se, uz profesore koji su poka­ zivali razumevanje za studente i njihove zahteve, stvorila većina u Univerzitetskom senatu, koji je od 7. decembra 1931. svakodnevno zasedao, pokušavajući da nađe zadovoljavajuća i pomirljiva rešenja između studenata, odnosno Univerziteta, i uzurpatorske vlasti. Povodom postavljanja policijske uprave u Studentskom domu, u Memorandumu koji je Univerzitetski senat dostavio Ministarstvu prosvete, kao svoj predlog i mišljenje da se stvore povoljniji uslovi za nastavlja­ nje učestalo neredovne nastave, rečeno je (očevidno bez pardona!) da je Ministarstvo »bez ikakvog prav­ nog osnova ušlo potpuno nezakonito u pravnu nad­ ležnost Univerziteta, zaboravljajući, svakako, da je ovde 19 �posredi jedan privatno-pravni odnos, a nikako odnos više prema nižoj administrativnoj vlasti«. U smišljenoj i dobro organizovanoj borbi, napredni studentski pokret je od početka 1932. godine, s malim odstupanjem, uvek imao podršku velikog dela nastavnog kadra. Tim pre i tim više su imali i podršku javnog mnenja čak i u pojedinim evropskim zemljama. Znajući da Memorandum Univerzitetskog senata sadrži bitne zahteve koje su sami postavili, znajući, takođe, da neće to urazumiti šestojanuarske vlastodršce, studenti su nastavili da štampaju i rasturaju letke i proglase i da živom rečju popularišu svoje zahteve, naročito protiv iseljavanja njihovih »nepodobnih«, dru­ gova iz Studentskog doma; istovremeno, oni su kompromitovali postupke režima i njegova nastojanja da zloglasnim Sudom za zaštitu države, progonstvom pojedinih studenata u rodna mesta i drugim prinud­ nim merama, razbije i uništi studentski pokret. Do 1. aprila 1932. izvršeno je razgraničavanje sa studen­ tima koji su bili »fanatički privrženi« JAJK-u. 0 miru i predavanjima nije moglo biti reči. Univerzitetski senat je obustavio nastavu od 1. do 10. aprila, za­ tim do 20. aprila, da bi potom i rektor, u grani­ cama svoje nadležnosti, produžio obustavu za tri dana. Pošto se za to vreme nespokojstvo i vrenje na fakultetima nisu stišali, rektor je izvestio Mini­ stra presvete da se stanje ne popravlja i pored toga što su on i Senat »iscrpli sva sredstva na koja imaju pravo«. Ministar je u tome našao »dobar« razlog da nastavu prekine do 15. juna, tj. do kraja letnjeg semestra. Pomenuti Memorandum i homogenije istupanje studenata u 1932. godini predstavljali su, uveliko, po­ laznu osnovu za konsolidovanje i šire delovanje stu­ dentskog pokreta, u prvom redu studenata-komunista. Upravo su se time karakterisale dve naredne školske godine. Postavljajući svoje zahteve otvoreno, ističući, pre svega, goruće probleme koji si pritiskivali ve­ ćinu studenata (smeštaj, ishrana, semestralna školarina, dvostruko povećanje taksa za ispite, laboratorijske takse na Tehničkom i Medicinskom fakultetu, kao i mnogo šta drugo što se najbolje moglo rešavati preko stu­ dentskih udruženja) komunisti su kao najaktivniji deo studentskog pokreta stekli masovnu bazu. Umesto 600-800 studenata, koliko ih je ranije dolazilo na 20 �zborove, sada se okupljalo oko 2000. Razume se, i sam opšti razvoj događaja tome je išao u prilog. U pregovorima sa rektorom i Univerzitetskim se­ natom studentski predstavnici su lakše nalazili zajed­ nički jezik. Oni su već imali provereno iskustvo da preko stručnih udruženja mogu neposrednije postavljati opšte i posebne zahteve i tražiti rešenja. Ali studenti-nacionalisti još su imali upravu pojedinih udru­ ženja u svojim rukama, i među njima čak i najmasovnijeg Studentskog pravničkog društva, koje su, kao i Studentski dom i Udruženje studentkinja, grče­ vito čuvali za sebe, služeći se svakakvim mahinacijama. Takva situacija zahtevala je dugotrajnu i ži­ lavu borbu, koja se nije mogla okončati bez pro­ livene krvi. Upravo u tu i takvu borbu ušla je Milica Pavlović, školske 1933/34. godine, pošto se upisala na Filozofski fakultet. S obzirom na to da je došla kao skojevka, nije joj se bilo teško uključiti u stu­ dentski pokret. Ali, da bi kao skojevka mogla pri­ miti obaveze koje joj je taj pokret nametnuo, tre­ balo je imati hrabrosti. Mnogo hrabrosti! Pre njenog dolaska skojevska organizacija na Univerzitetu bila je malobrojna i nejaka. Na fakultetima su postojale i delovale manje grupe, uglavnom kao vaspitne i čita­ lačke. Mada su prilike i jačina studentskog pokreta zahtevale da se te grupe umnože i brojčano pove­ ćaju, što podrazumeva i mnogo veću aktivnost, to je ostvareno tek u fazi organizovanja partijskih i skojevskih foruma u Beogradu, krajem 1933. godine, kad je formiran i Univerzitetski komitet SKOJ-a. Za nepuno pola godine SKOJ je na Univerzitetu brojčano ojačao, tako da je organizacija imala 125 članova (18 skojevskih grupa, među njima je bila jedna ženska, i 8 simpatizerskih). Grupe su se sastajale po stano­ vima ili napolju. Nije bilo zadatka koji one ne bi prihvatile i izvršile. Raznosile su letke po fakultetima i određenim rejonima. Sem »Nolitovih« izdanja, či­ tale su ilegalne brošure i »Proleter«, organ Central­ nog komiteta KPJ; pojedinci su bili zaduženi da prilaze studentima zainteresovanim za studentski pokret i da ih privlače na konferencije, književne večeri, predavanja pa, napokon, i na demonstracije. Najteže je bilo savladati emotivnost i eksplozivnost pojedi­ naca na konspirativnim zadacima i u taktici prilikom 21 �osvajanja studentskih udruženja, kad je, kao po pra­ vilu, uvek vamičilo i pretilo tučam a. . . Učestvovati u mnogim od tih akcija značilo je izložiti se vandalizmu beogradske policije i njenih najamnika u Studentskom domu i na fakultetima; u izvesnim slučajevima nije bila isključena ni robija, jer je režim, s gaženjem autonomije, odlučio da se brani i Sudom za, zaštitu države. U vreme rektorovanja dr Vladimira Čorovića, kad se nisu birala sredstva da se od Univerziteta napravi vaspitni zavod, pod policijskim nadzorom, niko od naprednih studenata nije bio siguran da će osvanuti tamo gde je zanoćio jer su policijski agenti u racijama kupili i organizatore i učesnike na protestnim zborovima ili demonstra­ cijama. Eto zašto je trebalo imati hrabrosti pa biti član te viteške falange koja se uhvatila ukoštac s veoma surovim šestojanuarskim režimom i njegovom divljom i primitivnom policijom. Ali, sve to, kao ni mnoge druge drastične mere iz tog vremena, nije obeshrabri­ lo pripadnke studentskog pokreta (sem retkih izuze­ taka, razume se), u njihovoj borbi za autonomiju Univerziteta i, u krajnjoj liniji, za njihov opstanak i školovanje na fakultetima. U letnjem semestru 1934. godine, ta borba je krunisana do tada najvećim uspehom: 10. juna izabran je na zborovima studenata Akcioni odbor stručnih studentskih udruženja (AOSSU), koji je postao legalni rukovodeći organ naprednog studenstskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Nje­ govim je izborom savladano uveliko, ako ne i pot­ puno, usko grupno delovanje pojedinih udruženja ili grupa. Odbor je veoma brzo stvorio uslove i našao nove oblike rada za okupljanje pripadnika svih poli­ tičkih grupacija, izuzimajući studente-nacionaliste. Preuzimanjem većine stručnih udruženja, napredni studenti su pokazali neospornu zrelost i smisao za realnost, te tako demantovali pojedine profesore koji su ih smatrali i proglašavali »oruđem u rukama ne­ vidljivih spoljašnjih sila«, strahujući pri tom od »student­ skog sovjetizma«, kako se nešto kasnije izrazio profesor Vladimir Ćorović u svojstvu rektora Univerziteta. A dok­ tor Ivan Đaja, tadašnji rektor, predložio je da se obrazuju odbori od nastavnika i studenata koji će proučiti pitanja i zahteve koje su studenti postavili 10. juna, na svojim zborovima. Šest odbora (u svakom 22 �od njih bila su zastupljena po dva profesora) našli su zadovoljavajuća rešenja, bezmalo, za sva pitanja počev od autonomije Univerziteta i Fonda za poma­ ganje siromašnih studenata do načelne saglasnosti da se požuri sa izgradnjom doma studentkinja. Izuzetnim uspehom studenata smatran je prista­ nak univerzitetskih vlasti da se otvori Opšta studentska menza. Ona je osnovana dobrotvornim prilozima gra­ đana, a da bi njihov odziv bio veći studenti su za­ molili rektora Daju da on bude predsednik osni­ vačkog odbora. Menza je otvorena 7. novembra u prizemlju zgrade Srpske akademije nauka, u Knez-Mihailovoj ulici, i odigrala je ogromnu ulogu u prehrani siromašnih studenata i, ne manje, tim što je postala središte političkog života i rada naprednih studenata. Studentski pokret je u 1934. godini postigao izvanredne uspehe. Međutim nacionalističke grupe bile su jake, još su zadržale uprave nekih udruženja i Dom studenata. Od 7. novembra imale su i svoj organ »Studentske novine«. Prirodno, one su se našle pogođene i ugrožene političkom platformom i programskim zahtevima Akcionog odbora, koji su mogli izgledati suviše radikalni usled uplitanja spoljašnjih faktora i njihovog nepoznavanja stvarnog stanja stvari na Univerzitetu. Na primer, u organu SKOJ-a »Mladom boljševiku« ceo Univerzitetski senat je okarakterisan kao reakcionaran, a svi profesori kao »najvemije sluge v. f. diktature«. U studentskom pokretu kao član KPJ Osećajući nemoć svojih štićenika na Univerzitetu i među omladinom pred jedinstvenim studentskim po­ kretom, nestabilni režim, s vladom Bogoljuba Jevtića, procenio je da mora paralisati uticaj tog pokreta u kampanji pred petomajske izbore 1935. godine. Makar i primenom najgorih fašističkih sredstava otvaranjem koncetracionih logora. Budući da je i prethodna vlada imala tako nešto u planu, i da je na Univerzitetu bilo profesora koji su podržavali takav projekt, Jevtićeva vlada se nije mnogo dvoumila: 23 �polovinom januara 1935, otvorila je koncentracioni logor u Višegradu isključivo za studente Beogradskog univerziteta. To je bio prvi koncentracioni logor u Jugoslaviji i veliko iskušenje i proveravanje moralne i političke snage studentskog pokreta. Tu se i tada ponajbolje ogledala i politička zrelost Milice Pavlović, koja je već bila član KPJ. Povod za odvođenje studenata u koncentracioni logor bili su neredi i tuča koje su izazvali studenti-nacionalisti 17. januara 1935. Oni su imali u svojim rukama upravu Studentskog pravničkog društva, najmasovnijeg studentskog udruženja. Od ukupno 7307 studenata, koliko ih je te godine bilo na Univerzi­ tetu, 3426 su bili studenti prava. Studenti-nacionalisti i njihovi zaštitnici na Univerzitetu osetili su mnogo ranije da više ne mogu zadržati upravu tog udru­ ženja. Zato su izbori odlagani raznim izgovorima još od novembra 1934. Kad se više nisu mogli od­ lagati, kad je Univerzitetski senat odobrio da se iz­ bori izvrše 20. januara, nacionalisti su 17. januara primenili isti metod kojim su omeli izbore u aprilu 1934: istaknute kandidacione liste u auli univerzitetske zgrade su pocepali i izazvali tuču, koja se prenela na ulice i nastavila u Opštoj studentskoj menzi. Ne­ moćni da se sami obračunaju s mnogobrojnijim pro­ tivnicima, »omasovci« su pozvali u pomoć policiju. Ministar prosvete je iz kabineta ministra unutrašnjih dela, kojemu je referisao o nastalim neredima, atakovao u telefonskom razgovoru na rektora zato što je pristao da se izvrše izbori kad se znalo da je »većina studenata levičarska«. Pri tom je naredio da se izbori odlože, napominjući da će rektor, zbog svega što se dogodilo, povući konsekvence. Na sednici Univerzitetskog senata, 18. januara, rektor je podneo ostavku, a Senat je odlučio da se Univerzitet zatvori do 23. januara. U isto vreme, najviši državni organi su rešili da »učine kraj ko­ munističkoj akciji na Univerzitetu«. Opšta studentska menza je zapečaćena, a policijski agenti i njihovi doušnici sa Univerziteta su u toku noći i izjutra 18. januara pohapsili desetine studenata od kojih su petnaestoricu, u noći 19. januara, vezane u lance, odveli u koncentracioni logor, u Višegrad. Ni jednim događajem u studentskom pokretu nije javnost tako bila uzburkana kao otvaranjem kon- 24 �centracionog logora. Nije bilo u pitanju samo to što je u prvoj grupi odvedeno 15 studenata i što su stavljeni u najgore životne uslove, već što je Ko­ munistička partija, kao i ćela demokratska javnost, videla u tome povredu osnovnih ljudskih prava i otvoreno fašističko varvarstvo, kojim je vlada Bogoljuba Jevtića htela onemogućiti porast revolucionarnih snaga i ugušiti rastuće opoziciono raspoloženje ši­ rokih slojeva naroda U akcijama koje su preduzete došli su do izražaja potpuno jedinstvo studentskog pokreta i smišljeno delovanje Akcionog odbora u saradnji sa partijskim i skojevskim rukovodstvima u gradu i na Univerzitetu. U tome su od presudnog značaja bili brzo posredovanje univerzitetskih vlasti i dobra obaveštenost. Studenti su u logoru predati »na nadležnost« nekakvom krvoločnom sreskom na­ čelniku i surovim i sirovim žandarmima, koji su znali samo da kundače i primenjuju silu, ali ne i da otkriju i onemoguće veze interniraca sa građanstvom koje im je bilo naklonjeno. Odmah po dolasku u logor organizovano je partijsko rukovodstvo koje je naložilo Mladenu Patemosteru studentu prava, da napiše pismo kojim će obavestiti Pokrajinski komitet KPJ 0 tome u čijim su rukama, kako se s njima postupa 1 u kakvim uslovima žive. On je pismo poslao na adresu MilicePavlović, tadašnje njegove devojke, koja je, po tome kako je bilo naslovljeno, zaključila da ga treba predati sekretaru Pokrajinskog komiteta Trajku Stamenkoviću. Iz te, na prvi pogled nevažne, poje­ dinosti vidi se da je Milica Pavlović tada već bila član KPJ, s velikim poverenjem. (To je bilo vreme u kome su, konsipiracije radi, samo retki pojedinci poimenično znali više partijsko rukovodstvo.) S tim pismom odmah su upoznati CK KPJ u Beču, par­ tijska rukovodstva u Beogradu i na Univerzitetu, kao i univerzitetske vlasti, razume se. Sem toga, ono je štampano i deljeno kao letak, pod naslovom »Pismo drugovima od drugova iz prvog koncentra­ cionog logora Jugoslavije« i uz sledeće objašnjenje »U poslednje vreme došlo je do zaoštrenih sukoba između grupe plaćenih studenata iz Doma - fašista i jedinstvenog studentskog antifašističkog fronta (de­ mokratska ljevica, Zemljoradnička socijalna ljevica i studenti marksisti). 25 �Rezultat sukoba je interniranje petnaestorice dru­ gova u Višegrad. Režim pod kojim se oni tamo na­ laze vidi se iz sledećeg pisma.« Ono glasi: Višegrad, 25. januar 1935. god Dragi Milane, Kao što ti je možda poznato, 18. ov. mjes. ujutro nas petnaestorica studenata uhapšeni smo i strpani u Upravu grada. Drugog dana su nam saopštili da smo kažnjeni sa po tri dana zatvora i progonom u Vi­ šegrad. Zbog čega i na osnovu kojeg zakonskog pro­ pisa - nisu nam dali objašnjenja. 19-og noću povezali su nas lancem i »maricom« pod jakom stražom sproveli na stanicu. Tu su nas ubacili u višegradski voz. U nedelju, 20-og, jednu stanicu pre Višegrada skinuli su nam okove. I Višegradu na stanici dočekao nas je Sreski na­ čelnik sa 20 žandarma sa bodežima na puškama. Odatle smo sprovedeni u Sresko načelstvo. Nas pet­ naestorica bačeni smo u jednu malu ćeliju u podrumu. Ne mogu sebi predstaviti strašnije ni zatvore srednjevekovne inkvizicije. Tri dana tu ostati znači gotovu smrt. Sutradan, u ponedeljak, 21-og, sprovedeni smo u jednu napuštenu kasarnu skroz vlažnu i zatvoreni u jednu sobicu svi zajedno. Odmah smo objavili štrajk gladu. Pojedince od nas su zvali i posebno saslušavali. Priprećeno nam je da ćemo biti ubijeni ako ne primimo hranu. Sve te pretnje nisu im upalile. Noć u ponedeljak bila je strašna. Bez vatre, bez pokrivača u toj potpuno vlažnoj i memljivoj sobi cvokotali smo od hladnoće čitavu noć. Sutradan, u utorak, u samu zoru, sprovedeni smo pod jakom stražom na prinfudni rad i to tucanje gra­ nita iz Drine koga ni dinamitom ne bi mogao raz­ biti. Kako smo savršeno bili iznureni, to smo toga dana padali na ulici od iznemoglosti i time smo »pre­ kinuli« rad. Zbog »sabotaže« javnog rada petorica su kažnjeni od strane g. načelnika zatvorom 10— dana, 15 s tim da ga izdržavaju u onome podrumu u kome su nas prvoga dana smestili. U utorak uveče, petorica kolega, kao jako bolesni, sprovedeni su u bolnicu. Naravno, čuvani od žandar­ ma, kao najopasniji zlikovci. Rastavljeni, jedni za druge ne znamo. Znamo samo to da ni oni, kao ni mi, nećemo nikakvu hranu primiti. 26 �Zbog čega smo zatvoreni i na osnovu kog za­ konskog propisa se sve ovo nad nama sprovodi, nisu nam kazali. Već četiri dana kako štrajkujemo gladu. Ali kad se uzme u obzir da smo tri dana živeli na golom hlebu, u zatvoru i pod najgorim uslovima, predpostavljam da će bar jedan deo nas slabijih kroz nekoliko dana podleći. To osećam po sebi, jer već imam jaku nesvesticu. Moje je mišljenje da smo iz Beograda sklonjeni samo da bi ovde sistematski bili ubijeni, daleko od javnosti i rodbine, da niko ne zna. Molim te, Milane, čim primiš ovo pismo, zajedno sa ostalim drugovima saopštite univerzitetskoj vlasti. Neka preduzumu sve što mogu da nas spasu. Takode treba zainteresovati javno mnjenje, naše i strano. Ako sve to ne bi uspelo i nama se ovde izgubi svaki trag molim te javi mom ocu da krivce za moju smrt traži u Beogradu. JEDAN OD DRUGOVA IZ KONCENTRACIONOG LOGORA Studenti su odmah preduzeli što je bilo u nji­ hovoj moći. Njihovi su predstavnici obavestili rektora o stanju u kome se nalaze intemirci. Pri tom su tražili od rektora da, s univerzitetskim vlastima, ener­ gično interveniše kod ministra unutrašnjih dela da se raspusti logor i da dopusti da se delegacija uni­ verzitetskih profesora, s rektorom na čelu, upozna na licu mesta s neljudskim uslovima i maltretiranjem ko­ jima su izloženi njihovi drugovi u memljivim kasar­ nama koje je ogradila Austro-Ugarska Monarhija. Koliko su studenti bili ogorčeni i šta su sve bili spremni da preduzmu, brzo i neodložno, može se zaključiti iz toga što su zahtevali da ih univerzitetska delegacija izvesti o svemu najkasnije do 1. februara. Rektor u ostavci Ivan Đaja s prorektorom Vla­ dimirom Ćorovićem, posetio je ministra unutrašnjih dela, a potom i internirane studente. Ministar je bio »velikodušan« pa je priznao da vlada nije ukinula autonomiju Univerziteta iz obzira prema Univerzitetskom senatu, što ne znači da će odustati od namere da učini kraj studentskim neredima. Iz toga je bilo jasno da vlada ne namerava za zatvori logor u Višegradu, iako je njegovim otvaranjem izazvala ogorčenje širom 27 �zemlje. Po njegovom nahođenju, studenti moraju tu­ cati kamen i raditi dok su u logoru jer nije pred­ viđena nikakva budžetska partija iz koje bi se mogla obezbediti njihova ishrana. Studenti su s nestrpljenjem očekivali povratak rektora i prorektora iz Višegrada. Njih 700-800 sa svih fakulteta okupilo se 1. februara na Pravnom fakul­ tetu, gde su se zabarikadirali da ne bi ponovo došlo do tuče i nereda s »omasovcima«, koji su bili za­ dovoljni razvojem događaja. Što je dan više odmicao, to ih je više izdavalo strpljenje. Zatvoreni u zgradi Fakulteta, oni su zborovali, čitali pismo interniranih drugova i većali šta da rade. Najzad su se odlučili da proglase štrajk glađu u znak solidarnosti sa intemircima. U međuvremenu rektor je s prorektorom bio kod ministra prosvete, a potom su došli kod studenata. Van običaja, rektor je bio revoltiran zbog toga što je naišao na zaključana vrata i na odluke i ultimativne zahteve studenata o raspuštanju kon­ centracionog logora. Da bi razgovarao s predstavnicima okupljenih studenata, zatražio je prethodno da se otvori zgrada Fakulteta i uklone postavljene barikade, što su studenti shvatili kao učenu, pa su naelektrisanu atmosferu pretvorili u žestoke demonstracije. A rektor je hitno sazvao sednicu Univerzitetskog senata, koji je odlučio da se pozove policija da us­ postavi red na Pravnom fakultetu ako studenti ne napuste zgradu do 20,30 časova. O tome su studenti obavešteni pismeno. Tom je odlukom Senat, u stvari, pogazio član 1. Opšte uredbe o univerzitetima, odnosno univerzitetsku autonomiju. Policija nije čekala 20,30 časova, već je u rano popodne zajedno sa žandar­ merijom, opkolila zgradu Pravnog fakulteta, a potom i osvojila njeno prizemlje, iz kojeg je suzavcima pokušala da natera studente na predaju. Oni su se bra­ nili svim sredstvima. Po službenoj dužnosti, rektor ih je kasnije optužio za pričinjenu štetu - uništeno je 150 klupa, desetine stolova i stolica i čitavi pre­ gradni zidovi u pojedinim učionicama iz kojih su vađene opeke, kojima je sprečavan prodor policajaca na spratove. Oko 16,30 časova, kada se nagnuo kroz prozor da gada ciglom policijske agente u dvorištu, Mirko Srzentić, student prava, pao je između Puniše Perovića i Milinka Marojevića, pogođen revolverskim zrnom. 28 �U prvi mah, svi su bili zbunjeni: nigde kapi krvi da se vidi, a on bez daha. Tek kad su ga preneli u jednu učionicu i raskopčali mu sako, videli su da je pogođen pravo u srce. U sećanjima na 1. februar 1935. Peko Dapčević je zapisao i ovu pojedinost: »U odgovor na ubistvo Srzentića, strahovito ogorčeni, nastavili smo još jače da protestujemo, izvikujući nove parole sa prozora prema Studentskom trgu, ne plašeći se revolverskih pucnjeva. Milica Pavlović je pocijepala cmu kecelju, stavila je na štap i isturila na ulicu vičući iz sveg glasa: ’Ubice! Ubili ste nam druga! Ubili ste nam druga!’ ...« Ogorčenje studenata je dostiglo kulminaciju, ali i njihova iscrpenost usled gladi, suzavaca i nervne prenapregnutosti tokom celog dana. Pred noć su stu­ denti Mirko Tomić i Vukman Kruščić upućeni u Rektorat, na pregovore sa Univerzitetskim senatom. Senat je obećao da će im se omogućiti da mirno napuste zgradu, bez hapšenja. Međutim, policiji nije bilo do reči i obećanja univerzitetskih vlasti. Oko 22 časa zaplenili su 500 studentskih legitimacija (đačkih listova) i uhapsili na licu mesta 66 studenata. Od njih je 30 upućeno u Višegrad, a ostali su kaž­ njeni sa po nekoliko dana zatvora i progonstvom u rodna mesta, s tim da se ne mogu vratiti na studije bez odobrenja Uprave grada Beograda. Uni­ verzitet je zatvoren do 15. februara. Vlada ipak nije bila zadovoljna. Prisustvo na sahrani Mirka Srzentića velikog broja Beograđana, sa oko 2000 studenata, komemoracija zagrebačkih studenata, sa istaknutom crnom zastavom na zgra­ di Sveučilišta, protestni zborovi i slični skupovi širom zemlje opominjali su da studenti imaju jaku i ma­ sovnu podršku, te da se neće tako lako smiriti. O nezadovoljstvu vlade i njenom strahu od novih potresa svedoči činjenica da je ministar prosvete, sutradan posle ubistva Mirka Srzentića, pozvao rektora Univer­ ziteta i predočio mu da vlada namerava da ukine studentska stručna udruženja i dovede policiju na Univerzitet. S tako drastičnim merama nisu se složili ni najreakcionamiji profesori univerziteta. Zato je od­ lučeno da se obrazuje posebna komisija koja će raz­ motriti sva pitanja i saopštiti ministru prosvete mišljenje i stavove Univerzitetskog senata. 29 �Izazvanim krvoprolićem, zgaženom autonomijom, odvođenjem nove grupe studenata u koncentracioni logor, zatvaranjem Opšte studentske menze, nagoveštajem drugih drakonskih mera od strane državne vlasti, usvajanjem ostavke profesoru Ivanu Đaji i ime­ novanjem Vladimira Ćorovića za rektora, studentima je najavljen otvoren i dugotrajan rat. Njihov je pokret ušao u novu, najtežu fazu borbe protiv režima. Angažovanjem KPJ i SKOJ-a, izazvano je ogromno antirežimsko rasploženje u celoj zemlji. Na Univer­ zitetu se za poslednje dve godine afirmisala jaka komunistička organizacija, s istaknutim kadrom koji je bio u stanju da samostalno donosi adluke i u najslože­ nijim situacijama. Sa dobrom procenom situacije i poznavanjem odnosa među profesorima, taj kadar je uspeo da pridobije Univerzitetski senat da se suprotstavi suspenziiji nekih stručnih udruženja (vlada je tvrdila da su njihove uprave društvenim novcem pomagale štampanje letaka protiv režima), da se založi za ponovno otvaranje Opšte studentske menze i kao najvažnije, da onemogući Upravu grada s ucenjivačkom namerom prema kojoj bi se pustili svi studenti iz koncentra­ cionog logora, osim sedmorice koji se smatraju or­ ganizatorima komunističke aktivnosti na Univerzitetu. Osećajući da bi to izdvajanje bilo dolivanje ulja na vatru, lično rektor Ćorović je protestvovao kod predsednika vlade i uticao da se ta odluka povuče. Elastični stavovi studentskih predstavnika u borbi za raspuštanje koncentracionog logora, koja je vođena dugo i s promenljivim izgledima na uspeh, poslu­ žili su kao pozitivno iskustvo u novim akcijama i radu studentskog pokreta. Posle raspuštanja logora, polovinom marta, goruće pitanje studenata bilo je Opšta studentska menza, u kojoj se hranilo 250 studenata. Odlukom ministra prosvete, ona je vraćena studentima, pod uslovom da je vode profesori koje odredi Ministarstvo, s tim što će oni pozvati »studente-nacionaliste u koje imaju poverenja da ih u radu u menzi pomažu«. Takvo se stanje u menzi nije moglo održati budući da je menza postala stecište svakodnevnih provokacija pa i fizičkih obračuna, kao što se desilo 26. marta, baš kad je u ime naprednih studenata, Đoko Kovačević (sekre­ tar Univerzitetskog komiteta KPJ, poginuo u španskom građanskom ratu, kao borac internacionalnih brigada) 30 �obaveštavao studente o pregovorima sa Univerzitetskim senatom o potpunom vraćanju menze studentima na upravljanje. Zbog loše ishrane, 4. aprila je došlo do sukoba između studenata i »ministarske« uprave, koja je optužila 20 studenata Disciplinskom sudu kao podstrekače protesta i izazivače nereda. Među optu­ ženim bila je Milica Pavlović - jedina studentkinja. Uprkos okrutnom stavu rektora Corovića, na čiji je predlog menza zatvorena nekoliko dana, studenti su bili uporni u svom nastojanju da isključe neprija­ teljski raspoloženu upravu iz te svoje oaze. Najzad su je dobili na upravljanje 15. oktobra 1935. godine. Za predsednika studentske uprave 1935. je izabran Hasan Brkić, a za sekretara Veljko Vlahović. Na početku nove 1935/36. školske godine, stu­ dentski pokret je bio toliko jak da je osvojio gotovo sva studentska udruženja. Od velikog je značaja bilo što je Univerzitetski senat odobrio osnivanje Udruženja studenata protiv tuberkuloze. To je odobrenje jedva dočekano nakon deset meseci od kako je predata molba sa 40 potpisnika, među kojima je bila Milica Pavlović, u ime studenata sa Filozofskog fakulteta. Ministarstvo prosvete i Univerzitetski senat su odu­ govlačili s tim odobrenjem zato što su studenti pra­ vilima Udruženja predvideli da se polovina uplate za Zdravstveni fond ne ustupa Ministarstvu socijalne politike, kao i to da se oboleli studenti šalju u kli­ matska lečilišta o trošku Udruženja kad god to zahteva njihovo zdravstveno stanje. Tuberkuloza je, inače, harala među studentima (na Univerzitetu je bilo 1300 obolelih) i nije se slučajno nazivala sirotinjskom i studentskom bolešću. Gotovo na svim godišnjim skupštinama udruženja studenti su postavljali pitanje vraćanja Studentskog doma univerzitetskim vlastima. I ne samo to. Zajedno s Domom, Ministarstvo prosvete je 20. januara 1932. preuzelo milion i po dinara studentske ušteđevine, čijem nestanku studenti nisu mogli ući u trag uprkos mnogim pismenim predstavkama i zahtevima na mno­ gobrojnim skupovima. Od početka, prilikom prijema u Dom, prvenstvo su imali studenti-nacionalisti. Pod upravnikom Radivojem Mirkovićem režim u Domu je imao policijski karakter. Zbog povlašćenog položaja pojedinaca, cinkarenja i kojekakvih nepravdi prema studentima-levičarima, jedan deo studenata je tražio 31 �da se preispita rad domske uprave i da se Dom, konačno, vrati u nadležnost univerzitetskim vlastima. U oktobru se na tom pitanju angažovao i Akcioni odbor, mobilišući stručna udruženja koja su uputila jednoobrazno pismo rektoru Univerziteta sa 3000 pot­ pisnika. Osim toga, Akcioni odbor je uputio ministru prosvete pismo s izričitim zahtevom »da Dom stu­ denata u Beogradu odmah i neizostavno pređe u ruke univerziteta«. Krajem meseca upravnik Mirković je smenjen, ali su ostali zahtevi studenata prećutani. S tim se studenti nisu zadovoljili. Zato je pitanje Studentskog doma iskrslo kao najaktuelnije posle opšteg studentskog zbora koji je, uz odobrenje univerzitetskih vlasti, održan 8. decembra. To je bio veoma dobro priprem­ ljen zbor, za koji je vladalo veliko interesovanje na svim fakultetima. Ža zbor je bilo prijavljeno 26 go­ vornika, od kojih je Akcioni odbor, uoči zbora, odabrao 20, među kojima je bila i Milica Pavlović. Osim solidarisanja sa studentima iz Zagreba i Ljubljane, koji su energično protestvovali protiv uredbe o ogra­ ničenom broju studenata prilikom upisa na Tehnički i Medicinski fakultet (numerus klauzus), Akcioni odbor je za zbor predvideo tri ključne teme: neodložno donošenje uredbe kojom će se omogućiti puna sloboda udruživanja i stavljanja svih stručnih udruženja pod nadzor isključivo univerzitetskih vlasti; zatim, eko­ nomska i socijalna pitanja (pitanja smeštaja, ishrane, smanjenja školarine za siromašne studente i dr.); i treće, nacrti uredbi za pojedine fakultete. Razume se, u sklopu tog dnevnog reda raspravljalo se i o Studentskom domu. Na zboru se manifestovalo jedinstvo studenata i on je uspešno završen. To je ohrabrilo onaj deo studenata koji su već tražili da se Dom stavi pod nadzor univerzitetskih vlasti - da taj zahtev ponove. Njihovi predstavnici (tzv. direktorij um) od Rektorata su tražili da se Univerzitet zatvori dok se, već jednom, to pitanje ne skine s dnevnog reda. Rektor je odbio taj zahtev. Međutim, Akcioni odbor se solidarisao sa stanarima Doma koji su stupili u štrajk i odlučio da 13. decembra počne generalni štrajk studenata. Pri tom se desilo nešto izuzetno i neobično: za­ kazala je saradnja između Akcionog odbora i studenata u Studentskom domu, koji su naseli obećanju da 32 �će, za koji dan, biti rešena sporna pitanja u vezi sa Domom, pa su obustavili štrajk, očekujući da dođe novopostavljeni upravnik, vanredni profesor Radivoje Kašanin. Umesto upravnika, dočekali su ljotićevce, udarnu terorističku grupu unutar ORNAS-a, sa ozlo­ glašenim »studentom« - policijskim agentom - Omi­ ljenom Milićem. Kako su ušli među studente, u auli Doma, stvorili su izazivačku atmosveru povicima »Živeo kralj«, »Zar na dan kraljeve slave komunisti da štrajkuju i prave demonstracije?« i si. Došli su, zapravo, da izazovu nered i tuču, u koju se ubrzo umešala policija na poziv privremenog upravnika koji je zamenio Mirkovića. Policija je »zavela« red tako što je odvela u Upravu grada studente na koje je prstom pokazao Omiljen Milić. Drugi deo studenata, uglav­ nom komunista, izbačen je iz Doma, bez odeće, u hladnu decembarsku noć. Akcioni odbor je na to što se desilo u Domu sutradan reagovao rezolucijom, bolje reći, zahtevima koji su tangirali lično profesora Ćorovića, ne samo kao rektora koji je uzurpirao prava studenata zagarantovana autonomijom, nego i kao počasnog predsednika ORNAS-a, čije se raspuštanje neodložno tra­ žilo. Međutim, rektor je bio nezadovoljan i onim o čemu se raspravljalo i što se odlučilo na opštem studentskom zboru, tako da je bio spreman na kraj­ nji otpor svim studentskim zahtevima. U tome je imao podršku Ministarstva prosvete, pa i Univerzi­ tetskog senata delimično. Pristao je samo da interveniše da se puste pohapšeni studenti, koje je policija krvnički isprebijala u Upravi grada. S kakvim je potcenjivanjem gledao na studentski pokret vidi se po tome što je branio Omiljena Milića i njegovu te­ rorističku družinu, koji su, tobože, bili povređeni i ozlojeđeni proglašenjem štrajka u Domu koji nosi kraljevo ime, i to uoči njegove slave. Jednostavno, on se nije hteo zamisliti nad ozbiljnošću situacije u kojoj se našao Univerzitet, pa je na sednici Uni­ verzitetskog senata, 20. decembra, sugerisao da se preduzmu mere koje je režim hteo zavesti ranije da su ih hteli prihvatiti prethodni rektori (Aleksandar Belić i Ivan Đaja) sa većinom univerzitetskih profesora. Naređeno je da se Senat obračuna sa studentskim pokretom tako što će Disciplinski sud kazniti oko 50 članova Akcionog odbora udaljavanjem na go­ 3 Milica Pavlović Dara 33 �dinu ili pola godine sa Univerziteta. Time su se želela paralisati studentska stručna udruženja. Uzgred, kažnjeno je veoma blago (zabranom upisa letnjeg semestra!) i 18 studenata izgrednika u Studentskom domu. Dalje, Senat je naredio da se iseli Studentski dom, naravno, s ciljem da se prilikom novog use­ ljavanja ne prime studenti-levičari. Najcrnja odluka sa te sednice bila je - da se uvede univerzitetska po­ licija, što je prihvatilo i Univerzitetsko veće, tako da je sutradan raspisan konkurs za prijem 40 stražara. Ministar finansija je odobrio vanredni kredit od tri miliona dinara za isplaćivanje prinadležnosti stražarima (850 dinara mesečno) i nabavku njihove uniforme. Rektor se još postarao preko Uprave grada da se kažnjenim članovima Akcionog odbora oduzmu stu­ dentske legitimacije kako bi se sprečio njihov ulazak u fakultetske zgrade. Sve te mere, ma koliko da su bile rigorozne, nisu mogle razbiti studentski pokret Akcioni odbor je funkcionisao kao da je bio u punom sastavu. Da ne bi bio sprečen u akcijama koje je trebalo preduzeti, na sednici održanoj 4. januara 1936. odlučeno je da se prekine štrajk koji je bio proglašen u znak solidarnosti sa studentima iz Studentskog doma. Takođe je odlučeno da se sa svih fakulteta protestuje protiv novih odluka i mera koje su preduzele i nameravaju da preduzmu univerzitetske vlasti. Akcioni odbor je računao na podršku javnosti. Zato je obrazovan odbor za skupljanje potpisa i angažovanje javnih radnika da protestuju protiv zavo­ đenja »univerzitetske straže«. Osim toga, Odbor je objavio jednoobrazan cirkulami tekst, pod naslovom »Studenti Beogradskog univerziteta svome narodu«, u kome se kaže, između ostalog: »Duboko pogođeni poslednjim nekulturnim bestidnim nasrtajem na os­ novna naša prava i slobode, kojim se ponižavamo do robova i kojim se sprečava stvaranje slobodne narodne inteligencije, mi, studenti Beogradskog univer­ ziteta, zbijeni u jedinstvene redove, produžavamo odlučnu borbu za svoje životne interese, a naročito borbu protiv poslednjih mera reakcije i fašiziranja Univerziteta«. Na bazi tog proglasa, koji sadrži tri bitna ul­ timativna zahteva (poništenje kazne članovima Akcionog 34 �odbora, suspenziju odluke o uvođenju policije na Univerzitet, realnu procenu i zadovoljenje osnovnih zahteva iz rezolucije opšteg studentskog zbora od 8. decembra), studenti su do kraja marta pregovarali sa univerzitetskim vlastima, odnosno sa rektorom, koji se nagađao i pogađao, cenjkao i ucenjivao, kako ne dolikuje čoveku i naučniku visokog ranga, računajući da vreme (i policija!) rade za njega i donete odluke. Međutim, što se više odlagalo udovoljenje studentskih zahteva, atmosfera je postajala obostrano eksplozivnija, tako da je proglašenje gene­ ralnog štrajka bilo neizbežno. Akcioni odbor je 2. i 3. aprila organizovao konferencije na svim fakultetima, na kojima su studenti za 4. april proglasili štrajk u znak protesta zato što se rektor oglušuje o sve njihove zahteve i u znak solidarnosti sa studentima u Zagrebu i Ljubljani, gde se nastavljala borba protiv visoke školarine, taksa i uredbi kojima je dovedeno u pitanje školovanje studenata iz siromašnih slojeva stanovništva. Rektor se nije dvoumio šta će da preduzme protiv štrajka: istog dana je pozvao predstav­ nike studenata-nacionalista da ih ovlasti da postupe kao u Studentskom domu 13. decembra prethodne godine. Ma koliko da je bio razuman čovek, nije umeo da proceni i oceni da na jednoj strani ima malobrojnu organizaciju predisponiranih zlikovaca, a na drugoj ogromnu masu intelektualne omladine koja je znala i pokazala šta hoće i koliko može. Pred Patološkim institutom u krugu Državne bolnice, ljotićevac pripadnik terorističke organizacije, student Slobodan Nedeljković_ je ubodom kame s leđa usmrtio studenta prava Žarka Marinovića, dok su njegovi saučesnici u zločinu na istom mestu povredili studenta medjcine Kostu Hadži Popovića i studenta prava Jovana Šćepanovića. Rektor je na sednici Univerzitetskog senata konstatovao »da je slučaj težak, a posledice još teze«. Međutim, saopštio je i to da je do tuče došlo zbog letka koji su izdali studenti-nacionalisti da bi, kao bajagi, sprečili generalni štrajk. Takvom motivacijom i obrazloženjem zločina pred Patološkim institutom rektor je načinio ono što nije zabeleženo u istoriji visokog školstva: pokušao je da opravda upotrebu kame i drugog oružja njegovih »jurišnika« koji su nastupali divljački, drsko, jer se, kao manjina, nisu 35 �mogli drukčije suprotstaviti procesu demokratizacije i slobodnog razvitka kome je stremila ćela mlada ge­ neracija. Aprilski štrajk je trajao 25 dana i označio je prekretnicu u studentskom pokretu: od novembarskih dana 1931, iz opozicionog raspoloženja relativno ma­ lih grupa i uticajnih pojedinaca, on je narastao u snažan i jedinstven pokret ogromne većine aktivnih studenata. On je odoleo svim iskušenjima i izvojevao pobedu ne samo nad univerzitetskom reakcijom nego i nad monarhističkim režimom koji je, iz godine u godinu, sve više gravitirao prema fašizmu. Od završetka aprilskog štrajka započeo je na Univerzitetu period obostranog razumevanja i plodne saradnje ne samo s pojedinim profesorima nego sa unierzitetskom vlašću, na čije je čelo došao dr Dragoslav Jovanović, koga su studenti i demokratska javnost nazvali studentskom majkom. Eto takvom je pokretu pripadala i u njemu sazrevala i stasala Milica Pavlović za vreme studija, dok nije diplomirala na Filozofskom fakultetu 1939/40. godine. Njena je aktivnost bila neprekidna i raznovrsna. Kao skojevka, a potom kao član KPJ, s pravom je uživala poverenje partijskih rukovodstava. Na studentskim skupovima istupala je u ime studenata levičara, odnosno narodnih studenata (pod tim imenom su živeli i radili od 1936. godine članovi KPJ i SKOJ-a). Na protestnim zborovima i u demonstracijama zapažena je po njenoj izvanrednoj hrabrosti. Inače, kao redovni student imala je različita za­ duženja i obaveze u studentskim udruženjima, prvenstve­ no u Udruženju studentkinja i njihovom domu, u kome je stanovala od dolaska na studije. Udruženje studentkinja najduže je ostalo pod upravom studentkinja »vaspitanih u nacionalnom du­ hu«. Umesto da se zauzima kod vlasti da se rešavaju pitanja opstanka i studija siromašnijih stu­ dentkinja, kojih je, iz godine u godinu, bilo sve više na fakultetima, ta je uprava, svojom pasivnošću, odlagala i kočila rešenja tih pitanja, razume se, s podrškom vlasti i univerzitetske reakcije. Od početka 1935. godine, kad je na inicijativu studenata osnovana Omladinska sekcija u narodnofrontofskom Ženskom pokretu, državna vlast je izrično zahtevala od Uni­ verzitetskog senata da onemogući izbore za upravu 36 �Udruženja studentkinja, jer je među 1700 studentkinja, koliko ih je te godine bilo na Beogradskom univer­ zitetu, odveć malo bilo onih koje bi podržale do­ tadašnju ili njoj sličnu upravu. U međuvremenu su studentkinje - članovi KPJ i SKOJ-a - razvile živu agitaciju da se što više njihovih drugarica učlani u Udruženje, tako da je u njemu, početkom 1936. godine, preovladala osetna većina koja je zahtevala da se sazove vanredna izborna skupština. Dotadašnja uprava je na to morala pristati i 17. maja je izabrana upra­ va pod predsedništvom omiljene i poznate studentkinje sa Tehničkog fakulteta Leposave Mihailović (za vreme okupacije streljana je na Banjici). Najvažniji zadatak nove uprave bio je da traži dovršenje Studentskog doma) svega 40 studentkinja imalo je smeštaj u dotadašnjem domu). U tome je stvarno i uspela. U novi dom se uselilo 100 stu­ dentkinja, pretežno siromašnog stanja. Dužnost uprav­ nika je primila Mila Dimić, veoma kulturna žena, antifašistkinja, sa ugledom ne samo među studentkinjama nego i u građanstvu (streljana je na Banjici za vreme okupacije). Pod njenom upravom Dom je postojao i delovao kao svojina Udruženja studentkinja, mada je taj status dobio mnogo kasnije, uz veliko zalaganje Akcionog odbora. Udruženje studentkinja, pa samim tim i studentkinje smeštene u Domu, u početku se najviše bavilo rešavanjem ekonomskih pitanja i sređivanjem materijal­ nog stanja u samom domu (10 studentkinja dobijalo je hranu u Domu kao nadoknadu za posluživanje). Kasnije je, u okviru Udruženja, osnovana kulturna sekcija od 20 članova, koja je preuzela organizovanje kulturnog i vaspitnog rada među studentkinjama, koji se manifestovao u raznovrsnim oblicima (debatni sastanci, usmene i zidne novine, književne večeri, predavanja istaknutih javnih radnika i si.). Nakon dve godine, kada se broj studentkinja znatno povećao, ukazala se potreba da se, u sklopu stručnih udruženja, formiraju ženske sekcije na fa­ kultetima sa većim brojem studentkinja. A kad se rad Udruženja razgranao - u domu, na fakultetima pa i u javnom životu uopšte - kad je trebalo obezbediti veći uvid i uticaj u celoj toj aktivnosti, os­ novan je aktiv studentkinja-komunista, u kom je bila Milica Pavlović, pored Šonje Marinković, Danice 37 �Marinović, Ljubinke Milosavljević, Nede Božinović i dr. Taj aktiv je bio, po rečima Milice Damjanović, dobrog poznavaoca studentskog pokreta između dva rata, ona pokretačka snaga i autoritet koji je Udru­ ženju davao ton i osiguravao istaknuto mesto u sklopu celokupnog pokreta beogradskih studenata. Na izuzetnu energiju i pupulamost Milice Pavlović ukazuje arhivska građa i drugih studentskih udruženja, pre svega Akcionog odbora. Naime, prilikom konstituisanja Odbora za školsku 1936/37. godinu, Milica je izabrana u njegovo najuže rukovodstvo, koje su, pored predsednika, sačinjavali tri sekretara, blagajnik i predsednik Opšte studentske menze. Kakve je napore i angažovanost zahtevao taj izbor može se pretposta­ viti na osnovu toga što je 15. aprila 1937. sazvana vanredna skupština, na kojoj su neki članovi kritikovani zbog neredovnog dolaska na sednice. U samom užem rukovodstvu, osim predsednika Voja Deretića, drugog sekretara Milice „Pavlović i predsednika Opšte studentske menze Miloša Minića, ostali članovi su smenjeni. Tada je odlučeno da se sednice Odbora održavaju svake subote. Logično, Milica Pavlović se profesionalno morala zalagati u stručnom Udruženju za srpskohrvatski jezik i književnost, u kome je, na godišnjoj skupšti­ ni, 10. novembra 1935, izabrana za člana uprave, koju su sačinjavali isključivo komunisti (Avdo Humo, Zlata Šegvić, Boško Babović, Jelena Popović i dr.). Nije bez značaja njena pomoć i učešće u radu Udruženja studenata protiv tuberkuloze. Studentskom letovališnom savezu i, verovatno, u zavičajnom Udru­ ženju studenata, čija arhiva nije sačuvana tako da se ne može videti kad se i koliko bavila u Čačku dok je bila na studijama. Prvo nameštenje u državnoj službi Uoči rata, kada se prilično namnožio intelektualni proletarijat, teško se nalazio odgovarajući posao bez preporuke uticajnih ljudi u društvu. Diplomirani stu­ denti filozofije, ako su bili kompromitovani kao levičari nalazili su posao, većinom kao honorarni nas­ tavnici, u provincijskim nižerazrednim gimnazijama ili 38 �srednjim stručnim školama. Razume se, uz odobrenje načelnika za prosvetu u nadležnoj Banskoj upravi ili direktora škole. U stvari, tako postavljen nastavnik bio je na probi: ako se zapazi da nastavlja svoju »subverzivnu delatnost« - automatski je gubio službu! Eto s takvim se poslom sastavila Milica Pavlović u Srednjoj tekstilnoj školi u Leskovcu. Ona sigurno nije bila zadovoljna tim prvim nameštenjem pa nije slučajno da se zadržala samo jedno polugodište u Leskovcu. Svakako, posredi su bili jaki razlozi. Iako su se dvojica direktora škole, Franjo Divšek i Franjo Turina, od 1932. do 1941. godine, izborili da se poprave i prošire školske prostorije i da se nabave bar najpotrebnija sredstva za održavanje nasta­ ve, škola je bila siromašna, naročito za opšteobrazovni i kulturni prosperitet učenika. Objektivno uzev, ona je vegetirala između siromašne opštine i bogatih vlasnika tekstilne industrije. Opština nije bila voljna da po­ maže školu jer se u njoj školovalo svega 10% uče­ nika iz Lesićovca i njegove okoline. Najviše ih je bilo iz Slovenije - 40%. U Leskovcu, kao i na drugim područjima sa srpskim življem, postojala je izvesna odbojnost prema stručnim školama, u prvom redu zbog toga što one nisu obezbeđivale državnu službu i, što je takođe bilo od značaja, što svršeni učenici iz njih nisu mogli nastaviti školovanje; osim toga, nigde u zemlji tekstilci nisu imali manju zaradu nego u »srpskom Mančestru«, kako se Lesicovac na­ zivao pre rata zbog njegovih osam tekstilnih fabrika. S druge strane, kad je za školu trebalo nešto žrtvovati, industrijalci su bili tvrđi, škrtiji i od siro­ mašne opštine. To su bili lakomi skorojevići, a ne industrijalci s dugogodišnjom tradicijom, i za njih je, kao takve, bila nepojmljiva i neshvatljiva svaka hu­ manitarna akcija Ilustrativan primer o tome sačuvan je sajednog konkursa i školi. Škola je imala »Zadrugu đaka« koja je poma­ gala siromašne učenike stičući sredstva prodajom ogled­ nih proizvoda iz školskih radionica. Za raspisani konkurs za najbolje đačke radove iz dezinature, koji su nagra­ đivani iz školskog fonda, direktor Divšek je 1933. godine odredio stručni žiri od nastavnika, s tim da predsednik bude jedan leskovački industrijalac. Kad je trebalo doneti odluku, taj predsednik je poslao na sastanak svog činovnika, da ne bi, za račun te 39 �počasti koja mu je ukazana, morao da pokloni nešto za školu ili za najboljeg učenika! Tako je propao pokušaj preduzetnog Čeha Franje Divšeka da vlasnike fabrika približi školi koja im je spremala stručni kadar. Drugi, možda važniji, razlog zbog koga se Milica nelagodno osećala u leskovačkoj Tekstilnoj školi bio je taj što se njen predmet smatrao drugorazrednim. Naime, u školi su bili na ceni stručni predmeti (poznavanje robe, tehnologija predenja i tkanja, tekstil­ na hernija, stručno crtanje i dr.). Njen srpski jezik, iz grupe opštih predmeta, imao je, prema nastavnim planovima, svega dva časa sedmično i bio je, po važnosti, sve do školske 1937/38, čak iza nemačkog jezika. Stoga je Milica, da bi imala odgovarajući broj časova u sedmici, predavala, sem svog predmeta, istoriju i geografiju. Inače, na završnim ispitima nije se polagala čak ni matematika, a za srpskohrvatski je napravljen »ustupak« da se polaže samo pismeni, jer se stalo na gledište »da je za tekstilne tehničare važno da oni samo pismeno budu obrazovani«. Da su tzv. opšti predmeti bili u drugom planu može se zaključiti i po pismenim zadacima iz srpskohrvatskog jezika. To su bile teme iz stručnih pred­ meta kojima se želela popularisati tekstilna industrija (»Delovanje zaštitnih carina na razvoj naše tekstilne industrije« ili »Tekstilna industrija Jugoslavije i njena budućnost« i si.). Tek je dr Emil Štampar, kojeg je nasledila Milica Pavlović, uspeo da poveća nastavu matemjeg jezika na tri časa sedmično i da stane na put uskom prakticizmu u korist opšte naobrazbe. I po temi koju je dao na završnom ispitu (»Značaj Radoja Domanovića«) očevidno je da je bio autori­ tativan i kulturan čovek, kakav je nedostajao Tekstil­ noj školi. Njegovim putem pošla je Milica Pavlović, što se vidi po temi koju je dala za pismeni zadatak: »Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom« (Njegoš). Njen je odnos prema učenicima bio ko­ rektan i, može se reći, prijateljski. Svoj poziv je volela i samim tim bila je potrebna afirmacija mar­ ljivog i savesnog suplenta. S druge strane, kao član KPJ, nije se mogla zatvoriti u krugu škole. Pošto ju je policija »preporučila« kao opasnu komunistkinju, predanim radom u školi se donekle prikrivala i šti­ 40 - �tila, što ne znači da je bila sasvim pasivna kao društveni radnik i komunista. Doduše, angažovala se, po svemu sudeći, u kulturnom životu grada i, manje-više, na legalnim poslovima U svakom slučaju dovoljno da ju je zapazila policija i da bi to bilo zapisano u jednom poverljivom dopisu leskovačke gimnazije Prosvetnom odeljenju Moravske banovine. »Radošević Stojanka, suplent srpskog jezika, sumnjiva je,« piše u tom dokumentu, »jer je bila nerazdvojna drugarica sa bivšom nastavnicom srpskog jezika Milicom Pavlović, koja je radila u Srednjoj tekstilnoj školi, a sada je sa službom u Valjevu. Radi toga druženja Stojanka nije mogla dobiti časove kada je pravljen raspored predmeta 4. avgusta 1941. godine«. Mada je u Leskovcu provela nepunu godinu dana, Milica je ostavila lep trag u školi, a ostala je u nezaboravnoj uspomeni i u gradu. O tome svedoči činjenica da literarna družina u posleratnoj Tekstilnoj školi nosi njeno ime, a mnogi meštani se sećaju da su je lepo ispratili njeni učenici i građani kad je, u septembru 1940. godine, otišla u Srednju tehničku školu u Valjevu. U gradu ustanika Kako i čime objasniti odlazak Milice Pavlović iz leskovačke Srednje tekstilne u valjevsku Srednju tehničku školu, kad između njih nije bilo velike raz­ like? Čak je valjevska škola bila siromašnija utoliko što je osnovana tek 1938. godine. Bila je bez odgo­ varajućih prostorija i radionica, tako da se ni stručni (glavni) predmeti nisu mogli savlađivati na zadovolja­ vajući načia Razumljivo, opšteobrazovni predmeti su bili - sporedni. Sem toga, Milica se i u Valjevu srela s potcenjivanjem takve škole od strane meštana. Ali, kako god se uzme, izgleda da je Valjevo, kao grad ustanika, s radničkim pokretom koji je već imao šezdesetogodišnju prošlost (4. marta 1882. osnova­ no je radničko udruženje »Sloga valjevskih radnika«), bilo privlačnije za čoveka-revolucionara kao što je bila Milica. Nije isključeno da ju je privlačilo i to što je u njemu imala znanaca iz studentskog pokreta, a ne može se zanemariti ni okolnost da joj je iz Valjeva Beograd bio bliži. 41 �Milica Pavlović Dara, kao profesor Srednje tehničke škole u Valjevu. aprila 1941. Mada je uoči rata Valjevo bilo grad mnogo­ brojnih štrajkova i demonstracija, organizacija KPJ je bila malobrojna. Iz referata koji je na Okružnoj partijskoj konferenciji podneo Obren Nikolić, početkom 1940. godine, vidi se da je valjevski okrug imao svega 40 članova KPJ, oko 20 kandidata i svega 30 članova SKOJ-a. Međutim, bilo je u njemu mnogo simpatizera, što se može zaključiti i iz Nikolićevog referata u kome je konstatovano da je organizacija ostvarila snažan uticaj u sindikatima i među omladinom. 42 �U okrugu je bilo 30 kružoka, u kojima su se okupljali ne samo skojevci i kandidati nego i simpatizeri, a u većini tih kružoka čitali su se partijski organi (»Proleter« i »Komunist«) i druga partijska 'literatura. To svedoči da su Partija i SKOJ imali široke mo­ gućnosti da ojačaju svoje redove. Pa ipak, brojno stanje nije se povećavalo u odgovarajućoj srazmeri: do 6. aprila 1941. Partija je imala svega 46 članova. Istina, sa SKOJ-em je bilo drukčije - ojačao je u svakom pogledu, naročito u Gimnaziji, Trgovačkoj akademiji i Poljoprivrednoj školi, koja je, kao i Tehnička, osnovana 1938. godine. Izuzimajući Gimna­ ziju, u kojoj se osećao uticaj izvesnog broja ljotićevaca, u ostalim školama skojevski aktivi su imali apsolutnu prevlast. Zato su u toku 1940. i 1941. godine srednjoškolci bili najaktivniji deo omladine. Njihove manifestacije, posebno izleti, s priredbama antiratnog karaktera, bile su uvek dobro organizovane i posećene. U oktobru 1940, za vreme štrajka gra­ đevinskih radnika, oni su osetno pomogli u prikuplja­ nju pomoći štrajkačima, a masovno su učestvovali u demonstracijama povodom mučkog ubistva radnika Nikole Špoljarića, člana štrajkačkog odbora. Takođe, u martovskim događajima 1941. prvi su izašli na ulice i bili najbrojniji. Kada se aktivnost SKOJ-a pogleda u svetlosti ustaničkih dana, zapaža se da je za odgoj i pripreme omladinaca sa sela, sem krajnje odlučnosti i požrtvovanja, kojima se odlikovao čitav SKOJ, karakteristično da su zrelo i konstruktivno delovali u svojoj seoskoj sredini. Rukovodilac organizacije i član Okružnog komiteta, student Milivoje Radosavljević, zahtevao je od njih da organizuju omladinske grupe i kružoke preko kojih će prenositi, delimično, ono što čuju i saznaju u školskim aktivima. To je bila lepa pomoć da odziv seoske omladine za Valjevski NOP odred bude velik, a takođe da komunisti koji su morali napustiti grad posle okupacije nadu sigurnije utočište u selima valjevskog okruga. Energičnoj Milici Pavlović je nova sredina potpuno odgovarala. Cim je došla, uključila se u partijski život i rad. Bolje se snalazila i u samoj školi, mada su direktor i njegov zamenik bili tupoglavi ljudi vla­ daj ućeg režima i njegovi žandarmi. Čak je dobila i razredno starešinstvo u II e odeljenju. Taj susret sa 43 �odeljenjem ostao je u živom sećanju Borivoju Petroviću i Dimitriji-Diši Koljkoviću, jednom od pet članova tadašnjeg skojevskog aktiva (svi su stupili u borbu 1941 - dvojica su ostali živi). - U jednom sukobu - priča Koljković - koji se pretvorio u pravu uličnu tuču »zboraši« (pripadnici fašističke organizacije Zbor Dimitrija Ljotića) uspeli su da se probiju do Oficirskog doma. Pripremali su se da održe miting. Mi smo, sa razvijenom zasta­ vom, probili kordon žandarma i rasturili »zboraše«. Tom prilikom su uhapšeni i odvedeni u Sreski sud učenici Petar Topalović i Stevan Didulica. Skojevci i njihovi drugovi su se okupili pred Sreskim sudom i protestovali protiv hapšenja njihovih drugova, tražeći da ih puste. Tu se ubrzo okupio veliki broj građana. Učenici su, tako reći, odmah oslobođeni. Drugi dan, umesto policije, ćelu stvar je preuzeo direktor škole. Na njegov predlog, profesorski savet je isključio iz škole Topalovića i Didulicu. Direktor je potom sam išao po odeljenjima, čitao naredbu o isljučenju, grdio i pretio učenicima, nazivajući ih razbojnicima, banditima. Dok je govorio u odeljenju II e, sa dnevnikom ispod ruke, pored katedre, sa njim je stajala mlada žena. Zaokupljen policijskom dužnošću, nije se setio da je predstavi. Ona ga je mimo slu­ šala, a na našu reakciju da ćemo sami izdržavati isključene drugove, blago se nasmešila. Tek kada je napustio učionicu, ona se predstavila kao nastavnica srpskog jezika, naš novi razredni starešina - Milica Pavlović. Rekla je da žali što se to dogodilo našim drugovima, ali se raduje što smo tako složni. Ubrzo sam saznao od Milivoja Radosavljevića da je član KPJ, i da ćemo imati sreće što će nam ona biti razredni starešina. Koljković je ispričao i neke pojedinosti koje ilustruju Radosavljevićevo mišljenje o Milici kao razrednom starešini. Početkom 1941. godine, vlada je mešetarila i maskirala svoje kapitulantsko lice pozivanjem velikog broja obveznika na vojnu vežbu. Tako se desilo da pozovu i derektora škole. Zamenjivao ga je nastav­ nik Kosimenka, koji je prosto terorisao učenike. U to vreme došao je inspektor Ministarstva prosvete u redovnu godišnju reviziju i učenici su iskoristili 44 �taj dolazak da se žale i optuže direktorovog zamenika zbog njegovog neljudskog odnosa prema njima. - Inspektor je bio grub čovek - kaže Koljković - i odbijao je sve naše zahteve, poričući istinitost naše optužbe. Dogovorili smo se da sačekamo da obiđe sva odeljenja, pa smo se posle četvrtog časa složili u tome da ćemo, zbog arogantnosti ministarskog izaslanika, imati težu situaciju. Takođe smo ocenili da je raspoloženje učenika za štrajk sasvim povoljno i, - pokupili smo knjige i pošli na Pećinu da se tamo 0 svemu dogovorimo. Za vreme našeg štrajka profesorski savet je stalno zasedao. Ja sam od Milice Pavlović, na koju sam kao skojevac bio upućen, dobijao obaveštenja o toku svih sednica. Bez toga, mi bismo bili obmanuti i naš bi štrajk, verovatno, propao, a mnoge bi kaznili kao buntovnike i kolovođe štrajka. Kad je naša delegacija po drugi put pošla na pregovore, Kosimenko je usmeno preneo da je tele­ fonski premešten i da, sa svojom ženom, odlazi iz Valjeva. Imajući rđavo iskustvo s njim i direktorom, mi smo se potrudili, za svaki slučaj, da proverimo koliko je to tačno. Posle provere, iz Vojvodine nam je stiglo pismo u kome je stajalo da će se Kosimenko vratiti za desetak dana, kad mi prekinemo da štrajkujemo. Pismo sam odneo Milici da vidim šta će ona na sve to da kaže. Ona je savetovala da izaberemo delegaciju, s kojom ću ja, lično, poći u Beograd i uporno tražiti prijem kod načelnika Ministarstva prosvete da ga upoznamo čime se u školi sve služe protiv učenika da bi zadržali nastavnika koji se prema njima odnosi kao prema poslednjim valjevskim uličarima. Na naše insistiranje, načelnik je napisao naredbu sa kojom nas je upoznao pre nego smo pošli. Po dolasku u Valjevo, o svemu sam obavestio Milicu 1 Milivoja Radosavljevića. Oni su se složili da nasta­ vimo štrajk do krajnjeg ishoda sa našim zahtevima. U štrajku su nas zatekli martovski događaji. Sa našeg zbornog mesta, na kome smo se svakodnevno okupljali i dogovarali, 25. marta smo se pridružili drugovima iz Pojoprivredne škole koji su prvi izašli na ulice da protestuju protiv pristupanja Jugoslavije 45 �Trojnom paktu, koji je potpisala izdajnička vlada Cvetković-Maček. Iz kazivanja preživelih skojevaca može se pret­ postaviti da Milica Pavlović nije zapostavila obaveze člana KPJ i komuniste za račun državne službe. U školi i van nje radila je kao čovek i komunista koji se ne miri sa postojećim stanjem stvari. Ne računajući dve partijske ćelije, u banci i fabrici »Vistad« (Vojna industrija Stanković A.D.), u gradu su do kapitulacije postojale četiri gradske partijske ćelije. U drugoj, čiji je sekretar bio Milorad-Mile Milatović, radila je Milica. Budući da su je znali sa Univerziteta Milka Minić, sekretar druge gradske ćelije, Sava Stanišić, Milorad Milatović, i drugi, ona je tretirana kao čovek od velikog poverenja. Stoga je krajem 1940. godine, kad je Okružni komitet oiganizovao sastanak da bi se istaknuti komunisti i članovi Komiteta upoznali s ma­ terijalom i odlukama Pete zemaljske konerencije KPJ, pozvana i Milica, iako je u to vreme bila bez ru­ kovodeće funkcije u organizaciji. Uzgred, sastanku je prisustvovala Vukica Mitrović, u svojstvu instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. U istom smislu karakterističan je i drugi slučaj. Uoči martovskih događaja u Valjevu je boravio Petar Stambolić, kao instruktor Pokrajinskog komiteta. Po njegovom nahođenju, trebalo je da neko obavi određeni zadatak u Beogradu. Izabrana je Milica. Zato ona nije bila angažovana u martovskim događajima. Međutim, iz Pokrajinskog komiteta su je vratili 26. marta da obavesti Stambolića da dođe u Beograd. Sekretar Mesnog komiteta KPJ za Valjevo U aprilskom ratu, komunisti u Valjevu su nava­ ljivali, kao i u drugim gradovima, na vojne komande i institucije da ih rasporede u jedinice da brane otadžbinu. Partijska organizacija je, preko omladine, zgradu osnovne škole pretvorila u bolnicu: doneti su kreveti, posteljina i nešto najnužnijeg sanitetskog inventara. A nekoliko žena, uglavnom intelektualki (dr Julka Pantić, profesori Milica Pavlović i Milka Minić, studentkinje prava Branka Ilić i Sofija Stanišić), javile su se da budu raspoređene kao sanitetsko osoblje. Ali nisu primljene. Tek drugi put kad su se prijavile, 46 �dobile su nekakvu objavu sa kojom su krenule prema Užicu, gde je, navodno, trebalo izvesti odlučujući protivudar i zaustaviti neprijatelja koji je prodro iz Bugarske. Shvativši ubrzo da su obmanute, te su drugarice htele krenuti prema Sarajevu da ih nije vratio u Valjevo Miloš Minić, koji je saznao da je izdajnička vlada u bekstvu, a vojska pred kapitu­ lacijom. U Valjevu, pošto su ostaci stare vlasti požurili da se stave Nemcima na uslugu i izvrše njihova naređenja, komunisti su takode žurili da ih u tome onemoguće, pre svega, da spreče predaju oružja na određenim punktovima. Za Okružni komitet i malo­ brojnu partijsku organizaciju to je bio danonoćni posao, bez predaha, jer je valjevski okrug obuhvatao osam srezova: valjevski, kolubarski, podgorski, rađevski, azbukovački, posavsko-tamnavski, kačerski i tamnavski. U daljem toku zbivanja, zadaci Okružnog komiteta i partijskih organizacija proizlazili su iz direktiva i Prvomajskog proglasa Partije u kojem je rečeno, između ostalog: »Na okup! U ovim sudbonosnim danima potrebno je ujediniti sve snage u borbi za opstanak. Ustrajte u borbi u koju vas poziva i koju vodi avangarda radničke klase Komunistička partija Jugoslavije... « Okružni komitet je raspolagao tehnikom i znatnom količinom hartije, tako da je mogao umnožavati pro­ pagandni materijal i štampati svoje letke i proglase koje je iziskivala novonastala situacija na njegovom području. Radi veće sigurnosti, ona je iz grada pre­ nesena u selo Bujačić, u kuću Sofije i Sava Stanišića. Tu je do 22. juna štampano i razdeljeno dosta partijskog materijala. Iz straha da se s tehnikom ne rizikuje, s obzirom na agresivniji odnos neprijatelja posle napada na Sovjetski Savez, odlučeno je da se ona prenese u selo Zabrdicu, gde ju je, u kući zem­ ljoradnika Krstivoja Jankovića, montirao učitelj Bora Jevtić. Osim učitelja Jevtića, tu su radili Milica Pavlović, inž. Bora Atanacković i đak Vlada Atanacković. I tu je štampano dosta propagandnog materijala, najviše letaka kojima se stanovništvo pozivalo da ne predaje 9kupatoru ništa od vrednosti, naročito ne oružje. Štampani su takode izvodi iz »Osnova lenjinizma« i uputstva za idejno-vaspitni rad s novoprimljenim 47 �članovima Partije i skojevcima. Taj je materijal podeljen sekretarima partijskih ćelija. Razvoj događaja, Majsko savetovanje Centralnog komiteta KPJ, razni proglasi i direktive viših partijskih rukovodstava, kao i stanje u novostvorenim partijskim organizacijama, zahtevali su od Okružnog komiteta da organizuje savetovanje s rukovodećim kadrom sa svog područja. Pošto se u gradu nije mogla naći pogodna prostorija, organizacija i izbor mesta su povereni Dragojlu Dudiću. On je izabrao školu u selu Zlatariću, u kojoj je radila njegova kćer Zora, kao učiteljica. Na sastanku Komiteta, 16. juna, odlučeno je da se savetovanje održi 21. i 22. juna. Članovi Komiteta su bili dužni da o mestu i vremenu obaveste dele­ gate i da ih prihvate. Uoči savetovanja, u Zlatarić je došao Milorad Milatović da se dogovori sa Zorom Dudić, koja je u to vreme bila kandidovana za prijem u Partiju, šta treba da uradi. Ona je pripremila prostoriju za rad i, pod izgovorom da joj dolazi otac s nekim gostima, zamolila svog kolegu učitelja i školskog poslužitelja da 21. i 22. juna napuste školu. Pošto su Nemci pravili ispade u okolna sela da bi oduzeli hranu i stoku od seljaka, za obezbeđenje je zadužen bio Dmitrije Koljković, onaj skojevac kojeg je Milica Pavlović slala u Beograd za vreme štrajka u Tehničkoj školi. Sa Milošem Minićem, instruktorom Pokrajinskog komiteta za okrug valjevski, na savetovanju se okupilo 20 komunista, uglavnom rukovodeći kadar iz celog okruga. Posle dvodnevnog rada, kao naj­ važnije je zaključeno da treba intenzivno nastaviti pripreme za oružanu borbu, mada učesnici još nisu imali vesti o fašističkom napadu na SSSR. Očevidno, fašistička agresija na Sovjetski Savez zatekla je valjevske komuniste u mobilnom stanju. Odmah je naređeno da se povuku iz grada istaknuti komunisti. U toku noći i sutradan izašli su dr Miša Pantić, Milan Kitanović, Žikica Jovanović Španac, Milorad Milatović, Zdravko Jovanović i dr. U prisustvu Filipa Kljajića, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, Okružni komitet je održao sastanak 25. juna u Valjevu, u Knez-Jovičinoj ulici, na kome je doneta odluka o formiranju Valjevskog NOP odreda, sa četiri čete. Na sastanku je imenovan 48 �komandni kadar. Time su izazvane personalne promene u Okružnom komitetu i partijskim organizacijama. Za komandanta odreda imenovan je podoficir bivše vojske Zdravko Jovanović, član KPJ od 1938. godine, a za njegovog zamenika zemljoradnik Rajko Mihailović, član KPJ od 1940; radnik Milosav Milosavljević, član Partije od 1936. godine,* dotadašnji sekretar Okružnog komiteta, imenovan je za političkog kome­ sara odreda. Na tom je sastanku rešeno, takođe, da se osnuju Mesni komitet KPJ za Valjevo i partijsko rejonsko rukovodstvo za srez Ljig. Tada je Milica Pavlović imenovana za sekretara Mesnog komiteta, a samim tim postala je i član Okružnog komiteta, koji su sačinjavali, za izvesno vreme, osim nje, Obrad Stefanović (sekretar), Milan Kitanović, Milorad Pavlović i Milka Minić. Od sastanka sa Filipom Kljajićem u gradu je gotovo sve podređeno prikupljanju oružja. Zanimljivo je da se već na tom zadatku ispoljila bitna parti­ zanska odlika - da ljudi mogu i nemoguće, zahvalju­ jući hrabrosti i neviđenoj snalažljivosti. Tako je početkom jula izvedena jedna od najsmelijih akcija u prikupljanju, bolje reći, u otimanju oružja. Akcija je izvedena po uputstvu stolarskog radnika Živomira Jeremića Mo­ delara, koji je 25. juna, prilikom reorganizacije par­ tijskih rukovodstava, izabran za sekretara Mesnog ko­ miteta SKOJ-a za Valjevo. On je naručio seljačka kola iz sela Klinaca, koja su doveli Živorad Gajić i Milorad Dudić. Kod kafane »Mostar« on ih je sačekao i s njima produžio na brdo Krušik, sa kojeg su se spustili u jarak, blizu ograde fabrike »Vistad«. Tu su već bili Mile Bjelica, Drago Grujičić, Grozdan Gajić, Radenko Gavrić i Jordan Radoičić. Momci su kroz razvaljenu ogradu upali i munjevito izneli iz jednog magacina 12 sanduka ručnih i sanduk avionskih bombi. Za to vreme, svršeni učenik Po­ ljoprivredne škole Milivoje Bjelica, član Mesnog komiteta SKOJ-a, ostao je na straži, sa zapetom puškom, da ubije nemačkog stražara ako se slučajno približi dok oni obave posao. Srećom, niko se nije pojavio Nemci još nisu znali u čiju su zemlju ušli. S natovarenim kolima, »vlasnici« koji su ih doveli hladnokrvno su prošli kroz grad i stigli do sela Milica Pavlović Dara 49 �Đurđevac, gde je sanduke s bombama preuzela Kolubarska četa Dragoj la Dudića. Plima opštenarodnog ustanka Kad je u valjevskom okrugu počeo ustanak onom čuvenom oružanom akcijom Žikice Jovanovića Španca, opet je, po nalogu partijskog rukovodstva, izvestan broj komunista morao da napusti grad. Mesni ko­ mitet je ostao sa svega 19 članova Partije i 23 sko­ jevca, a našao se pred mnogobrojnim zadacima i u najtežoj situaciji. Pre svega, trebalo je svakodnevno, ponekad i po dva puta, obaveštavati Okružni komitet i štab Odreda o događajima i situaciji u gradu. Takođe, za njihov račun, morala se neprekidno držati veza sa Pokrajinskim komitetom u Beogradu. A kre­ tanje po gradu je, i bez policijskog časa, bilo jako otežano. Nije se samo Gestapo dao u potragu za komunistima nego i domaći izrod, koji je, može se reći, bio opasniji i nesnošljiviji utoliko što je poznavao prilike i ljude u gradu. Milica Pavlović se nije štedela, niti, pak, stra­ hovala na dužnosti sekretara Mesnog komiteta. Ona je znala realno da proceni šta i koliko može postići sa svega tri člana Komiteta u tako složenoj situaciji. Zato je logično što je zahtevala da se on poveća. i, polovinom jula, povećan je sa dva člana. Tada je svaki član Komiteta dobio posebno zaduženje. Milica je ostala i dalje sekretar, tehničar Rata Vasiljević je imao, kao glavni zadatak, angažovanje ko­ munista i simpatizera u fabrici »Vistad«, profesor Neda Oklopdžija zadužena je za održavanje veze s Pokrajinskim komitetom u Beogradu, Milorad Pavlović za rad SKOJ-a, a Milivoje Bjelica i inženjer agro­ nomije Bora Atanacković bili su, u izvesnom smislu, »slobodnjaci«. Posle 7. jula, u mnoštvu zadataka i obaveza koji su stajali pred reorganizovanim Mesnim komite­ tom, neki su iziskivali svakodnevnu potpunu angažovanost Tako, na primer, osim nabavljanja oružja, trebalo je organizovati pomoć u ishrani boraca u Odredu da ne bi sasvim zavisili od sela; dalje, oku­ patoru je i u gradu trebalo staviti do znanja da ustanički plamen iz Bele Crkve nije slučajnost ili 50 �delo »komitske družine«, već početak borbe organizovanih snaga koje će istrajati do pobede. Što se tiče domaćih izdajnika, upravo onog društvenog taloga koji se u gradu nudio okupatoru špijunskim uslugama, prostituisanjem i sličnim izmećarenjem, njih je što pre trebalo zastrašiti, u prvom redu likvidacijom onih najaktivnijih. I ne kao poslednje, štab Odreda je zahtevao da se svakodnevno obaveštava o neprijatelju, rasporedu i kretanju njegovih snaga, rasporedu i vrsti oružja kojim raspolaže, po­ sebno o raspoloženju vojnika. (Ne verujući da je nacionalsocijalizam prihvaćen u Nemačkoj onako kako se to videlo tokom rata, pretpostavljalo se da će se raspoloženje nemačkih vojnika promeniti s napadom »na prvu zemlju socijalizma«. Zato su u Valjevu, kao i u celoj Srbiji, skojevci ubacivali u kasarne i među nemačke vojnike letke na nemačkom jeziku, koji su štampani u Beogradu, nadajući se, uzalud (!) da će se mnogi pokolebati i dezertirati iz zahuktale vojničke mašine koja je do tada lako dolazila do pobeda.) Razume se, Mesni komitet, s malobrojnim ljudstvom koje mu je stajalo na raspolaganju, nije mogao ostva­ riti tako brojne i delikatne zadatke bez pomoći spolja. Ali mnogo je toga u gradu preduzeto i postignuto sopstvenim snagama. Obaveštajnu službu Komitet je obavljao tako što je grad podelio na pet rejona, odredivši za svaki rejon člana Partije ili pouzdanog skojevca koji je na dobijenom području organizovao obaveštavanje. Prikupljene podatke sabirao je radnik Ljubomir Petrović Mingej, član Mesnog komiteta SKOJ-a i slao ih za Odred. Od diverzantskih akcija najznačajnija je izvedena u »Vistadu« za koji je bio zadužen Rata Vasiljević. Kad se ukazala povoljna prilika, on je angažovao 14 drugova koji su radili u fabrici da, tobože, posle završenog posla očiste mašine. Pošto su već imali pripremljen pesak, oni su ih njime brzo »podmazali«, a onda ih pustili da rade, tako da su potpuno onespo­ sobljene za proizvodnju. Ta je diverzija imala na­ ročito moralni efekat jer se o njoj naveliko pričalo u gradu, s različitim dodacima i preuveličavanjem, kako j to običaj u takvim slučajevima. Doduše, ona je imala i svoju cenu: 14 aktera su morali otići 51 �iz fabrike u Odred. Na žalost, ne i njen organizator Rata Vasiljević. Što se tiče obračuna s neprijateljem, drugovi iz grada su u tome najviše zavisili od pomoći iz Odreda. Te akcije bilo je lakše izvesti kad je trebalo likvi­ dirati neku postaju na periferiji ili u neposrednoj blizini grada. U selu Dračin, na primer, pošto su pribavili podatke o brojnom stanju i naoružanju žandarmerijske stanice, drugovi su pozvali borce Kolubarske čete koji su 12. jula uhvatili i razoružali 5 žandarma. Dvojica su im pobegli, sa predsednikom opštine, koji se toliko kompromitovao kao kolaboracio­ nista da je morao noćiti u žandarmerijskoj stanici. Ponovo se vratio u selo kad su mu dali pojačanje od 25 dobro naoružanih žandarma. (U julu i avgustu partizani su zarobljene žanadarme puštali da pođu kućama, uz obećanje da se neće vratiti u službu.) Mnogo je teže bilo u gradu naći i uništiti po­ jedinačno ljude koji su se, bez dvoumljenja, stavili u službu Nemaca. Ali, s velikim rizikom i sa hrabrošću koja se često graničila s drskošću, u toku jula i avgusta ubijeno je ili ihvaćeno i osuđeno 8 nemačkih fašista i 20 ljotićevaca. O kakvom je riziku i hrabrosti reč može se zaključiti iz sledećeg primera. Marko Cvijović i njegova sestra Nadežda bili su bezobzirni dok su služili nemačku policiju. Da bi bili »vredniji« i uslužniji od drugih, prokazivali su ne samo komuniste i skojevce, ako su im udarili na trag, nego i patriotski raspoložene građane. Na­ dežda je još »ukomunila« svoju ličnu imovinu s jednim višim nemačkim oficirom. Da bi se onemogućio Marko i njemu slični, Milica je tražila pomoć od Okružnog komiteta i štaba odreda Komanda Kolubarske čete, koja je tada već prerasla u bataljon, primila je na sebe da likvidira Cvijoviće, s tim da Mesni komitet tačno utvrdi kad su oni kod kuće i da u to vreme prihvati i dovede do njih naoružane borce. Tu je ulogu preuzeo član Komiteta Bora Atanacković - uveo je u grad Srećka Milićevića, Mihaila Đorđevića i Nikolu Varagića. Pošto je provereno da je kuća Cvijovića bez nemačke straže i da su njih dvoje kod kuće, partizani su upali unutra. Marko i njegova sestra su bili iznenađeni. Izbezum­ ljene, partizani su ih bez reči izveli iz kuće. Napolju su čekali članovi Partije i SKOJ-a da bi ih, zajedno 52 �s partizanskom trojkom, izveli iz grada ranije proverenim putem. U selu Robaje, gde se nalazio štab Kolubarskog bataljona, završila se, konačno, izdaja Marka Cvijovića i njegove sestre. Mesni komiteti Partije i SKOJ-a su organizovali niz uspešnih akcija i veoma dobro obavljali postavljene zadatke. Ali nije sve išlo glatko i bez velikog za­ laganja i dobrog promišljanja, kako bi se moglo pretpostaviti ceneći akcije o kojima je bila reč. I najmanja neopreznost, kao što se može zaključiti po oktobarskim provalama, krvavo se svetila ne samo pojedincima nego i ćelom pokretu. Reklo bi se da su ljudi bili previše opterećeni obavezama, tako da nisu mislili o sebi i ličnoj bezbednosti i opstanku. A nije isključeno da su se, zaneti uspesima, opustili, potcenili neprijatelja i zaboravili na najvažniji preduslov svoga delovanja - na konspiraciju! Neprijatelj je trpeo gubitke i doživljavao neuspehe, ali se i organizovao. Angažovao je čete agenata da tragaju i njuškaju i dan i noć za svakim na koga se posumnja da je u ma kakvoj vezi s narodnooslobodilačkim pokretom. I čudno je da su na to zaboravili odmereni inž. Bora Alanacković i Milica Pavlović, snalažljivi i, čak za zloglasnu beogradsku policiju, neuhvatljivi borci iz jedinstvenog studentskog pokreta. U kakvu su situaciju sebe doveli članovi partijskih rukovodstava lepo je osvedočeno kraćim poglavljem u obimnom mono­ grafskom delu »Valjevo - grad ustanika«. U celini, ono glasi: »Sastanak Mesnog komiteta je bio zakazan za 6. X 1941. godine u 17.30 časova u kući inž. Bore Aianackovića. U istoj kući pre ovog sastanka održan je sastanak aktiva SKOJ-a, koji je duže trajao no što je bilo predviđeno; zbog ovoga, sastanak MK je bio kratak, informativan, sa primanjem određenih di­ rektiva, posle čega su se članovi razišli. Međutim, održavanje ova dva sastanka u isto vreme i u istoj kući predstavljalo je krajnju neobazrivost članova Mesnog komiteta, jer je ulazak više lica u isto vreme u dvorište Bore Aianackovića skrenuo pažnju nekim agentima. Milica Nožica je bila praćena od jednog agenta kada je išla na sastanak aktiva SKOJ-a, te je ovaj počeo posle nje da prati sve koji su ulazili i izlazili iz kuće Bore Atanackovića. Istoga dana, posle policijskog 53 �časa kuća Bore Atanackovića je blokirana i izvršen je pretres. Bora je uhapšen sa ženom i troje dece. On na saslušanju nije hteo da prijavi nikoga, pod­ vlačio je da je kuća u velikom dvorištu koje vezuje dve ulice te ljudi prolaze preko dvorišta skraćujući tako put iz jedne u drugu ulicu. On je jedino rekao da je toga dana bio kod njega Cvetko Jovanović te je tako i Cvetko uhapšen iste noći. U ovo vreme u Valjevu je bilo stvoreno neko­ liko punktova za prihvatanje kurira i održavanje veze sa štabom Valjevskog odreda Najglavnije punktove su predstavljali stanovi Rate Vasiljevića, Milorada Pavlovića, ing. Bore Atanackovića (svi stanovi članova MK! - prim. D. B.). Nešto pre hapšenja Bore Ata­ nackovića, neko je prijavio iz fabrike »Vistad« Gestapou da Rata Vasiljević sarađuje sa partizanima i održava veze sa štabom VPO. Na osnovu ovoga gestapovci su iznenada upali u stan Rate Vasiljevića i tu zatekli jednog kurira iz Kolubarskog bataljona. Kod kurira su našli dosta letaka i propagandnog ma­ terijala, a u stanu i nešto oružja, odela i sanitetskog materijala što je bilo spremljeno za Odred. Rata i kurir su odmah uhapšeni. Posle hapšenja Rate Vasiljevića, provaljen je Milorad Pavlović, sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a. Do ove provale je došlo zato što je prilikom rasturanja le­ taka po gradu uhvaćen jedan omladinac, član SKOJ-a, koji je pri saslušanju odao da mu je letke dao Mi­ lorad Pavlović. Jedan gestapovac je došao u stan Milorada Pavlovića da ga liši slobode. Kad je gesta­ povac ušao, Milorad mu je bacio mantil na glavu i počeo da ga bije. Pošto je uspeo da onemogući gestapovca i u stanu zapali materijal koji je imao, izleteo je napolje i počeo da beži. U bekstvu je naleteo na jednog žandarma koji ga je uhvatio i uz pomoć nekoliko žandarma uhapsio. Milorad Pavlović, Rata Vasiljević i inž. Bora Atanacković su imali pred neprijateljem odlično držanje. I pored najvećih muka, nisu nikoga odali niti su što kazali o radu Mesnog komiteta, SKOJ-a i partijskih ćelija u gradu. Međutim, Cvetko Jovanović je imao loše držanje. Iako nije nikoga odao obavezao se gesta­ povcima da će voditi borbu protiv komunista, te je tako iz zatvora pušten uz obavezu da okupatoru po­ 54 �maže u hvatanju komunista. Posle ovoga Cvetko je upućen na prinudan rad na valjevski aerodrom3 . Usled nedostatka dokaza a i zbog intervencije gra­ đana, pušten je 10. oktobra inž. Bora Atanacković, bez prava udaljavanja iz Valjeva i uz obavezu pri­ javljivanja nemačkoj komandanturi dva puta nedeljno. Rata Vasiljević i Molorad Pavlović su ostali u zatvoru i sa prvom grupom talaca, od 50 lica, 20. oktobra 1941. godine su streljani u krugu preduzeća »Vistad« - današnji »Krušik«. Zbog ranjavanja jednog nemačkog vojnika 21. oktobra 1941, na putu prema Užicu, 31. bataljon 724. nemačkog pešadijskog puka streljao je šest talaca u Valjevu dana 22. oktobra. Istoga dana gradsko poglavarstvo je izdalo saopštenje: » . . . na temelju objave od 20. X 1941. Stojićevlć Vladeta, Valjevo, Birčaninova streljan je danas kao taoc, pošto je bio ranjen jedan nemački vojnik«. Opasnost od hapšenja u ovom momentu pretila je kako novom rukovodstvu SKOJ-a tako i članovima Okružnog i Mesnog komiteta. Pošto je okupator u Valjevu otpočeo sa streljanjima kao merom odmazde, to je i sama provala dovodila u pitanje živote mno­ gih članova Partije. Zbog svega ovoga rešeno je da Vera Valjarević, Milica Pavlović Mika, Ljubomir Petrović Mingej, inž. Bora Atanacković i Milica Nožica napuste Valjevo. Tako je u gradu od 12 članova Mesne organizacije ostao samo Mile Bjelica sa još 2-3 člana Partije i SKOJ-a koji nisu bili kompromitovani. Greška je što su svi članovi povučeni iz grada, ali Okružni komitet i instruktor Pokrajinskog komiteta su hteli da sačuvaju kadrove i precenili su opasnost po njih, jer je bila u pitanju provala pošto nijedan od uhapšenih drugova nije nikoga odao. Ova greška stvara kasnije mnogo teškoća Okružnom komitetu u obnovi partijskog rada u Valjevu«.4 > Cvetko kasnije nije samo odavao drugove, vcc je i pomagao okupatora. /bog čega je isključen i/ KPJ 4 Grupa autora: »Valjevo grad ustanika«, izdanje »Kulture«, Beograd 1967. godine. 55 �Teške posledice četničke izdaje Možda se nigde tako očigledno kao na valjevskom području ne reflektuje činjenica da partizanske snage nisu mogle uspešno delovati bez jake partijske organi­ zacije u njihovoj pozadini, tj. na neoslobođenoj i delovima oslobođene teritorije. U Valjevskom odredu mnogo se brže i bolje učvršćivala i povećavala partijska organizacija nego u samom Valjevu i ostalim delovima okruga. To je razumljivo. Iz grada i sa neoslo­ bođene teritorije bili su neophodni odlasci partijskog kadra u Odred i radi organizovanja narodne vlasti na oslobođenoj teritoriji, ili, najčešće, usled opasnosti od provale. Jednostavno, partijski život nije imao nor­ malan i kontinuiran tok (kandidatski staž se odlagao u nedogled, silom okolnosti, sastanci se nisu redovno zakazivali i t.sl.). A mnoge započete akcije su osta­ jale nedovršene ili bez željenog učinka. Uporedo sa tekućim zadacima, na primer, Mesni komitet je uspeo da organizuje Narodnooslobodilački odbor u gradu, mada je to bilo skopčano sa mnogim teškoćama. Najteže je bilo naći ličnosti koje će pristati da prime takvu dužnost koja ne nudi fotelju, već preti smrću, i na koje će pristati i Okružni komitet. Kad je Mi­ lica podnela Komitetu listu odbornika, Komitet je ocenio da je to trenutno najbolji mogući izbor. Za sekretara odbora je bio određen Bora Atanacković, koji je izradio predlog statuta. Ali ni 24 časa nisu protekla od prvog sastanka (5. oktobra) na kome se odbor konstituisao, a njegovi su zaključci paralisani oktobarskom provalom. Sutradan, 6. oktobra, uhapšen je sekretar odbora pa zatim i onaj tehničar iz »Vistada«, Rata Vasiljević. A onda je usledila odluka instruktora Pokrajinskog komiteta Miloša Minića da izađe na oslobođenu teritoriju Milica Pavlović, sa članovima Partije i skojevcima, jer se pretpostavljalo da svi mogu biti zahvaćeni provalom. U gradu su ostala samo dva člana Partije. Prirodno, u takvim ili sličnim situacijama, tre­ balo je počinjati iznova. U Odredu je drukčije - u njemu je bio koncentrisan najbolji partijski kadar. On se normalno razvijao, pojedine njegove čete su brzo prerasle u bataljone. Već u septembru, posle oslo­ bođenja Krupnja, gde je zadobijen veliki plen u oružju i municiji, oni su bili kadri da opkole i uspešno 56 �Kuća Lelekovića u B. Po , i kraj Vaijeva, u kojoj su boravili gde se Milica krila jedno vreme članovi OK KPJ Valjevo �drže u blokadi snage nemačke 704. divizije koje su se zatekle u Valjevu. Ta bi blokada imala znatno veći uspeh da se bolje čuvala vojna tajna i da je u gradu postojala jača partijska organizacija. Istina, već u septembru su se osetili simptomi četničke izdaje i da od saradnje s četnicima neće biti ništa. Stoga nije čudno da su Nemci u Valjevu tražili pomoć pre nego što su bili blokirani. Oni su u septembru uzalud pokušavali da se probiju iz grada. U dva puta, 18. i 25. septembra, pa 6. oktobra, upotrebili su jake snage, s podrškom artiljerije i tenkova. Kako se vidi iz »Dnevnika« Dragojla Dudića, koji se ubraja među najbolja svedočanstva iz NOR-a, partizani su se održali na položajima i naneli prilikom svakog napada Nemcima osetne gubitke. Zanimljivo je kako je nemački zapovednik Turner, kome je bila poverena organizacija civilne vlasti, ocenio tadašnje događaje u Srbiji: »Pokušavali smo svim sredstvima, nagovarali smo, govorili, pretili, ali ništa ne pomaže. Ne verujemo da je mogućno nešto da postignemo na račun autoriteta u ovoj zemlji. U ovoj zemlji narod ne poznaje autoritet. Svi naši pokušaji da se narod kanalizuje u jednom konstruktiv­ nom pravcu i odvoji od komunista - propali s u . . . Pozicije partizana u šumama su takve de je, tako reći, nemoguće pogoditi ih u srce. . . Dobija se utisak da ni vesti o kapitulaciji SSSR ne bi dovele do ka­ pitulacije ovih bandita, koji su žilavi kao đavoli. Osim toga, njihova organaizacija je izvrsna. Ona bi mogla biti klasičan primer najbolje tajne organizacije. Mnogi bi mogli da od njih uče, pa čak i Poljaci koji su dosta vešti takvoj borbi«. Snagu ustaničkog pokreta i njegovu početnu aktiv­ nost, ilustruju, takođe, izveštaji sreskih načelnika u valjevskom oknigu. Sreski načelnik Valjeva, na primer, ovako je video organizovanje ustanika i prve akcije: »Javna bezbednost u srezu valjevskom od momenta kada je Nemačka objavila rat Rusiji je prilično ugro­ žena. Komunisti bezobzirno nasrću na državne objekte i žandarmerijske organe. U početku ih je bilo vrlo malo, ali posle kratkog vremena uspeli su da privuku veći broj omladine. . . Komunistička akcija je sve žešća i sve više ugrožava mir. Kreću se u velikim masama, u grupama od 80-150 ljudi. . . Isto tako, pojedina oružana lica obilaze vršalice, cepaju knjige koje su 58 �dužni voditi vlasnici vršalica. Komunisti su rasturili i dezorganizovali sve opštinske uprave.« Nemci su blokadu načeli ubacivanjem pojačanja spolja. U Valjevo je prodro 21. septembra 125. pešadijski puk, ojačan jednim artiljerijskim divizionom i vodom tenkova; zatim je i nemačkoj 718. diviziji naređeno da, zajedno sa ustaško-domobranskim je­ dinicama, pređu Drinu i pomognu blokiranim snagama 704. divizije. No, za ustanak u valjevskom okrugu bila je od svega kobnija izdaja četnika. Valjevski odred je, pod pritiskom velikog broja novodošlih neprija­ teljskih jedinica, morao da odstupi od Valjeva i na­ pusti deo oslobođene teritorije. Šaljući u napuštena sela svoje članove da očuvaju ustaničko raspoloženje i duh naroda, Okružni komitet je savetovao da oni »još ne saopštavaju situaciju sa četnicima«. Takav stav i odnos prema četnicima zadržao se i kad su poveli otvorenu borbu s partizanskim snagama u Sumadiji, i kad je jedan od nemačkih propagandista napisao u Nedićevom »Vremenu«: »Nemački okupatori realno su očekivali da će sukob partizana i četnika olakšati njihovu kontrarevolucionamu akciju«. Četnici su takav stav partizanskog rukovodstva iskoristili da mučki i na prevaru pohvataju znatan broj partijskih radnika, članova Okružnog komiteta i već osnovanih narodnooslobodilačkih odbora. Između ostalih, uhvaćeni su članovi Okružnog komiteta Živorad Gajić i Milovan Radojević, članovi Okružnog komiteta SKOJ-a Vera Vajarević i Milivoje Bjelica, i član Mesnog komiteta inž. Bora Atanacković. Svi su oni predati četničkom sudu u Brajićima, koji je po zlu ušao u istoriju, ili Nemcima u Valjevu, koji su ih 27. novembra streIjali na Krušiku. Posle pada Užica i povlačenja Vrhovnog štaba sa glavninom partizanskih snaga u Sandžak, u va­ ljevskom okrugu, čiji se Odred našao u predelu užički put - Maljen, naišli su veoma teški ratni dani. Nastu­ pajući kao kaznena ekspedicija, Nemci su sa te teri­ torije masovno streljali i odvodili i nedužno stanovništvo u sabirne logore. A preostali delovi Odreda, usled četničke izdaje i nemačke premoći, morali su da se povlače s glavninom partizanskih snaga. Za vreme povla­ čenja, Milica se, s nekoliko političkih radnika, našla u koloni ranjenika, koju je predvodio sanitetski major dr Dimitrije Pitović. Doktor je zaustavio kolonu u 59 �hotelu na Divčibarama da bi se videlo kuda će i kako će dalje krenuti. Tu ih je opkolila veća grupa četnika, koji su, sad već otvoreno, napadali i zarob­ ljavali partizane da bi ih predali Nemcima. Budući da su ranjenici i ljudstvo koje ih je pratilo bili bez oružja kojim bi se mogli suprostaviti četnicima, dr Pitović je predložio da pokušaju pregovorima sprečiti četnike u njihovoj nameri. On je, sa Milicom i Sretenom Čitakovićem, članovima Okružnog komiteta, apelovao i uticao, u ime lekarske etike, na četničkog starešinu da im omogući da produže put s ranje­ nicima, da ne bi pali u nemačko zarobljeništvo. Valjda zato što u tom trenutku nije imao uputstvo kako će postupiti s ranjenicima (i neboračkim stanovništvom koje je na strani partizana), četnik je naredio da njegovi »ratnici« ništa ne preduzimaju, i oni su krenuli u pravcu Maljena, a ranjenička kolona se u sumrak prebacila preko užičkog puta, prema Radanovcima, na kome su partizani ulagali poslednje napore da zadrže nadiranje nemačkih snaga. Posle izlaska na oslobođenu teritoriju i za vreme neprijateljske ofanzive delovanje Okružnog komiteta i ostalih komunista koji su izašli iz grada ograničavalo se, uglavnom, na Odred i teritoriju na kojoj su se kretale njegove jedinice. Međutim, osipanje ljudstva i kolebanje seljačkih masa uzimalo je maha, naro­ čito kad je Odred počeo da se povlači sa matične teritorije. Tada je, u mnogim slučajevima, i živa reč komunista bila prilično nemoćna. Milica je sa partizanskim jedinicama prispela u Sandžak. Međutim, po odluci Vrhovnog štaba, ona se s Kolubarskom četom i grupom političkih radnika vraća na svoj teren, u valjevski i kolubarski kraj. U Radoinji su prenoćili i izjutra krenuli na put. Kako je most na reci Uvcu bio miniran, išli su nizvodno dok nisu pronašli plićak da pređu na desnu obalu. Odmah po prelasku reke, sukobili su se sa nekoliko stotina četnika. Posle žestoke borbe, četnici su se razbežali, a partizanska kolona je produžila marš pored Zlatibora, preko sela Šljivovice. Nedaleko od Drine, izbegli su sukob sa Nemcima i ljotićevcima i uputili se, preko Šargana, na pla­ ninu Taru. Prenoćili su u Dečijem domu, na Ka­ luđerskim Barama. Tu su našli pune kazane spremljene hrane za četnike, koji su glavom bez obzira, ispred 60 �nekoga pobegli. U Kaluđerskim Barama su se zadržali dva dana. Milica je odatle, s grupom partizana, kre­ nula prema Medvedniku, gde su se nalazili borci Kolubarskog bataljona i štab Valjevskog partizanskog odreda. S gubitkom slobodne teritorije, prekinute su sve veze s jedinicama koje su prešle u Sandžak. U zapadnoj Srbiji, osim Radevskog bataljona, zadržale su se jedinice Valjevskog partizanskog odreda, Kolubarski bataljon, pod komandom Žikice Jovanovića Španca, Mačvanski partizanski odred i Tamnavski bataljon. One su morale da vode svakodnevne žestoke borbe s Nemcima, četnicima i Ijotićevcima. Njihova je slobodna teritorija bila od čela do začelja kolone. Izbegavajući frontalne sukobe sa brojno nadmoćnijim neprijateljem, morale su stalno da se kreću, a sa njima su se kretali i politički radnici da ne bi bili pohvatani. Nemačke jedinice, koje su za vreme ofanzive nastupale kao kaznena ekspedicija, a potom četnici i pripadnici Nedićeve Nacionalne straže počinili su na bivšoj slobodnoj teritoriji, posebno u neposrednoj okolini Valjeva, nečuvena zverstva nad nedužnim sta­ novništvom, šireći u isto vreme vesti da su partizani uništeni, da ih više nigde nema. Seosko stanovništvo je toliko bilo zaplašeno da se ilegalac-partijski radnik nije smeo usuditi da zakuca ni na vrata onih za koje je znao da su prijatelji, da nisu izdali pokret Takve su mnoge oči vrebale da ih prijave četnicima ili nedićevcima, koji su se utrkivali ko će ih više poslati u Valjevo, odnosno u šabački ili banjički logor, gde su se streljanja u to vreme iskazivala trocifrenim brojevima. Situacija se pogoršavala sa saznanjem ’ da partizani nisu uništeni i da partijski radnici nalaze utočišta u selima valjevskog okruga, pa i u samom Valjevu. Teror i oblici zastra­ šivanja su se umnožavali. Uobičajenim batinama, sa obaveznim novčanim kaznama koje su primenjivale nemačke i četničke komande, i prinudnim radom, na koji je Nedićeva »vlada nacionalnog spasa« upući­ vala pohapšene, nije se postiglo ono što su izdajnici želeli, kao što ni Nemci nisu bili zadovoljni učinkom streljanja, ma koliko da je bilo masovno. Zato su naredili da se osuđeni na smrt vešaju na trgovima, u prisustvu građana. A kad je Stevan Filipović ispod vešala održao govor kojim je zbunio okupatorske voj- 61 �Hrabra ilegalka Milica Pavlović Dara, preobučena u nošnju seljanke, da bi se bezbednije kretala i izvršavala mnoge zadatke nike i domaće izdajnike, okružni načelnik je službeno molio da se osuđeni vešaju tajno, »a ne javno, jer bi javna vešanja više štete nanela nego koristi«. U situaciji kakva je nastala posle povlačenja glav­ nine partizanskih snaga iz Srbije, partijskim radnicima u zapadnoj Srbiji nije preostalo ništa drugo nego da udvostruče napore da bi zadržali sudbinu ustanka u svojim rukama. Prirodno, Okružni komitet Valjeva, sa instruktorom Pokrajinskog komiteta Milošem Minićem, nije se kolebao: zajedno sa političkim i vojnim mkovodiocima Valjevskog odreda, analizirali su 1. decembra novonastalu situaciju i doneli određene zaključke. Na sastanku je ocenjeno da treba hitno, već 4. decembra, održati savetovanje na kome će se detaljno razmotriti situacija i postaviti odgovarajući zadaci. Na tom su savetovanju, u selu Dragodolu, bili rukovodioci Valjevskog i Mačvanskog odreda i Tamnavskog bataljona, članovi okružnih komiteta KPJ 62 �Valjeva i Šapca i komandiri i komesari obližnjih jedinica, ukupno oko 40 vojnih i političkih rukovo­ dilaca. Služeći se procenom i zaključcima sa prethod­ nog sastanka, Miloš Minić je podneo referat na ovom skupu, podvlačeći naročito težinu stanja izazvanog neprijateljskom ofanzivom i četničkom kontrarevolu­ cijom. Na osnovu njegovog referata i diskusije, od­ lučeno je da se stvaraju manji partizanski odredi od 150 do 200 boraca, s tim da njihove partijske organizacije pojačaju političko-propagandni rad među borcima i na teritorijama preko kojih će se kretati. Iako je četnička izdaja, sa svim posledicama, bila očigledna, zauzet je stav da se treba uzdržati od bratoubilačkih obračuna, gde god je mogućno, i po­ zivati u borbu borce-dobrovoljce s parolom: Za hleb i sloboda Pošto je prestala da izlazi užička »Borba«, ocenjeno je da se njena agitacionopropagandna uloga mora nadomestiti štampanjem što većeg broja vesti, letaka i drugog materijala. Uporedo s tim, Okružni komitet je pokrenuo i list »Partizan«, na kome je i Milica radila, s Radovanom Vukovićem, jednim od onih ko­ munista koji su kroz prokopani kanal pobegli iz mitrovačke robijašnice. U tom listu, sem informacija o tekućim događajima, objavljen je niz članaka teo­ rijskog karaktera. Obilje i složenost zadataka pred kojima se našao Okružni komitet nalagali su neodložnu popunu nje­ govog sastava. Savetovanju u Dragodolu nisu prisustvo­ vala četiri njegova člana: sekretar Obrad Stevanović je odstupio sa partizanskim snagama prema Užicu, gde je i poginuo, Živorada Gajića i Milovana Radojevića su početkom novembra uhvatili četnici i predali ih Nemcima u Valjevu, a Milica Pavlović se još nije bila vratila iz Sandžaka. Sada je izabran Milan Kitanović za sekretara, a za članove Milica Pavlović, Sreten Čitaković, Milka Minić i Ljubomir Petrović Mingej. Milica je od tada imala legalno (partizansko) ime - Dara. Sa odlukama i zaključcima sa ovog i narednog savetovanja upoznala se kasnije, po dolasku na valjevsko područje. Nekoliko dana posle savetovanja u Dragodolu, došao je Mirko Tomić Seljak, član Pokrajinskog ko­ miteta, sa direktivom i širokim ovlašćenjima Central­ nog komiteta KPJ, što je Okružni komitet obavezalo �da održi novi sastanak, sredinom decembra, mada su zaključci doneseni na prethodnim sastancima, kako se pokazalo, bili saglasni sa direktivom Centralnog komiteta i pismom Pokrajinskog komiteta »O radu partijskih organizacija u partizanskim odredima«, koje je u međuvremenu prispelo. Na novom sastanku, u selu Brezovicama, odlučeno je da se formiraju partijska povereništva za srezove valjevski, kolubarski i podgorski, s ciljem da se brže oživi partijski rad, prvenstveno na onim područjima sa kojih su dob­ ro poznati članovi Partije povučeni u jednice ili su pohapšeni za vreme neprijateljske ofanzive. Izabranim poverenicima je preporučeno da pođu na određena područja bez oružja i da se, po mogućnosti, legalizuju. U duhu preporuke Centralnog komiteta, rečeno im je, takođe, da četnike Draže Mihailovića treba politički neutralisati, što znači da političkim radom treba onemogućavati njihovo kontrarevolucionamo delovanje i uticaj u narodu. Pri tom je pozitivno ocenjen postupak Valjevskog i Podrinskog odreda, koji su, nekoliko dana ranije, pustili četnike kapetana Račića da nesmetano prođu za Bosnu, iako su ga mogli napasti i, eventualno, uništiti. U diskusiji je ukazano na obavezu da se izbegne bratoubilačka borba, da se zavedeni seljaci na svaki način pokušaju odvojiti od četničkih komandi i starešina. Kad se povela reč o daljim dejstvima partizanskih odreda, naglašeno je da se striktno primenjuje gerilski način borbe, zapravo, da se sa frontalnog načina ratovanja pređe na gerilski. Kao i na prethodnom savetovanju u Dragodolu, konstatovano je da na teritoriji Posavine i Mačve postoje povoljniji uslovi za omasovljavanje narodnooslobodilačkog pokreta, pa tu teritoriju treba »pokriti« manjim, pokretljivijim jedini­ cama radi proširenja slobodne teritorije i jačanja partizanskog uticaja na širem području. Zbog toga je preporučeno da se dejstva Podrinskog i Valjevskog odreda i Tamnavskog bataljona što više međusobno povezuju. Ubrzo se pokazalo da je mnogo toga što je zaključeno na sastancima i savetovanjima u decembru gotovo neizvodljivo budući da je neprijatelj, i posle ofanzive, zadržao na valjevskoj teritoriji ogromne snage, s ciljem da iskoreni teškoće tada već oslabljenog oslo­ bodilačkog pokreta. No to ne znači da je Okružni 64 �komitet Valjeva odustao i oglušio se o uputstva i zahteve viših rukovodstava. Osmog januara on je dobio pismo od Centralnog komiteta KPJ iz Bosne kojim se od njega traži da uspostavi stalnu ve­ zu sa sekretarom Pokrajinskog komiteta u Beogradu i da se čvršće poveže sa partijskim rukovodstvima u ostalim gradovima Srbije. U pismu je poručeno i to da se Komitet i instruktor Pokrajinskog komiteta o svemu konsultuju sa Mirkom Tomićem, koji je uskoro uspeo da uspostavi vezu sa sekretarom Pokrajin­ skog komiteta. Na putevima ilegale Na sastanku Komiteta, u selu Leskovicama, konstatovano je da se izvesni zadaci teško i sporo ostvaruju zato što Komitet nema čvršće veze sa širom teritorijom okruga i, posebno, sa Valjevom. Zato je odlučeno da se članovi Komiteta i sreskih poverenstava pojedinačno rasporede i zaduže za rad na određenim područjima. U svakom slučaju, bilo je najvažnije i najteže prodreti i održati se u Valjevu i njegovoj bližoj okolini, gde je neprijatelj koncentrisao najveći deo oružanih i policijskih snaga, smatrajući, opravdano, da je tu središte i žarište ustanka i oslobodilačke borbe. Na sastanku su članovi Komiteta i poverenstava ovako raspoređeni: Ljubomir Petrović Mingej upućen je u Valjevo, Milica Pavlović u sela oko Valjeva, a na teren Azbukovice, Rađevine i Podgorine otišli su Stevan Milatović, Milijan Mića Jeremić i Rade Joksimović. Delovanje Ljubomira Petrovića i Milice Pavlović bilo je uzajamno. Petrovićev ulazak u grad i Miličina aktivnost u njegovoj okolini brzo su se ispoljili vidnim rezultatima. Pre svega, u gradu su obnovljeni prvobitni punktovi i tajni kanali preko kojih se svako­ dnevno mogla održavati veza sa okolinom. Po izboru i nalogu Komiteta, Petrović je imenovao Mesni komitet, čiji je glavni zadatak bio da pribavlja i dostavlja vesti o neprijatelju i njegovim namerama. Mesni komitet je obezbedio pisaću mašinu, geštetner, matrice i izvesnu količinu hartije, tako da su se u sklo­ ništu Ljubomira Petrovića počele štampati vesti, leci 5 Milica Pavlović Dara 65 �i drugi propagandni materijal. Preko očekivanja, već u martu, u gradu su osnovane tri partijske ćelije, a vezu s Pokrajinskim komitetom u Beogradu preuzela je Katarina Mutić, kao sekretar Mesnog komiteta. Milica Pavlović je i pre sastanka u Leskovicama radila u selima za koja je na sastanku bila zadužena. Početkom februara, ona je došla, s Milojem Spasojevićem, u selo Zarube, kod Živorada D. Godevca, u čijoj se kolibi dosta dugo zadržala. Iz tog prilično sigurnog skloništa ona je obilazila druga sela i povezivala simpatizere pokreta i rudoljube duhom otpora i verom u pobedu. Međutim, i pored velike opreznosti, njeno je prisustvo kod Gođevčevih primetila neka žena iz sela Prijezdića pa se, radi sigurnosti, morala preseliti u selo Žabare, kod Marka Kuzmanovića. Inače, u selu Prijezdiću se sastajala, kod Aleksandra Golubovića, sa Milošem Minićem, Radivojem Jovanovićem Bradonjom, Miloradom Milatovićem i drugima. Dok je bila na terenu Zaruba, uspostavila je vezu sa Lazarom Mosurovićem iz tog sela, koji je nosio poštu u Valjevo kod Raše Lalovića, a kasnije kod Dušana Andrića Solida. Sa Solidom su bili ugovoreni znaci raspoznavanja: »Došao sam da vam dam vunu za pamuk«. Mosurović je od Andrića donosio razne stvari za ilegalce i borce Suvoborskog odreda. U drugoj polovini februara kretala se kratko vreme sa Suvoborskim odredom u kolubarskom srezu da bi videla kakve mogućnosti postoje za ilegalni rad. U stvari, tamo se zadržala, s Milojem Spasojevićem, toliko koliko je bilo potrebno da se obnove ranije veze i punktovi. Imajući na umu izdaju četnika i ofanzivu Nemaca, masovna streljanja i mnogobrojna zverstva što su ih počinili u toku ofanzive Nemci, četnici, nedićevci i tzv. dobrovoljci /ljotićevci/, kao i teror koji su sproveli nakon ofanzive, s pravom se može reći da su se, u ovom periodu, zalaganje i rad Okružnog komiteta i partijskog članstva graničili s najvećim požrtvovanjem. U martu su se članovi Komiteta našli pred novim iskušenjem: partizanski odredi su preživljavali poslednje dane. A čim nema vojske, kolebljivi seljak 66 �Članovi OK KPJ za Valjevo krajem 1943: sleva: Milovan Milosavljević. Milorad-M ile M ilalpvič, Sreten Čilakovič, Milica Pavlović Dara i Žika G ajić (Snim io S. Čitaković) �postaje malodušan, pa nastupi zlo vreme kad niko nikome ništa ne veruje. Članovi Komiteta su bili rasuti po ćelom okrugu. U Valjevu i njegovom užem području zatekli su se Milica i Milka Minić, Sreten Čitaković i Ljubomir Petrović Mingej; sekretar Milan Kitanović je bio sa Suvoborskim odredom. Instruktor Pokrajinskog komiteta Miloš Minić je uputio članove Okružnog komiteta početkom marta da obiđu Kolubaru i Kačer, radi obnavljanja i oživljavanja političkog rada u tim oblastima. Milica se nalazila u Zabarima, kod Marka Kuzmanovića, odakle je, preko Zorke, žene Mihaila Kuzmanovića, koja joj je služila kao kurir, tražila od Anice Spasojević iz Rajkovića da je poveže sa Radmilom Spasojević. Radmila je tada bila uhapšena pa joj je Anica poručila da dođe u Rajković i da će joj biti obezbeđeno sklonište kao da je Radmila u selu. Posle dva-tri dana, Milica je, preobučena u odelo seljanke, za dana došla sa Zorkom u Rajković. U kući Sretena Spasojevića ostala je dva dana, a onda se prebacila kod Simke Spasojević. U Rajkoviću je, sa Milojem Spasojevićem, napravila plan za obilazak sela u Kolubari. U isto vreme, uspostavila je vezu sa Kajom Lalović iz Sankovića, Živoradom Milinkovićem iz Brežđa i Zlatijom Radisavljević iz Pauna. Sa Mihailom i Markom Kuzmanovićem u Žabarima već je bila povezana. Izvestan broj sela kroz koja se kretala bila su, maltene, periferija Valjeva. Zato, ako u njima nije bilo četničke komande ili stanice Srpske državne straže, bilo je svakakvih patrola i kojekakvih protuva, od ranog jutra do mraka. S obzirom na to, Milica se morala dovijati na razne načine da je ne prepoznaju i da ne bude sumnjiva. Nije bilo dovoljno maskirati se seljačkom odećom. Pokušala je da se obezbedi kakvom-takvom legitimacijom i, prilikom boravka u selu Bujačiću, u neposrednoj blizini Valjeva, gde je tokom celog rata kuća Ranka Kuzmanovića bila jedno od najsigurnijih partizanskih uporišta, nabavila ju je na način kao iz kakvog akcionog filma. Zamolila je Ranislavu (Racu) da kaže svojoj snahi Angelini, Rankovoj ženi, da se ona o tome stara. A Angelina 68 �je bila glavni kurir iz te kuće neustrašivih ljudi5 . Nije bilo jednostavno naći ženu, po prilici, Miličinih godina, uzeti joj legitimaciju i vezati je tako da ne sme poći dalje od seoskog atara. Angelina i Raca su shvatile koliko je stvar delikatna. Ali su se odlučile, ipak, da Raca uzme legitimaciju od Kasije Kuzmanović, pod izgovorom da joj privremeno treba. Milica je »našla« da joj ta legitimacija odgovara, i mali Nikola je doveo Stepana Vučićevića, krojača iz Žabara, koji se amaterski bavio fotografskim zanatom, da slika Milicu. Vučićević je u toku dana napravio snimak i Milica je tako mogla da nastavi da putuje kao Kasija Kuzmanović. Sve su tri znale da to nije bogzna kakva siguracija, ali nisu o tome razmišljale. U slučaju ako bi neko Milicu prepoznao i prijavio da se kreće pod tuđim imenom, bila bi streljana ne samo ona nego i sve tri Kuzmanovićeve. Iz sećanja njenog učenika Borivoja Petrovića vidi se da se, prema potrebi, služila i drugim legitimacijama. U isto vreme, to je sećanje zanim­ ljivo i radi toga što pokazuje da je Milica, ponekad, radila i ono što, po logici stvari, kao partijski rukovodilac, nije morala. Evo, ukratko, Petrovićevog iskaza. 5 Iz te bogate i zadružne porodice, koja je imala imanje i u Žabarima, najstariji sin Slobodan, je bio učitelj, član KPJ: sjajan govornik. On je uoči 7. novembra 1941. s Borom Atanackovićem. u selu Baćcvcima. pripremao proslavu Dana oktobarske revolucije i organizovao izvlačenje prikupljenog žita za jedinice Odreda. Tu su ih uhvatili četnici i predali Nemcima, koji su ih istog mcscca streljali na Krušiku. Mladi sin Radivoje. borac Kolubarskc čete. jedva se spasio, kao ranjenik, prilikom razbijanja Suvoborskog odreda. U novembru 1942. kad je uhapšeno oko ISO saradnika NOP-a, uhapšen je i on. sa sestrom Dragicom. i odveden u Banjički logor, iz kojeg su prebačeni u Smederevsku Palanku, u logor za prevaspitavanje omladine. Sin Marko, oženjen, otac sedmoro dece. živeo je, povremeno, s porodicom na imanju u Žabarima. Bio je član narodnooslobodilačkog odbora koji je osnovao Miloš Minić 1942. godine. U maju 1943, njega su na zverski način ubili četnici. Sa još pet ljudi. Njihova tela bez glava poredali su na putu i pet dana niko im nije smeo prići da ih sahrani. Sin Pero je bio zarobljen u aprilskom ratu i oslobođenje je dočekao u zarobljeničkom logoru. Vojnički rečeno, kuća Ranka Kuzmanovića u Bujačiću bila je suhoputna stanica: kroz nju je prošao veliki broj boraca iz grada u Valjevski odred prilikom nje­ govog formiranja, kao i oni koji su stupili kasnije u odred »Žikica Jovanović Španac«. Pošto je bila blizu grada, do nje se prenosila municija, sanitetski i propagandni materijal, oprema za borce i dr. Čika Ranka i najstarijeg unuka Dragana često su hapsili i saslušavali. Angelina je znala sve ilegalce. partijske kurire i ujne punktove u gradu. Iz njihove kuće su i unučad, na neki način, sudelovala u borbi i radila za ilegalce. Od najstarijeg do najmlađeg če|jadeu svi su bili, manje ili više, na velikim iskušenjima, ali iz njihove kuće nikad njje potekla reč izdaje ili terećenje nekog od pripadnika oslobodilačkog pokreu. 69 �Krajem 1941. ili početkom 1942. godine, njemu je Kaja Mutić donela film da uradi nekoliko foto­ grafija jer je znala da se, kao amater, bavio foto­ grafskim zanatom. Kad je razvio film, prepoznao je Milicu, povezanu maramom, obučenu u seljačku odeću. Bio je iznenađen, videvši kako se njegov razredni starešina »poseljačio« i otisnuo iz grada - ko zna gde! Znao je samo da treba napraviti fotografije za legitimaciju i više se nije raspitivao o svom profesoru, pred kojim će se još jednom naći na neobičnom ispitu. U leto 1942, rečeno mu je da se obavezno sastane s Milicom. Ona je poručila da se nađu u šumi na Boričevcu, nadomak Valjeva. Seća se da je njihov razgovor počeo »izdaleka« - o omladini, njenoj odanosti i udelu u oslobodilačkoj borbi, o njenoj hrabrosti, u prvom redu. Tek kasnije, kad je bolje razmislio o tom susretu i razgovoru, bilo mu je jasno da je Milica u to vreme imala vojničku i mobilizatorsku ulogu. Pitala ga je, kao uzgred, šta bi radio, na primer, ako bi se našao na mostu, s revolverom u džepu, u trenutku kad Nemci presretaju i pretresaju građane? Da li bi pucao na Nemce, ili bi tražio neki drugi izlaz? Povezujući to s nekim drugim pitanjima slične prirode, bio je impresioniran time kako je, na izgled, mirna nastavnica iz Srednje tehničke škole postala ratnik i vojnik revolucije. Sekretar Okružnog komiteta Partije Nedićevsko-četnička komanda, zajedno sa nemačkim komandantom u Valjevu, ocenila je da se otpor seoskog stanovništva i njegova prikrivena privrženost narodnooslobodilačkom pokretu najviše pothranjuju pos­ tojanjem partizanskih jedinica u zapadnoj Srbiji. Zato je isplanirana zajednička operacija, s ciljem da se u martu uništi i poslednja najjača partizanska jedinica - Suvoborski odred. (Posavsko-tamnavski odred je većim delom izginuo u borbi s Nemcima kod sela Čuruge i Dokmira, a Valjevski odred je faktički prestao da postoji 5. marta, odlaskom 70 boraca u Bosnu.) Borbe koje su Suvoborci vodili 11. marta, noću 12/13. marta, pa 16. marta i, konačno, 17/18. marta, predstavljaju najslavnije stranice NOR-a u tom kraju jer, 70 ' �u svim tim dramatičnim borbama protiv združenih snaga neprijatelja (nemački 741. puk i pet dobro opremljenih četa iz pet četničkih odreda) 240 neustra­ šivih partizana herojski su se borili i ginuli dok, naj­ zad, nije ponestalo i snage i municije. U protivnapadu, 12. marta, u popodnevnim časovima, poginuo je i komesar Odreda Zikica Jovanović Španac. Posle tih žestokih bojeva, valjda zato što nije ispalo sve kako je planirano (gubici su bili nepredviđeno veliki), ostrvljeni domaći izdajnici su preduzeli »češljanje« terena, pri čemu ni dete nisu ostavili živo ako su ocenili da je partizansko. Milici Pavlović nije bilo prvi put da čuje i vidi kako to »čiste« izdajnici sela i seoske domove, pa je smatrala da je bolje da se skloni u Valjevo. Tako je »seljanka« Kasija Kuzmanović oko 20. marta, iz sela Sankovića, preko Rajkovića i Paune, ušla u grad, gde se zadržala dok se stanje koliko-toliko smirilo, a onda je, sa Sretenom Čitakovićem, pošla u kolubarski srez. Posle razbijanja Suvoborskog odreda, Milan Kitanović jedva je uspeo da se skloni i ne padne neprijatelju u ruke. Okružni komitet u dotadašnjem sastavu nije više održao ni jedan sastanak. On je teš­ ko oboleo, a Milka Minić je uhapšena u selu Cvetanovcu. Zbog bolesti Kitanovića i nastale situacije, na inicijativu Miloša Minića, 6. aprila je održan sastanak u kući Ranka Kuzmanovića, u Bujačiću, na kome je popunjen Okružni komitet, tako da su ga od tada sačinjavali Milica Pavlović, sekretar, Sreten Gtaković, Kaja Mutić i Živorad-Zika Gajić. U avgustu je kooptiran metalski radnik Vlada Ivanov. Prvi zadatak novoformiranog Komiteta je bio - stvaranje novih partijskih organizacija i uporišta po selima, kao i sreskih poverenstava. Odmah je zapaženo da reorganizovani Komitet smelije deluje. Već 8. aprila, u Sankoviću, u kući Živka Lalovića, formirano je sresko poverenstvo za kolubarski srez. A za Prvi maj štampan je letak u kojemu su prikazani, sem ostalog, rezultati borbe Sovjet­ skog Saveza i, prilično opširno, razvoj događaja u Jugoslaviji. Letkom su pozvani radnici, seljaci, omladina i svi srpski rodoljubi na aktivnu borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika. Od članova Komiteta Milica Pavlović i Sreten Gtaković su živeli ilegalno; Kaja Mutić je živela u 71 �Milica Pavlovu kao sekretar OK KPJ za Valjevo, S. Čitakoviea iz 1943. godine na snimku Valjevu, a Živorad Gajić u selu Paunama, pošto je bio pušten iz valjevskog zatvora 22. januara 1942. To je bila nova, znatno bolja okolnost da Komitet može ostvariti niz zadataka sa članovima koji se mogu slobodno kretati po terenu. Doduše, i Milica se kretala slobodno. Čak i suviše slobodno. Imala je sreće, doista, sa prerušavanjem u izbeglicu ili seljanku za vreme putovanja od sela do sela, ili od sela do grada, i obratno. Bila je povoljna okolnost da nije duže radila kao profesor u Valjevu, te da nije sasvim 72 �zapažena kao njegov građanin. Ipak je ponekad previše rizikovala i, reklo bi se, sudbinu svoju izazivala. Razume se, uvek je imala pri sebi lično naoružanje - dve bombe i revolver na vojničkom opasaču ispod ženske rekle ili bluze. Od oružja se nije raz­ dvajala ni dok je spavala - revolver je obavezno stavljala pod jastuk, spreman za upotrebu, jer »zlu ne trebalo«, kako je u šali govorila. Sa oružjem se osećala slobodnijom i sigurnijom. Početkom maja ponovo je došla u selo Rajković da se sastane sa Milkom Spasojević, koja je bila puštena iz šabačkog logora, i sa Milošem Minićem i Milojem Spasojevićem, koji su se tada tu nalazili. Raspitivali su se o pojedinostima i stanju u logoru. Milka im je pričala o herojskom držanju sestara Ilić iz Valjeva, posebno Branke. Kao sekretar Komiteta, Milica se posebno angažovala na obnavljanju i organizovanju narodnooslobodilačkih odbora. Pri tom je bila u nedoumici zbog formiranja pododbora, čiji se rad, po njenom nahođenju, podudarao s radom aktiva, koji su u Valjevu bili dobro organizovani. O toj njenoj nedoumici govori pismo Pokrajinskom komitetu, od 24. septembra, u kome ona kaže: »Nego, da Ti učinim neke napomene u tom pogledu da bi Ti bilo lakše da se snađeš u praktičnom poslovanju odbora. Dok nismo došli na ideju da stvaramo NOO, a ukidamo aktive kao stalna tela mi smo imali svuda aktive. Njih smo tretirali kao partijska uporišta . . . Ta forma rada je vrlo pogodna. . . Posle je došla ona velika zabuna šta će da rade aktivi, a šta pododbori. . . Međutim, desilo se da su se aktivi gde god su postojali i dalje održali. Tako Ti je slučaj u radu kod zanatskih radnika, kod žena. Negde su produžili stvarati pododbore, npr. kod činovnika, kod železničara, te tako sada imamo i aktive i pododbore. Moje lično mišljenje je da se mi sa ovim nemamo šta natezati. Jedino ostaje da produžimo rad preko aktiva, da aktive proširujemo i obratimo veću pažnju na njih, a da stvorimo, naravno, ako se bude moglo, jedan NOO za ceo grad. Mi ćemo uticaj u NOO osigurati preko naših ljudi koji budu odbornici, simpati­ zeri ili pristalice. .. « Iz Pokrajinskog komiteta dobila je ovo objašnjenje o radu i narodnim odborima: »Treba raščistiti pojam 73 �»aktiv«. Aktivi su uopšte pomoćna tela preko kojih se sprovodi određen rad, npr. omladinski aktivi, ženski aktivi, partijski aktivi i si. Sve su te razne vrste aktiva podređene raznim rukovodećim organima u razvijenoj organizaciji, a u nerazvijenoj aktivi vrše više funkcija. . . narodnooslobodilački odbori su organi narodne vlasti na oslobođenoj teritoriji i organi političke borbe na neoslobođenoj teritoriji. Ali, i na neoslo­ bođenoj teritoriji oni su organi narodne vlasti, uporedo se okupatorskom vlašću, oni treba da budu »država u državi«, da preotimaju političku vlast iz ruku okupatora i njegovih slugu, da narod sprovodi odluke i rešenja narodnooslobodilačkih odbora, a ne okupatorski organi, da se na taj način, uz oružanu podršku partizan­ skih odreda, iz ruku okupatora i njegovih slugu preotme ne samo politička već i vojna vlast«. Jasno je da rukovodeći kadar na terenu, koji se bavio praktičnim radom, nije imao vremena ni moguć­ nosti da se bavi teorijom. Osim toga, bogata partizanska praksa nije se mogla sasvim objasniti oskudnom literaturom koju su posedovali ilegalci-praktičari. Ono što je poticalo iz viših rukovodećih centara stizalo je na udaljena područja s velikim zakašnjenjem. U svakom slučaju, sporni momenat u praksi Milice Pavlović svedoči o njenom samostalnom i smelom rezonovanju o problemima i pojavama na koje je nailazila Formiranje novog odreda Posle poraza Suvoborskog partizanskog, odreda, za partijska rukovodstva i članove Partije bilo je primamo - stvaranje novog odreda Razume se, najviše se oče­ kivalo od Okružnog komiteta i tzv. mobilnog poverenstva, koje je formirano pri Komitetu, polovinom avgusta 1942. Poverenstvo su sačinjavali Milorad Milatović, Miloš Milosavljević Pipin, radnik iz »Vistada«, Steva VUkosavljević, obućarski radnik, i Milivoje Bjelica, svršeni učenik poljoprivredne škole. Kao sekretar Komiteta, Milica je bila stalno u pokretu i kontaktu sa pojedincima; bila je, zapravo, sekretar, i kurir, i radnik na terenu. Uspostavljala je kontakte sa članovima Partije i SKOJ-a i njih 74 �međusobno povezivala. Sastajala se više puta s Milošem Minićem i vojnim rukovodiocima. Na formiranju novog odreda insistirao je Pokrajinski komitet, koji je, u vezi s tim, napisao nekoliko pisama Okružnom komitetu. Međutim, iz pisma koje je Komitet poslao 11. avgusta Pokrajinskom komitetu vidi se d aje to bio jedan od najtežih zadataka koji komunisti nisu mogli sami da izvrše: »Formiranje odreda pašće početkom septembra . . . Biće potrebno da nas pomognete sa izvesnim brojem ljudstva, sa oružjem - puškomitraljezima. Vi ljude pripremite pa ćemo nešto prebaciti preko Aranđelovca, a nešto preko Valjeva«. Osim toga, u pismu se kaže da je šteta što baš u tom času Miša Dudić i Miloš Minić treba da se povuku na teren Šumadije. Međutim, iako je formiranje odreda zahtevalo nešto više vremena, i Okružni i Mesni komitet su požurili, i to tim više jer je iz Bosne došao kurir, »koga su poslali Tempo (Svetozar Vukmanović D.B.) i ostali drugovi . . . da dobije izveštaje o političkoj situaciji i, naročito, o potrebi i mogućnosti prebacivanja i opstanka jedne ili više proleterskih brigada u Srbiju«. Tom kuriru, koji se kao četnik morao vratiti za sedam dana s četničkim odredom Pere Vukanovića, trebalo je pokazati da i u zapadnoj Srbiji postoji parti­ zanski odred s kojim drugovi u Bosni mogu računati. Početkom septembra Milica je, u dogovoru s Milošem Minićem, zakazala sastanak Okružnog ko­ miteta, na kome je imenovano rukovodstvo novog odreda, u sastavu: Miša Dudić, komandant, Andra Savčić, politički komesar, i Milivoje Bjelica, zamenik političkog komesara. Za nekoliko dana su izvršene i druge pripreme oko ljudstva, opreme i naoružanja. Uprkos svim teškoćama, 20. septembra, u šumi zvanoj Piljevina, kod sela Prijezdića, formiran je novi par­ tizanski odred, koji je poneo ime »Žikica Jovanović Španac«. Odred je bio malobrojan, vojnički nepripremljen i politički neproveren da bi uspešno mogao povesti borbu i održati se na teritoriji prezasićenoj neprija­ teljskim formacijama, koje su, zaslepljene, još verovale u pobedu fašističkog »novog poretka«. Stanje je postalo tim teže jer je na samom početku došlo do ozbilj­ nog razilaženja s jednim od drugova iz mobilnog poverenstva. 75 �Iz svega što se ubrzo dogodilo s novoformiranim odredom proizlazi da u njemu, kao i na terenu, nije bilo dovoljno revolucionarne snage da agitaciono i mobilizatorski iskoristi stvaranje i pojavu oru­ žane jedinice i njene početne uspehe. Deset partijskih organizacija, odnosno 57 članova Partije učinili su najviše koliko se moglo na doista velikom prostranstvu koje je bilo u nadležnosti Okružnog komiteta. Ob­ jektivno uzev, sa Odredom se htelo više, a ispalo je manje, jer je upravo iz njega potekla izdaja i nova provala koja je dobila strahovite razmere. Dogodilo se, naime, da Odred ne pretrpi nikakav poraz, a da iz njega dezertiraju Mirčeta Kovačević, Jože Borovnik i Milivoje Jovanović. Pretpostavljajući da to njihovo dezerterstvo može izazvati novo kolebanje i bekstvo pojedinih boraca, sazvan je partijski sastanak, na kome je osuđen postupak trojice odbeglih i doneta odluka da se na zajedničkom sastanku svih boraca svakome postavi pitanje - hoće li dobrovoljno da ostane u Odredu? Na sastanku su dvojica izjavila da bi radije nastavili da rade u pozadini, jer imaju, navodno, sigurna skloništa. Nekoliko dana kasnije, nedićevci su pojedinačno pohvatali begunce iz Odreda. Najpre je uhvaćen Mir­ četa Kovačević, učenik iz sela Slatine. Na saslušanju je, pred islednikom Srpske državne straže, kazao sve što je znao ne samo o ljudstvu Odreda i akcijama koje je izveo nego i o porodicama u Valjevu, i se­ lima za koja je znao ili pretpostavljao da su pomagala oslobodilačku borbu. Tako je prokazao Živka Markovića, zemljoradnika iz sela Krčmara, u čijem je senu bila skrivena oprema zaplenjena od ljotićevaca, u prvoj akciji koju je Odred izveo 26. septembra, u selu Rajkovcu. Marković je, pod batinama, odao Živorada Milenkovića iz sela Brežda, a ovaj. . . Sve je poteklo kao u kakve opake bolesti - provala se proširila i u grad, gde je otkriven Stevan Vukosavljević, za koga je okružni načelnik napisao u svom izveštaju da »komunističku organizaciju nije izdao. . . , 14. oktobra nađen je u ćeliji obešen« (da ne bi bio izložen većim mukama, sam se obesio načinivši omču od košulje). Osim Stevana, od istaknutih rukovodilaca uhapšena je Kaja Mutić, sekretar Mesnog komiteta, koja nije bila kadra da izdrži torturu beogradske policije, koja ju je preuzela iz Valjeva. 76 �To je bila jedna od najvećih provala u valjevskom kraju, kojom je do sredine oktobra 1942. zahvaćeno 278 lica osumnjičenih za učešće i saradnju sa narodnooslobodilačkim pokretom. Među uhapšenima bio je izvestan broj članova Partije, od kojih je 20 preuzela beogradska policija. Tragedija s novim odredom uvećala se njegovim razbijanjem na ograncima Povlena, 28. oktobra. Mali broj boraca uspeo je da se izvuče i prebaci u Šumadiju, gde su priključeni 1. šumadijskom odredu. Na Povlenu su poginuli Miloje Spasojević i Milivoj Bjelica, zamenik političkog komesara, a ranjen je Dušan Repac. Na izmaku životnog puta Mnogo toga što je s velikom mukom stvoreno tokom proleća i leta 1942. godine uništeno je okto­ barskom provalom. Trebalo je početi iznova. Na žalost, Milici Pavlović nije bilo prvi put da tako počinje. Iskusna ilegalka nastavila je, sa reorganizovanim Okruž­ nim komitetom, da radi po uputstvima Pokrajinskog komiteta, ali sada bez pomoći partijskog instruktora Miloša Minića, koji je premešten na rad u uže za­ vičajno područje. Reklo bi se da nikad nije bila u težem položaju od kad je postala član Okružnog ko­ miteta, a zatim i njegov sekretar. Ceo partijski rad je paralisan. A Pokrajinski komitet je poručio: » ... Pred vas se postavljaju dva najodgovornija zadatka: Stva­ ranje partijske organizacije i stvaranje Odreda«. Kako, kad su samo dva člana Partije ostala neuhapšena u gradu, bez čije se pomoći ni jedna dalekosežnija zamisao nije mogla ostvariti? Čak ni Okružni ko­ mitet nije ostao čitav. Upravo od njegove popune i obnavljanja baze u gradu valjalo je početi. Preko člana Komiteta Živorada Gajića i uz pomoć Živana Đurđevića dosta brzo je uspostavljena veza sa neuhapšenim komunistima i aktivistima u gradu i pojedinim srezovima. U Valjevu je najpre obnovljeno uporište u kući Vere Milatović, koje se održalo još od 1942. godine; zatim u kućama Milorada Markovića Mikinovca, Kaje Leleković, Ruže Leleković Kame i Vaše Nožice. 77 �Pre nego što će poći u Šumadiju, Milica se sastala sa aktivistkinjama sela Jovanje - sa Slavkom Manojlović, Darkom Milivojević, Zorom Petrović i Borkom Antić. Razgovarale su o ekonomski ugroženim partizanskim porodicama i o mogućnostima kako da se prikuplja hrana za njih i za novi odred, koji će se, kako je predvideo Okružni komitet, formirati u aprilu uz pomoć 1. šumadijskog odreda. Odred je stvarno formiran i Okružni komitet je štampao jedan mobilizatorski letak koji je nosio i potpis štaba Valjevskog partizanskog odreda. S ob­ zirom na vreme kad je štampan (6. april 1943), taj letak, kratak i jezgrovit, izraz je samopouzdanja i vere u pobedu, iako su Jajce s AVNOJ-em i ishod rata još daleko. Štab odreda i partijsko rukovodstvo veruju, u stvari, u narod i njegovu podršku Narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima i po­ zivaju ga u borbu ovim rečima: VALJEVCI I PODRINCI Neka vaša odlučnost, neka vaša hrabrost, neka vaša osvetnička puška budu odgovor na sva zverstva okupatora i njegovih slugu, neka vaše pristupanje u redove partizanske vojske bude odgovor na Hitlerovu naredbu i Nedićev poziv za totalnu mobi­ lizaciju. Junački i smelo kakvi ste bili uvek, ustajte u borbu! Dan slobode korača, on nije daleko, uči­ nimo sve da on bude što skorije. Na Hitlerovu totalnu mobilizaciju odgovorimo mobilizacijom svih snaga protiv Hitlerovog varvarstva, a za slobodu i srećnu budućnost našeg naroda. K oružju - u boj protiv neprijatelja. Živelo borbeno jedinstvo srpskog naroda! Smrt fašizmu - Sloboda narodu! Valjevskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda Komunistička partija Jugoslavije Okružni komitet Valjevo U 1943. godini Milica je dosta često išla na teren Kolubare i Kačera. Zajedno sa Sretenom Čitakovićem, obnovila je stara uporišta i stvorila nova. Čitaković je u tim krajevima uživao dobar ugled, i 78 �svi koji su išli s njim ili koje je upućivao kod po­ jedinih ljudi osećali su se sigurnim. Zahvaljujući Citakovićevoj popularnosti, Milica se neko vreme sama kretala po selima Kolubare i Kačera. Tamo je 27. marta 1943, u selu Poljanice, podnela izveštaj na sastanku Okružnog komiteta o dotadašnjem radu, posle čega su, suviše kritički, konstatovani sledeći nedostaci: »Uprkos velikoj pomoći Pokrajinskog komiteta, organizacija na teritoriji Okružnog komiteta Valjevo nije još dovoljno jaka. On (Okružni komitet - prim. D. B.) nema jake partijske organizacije, niti organizovane sekcije. On nije davao konkretne zadatke članovima, zato se nisu mogli razviti, te su zbog toga mnogi pali i likvidirani. On je više gledao na teškoće, a ne na mo­ gućnosti .. .« Posle ovih konstatacija, u zajednici s Momom Markovićem, koji je prisustvovao sastanku kao član Pokrajinskog komiteta, postavljeni su sledeći zadaci: »Prestati sa sektašenjem i pristupiti masovnijem političkom radu, prelazeći na sektore partijskog rada. Sprovesti široku kandidaciju proverenih ljudi i smelo ih primati u Partiju. Osposobljavati i teoretski uzdizati ljude za ru­ kovodioce, i preko njih raditi sledeće: Pojačati aktivnost na mobilizaciji ljudi za Odred. Povećati konspiraciju i budnost radi čuvanja kadrova. Obezbeđivati skloništa i stanove za istaknute radnike. Učvrstiti kurirsku vezu s Pokrajinskim komitetom i susednim Okružnim komitetima i odredima«. Posle sastanka, Okružni komitet je odmah obavestio partijske radnike o tome kako je ocenjen dota­ dašnji rad Komiteta i partijske organizacije, kao i o zadacima koji su postavljeni na osnovu donete ocene. Od aprila pa nadalje, Milica se angažovala u selima i u gradu. U grad je dolazila radi važnijih sastanaka, na uspostavljenu vezu, obučena kao seljanka. U junu, na primer, javila je Radmili Spasojević da je u određeno vreme sačeka na Nenadovića keju. Ona ju je sačekala i odvela u kuću svoga strica Dušana Spasojevića, poznatog trgovca u Valjevu. U toj kući, u Miličinom prisustvu, formirana je partijska ćelija, u sastavu: Radmila Spasojević, sekretar, Rosa 79 �A <Xcu G.tM. A. co - c/ f-' ^rr. Kraj je d n o g o d izveštaja M ilice Pavlović, sekretara OK KPJ, upućeno drugovima u Arandelovcu Paunović Krulj i Dara Pevčević. Sa Radmilom se dogovorila da se stvori sigurno sklonište, isključivo za prihvatanje kurira sa terena. Pošto je Radmila bila kompromitovana kod policije, tu je ulogu preuzela njena nekompromitovana sestra od strica, Milena Spasojević. Ona se odlučila za kuću svoga oca. Tako su, od juna 1943, kod Spasojevića kuće prihvatani kuriri iz Šumadije, Kolubare, Kačera, Rađevine i sa drugih strana. Milena je preuzimala materijal i po­ ruke i prenosila ih Radmili da bi ih ona prenela onima kojima su bili namenjeni. Posle nekoliko dana provedenih u selima, Milica se vratila u Valjevo, preobučena u crno odelo, kao ožalošćena žena. Došla je kod Nade Nožice radi formiranja odbora Antifašističkog fronta žena. U odbor su izabrane Nada Nožica, predsednik, Dara Pevčević, sekretar, Spomenka Ristivojević, Lela Vučinić i Mi­ lena Pecelj. Radi efikasnijeg delovanja ovog odbora grad je podeljen na četiri rejona. Svaka članica od­ bora je imala u svom rejonu da organizuje aktiv žena sa kojima će raditi i pomoć prikupljati. U to vreme Milica se postarala da se pribavi tehnika za potrebe Komiteta. Po njenom uputstvu, Rosa Paunović je iznela iz finansijske direkcije presu 80 �za umnožavanje i predala je Radmili Spasojević, koja ju je, sa sestrom Milenom, smestila u šupu svoga strica, i samo su njih dve znale da se tu nalazi. U toj se šupi umnožavao izvesno vreme sav pro­ pagandni materijal Okružnog komiteta. Početkom juna, Milica je, sa Sretenom Čitakovićem, došla u kolubarsko selo Bošnjanoviće, najpre kod Živojina Nikolića, da sa njim razgovaraju o opasnosti koja mu preti od četnika. On je bio poznat još iz ustanka kao rodoljub koji je pozdravio ustanak i bez rezerve se angažovao na prikupljanju hrane za par­ tizane. Takav je ostao i kasnije, pa su ga četnici, zbog saradnje s terenskim radnicima, tukli i više puta zatvarali. Kao poštena čoveka i rodoljuba, Milica i Čitaković su želeli da ga sačuvaju. Zato su mu predložili da se skloni u Beograd jer, zbog starosti, nije mogao opstati na putevima i u skloništima ilegalaca. On ih je poslušao. Tadašnji boravak u Kolubari iskoristili su da ohrabre ljude u Bošnjanoviću, da ih međusobno povežu i učine aktivnijim za oslobodilački pokret. To baš nije bilo jednostavno, što se može zaključiti po tome što su se samo preko dana mogli zadržati u kući Tihomira Krstića, a noću su boravili u mlinu njegovog bratstvenika Božidara. U julu je Milica prešla u Šumadiju da bi učestvo­ vala na vojno-političkom savetovanju, koje je na pla­ nini Bukulji organizovao Pokrajinski komitet. Na njemu su bili predstavnici i članovi Pokrajinskog komiteta, Glavnog štaba NOV i PO Srbije, Šumadijskog i Čačanskog NOP Odreda i delegacije okružnih komi­ teta Valjeva, Požarevca, Aranđelovca, Kragujevca i Čačka, ukupno oko 40 učesnika. Dok su došli na Bukulju delegati su morali da se probijaju preko okupirane teritorije, i to samo ■noću, zato što je neprijatelj držao jake snage na prugama i putevima. Pojedine delegacije su ostale na putu po nekoliko dana, jer su letnje noći bile kratke, pa su mali deo puta mogle da prevale. Pre savetovanja na Bukulji, koje je trajalo pet dana (od 10. do 15. jula), održan je dogovor po­ litičkih rukovodilaca i partijskih radnika iz centralne i zapadne Srbije. Tom dogovoru je prisustvovao po­ litički komesar Glavnog štaba Miroslav Jovanović, a 6 Milica Pavlović Dara 81 �učesnike su obezbeđivali 1. bataljon NOV Srbije i Šumadijski NOP odred. Tu su se sreli rukovodioci iz valjevskog kraja Milica Pavlović, Sreten Čitaković, Milorad Milatović i Živorad Gajić sa saborcima iz najtežih dana, među kojima su bili Milka Minić, koja je u to vreme radila u kragujevačkom okrugu, i Miloš Minić, koji je došao sa čačanskog područja. Ubrzo po povratku sa savetovanja na Bukulji, 15. avgusta, Pokrajinski komitet je organizovao savetovanje okružnih komiteta na planini Rudniku. Iz izveštaja koji je podnela Milica, u svojstvu sekretara Komiteta, vidi se da su od februara 1943. godine Komitet sačinjavali dva radnika i tri intelektualca, a organizacija je imala svega 25 članova. Kao i na Bukulji, u izveštaju su izložene teškoće sa kojima su se u proteklom periodu borili članovi Komiteta i partijsko članstvo. Sem ostalog, naglašeno je da Komitet nije uspeo da upozna dovoljno prilike i mogućnosti za rad u Rađevini. Posle savetovanja na Rudniku, Okružni komitet Valjeva su sačinjavali Milovan Milosavljević, sekretar, Milica Pavlović, Sreten Čitaković, Živorad Gajić i Milorad Milatović. Shodno zadatku koji je postavljen na savetovanju na Bukulji (»osposobljavati i teoretski uzdizati ljude za rukovodioce«), Okružni komitet je organizovao po­ četkom septembra, odmah po Miličinom dolasku sa Rudnika, petnaestodnevni partijski kurs u selu Jovanji, uglavnom za ljude za koje se pretpostavljalo da mogu biti politički radnici na terenu, i za »jednu petorku iz Šumadije«, koja je došla, zajedno sa partijskim radnicima koji su učestvovali na rudničkom saveto­ vanju. Milica i novi sekretar Komiteta Milovan Mi­ losavljević bili su predavači na kursu. Izučavana su neka pitanja iz »Osnova lenjinizma« i, pretežno, materijal o Komunističkoj partiji, posebno organizaciono pitanje i diktatura proletarijata, i o kadrovima uopšte. Po stečenoj praksi na partijskim kursevima, radilo se posle predavanja po kružocima, a pojedine teme su dorađene u diskusijama i propitivanjem polaznika kursa. Radi sigurnosti, kurs je počeo u selu Jovanji, a selio se u Balinović i Poćutu, dok nije završen u selu Brezovicama. 82 �Ako se sumiraju rezultati koje je Milica postigla u poslednjoj godini na dužnosti sekretara Komiteta, naći će se da su oni veći nego što se može zaklju­ čiti na osnovu ocene izrečene na savetovanju, na Bukulji. Utoliko veći ako se gledaju u uslovima u kojima su stvarani. Treba imati na umu da je pod­ ručje zapadne Srbije bilo zastrjo svakojakim neprija­ teljskim formacijama. Takode, valja znati da je nepri­ jatelj bio suroviji i krvoločniji kad bi osetio porast i aktivnost oslobodilačkog pokreta, ili kad je, posle staljingradske bitke, počeo da doživljava poraze na velikim evropskim ratištima. U zapadnoj Srbiji zaista se ne zna ko je bio gori i krvoločniji: Nemci ili njihove sluge? Četnici, sa svojim »crnim trojkama«, koji su, kao bajagi, stajali postrani, izvan nemačkih garnizona, nisu manje partizana i rodoljuba pobili ili predali Nemcima nego pripadnici Nedićeve Državne straže. S obzirom na to da su »operisali« po selima, uz rakiju i gibanicu, bez ičije kontrole, toliko su se ostrvili i počinili takve zločine kakvi nisu viđeni na jugoslovenskom ratištu. Jedan od njih je, na primer, slučaj sa Živanom Đurđevićem, onim Živanom za koga hroničari kažu da je »početkom 1943. godine, u najtežim danima, predstavljao glavnu vezu Okružnog komiteta ne samo sa Veljevom nego i sa ostalim srezovima«. Kuća tog seljaka iz Balinovića bila je ćelo vreme sigurno sklonište partijskih kurira i članova Komiteta. Tako do 22. maja 1943, kada je veća skupina Kalabićevih četnika opkolila kuću, u kojoj se toga dana zatekao član Okružnog komi­ teta Milan Kitanović, inače profesionalni revolucionar od 1937. godine. Da ne bi pao živ četnicima u ruke, Kitanović je otvorio vatru i pokušao da beži. Ali nije uspeo da pobegne. Četnici su ga ubili i doneli u Valjevo da ga pokažu narodu, verujući da su ubili starog valjevskog revolucionara dr Mišu Pantića, čije su ime ispisali krupnim slovima nad Kitanovićevim lešom. (Doktor Pantić je odstupio s glav­ ninom partizanskih odreda i poginuo u Sandžaku 19. februara 1942, prilikom prelaska Lima.) Živana su, sa starijim sinom Radomirom, vezali i odveli u Zarožje, kod Debelog brda. Dok su prolazili kroz Balinović, oslobodivši se nekako konopca, Radomir se dao u bekstvo. Pri tom je pogođen u kičmu. Pred ocem, četnici su ga ranjenog motkama dotukli. 83 �Na Živanu su primenili sve što su naučili mu­ čeći uhvaćene komuniste da bi od njih iznudili priz­ nanja. Ali od Živana ništa nisu dobili. Čak je i Milan Kitanović za njih bio »slučajni namernik iz Azbukovice«. Onda je Kalabić naredio da Živana živom vatrom nateraju da oda komuniste koji su kod njega nalazili utočište. Sa drvljanika koji se tu našao napravili su veliku_ lomaču i napravili ražanj. Zapalili su drva, svukli Živana, vezali ga za ražanj pa tako vezanog približili velikoj lomači. Dok su ga vrteli na ražnju, on je crveneo, a oči mu oticale. Uzalud su tražili priznanja, primičući ga sve više raspaljenoj vatri dok nije u mukama izdahnuo. Onda su ga zakopali nedaleko od lomače. Posle Zivanove smrti, u njegovoj kući ostala je kćerka Cveta, stara 16. godina, i sin Marko, star 13 godina. Decu je prihvatio Milijan Đurđević, a četnici su kuću opljačkali i stavili na nju ovu preteču opomenu: »Na znanje svima da su ovog komunistu i, po pričanju seljaka, dr Mišu Pantića ubili vojnici Jugoslovenske vojske u otadžbini pod komandom Draže Mihajlovića. Kako ovi tako će i svako onaj biti ubi­ jen koji radi protiv kralja i srpskog naroda. Ubijen je 22 ovog meseca u 4 časa. 22 maja 1943. godine Jugoslovenski vojnici Balinović oficiri JV - kapetan Eto takve su bile prilike u valjevskom kraju, u kojima su partijski radnici, sa instruktorom Pokra­ jinskog komiteta, povezivali i aktivirali članove Partije i SKOJ-a, i to bez oružanih snaga već od marta 1942, jer se partizanske jedinice nisu mogle održati u zapadnoj Srbiji. Koliko li je truda, samopregora, žrtava i krvi u takvim prilikama i suočenjima sa smrću, vrlo često s mučeničkom smrću, kao što je bila Živanova, tre­ balo uložiti da bi se sačuvao ustanički duh, da bi se razvila svest i ojačala vera u pobedu, koje su narodu ulivali, u ime Komunističke partije, neustra­ šivi borci i revolucionari kojima je pripadala Milica Pavlović! Bilo je malodušnosti, neverice, beznađa i 84 �izdaje, što je razumljivo s obzirom na silnu kon­ centraciju vojnih i policijskih snaga, koje su, ne birajući sredstva, bdele i čuvale nemačko-kvislinški poredak u zapadnoj Srbiji. Ali, zanemarljive su takve pojave i primeri u poređenju s masovnim heroizmom na­ roda i, u prvom redu, njegove mlade generacije. To su pokazali omladinci »Vistada« u prvoj ratnoj godini ili, još masovnije, učenice i učenici na početku školske 1943/44. godine. U ženskoj gimnaziji jedno je odeljenje odbilo da radi pismeni zadatak »Zašto je srpski narod protiv komunizma?«, što znači da je to odeljenje bilo privrženije skojevskom rukovodstvu nego idiotskom profesoru koji je zadao takvu pro­ vokatorsku temu. Lepota otpora i beda izdaje divno su se ispoljile te iste godine u muškoj gimnaziji. Šačica povlašćenih ljotićevaca podnela je predstavku direktoru gim­ nazije, svome štićeniku, kojom optužuje generaciju osmog razreda da je »još u V razredu bila zatrovana raznim idejama Karla Marksa«. Po mišljenju tih »na­ cionalno svesnih omladinaca«, toj generaciji, »u inte­ resu srpskog naroda«, ne treba priznati zrelost. Da bi potkrepili to svoje mišljenje oni su naveli sledeći slučaj iz razreda: » ... Dana 13. oktobra 1943: godine nastavnik zemljopisa g. Lončar je prozvao Anđelka Petrovića koji se sada nalazi u dobrovoljcima da govori zemljopis. Nekoliko nas je kazalo da taj ne dolazi u školu. Drago Pamučina je rekao: »Taj nije živ, on je umro«. Na to mu je Jakov Nenadović rekao: »Nije umro, on je u dobrovoljcima«, a Pa­ mučina je rekao: »Ako nije, umreće«. Tu se jasno vidi mržnja prema onima koji svoju krv prolivaju za svoj narod. . . Komunisti u školi nastoje da ome­ taju rad na časovima, a naročito na času veronauke, nacionalne istorije, hernije. . . Najgori su od komu­ nista: Jovan Đurdević, Aleksandar Mihajlović, Aleksan­ dar Obradović, Pavle Božić i Nenad Prodanović«. U tom otporu koji se manifestovao baš kad je u gradu besneo teror i carovala crna berza, i u bezbroj sličnih primera mladog pokolenja utkan je i deo zasluge neumornog agitatora Milice Pavlović, koja se kao partijski rukovodilac, uz krajnju opasnost po život, uvlačila iz sela u grad da bi saznala, pored ostalog, kako živi i misli školska omladina, sa kojom ju je rat podelio. Ona nije obavljala svoju rukovo- 85 �Sa kursa partijske izgradnje u selu Jovanji, septembra godine; Milica u prvom planu, u beloj košulji 1943. �deću funkciju iz nekog bezbednog skloništa, do koga su dolazili samo specijalni kuriri. Nije imala običaj nikoga da šalje u prethodnicu. Ako je nekome tre­ balo sugerisati da ozbiljno shvati svoju dužnost i obavezu činilo joj se da će to ona, lično, najbolje učiniti. Neumorni pešak! Nije slučajno za nju rečeno da je prošla kroz sva brda i šume zapadne Srbije. Neka sećanja na ulaske u okupirani grad U gradu nemačka i Nedićeva vojska, policija i agenti, po selima četnici. Svi pokušavaju da udu u trag iščezlim partizanima i ilegalcima, koji su najednom nestali, a do juče su bili u gradu i okolnim selima. Sada su opet tu, kao_ i posle svakog »čišćenja« i »pročešljavanja« terena. Žive i rade ilegalno, ali obavljaju revnosno svoje vojničke i partijske dužnosti. Istina, opasnost nije prošla, smrt vreba na svakom koraku, i sva je muka u suočenju s njom, bolje reći, sva je muka da se nadmudri taj agent, ta patrola - taj neprijatelj, koji čuva za tuđ račun ono što je osvajač oteo. Milica Pavlović je veći broj svojih ratnih dana provela u tom suočenju sa smrću i nadmudrivanju sa neprijateljem. Kao retko ko, radila je to uspešno jer je imala mnogo hrabrosti i dosta pouzdanih pri­ jatelja, koji su često noć probdeli da bi ona mirno prespavala i bila odmorna za sutrašnji naporni i neizvesni put. O tome govore neki tajni ulasci u grad i susreti u njemu. Kako li je izgledala ta devojka, koja je tog vru­ ćeg leta 1943, obučena i povezana kao seljanka, sa zavežljajem, žurila Radničkom ulicom da bi što pre ušla u dvorište, a onda u kuću Nade Nožice? Kod kuće je našla neku njenu rođaku, kojoj se učinila sumnjiva. - Nada će sada doći. Pričekajte je tu, u dvo­ rištu - reče žena, zatvarajući vrata na koja je Milica pokušala da uđe. Ne navaljujući da je pusti u kuću i ne uzbu­ đujući se, sede na klupu ispod lipe. Malo je potra­ jalo kada se začu škripa i lupa kapije na ulazu u dvorište. Iza ugla se pojavi Nada. Pre nego što će 87 �ući u kuću, na vratima še pojavi ona žena, njena rođaka, i pokaza rukom prema lipi: - Eno, tamo te čeka seljanka. Treba te lično. Nada pozva Milicu i uđoše obe u sobu. Dugo su razgovarale, a onda je Milica ustala i otišla kod Kaje Leleković, gde je bilo izgrađeno sklonište za ilegalce i partijski materijal. Ilegalci su se tu najbezbednije osećali. Od leta 1941. godine, kada je poslata od Kaje Mutić da se skloni u kuću četiri sestre Leleković, često je tu nalazila utočište. Održavajući veze sa sestra­ ma, ona ih je upućivala u poslove ilegalnog rada i na izvršavanje određenih zadataka. U zapadnom delu njihove kuće, ispod kreveta, nalazilo se iskopano sklonište. Ulaz je bio kamu­ fliran tepih-stazom. U skloništu je istovremeno moglo da se sakrije 5-6 ljudi i da boravi, po potrebi, du­ že vreme. Milica je u početku, preko sestara Leleković, organizovala za Odred prikupljanje materijala i informacija o neprijateljskim snagama. Tu je u 1942. i 1943. go­ dini Okružni komitet održao više sastanaka, a četiri sestre su čuvale stražu na smenu. Kod Lelekovića uvek je neko bio od članova Okružnog komiteta, ponajviše Milica. Ona je tu bila prikupila i neko­ liko desetina knjiga i uredila malu biblioteku. Kod Dare Pevčević, udate Pavlov, navraćala je više puta i boravila u skloništu koje se nalazilo u vešemici, u dvorištu. - Sa Milicom sam se poznavala još od prvih dana okupacije, - priča Dara - a možda i pre. Nismo bile na vezi, niti smo mnogo znale jedna za drugu, posebno ne na političkom radu. Poslednji put smo se videle u selu Prijezdić, februara 1942. godine. Bio je neki sastanak. Ja sam se tada nalazila u par­ tizanima, kao borac Suvoborskog odreda, a Milica je došla na teren kao politički radnik. Izenada su nas napali četnici i Nemci. Ja sam uhvaćena, a Mi­ lica je uspela nekako da se izvuče. Dara Pevčević je prošla svu torturu valjevskog zatvora i beogradske Specijalne policije, odakle je 88 �puštena. Njen otac je uspeo da je oslobodi velikim novcem koji je dao četnicima i agentima. Kratko vreme ona se smirila, a onda je počela ponovo da uspostavlja veze. Jednoga dana Rada Spasojević joj je saopštila da će joj u 7 sati doći jedna drugarica. - Treba joj obezbediti sklonište za dan-dva - rekla je Rada - ali je i sačekati tačno u 7, na keju izme­ đu dva mosta, pored Kolubare. Ona će ti se javiti. Samo ti budi tačna. Doneće ti neki materijal. Treba da obezbediš dalje rasturanje. Dara je pospremila sklonište u vešernici. Spremila ga je da se u njemu može duže boraviti. U zaka­ zano vreme izašla je na kej. U prolazu je srela nemačke i nedićevske patrole. Nije se obzirala na njih. Na keju, u senci starih lipa, sačekala je da joj se približi seljanka u opancima, zabrađena crnom ma­ ramom. U ruci je nosila korpu prekrivenu belom ma­ ramom. Na marami kitica bosiljka - ugovoreni znak. - Zdravo, drugarice, - progovorila je »seljanka«, a čim joj se približila uzbuđeno je rekla »zdravo Daro«. Prepoznala ju je iako je nije videla od onog sastanka u februaru, u selu Prijezdiću. Pošle su prema stanu. Kad su naišle ispod sija­ lica, Dara je tek tada prepoznala u liku »seljanke« Milicu, pa je nehotice uzviknula: »Jaooo, pa ti s i...« Stavljajući kažiprst na usta, Milica je procedila kroz zube: »Pst!« Sretno su stigle do stana. Milica je počinula na sigurnom mestu, a materijal je iste večeri otpremljen ilegalcima. Usred dana, kad je mnogo naroda na ulicama, kad svakog prolaznika prati par špijunskih očiju, ona je ušla u grad i prispela na ugovoreni sastanak kod Lele Vučinić, učiteljice stručne škole, udate za pu­ kovnika jugoslovenske vojske, koji se nalazio u nemačkom zarobljeništvu. To je bio stan »nacionalno ispravne žene«. Ona je bila simpatizer oslobodilačkog pokreta, pouzdana žena i ilegalna veza. Iako nije bila član Partije, Milicu je dočekivala kao najrođeniju. Ta veza, kao i veza s Nadom Nožicom, nikada nije otkrivena. 89 �Na sastanku je prisutno desetak žena. Samo su dve poznavale nekadašnju nastavnicu Srednje tehničke škole. Ostale su bile ubeđene da je neka partizanka iz Bosne, kako im je na početku rečeno. Milica je na sastanku govorila o političkoj si­ tuaciji i stanju na frontovima, o partizanima i sugurnoj pobedi Narodnooslobodilačke vojske. Na tom sastanku formiran je odbor Antifašističkog fronta žena. Zaklju­ čeno je, kao najglavnije, da se taj odbor što više angažuje na prikupljanju pomoći za partizane, i da se tajnost organizacije sačuva po svaku cenu. . . Pošto je sastanak završen, kako se neopaženo pojavila u gradu, tako je iz njega otišla. Žurila je, verovatno, na neki drugi sastanak van grada, o kome nikom ništa nije rekla. Kad je duže ostajala u gradu, radila je sa par­ tijskim ćelijama pojedinačno. Dolazila je na sastanke, obaveštavala članove ćelija o stanju na terenu i dru­ gim zbivanjima. U leto 1942, sastanke jedne partijske ćelije zaka­ zivala je van grada, u vrbaku ispod Kuzmanovića kuće. To je radila zbog veće sigurnosti jer je u gradu bilo rizično dolaziti na ma kakav skup ili sastanak. Na zakazano mesto, u određeno vreme, moglo se doći neopaženo sa više strana. Na jedan od tih sasta­ naka došla je preobučena u nošnju seljanke, noseći, za svaki slučaj, naramak drva. Partijsku ćeliju su tada sačinjavali Zora Ristivojević, sekretar, Rada Milovanović, Selimir Desnić, Voja Lukić i Aca Popović. Sem osta­ log, naramak drva koji je donela, poslužio je kao povod da razgovaraju o konsipraciji i posledicama koje ima svaka neopreznost, koja, u krajnjoj liniji, povlači policijsku provalu. Kad su sastanak završili, ona se sa naramkom drva izgubila, a ostali su se razišli na razne strane. Nakon oktobarske provale, kad je i sekretar Mes­ nog komiteta, Kaja Mutić, »pustila jezik« i pričala pred policijom sve što je znala, svako je živeo u strahu od hapšenja, što je razumljivo, jer među 278 pohapšenih bilo je mnogo i nevinih. Zato je u takvim prilikama opasno tražiti i teško pronaći i povezati 90 �komuniste, skojevce i patriotski raspoložene ljude da bi se iznova krenulo i pokazalo neprijatelju da je neuništiv oslobodilački pokret. U to vreme Milica je imala najboljeg saradnika u hrabroj ženi i samopregornoj majci Angelini Kuzmanović. Susret s ljudima u Joševi Trebalo je otići u selo Joševu, gde je ilegalno živela Milica Nožica, s kojom Okružni komitet dosta dugo nije imao vezu. Sela Joševa i Kotešice nisu se smela ispustiti, s obzirom na to da su tamo živeli ljudi s kojima se sarađivalo od ustanka. Zato je smatrala da baš ona treba da pode o uveri se na licu mesta kako stvari stoje. Dok je išla seoskim putem, razmišljala je, razum­ ljivo, o mogućem susretu s nepiijateljem. Nije to tako bezazlen susret - ima ih svakakvih u tim patrolama koje krstare seoskim putevima. Mora biti spremna na sve. I nije se prevarila. U Kotešicama je pred nju, iznenada, iskrsla četnička patrola, njih dvojica. Nije imala kud, išla im je u susret Čim se s njima srela, zatražili su joj legitimaciju. Živka Rajić, tako je stajalo u legitima­ ciji koju je pružila. Pogledali su sliku, pogledali nju i pitali kuda ide? - Idem u selo da nabavim namirnice. . . ponela sam ovo - rekla je i pokazala marame u korpi. Da zamenim i prodam da bih dobila namirnice. - Daj da joj udarimo dvedeset pet - predložio je jedan od njih - ovi su crnoberzijanci najveći špijuni. Milica se nije dala zbuniti. - E, kada bi tebi deca plakala, bez hleba, ne bi tako govorio. Išao bi na kraj. sveta da prehraniš svoju decu. Nevolja ne pita za teškoću, prijatelju. - Ostavi ženu, vidiš da ima legitimaciju - rekao je drugi. - Naći će ona šta traži. Oni nastaviše svojim putem. I Milica takođe. Uz put, kao da je proveravala sebe pred patrolom, setila se da je bila iznenađena njenom pojavom, pa je zato, činili joj se, delovala i nervozno. A šta bi bilo, pomislila je, da je naišao neki od njenih uče­ 91 �nika, ili neko ko je poznaje? Stresla se od te pomisli. Ubrzo je ugledala kuću Miloša Andrića, okruženu voćkama i seoskim plotom. Sa puta je skrenula Miloševoj kući. Spazila je domaćina i uputila se k njemu. Pokazala je svoju robu i tražila brašno za zamenu. Miloš, malo ljut, reče više za sebe: - Baš su ove žene naopake. Kao da će za to dobiti mnogo žita! Okrenu se i ode dalje, za svojim poslom. Mi­ lica je zastala, gledajući neće li se pojaviti Milošev sin Zlatomir, na koga je upućena. Uto začu kako Miloš kaže ženama: idem ja do Zlatomira. Tada ona odluči da ga prati. Na izvesnom odstojanju pratila ga je prema Potesu, gde je Zlatomir orao. Ubrzo se našla u polju na kome je ugledala orača, kome se Miloš samo javio i produžio prema opštini. Milica je prišla kolima na sredini njive. Sela je na rudu od kola i čekala dok je Zlatomir isterao brazdu. On ju je primetio i po­ žurio. Pošto je zaustavio volove da se odmore, prišao je Milici koja mu je ponudila marame na prodaju. Zlatomir se nasmejao - veza je uspostavljena. Izmenjao je sa njom nekoliko reči i ona je onda pošla prema obližnoj šumici. . . Obavila je toga dana važan zadatak: uspostavila je vezu sa ilegalkom Milicom Nožicom, koja je ra­ dila na terenu Joševe i Kotešica. Pošto je Milica bila obučena kao izbeglica, u selu su poverovali da je došla kao špijunka, a ne da prodaje marame. To je bio razlog što je i Miloš Andrić postupio onako negostoljubivo i osorno. U jesen 1943. godine Milica je sa Sretenom Čitakovićem u Kolubari, u selu Bošnjakoviću. Došli su i predanili kod Miodraga Jovanovića. Milica je odatle otišla u Cvetanovce, na sastanak sa Miloradom Kusturićem. Do tada tamo uopšte nije odlazila, niti je Milorada poznavala. Čitaković je prethodno ugo­ vorio taj sastanak, sa određenim znacima. Jedan ak­ tivista iz Bošnjakovića doveo ju je do određenog 92 �mesta, a onda je, prema Čitakovićevom uputstvu, sama našla Kusturićevu kuću. Koliko se vodilo računa o tajnosti pokreta i veza svedoči i činjenica, o ovom slučaju, da onaj akti­ vista nije smeo znati kod koga je Milica došla u Cvetanovce. Poslednje pismo svojima Sa svojima u Čačku poslednji put se videla u aprilu 1941. Ali i tada ne sa svima. Najstarija sestra Kaja je bila u Užicu. Toga susreta se seća sestra Kosara Stošić: » ... Mike je iz Beograda putovala za Valjevo i navratila je u Cačak da se s nama vidi. Znala je da je majka želela da je vidi. Sa njom je doputovala jedna drugarica, zvala se Jelena. Prenoćile su zajedno. Mike je uveče dugo razgovarala sa majkom i sestrom. Sutradan je rano otputovala sa svojom dru­ garicom. Više se sa nama nije videla«. Mike je bila pravična i nesebična, za sve je po­ kazivala razumevanje. Prilikom tog poslednjeg susreta sa svojima u Čačku, sestra Kosara je spremala do­ ručak. Mleko je sipala u šolje. Mike je pogledala u šerpu i videla da nije ostalo mleka za sestru. Nije rekla ništa, prišla je šporetu i iz svoje šolje vratila pola u onu šerpu. »Nije joj bilo prvi put da tako nešto uradi«, kaže Kosarin muž Lazar. »Kada je bila student prve godine u Beogradu, sreo sam je na Terazijama, bila je u društvu sa dve drugarice. Pozvao sam je da pođemo u poslastičarnicu. Pristala je, ali pod uslovom da podu i njene drugarice, a ne samo ona.« *** Posle okupacije zadržala se u Valjevu. Nije išla u Čačak iako je znala da majka, brat_ i sestra brinu o njoj. Ali nije im se smela javljati. Živela je u po­ četku poluilegalno, a u jesen je prešja u ilegalnost Tada već nije ni mogla od svojih iz Čačka da dobija pisma, a želela je i trudila se na svaki način da nađe mogućnost da im se bar povremeno javi. Nekad je to činila preko poverljivih ljudi koji su putovali za 93 �Čačak. Ali je uvek strahovala da svojima ne pričini neprilike. Ako bi policija i agenti doznali da se do­ pisuje sa svojima, mučili bi ih i odveli, možda, u logor. Radi toga je prestala da se javlja Devetog avgusta 1941. godine napisala je poslednje pismo majci. »Doći ću, ako mognem, da se vi­ dimo«, napisala je u tom pismu, i potpisala se onako kako su je ukućani zvali - Mike. Obećanje nije ispunila. Ne da nije htela. . . Od početka ustanka 1941. godine, javila se svojima svega tri puta, sa tri dopisnice. Dve je napisala sestri Daći. Na njima ne piše ono omiljeno »Mike«. Potpi­ sala se sa Zora. Jedna dopisnica je datirana 23. novembra 1943, a druga 12. aprila 1944. godine, nepuna dva meseca pred pogibiju. Drugi put se potpisala sa Soja. Sadržaj tih dopisnica je škrt, telegrafski - tek toliko da znaju njeni da je u tom vučjem vre­ menu još živa. Onom dopisnicom iz 1943. godine, »poznanica« Zora čestita slavu, a drugom »poznanica« Soja čestita uskrs. Kakva li je to predostrožnost! Zar su cenzori i policija mogli da pretpostave da sa tih nekoliko reči proganjana komunistkinja javlja svojima da je živa i da ne brinu za nju. Na poslednjem zadatku Dan lep i topao, 26. juna 1944. godine, u selu Joševi sastanak seoskog Narodnooslobodilačkog odbora. Sastanak se održava u šumi zvanoj Rezine, ispod Andrića kuća. Na sastanku su prisutni osim članova od­ bora, ilegalci, partijski radnici - Andra Savčić, Mića Jeremić i Milica Pavlović, član Okružnog komiteta. Kroz šumu, pored samoga mesta gde se održavao sastanak naišao je nepoznat čovek. Razgovor se prekida. Tišina. Covek se približava. - Ko je taj čovek? - šapatom pita Savčić i pokazuje prema nepoznatom. - Milivoje Matić! - odgovara Živan Andrić, predsednik odbora. - Otkuda on? - kao da se pogledom pitaju Andrić i prisutni odbornici. Andra Savčić ga zaustavlja: - Ko si ti? - pita ga. - Milivoje Matić. Slučajno se uputih ovuda da prekratim put 94 �Pogledi odbornika se susretoše ponovo. Neki ne govore ništa, samo nepoverljivo vrte glavom. Njegov nailazak nije ih obradovao. Do pre izvesnog vremena Matić se nalazio u dobrovoljcima (Ijotićevcima), pa je otud pobegao. Sada se kreće slobodno po selu, nije pristupio četnicima. Video je ovaj skup, video je prisutne, od kojih je većinu poznavao. Savčić ga je zaustavio s namerom da ga zadrži i, kad padne noć, da ga možda ubiju. - Znate, drugovi, postoji mogućnost. .. Treba ga zadržati. - Ma, neće on, naš je čovek - reče Živan. I ostali odbornici iz sela izjavili su da je bio u dobrovoljcima, ali je pobegao i, kao takav, naklonjen je narodnooslobodilačkom pokretu i neće nikome ništa reći o sastanku koji je video. Obazriva Milica saslušala je meštane i prihvatila njihovo mišljenje da nema opasnosti od tog čoveka, iako ih je zatekao na sastanku za koji zna da je partizanski. On je Živana lično poznavao i sada ga dobro video. Toga dana nije se nešto dobro osećala pa se nije ni trudila da o ćelom slučaju nešto kaže. Savčić je pustio Matića. Posle završenog sastanka, Živan je s Milicom pošao svojoj kući. Kako se ona nije osećala dobro, ostala je da prenoći. Savčić i Jeremić su se zadržali u šumi. Nedaleko od mesta gde je održan sastanak nalazio se bunker. Za njih je Živanova kći Olgica donela večeru. Milivoje Matić je požurio kod Dušana Grujičića, četovođe sela Joševe, da mu ispriča šta je video ispod Andrića kuća. A onda su obojica pošli u selo Kozličić, gde su se nalazili četnici. Noć je uveliko odmakla. Sve spava. Dva čoveka brzo odmiču kroz atar sela Joševe prema Kozličiću. Zadihani i oznojeni stigoše do kuće gde se nalazio četnički štab. Napolju je samo stražar, ostali su u kući, spavaju bezbrižno. - Imamo hitne vesti za komandanta - reče Dušan stražaru koji ih je zaustavio. Stražar ih je prepoznao i propustio, jer oni su ljudi od poverenja, njih ne treba proveravati. 95 �Ne čekajući šta će im stražar reći, odjuriše pravo u sobu kod komandanta. - Ene, otkuda vi, momci, u ovo doba?! - iznena­ đeno će komandant Simo Radović pridošlima. - U Rezinama, ispod Andrića kuća, partizani reče Milivoje još zadihan. - Sa njima je i Živan. . . Sve sam ih video ja, lično. Naišao sam slučajno na čestar, pravo na njih. - Pričaj, koliko ih ima, i ko je sve tamo? - požuruje ga komandant _ - Poznao sam samo Živana, i više nikoga. Bilo ih je desetak. Sa njima je jedna žena. Komandant naređuje uzbunu. A kako i ne bi kada su im partizani pod samim nosem, a oni to ne znaju! Ustajanje, postrojavanje napolju. Domaćin i njegovi ukućani unezvereno gledaju u četnike. - Gde li tako žure? - pita se seljak. - Koja im je golema nevolja. Ako su Nemci, gde ću ja sa svojima. Jadna li nam m ajka. . . - Pokret! - naređuje komandant Matić je na čelu četničke kolone, hita prekim putem Andrića kućama. On poznaje kraći put do šume_ Rezi ne. Četnici su te noći opkolili Andrića kuće, misleći da su partizani u kućama. Prvo su došli kod Živanove kuće, jer je Matić njega video na sastanku. Pred ^zoru, kada se deli noć i dan, četnici su tražili Živana da izađe iz kuće, tobože, treba im, kao njihov čovek. On je video da ih ima dosta i da je opkoljena kuća sa puno čeljadi. Otvorio je vrata i izašao napolje s namerom da beži. Četnici su pokušali da ga zadrže, dvojica su ga uhvatili, ali on im se istrgao, probio se kroz njihov obruč i nastavio da beži. Četnici su otvorili vatru, prvo pojedinačno, a onda plotunskom paljbom. U tihom letnjem praskozorju odjeknuli su pucnji u Joševi. Živana su ubili na 30-40 metara od kućnog praga, uz povike i psovke. U Miloševoj i Živanovoj kući svi su na nogama. Dvoje dece bezbrižno spavaju, ne znajući šta se radi napolju, oko njihove kuće. U kući su živeli zajedno: Živan, član Partije, osamnaestogodišnji Zlatomir6 sko­ 6 Zlalomir Andrić je posle oslobođenja radio u OZNI i SUP-u. a poslcdnjih godina bio je načelnik SUP-a OpSlinc Čukarica. 96 �jevac, Mašinka-Bula, skojevka, četrnaestogodišnja Olga, omladinka, deda Miloš, baba, žene. . . , jedanaest čla­ nova Miloševe i Živanove porodice. Dvanaesti član je te noći, ne prvi put, bila Milica Pavlović. Živanova žena kada je čula pucanje, vrisnula je i kroz plač povikala: - Deco moja, izginućemo noćas. . . Milica priđe prozoru. Imala je revolver i dve odšrafljene bombe. Videla je siluete ljudi u šljiviku ispod kuće. Blizu su jedni drugima. U tom je času mislila, verovatno, da bombama može napraviti prolaz. I tek što nije odlučila da to pokuša učiniti, preseče je dečiji plač u sobi. Trže se i odmače od prozora. Pogleda na krevet gde su spavala deca. - Ne! - reče odlučno sama sebi. Odloži bombe i revolver vrati za pojas ispod bluze. - Ako neko treba u ovoj situaciji da strada, to ću biti ja. Deca ne smeju biti žrtve. Ovi su bez milosti, ubaciće bombe i pobiti decu. Četnici koji su bili određeni da uđu u kuću, neodlučno su stajali napolju, zbunjeni događajem koji se odigrao. Milica i Darinka, iako preplašene, iskoristile su taj trenutak i ubacile u dimnjak neki propa­ gandni materijal koji se zatekao kod Živana. I Zlatomir je iskoristio zbunjenost četnika. U drugoj sobi izvadio je iz slamarice i pocepao a delom i sažvakao neku svoju hartiju. Ne gubeći prisebnost, mladić je zatim prišao Buli, pa Olgici i tiho im šapnuo: - Seko, neka te tuku, neka te peku, ni reči ne smeš reći. Ni reči! Na vratima obasjanim baterijskom lampom pojaviše se puščane cevi. Četnici su se pribrali, ulaze galameći i psujući, kao da sebi strah razgone: »zaklati i pobiti...« , »i decu zaklati u kolevci. . .« Komandant Radović ulazi sa još dvojicom četnika u kuću i traži da se zapali svetio. - Ko je ovaj što je poginuo? - pita ljutito žene. Pogledi Milice i Darinke se susreću u mraku. Darinka pribra malo snage i reče: - Moj muž, Živan. Ne daju joj da izađe napolje, traže da se upali svetio, a onda poče ispitivanje i šamaranje. Komandant Radović bije divljački. I psuje. To kod četnika jedno 1 Milica Pavlović Dara 97 �bez drugog ne može. A onda Milicu izvode u drugu sobu. Komandant je besan što ona ćuti. Malo-malo, on nastavlja svoj krvnički posao. Ali ona i ne čuje više njegova pitanja. To ga je razgoropadilo, hoće pošto-poto da sazna makar kako joj je ime. Četnici koji su s njim ušli čitaju kućnu listu i vide da u njoj nije upisano dvanaesto čeljade koje su zatekli u kući, računajući i ubijenog Zivana. Dok su jedni pretresali kuću, dotle su drugi ispitivali ukućane. Zainteresovalo ih je naročito ko je žena čije ime nisu našli u_ kućnoj listi. Iako je bila uzbuđena i preplašena zbog Živanove smrti, Darinka je mimo odgovorila: - Naišla je pred samo veće, pošla je u Brankovinu. Velimo, noć je i zaustavismo je da prenoći, znate, žensko je, gde će noćas. . . - Vama je poznato da svaki član porodice, kao i gost^ mora biti prijavljen vlastima i upisan u kućnu listu. Sto je niste prijavili? - Bilo je kasno, nismo stigli - reče domaćica. Četnik koji je to pitao zavrte glavom, istera ih sve napolje i u kući nastavi sistematski da pretura i pretresa. Stvari iz ormana, posteljina, sve je na gomili izmešano. Ništa sumnjivo nije nađeno. U međuvremenu, četnici su Milicu saslušavali u dvorištu - ko je, odakle je, šta je tražila, kud je pošla. . . Uto četnici koji su pretresali kuću izlaze i izvode Zlatomira i njegovu sestru Bulu da bi uveli Milicu da je pretresu i nateraju da nešto kaže o sebi. Našli su bombe i revolver, s kojima se nije htela razdvojiti. Mogla ih je baciti u dimnjak, s propagandnim materijalom. Ali, šta ako ih nađu neće verovati da je to njeno oružje, stradaće ukućani, zapaliće kuću. Ostala je čvrsto pri svojoj odluci: da samo ona bude žrtva! Vezali su je, kad su našli oružje kod nje, još im je više postala zagonetna. Pošto ništa o njoj nisu mogli saznati, ni od nje ni od ukućana, poslali su kurira u selo Lelić, gde se nalazi njihova komanda. Posle otkrivanja oružja, šest puščanih cevi je bilo upereno u nju. Šest hitaca bilo je spremno da se sruči na nju u slučaju da nešto pokuša. Bili su još grublji prema njoj. Udarili su je nekoliko puta kundakom, iako je bila vezana i nemoćna, stavljajući joj na znanje da sa njima nema šale. 98 �Bez reči je izašla napolje, uz nju je i dalje stajalo šest čuvara. U kući opšti haos. Ni decu nisu štedeli. - Svi su oni partizani! - vikao je jedan bradonja. - Svi su oni zadojeni komunizmom, - veli drugi. - Sve ih treba pobiti, i dete u kolevci treba zaklati. Zaokupljeni najviše Miličinim slučajem i čekajući da se vrati kurir iz komande, četnici su trenutno izgubili iz vida ukućane. Zlatomir je ugrabio priliku i uskočio u štalu, nedaleko od kuće, a onda produžio da se skloni kod prijatelja da ne bude ubijen. Posle jednog sata, Milicu su vratili u kuću. Jedva je ušla. Bleda, iznemogla od bolesti i batina, srušila se na stolicu. Ponovo saslušanje, ispitivanje sa naperenim cevima u njene grudi. Dok su je vodili u kuću, ostale su preselili u drugu sobu. I sa njima su bezdušno postupali. Olgicu su udarili kondakon samo zato što je htela napolje. U sobi gde su bili članovi porodice čuli su se samo plač i jecanje. Setili su se da im je Zlatomir umakao. Radi toga je komandant još više ljut. On naređuje Darinki, ženi Zivanovoj, da »onoga sahrane bez opela i pokajanja«. Kao komunist on ne zaslužuje da se žali. - Pazi šta radiš, mi ćemo vas pratiti. Nikakav skup naroda ne srne biti, jesi li rezumela? zapretio je ljutito. A onda se okrenuo Milošu: - A ti, matori, da nađeš sina i u toku dana da ga dovedeš, ionako ćemo sve vas pobiti. Naredio je zatim da Milicu odvedu u kuću Ivka Matića, a on je, sa grupom četnika, ostao u kući da od Darinke traži pare. - Predaj nam pare koje ste dobili za Milicu Nožicu. - Ja ne znam ni za kakve pare. Za koju Milicu? - Znaš ti dobro, reći ćeš sve. - Izvadio je revolver i ispalio metak preko njene glave. - Govori gde su pare ili ću te ubiti - Ne znam ni za kakve pare - ponavljala je Darinka po ko zna koji put. Kada je Radović zaključio da je dosta, uz psovke je prosiktao: - Sutra ću doći, moraš stvoriti pare! Pri tom je žestoko udario nesretnu ženu. Kurir se vratio oko osam sati iz Lelića. Četnički komandant Marković poručio je: »Opasnog komunistu dovesti u štab«. 99 �Četnici su se okupili kod kuće Ivka Matića i odatle krenuli, preko Kotešice, Zlatarića i Radevog Sela, u Lelić. Kad su naišli kroz Radljevo Selo, pored Dragojlovića kuća, gde se nalazila škola, Krstivoje Milatović, koji je u njoj hio na službi, izašao je da vidi koga to četnici sprovode. Bio je nemalo iznenađen kada je video Milicu, svezanu, među stražarima. Učitelj ju je od ranije poznavao kao ilegalnog partijskog radnika. Osim toga, znali su se i po tome što je njegova supruga završila učiteljsku školu zajedno s njenom sestrom Daćom. Četnički komandant se poz­ navao s njim, pa kad ga je video, malo je zastao. A učitelj je to iskoristio da ga upita ko je ta žena i zašto je vode vezanu? Ne čekajući odgovor, napravio se naivan pa je primetio: - Simo, bolan, što je ne pustite, šta ona zna. Možda je izbeglica i traži hleba za decu. - Ne, Krstivoje, ona je opaki komunista. Kod nje smo našli pištolj i bombe. Vodimo je u komandu zone, pa neka oni rade šta znaju. Milica je čula razgovor između komandanta i Krstivoja i, da bi otkonila svaku sumnju sa svog znanca i prijatelja, okrenula se svojim čuvarima i upitala: - Ko je taj čovek koji se interesuje ko sam i gde me vodite? - To je ovdašnji učitelj Milatović - objasnio joj je jedan od četnika. Četnici su došli i sutradan kod Andrićevih da vide ko će prisustvovati Živanovoj sahrani. Pri tom nisu propustili da ponovo narede Milošu da nađe sina i da ga dovede u komandu. U protivnom. .. Posle dva-tri dana četnici su opet došli u Andriće, prikupili ukućane, sem dece, i odveli ih kod Ivka Matića kuće. Prethodno su saslušavali sve redom, ne bi li saznali gde je Zlatomir, pa pošto im je sve bilo uzalud, odveli su ih u Lelić. Ostavili su samo Darinku, koja je bila bolesna i nije mogla da se kreće. Njoj su naredili da ide u Jeremiće da bi je otuda sproveli u Lelić. Plašeći se za živote svojih roditelja, Zlatomir je otišao i prijavio se sam četničkoj komandi u Lelić. Tada su ostale pustili, a njega zadržali. U Leliću je ostala i njegova majka Stana, da bi našla nekoga ko bi joj pomogao da spasi sina, jer je znala, otprilike, šta ga čeka. 100 �Zlatomir je dobio 180 batina, ali ni reci nije prozborio. Njegova majka, koja se još uvek vijala oko četničkog štaba, prenela je, napokon, prebijenog sina u jednom starom ćebetu, uz pomoć nekih ljudi, u selo Zlatarić, kod svojih, a onda u Joševu. Prošlo je dosta vremena dok su mladiću ubojotine izlečene, i dok se oporavio. U Leliću su Milicu smestili u kući Petra Krstića. Tu se nalazila četnička komanda. Usledilo je ispitivanje i ponovo udarci, mučenje, psovke i poniženje. Ona je za četnike još nepoznata žena, komunista. Treba saznati njeno ime, ali to ne ide lako. Ona je za njih ostala bezimena. Tu, u komandi je zanoćila, a čuvali su je četnici Aćim Stojić iz Brezovica i Miroslav Bobovac iz Jovanje. Taj Bobovac je dezertirao sa partijskog kursa, septembra 1943. godine. Znajući da je on poznaje, Milica mu je predložila da je pusti da ide, tobože u klozet, i da će ona pokušati da pobegne. Milica Pavlović je bila gorkijevski vaspitana. Uprkos mnogim iskušenjima i razočaranjima, verovala je do poslednje ure u ljudskost i veličinu čoveka. Nikad joj, valjda, nije pala na um misao Dostojevskog da »u svakom čoveku po jedan zločin spi«. Hoće li se on osloboditi tog zločina - zavisi od mnogih činilaca. U pojedinim slučajevima zločin se u njemu umnožava, dobija patološke razmere. Milica se, na ne­ sreću, namerila na takvog (ne)čoveka. Poverovala je da će joj Miroslav Bobovac pomoći. Predložila mu je (naivno!) da pođe s njom ako se plaši da će mu se nešto desiti posle njenog bekstva. Skinula je s ruke zlatnu narukvicu i prsten i dala mu da ga odobro­ volji i unapred nagradi. A on, strvina, rođeni zlikovac, kako je postupio? Obećao je da će joj pomoći. I . . . Pustio je da pođe, a kada je odmakla desetak metara, pucao je i teško je ranio. Alarm je uspeo. Ranjenu Milicu su previli i odveli je na saslušanje, bolje reći, na svirepo mučenje. Krvnici su se smenjivali do pred svitanje. A ona je stisla zube i ćutala. Opet im ni svoje pravo ime nije rekla. Videći da je uzaludno sve, komandant Marković je naredio Miroslavu Bobovcu i Aćimu Stojiću da je streljaju. Međutim, oni je nisu streljali, već zaklali. Zaklali su je na jednom proplanku nedaleko od 101 �Krstića kuće. Na njenom telu je bilo desetak uboda kamom. Kada se jutarnja izmaglica razišla sa proplanka, telo je bilo pokriveno zemljom koju je volela i za čiju se slobodu borila. Ugasio se život devojke, komuniste, kada su divizije Narodnooslobodilačke vojske upravo prelazile u Srbiju. Ugasio se život žene koja je volela i borila se za slobodu maloga čoveka. Ugasio se na pragu slobode život omiljene Mike, koja je volela da živi. Samo tri meseca kasnije proleteri su prispeli u selo gde je ubijena. Kako su u Čačku saznali za pogibiju Moma Mihajlović, rodom iz Čačka, radio je u Valjevu. Kao Čačanin, poznavao je Miličinu porodicu. Za Milicu je čuo da radi i živi u Valjevu, ali ratno vreme je učinilo da se o njoj nije smeo raspitivati. Od nekih svojih prijatelja saznao je krajem juna 1944. godine da su četnici uhvatili i ubili njegovu sugrađanku Milicu Pavlović, profesorku. Saznao je, takođe, šta se dogodilo u selu Joševu, o Miličinom he­ rojskom držanju i o ubistvu u selu Leliću, nedaleko, od Valjeva. Nije znao sve pojedinosti, ali je znao dosta. Neposredno posle pogibije, otišao je u Čačak. Na ulici je sreo Miličinu sestru Kosaru. Kad ju je video, kanio se da li da joj kaže, ili ne. Ako kaže da je poginula - može se doznati da je on doneo tu vest pa se bojao nekih nezgoda. Ipak je u njemu prevagnulo ono ljudsko, i rekao je sestri Kosari da je Milica umrla »Sahranjena j e ...« , kazao je na kraju. Iz predostrožnosti, prećutao je mnogo više nego što je rekao. U tom momentu Kosara samo što se nije srušila Požurila je kući i prvo se isplakala Majci i sestri Daći nije_ rekla ništa o razgovoru sa Mihailovićem. Ona je tetka Živani platila put da pođe u Valjevo, da se raspita, da proveri. Tetka Živana je odmah krenula. Živana je morala pronaći učiteljicu s kojom je najstarija sestra Daća završila učiteljsku školu u Jagodini, kako bi joj ona pružila pomoć. 102 �Kad je stigla u Valjevo, otišla je prvo kod Nade Nožice, koja joj nije mnogo rekla, jer se i ona plašila da se ne dozna da su od nje vesti potekle. Išla je Živana i kod Blagoja Milatovića, i kod učiteljice Soje iz Grabovice, snahe Blagojeve. To je ta učiteljica koja je završila sa Daćom učiteljsku školu. Za svaki slučaj, Živana je ponela sliku iz učiteljske škole da ona ne posumnja u nju radi čega se raspituje. U svojoj torbi nosila je i nekoliko džakova da ima izgovor da je pošla da kupuje šišarku za štavljenje koža. Sin joj je bio opančar. Ali nigde nije mogla da sazna pravu istinu. Svi su živeli u strahu. Učiteljica iz Grabovice je rekla, čak, da je Milica živa, ali da se mnogo muči. To što je rekla Živani nije joj dalo mira. Dugo je razmišljala o tome kada je Živana otišla, i na kraju je odlučila da izađe na železničku stanicu i kaže tetki sve što je znala. Sutradan, pre nego što će voz krenuti za Čačak, učiteljica je stigla na železničku stanicu. Našla je tetku Živanu i kazala joj da je videla da su četnici juče proveli kroz selo vezanu Milicu. Po svemu sudeći, uoči oslobođenja, teror i zlodela neprijatelja uzeli su takve razmere da su se ljudi plašili i svojih senki. Čak i pojedinci koji se nisu tako držali u toku rata. Doduše, na pragu slobode najteže je bilo rizikovati svojim životom. . . Hrabra Mike Pavlović koja je dve godine išla od sela do sela u zapadnoj Srbiji da bi podigla moral i ubedila ljude da se četnici i okupator neće i ne mogu održati u ustaničkoj Srbiji, kad bi saznala kojim čudom, kako su ljudi sa strahom izgovarali njeno^ ime, sigurno bi se nasmejala i, u svojoj dobroti, našla bi neko opravdanje za takvo njihovo držanje. Živana se vratila u Čačak, ne saznavši, tako reći, ništa pouzdano o Milici. Sve što je čula i doživela ispričala je Kosari. Kosara je smatrala da bi ona, u svakom slučaju, nešto više saznala pa se spremila i krenula u Valjevo. Sa sobom je povela čoveka čiji je brat bio u četnicima u Valjevu. Računala je da, ako nađe živu sestru Miku, da mora nešto preduzeti da je nekako spasi. Verovala je da je učiteljica iz Grabovice kazala istinu. 103 �Stigla je i do štaba četničkog komandanta Markovića, koji je Milicu osudio na sm rt Tamo su joj rekli: »Mala je bila opasan komunista. Ni reči nam nije priznala. .. « Sestrino srce od bola je htelo prepući; nije se smela više ni raspitivati, a ni četnici joj nisu ništa više hteli reći. Sva skrhana, vratila se u Čačak i tada je rekla majci i sestri Daći kakva je sudbina njihove ljubimice Mike. Posmrtni ostaci profesorke Milice Pavlović preneti su, marta meseca 1945. godine, u Čačak i sahranjeni na čačanskom groblju. Milica je sahranjena sa svim vojnim počastima, kao veliki borac i revolucionar. Pod naslovom »Milica Pavlović Dara«, čačanski »Glas« je te godine, 17. marta, povodom prenošenja pos­ mrtnih ostataka iz okoline Valjeva i njihove sahrane, objavio članak, u kome se kaže, sem ostalog: »Posmrtni ostaci preneseni su iz okoline Valjeva, gde je Milica radila za vreme okupacije. Velika masa sveta na groblju dokaz je koliko je Milica bila voljena i cenjena u svom rodnom mestu. U ime profesora, sa drugaricom se oprostio pred Čačanskom gimnazijom Milivoje Rašević, profesor. Na trgu, u ime vojske, govorio je drug Perišić, komesar komande mesta, a na groblju Ratko Petrović, u ime Komunističke partije, i Milorad Čvorović, u ime drugarica i drugova iz detinjstva«. Na groblju je 24. juna, na godišnjicu Miličine pogibije, priređena komemoracija, kojoj je prisustvovao, pored rodbine, prijatelja i znanaca, sav revolucionarni Čačak. Uz obaveštenje o komemoraciji, »Glas« je doneo, u većem izvodu, govor koji je tom prilikom održao Miloš Minić, Miličin saborac iz studentskog pokreta i partijski rukovodilac iz slavnih dana NOR-a i revolucije: U svom izlaganju Minić je naveo da je Milica odrasla u kući siromašnih roditelja, učila školu u Čačku i studije završila u Beogradu, pod teškim uslovima. Još tada je upoznala sve nepravde tadašnjeg društva. Kada je stupila na studije, napredna studentska omladina Beogradskog univerziteta počela je borbu protiv ne­ narodnih režima, protiv fašističkih provokatora, koji 104 �su vodili našu zemlju putem izdaje i predaje našeg naroda u čeljusti fašizma. Još od tada, drugarica Milica bila je medu prvima. Kada je 1941. godine Komunistička partija pozvala prvo svoje članove, a i čitav narod, u borbu protiv okupatora, ona se, kao disciplinovana, odaziva i polazi teškim ali slavnim putem, i postaje jedan od organizatora partizanskih jedinica u valjevskom kraju. Jednoga dana odlazi u oružani Odred i nastavlja borbu. Dolazi novembar 1941. godine, i dani izdaje od strane četnika. Draže Mihailovića koji, u zajednici sa svim izdajnicima i petokolonašima našeg naroda, uz pomoć okupatorskih kaznenih ekspedicija, napadaju i počinju uništavanje partizanskih formacija. Partizani se povlače u Bosnu. Neko mora ostati sa narodom. Milica opet, po odluci drugova, ostaje na terenu zapadne Srbije. To su sada najteži dani. Probija se ona, sa jednim revolverom i sa jednom bombom, kroz sela kuda krstare na svakom koraku četnici i okupatori. Pred njom to nisu prepreke. Ona ide ka jednom cilju. Borbu treba nastaviti, prikupiti snage, uspostaviti vezu između pozadine i ostalih jedinica, koje su ostale u Srbiji. I tu uspeva, ali samo zato što u njoj gori beskrajna ljubav za slobodom, za otadžbinom. Nema zadatka, kaže drug Minić, koji je Mike odbila da izvrši, ili koji nije u potpunosti izvršila. Redak je to bio borac, neustrašiva i besprekomo požrtvovana žena. Kao takva, ona postaje rukovodilac narodnooslobodilačkog pokreta u okrugu valjevskom, i na toj dužnosti je odgovorila. Prošla je kroz sva brda i šume zapadne Srbije. Uspostavila veze između pojedinih odsečenih partizanskih delova odreda. I na tom putu je pala, oduživši se svojoj otadžbini na način kako dolikuje prvoborcima, pravim sinovima naših naroda Završavajući prigodni govor, drug Minić je pozvao omladinu da se na grobovima kao što je Miličin ne skuplja da plače, već da se okuplja da se setimo života i napora takvih prvoboraca i da nastavimo njihovim putem. U tom smislu pozivaju i javna zdanja kojima je, u znak slave, priznanja i zahvalnosti, dato ime ove hrabre devojke sa studentskih barikada i mukotrpnih puteva revolucije. U rodnom gradu, sem pionirskog od­ reda, i jedna osnovna škola nosi njeno ime; u Beogradu takođe. A Valjevo, grad koji i po tradiciji 105 �ceni junake, najlepše se odužio junaku-devojci: dao je njeno ime ne samo školi u kojoj je radila nego i jednoj od onih ulica kojom je izlazila, možda, iz okupiranog grada ili se u njega uvlačila da nepokorene građane ohrabri i poveže duhom otpora i vere u pobedu. * * * Odlukom Predsedništva Antifašističkog veća narod­ nog oslobođenja Jugoslavije i Vrhovnog komandanta Jugoslovenske narodne armije, za pokazano herojsko delo, za- izvanrednu hrabrost i požrtvovanost na organizovanju ustanka i narodnooslobodilačke borbe i heroj­ sko držanje, 14. decembra 1949. godine odlikovana je Ordenom narodnog heroja Milica Dara Pavlović. Sa valjevskog područja Ordenom narodnog heroja odlikovano je još petnaest istaknutih rukovodilaca narodnooslobodilačkog pokreta. �R EČ A U TO RA Ova knjiga je nastala nakon dužih istraživanja životnog puta i revolucionarnog rada narodnog heroja Milice Mikc Pavlović kasnije poznate ilegalke Dare. Pri tome se nastojalo da se, u obimu koji dozvoljava koncept ove biblioteke, zabeleže one činjenice koje su od najvećeg značaja za upoz­ navanje njenog života i dela. Opredelivši se za to, život Milice Pavlović sam rekonstruisao idući tragom njenog re­ volucionarnog delovanja. Nastojao sam da se svaka tvrdnja navedena u knjizi temelji na dokumentu, ili pismenim svedočenjem ljudi koji su poznavali Milicu Miku Pavlović, odnosno sarađivali sa njom. U nedostatku dokumenata, prilikom pisanja ove knjige poslužio sam se tekstovima, odnosno kazivanjima iz dosada objavljenih knjiga koje sam naveo u popisu literature. U pisanju knjige naišao sam na pomoć i razumevanje Međuopštinskog istorijskog arhiva u Valjevu i Čačku, zatim drugarica i drugova koji su službovali sa Milicom, kao i učesnika NOR-a koji su sa njom sarađivali. Svi oni su mi svesrdno pomogli da se što bolje osvetli lik narodnog heroja Milice Pavlović Dare. S tim u vezi ovom prilikom zahvaljujem svim drugovima i drugaricama koji su mi dali podatke, a posebno Miroljubu Pantoviću, penzioneru iz Čačka, prvoborcima i nosiocima Partizanske Spomenice 1941. Radi Talić rođenoj Spasojević iz Beograda, Kaji Stojanović rođenoj Lalović iz Mionice, Dari Pavlov rođenoj Pevčević iz Valjeva, Zori Ristivojević iz Valjeva, kao i Darinki Andrić i Olgi Jeremić rođenoj Andrić u čijoj je kući uhvaćena Milica, dr Mariji Isailović profesoru školskog centra »Milica Pavlović« iz Valjeva, saborcima i ratnim članovima Okružnog komiteta KPJ za Valjevo Miloradu Milu Milatović i Žiki Gajiću. 107 ��LITERATURA Meduopštinski istorijskiarhiva Valjevo, Valjevski partizanski odred, sveska 171. stenografske beleške: Meduopštinski istorijski arhiv Valjevo, Opširna Dračić, sveska 119. stenografske beleške: Meduopštinski istorijski arhiv Valjevo, opštine Jovanja i Joševa, sveska 90. stenografske beleške: Meduopštinski istorijski arhiv Valjevo, Žene Valjevskog kraja u NOB, sveska 223. stenografske beleške: Aleksandar Jevlić: »Uspravni Sl'BNOR-a Valjevo 1974. u vekove«, Opštinski odbor Isidor Đuković: »Prva šumadijska NOU brigada«, VIZ 1978. Grupa autora: »Valjevo grad ustanika«, Kultura 1967. M. P a v lo v u « Pantović i M. Vojinović: »Narodni heroj Milica Dara Pionirski odred »Milica Pavlović«. Čačak 1959. Milica Damnjanović: »Napredni pokret studenata Beogradskog univerziteta«, knj. II, Nolit 1974. Čačanski »Glas« od 20. jula 1945. godine: »Na grobu Milice Mike Pavlović«. »Čačak 1941-1944.« »Čačanski glas« 1964. »Naše ćetri decenije 1939-1979.« monografija Srednje tehničke škole Valjevo, izdavač OOUR za usmereno obrazovanje »Milica Pavlović«- 1980. godine. ��SA DRŽAJ PREDGOVOR ........................................................................ U ZAVIČAJNOM Č A Č K U .................................................... STUDENTKINJA NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU ................................................................ U STUDENTSKOM POKRETU KAO ČLAN KPJ . . . PRVO NAMEŠTENJE U DRŽAVNOJ SLUŽBI U GRADU USTANIKA .................................................... SEKRETAR MESNOG KOMITETA KPJ ZA VALJEVO . . PLIMA OPŠTENARODNOG U STA N K A ......................... TEŠKE POSLEDICE ČETNIČKE IZDAJE ................. NA PUTEVIMA ILEGALE ............................................... SEKRETAR OKRUŽNOG KOMITETA PA R TIJE............ 7 11 1« 23 41 46 50 56 65 70 FORMIRANJE NOVOG ODREDA................................ 74 NA IZMAKU ŽIVOTNOG P U T A ................................... NEKA SEČANJA NA ULASKE U OKUPIRANI GRAD 77 87 SUSRET S LJUDIMA U JOŠEVI .............................. 91 POSLEDNJE PISMO S V O JIM A ........................................ NA POSLEDNJEM ZADATKU ........................................ KAKO SU U ČAČKU SAZNALI ZA PO G IB IJU ............ REČ AUTORA ..................................................................... 93 94 102 107 LITERATURA..................................................................... 109 ���� Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Knjige Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context M Knjiga Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Milica Pavlović Dara Životni put i revolucionarno delo Creator An entity primarily responsible for making the resource Dragutin Bajić Publisher An entity responsible for making the resource available NIRO "Dečje novine" Gornji Milanovac Date A point or period of time associated with an event in the lifecycle of the resource 1983. Rights Information about rights held in and over the resource NIRO "Dečje novine" Gornji Milanovac Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource PDF Language A language of the resource SH Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context 59-M Coverage The spatial or temporal topic of the resource, the spatial applicability of the resource, or the jurisdiction under which the resource is relevant 108 str. 1983. Čačak Dragutin Bajić Milica Pavlović Dara Životni put i revolucionarno delo http://afzarhiv.org/files/original/5a7a8ae3598ffdbde635d7ca51bfe447.pdf 0f03d0a1e6e32b4e04e3c9a790338132 PDF Text Text ��Biblioteka LEGENDE dobitnik je Povelje »4. jul« — najvećeg društvenog priznanja za doprinos u gajenju tradicija narodnooslobodilačkog rata naroda i narodnosti Jugoslavije. �Izdavač NIRO »Dečje novine« Gornji Milanovac Za izdavača Miroslav Petrović generalni direktor Recenzent Branko Cvetković Odgovorni urednik Radmilo Lale Mandić Uređivački odbor Mirko Vujačić Radmilo Lale Mandić Ivo Matović (urednik) Dragan Marjanović Lektor Zora Maksimović Korektor Dobrila Petrović Grafički dizajn Rade Rančić Tehnički urednik Mirjana Avramović Štampa »Nikola Nikolić«, Kragujevac Štampanje u tiražu od 3.000 primeraka završeno avgusta 1978. godine �MILENKO PREDRAGOVIĆ Kata Pejnović ŽIVOTNI PUT I REVOLUCIONARNO DELO �BIBLIOTEKA »LEGENDE« VIII KOLO NARODNI HEROJI JUGOSLAVIJE �PREDGOVOR Žvotni put Kate Pejnović, put je revolucionara koji dolazi iz naroda i sav svoj život i svoje djelo posvećuje dobrobiti tog naroda. Susretao sam Katu još od vremena stjecanja njenih prvih revolucionarnih iskustava, pa sve do njene smrti. Nekoliko godina uoči rata jedan liječnik iz Gospića, simpatizer Partije, vraćao se noću iz SmiIjana iz posjete bolesniku. Sa čuđenjem i poma­ lo senzacionalistički mi je pričao kako je u kući bolesnice sreo ženu srednjih godina koja je ne samo pomagala bolesnici, već ujedno u kući pu­ noj naroda govorila o politici, o teškom životu se­ ljaka, o poretku, o situaciji u svijetu, o opasnosti od rata i o fašizmu, o tome da radni ljudi treba sami da se bore za svoju odbranu i odbranu zem­ lje itd. Pri tom ga je najviše čudilo što je govo­ rila jednostavno, jasno i s poznavanjem stvari, i više od toga — kako su nju, ženu-seljanku, paž­ ljivo i s uvažavanjem slušali svi prisutni. Te večeri su mu rekli seljaci da Kata zna pružiti pomoć bolesnom, da savjetuje u poslu i raznim prigodama, i da osim toga u bližoj i da­ ljoj okolici često govori o događajima u zemlji, 5 �svijetu itd. Liječniku, koji mi je to pričao, nije isto u glavu to novo i neobično interesantno što je doživio, da je seljačka žena politički agitator, komunistkinja, čvrsto afirmirana u selu, i kod Srba i kod Hrvata. Isto tako u Gospiću, gimnazijalka — skojevka Rada Tatalović, rekla mi je da kod njih dolazi neka seljanka iz Smiljana koja prodaje mlijeko, sir i drugo, i da daje razne knjige, beletristiku, socijalnu progresivnu literaturu, ali i neke »teže« stvari. Sve je to žena nosila u nekoj košari. Ka­ ko joj je kuća bila uz glavnu cestu na početku Smiljana, kuda se prolazilo za Bužim, Rastoku, Pazarište itd., to je ubrzo njena kuća postala »punkt« za vezu, poruke, sastanke itd. Naravno, znao sam dobro na koga se liječnik namjerio i o kome mi je Rada kazivala. Bila je to naša pouzdana Kata Pejnović. Koliko jednostavan toliko i interesantan bio je put i razvitak drugarice Kate Pejnović kao ra­ dne žene, majke više djece, do uvjerenog i volje­ nog revolucionara — komuniste. Već prvi kon­ takti s njom uvjerili su me u snagu njene volje, uvjerenje, borbenost i neustrašivost. Kao dobra domaćica imponirala je selu; znala je dobro go­ spodariti, raditi, a uza sve to nalazila je dovoljno vremena i imala neograničen entuzijazam za ma­ sovan politički rad. Mlada generacija kojoj je i namijenjen ovaj tekst upoznati će Katin revolu­ cionarni put, ispričan jezikom kakvim je govori­ la i ona sama. Mladi će tako otkidati od zabora­ va događaje i ličnosti iz naše revolucije, nastav­ ljajući njihova velika djela. Za svaku je pohvalu i inicijativa izdavača — »Dečjih novina« iz Gornjeg Milanovca — da ova­ kvim tekstovima djeluje među mladima. To je najbolji put da mlada generacija upozna život i djela svojih prethodnika, i da se i sami opredje­ ljuju za ideale za koje su živjeli veliki likovi na­ še revolucije. Jedan od tih likova je i Kata Pej­ nović, neumorna tkalja slobode, kako to kaže i autor pripovijesti o njoj. �ISPOD ONE GORE VELEBITA Tamo ispod sjevernih obronaka Velebita, na­ domak Gospiću, ugnijezdilo se selo Smiljan. I tu je u mreži života brojnih generacija, kao i svuda u Lici, od svega najviše bilo siromaštva. Valovi historije — koje su podizali brojni osva­ jači — vjekovima su tutnjali tim krajem; mije­ njale su se carevine i carevi, kraljevstva i kra­ ljevi. Svi su samo uzimali i otimali, a Ličani su vrijeme i događaje u svom životu mjerili od one do one bune, od onog do onog rata, suprotstav­ ljajući se uvijek iznova osvajačima i njihovim interesima. Živjelo se uglavnom od poljoprivrede i sto­ čarstva, otimajući od kamena i vukova. Tek šest posto ličkih prostora ziratna je zemlja, pa kad bi ljetina i najbolje ponijela, kruha nikad nije bilo dovoljno za sva usta. Industrije gotovo da i nije bilo; tek između dva rata pokoja pilana, seoski dućan ili služba u općinskim i sreskim mjestima. Valjalo je, stoga, Ličanima krenuti u svijet — trbuhom za kruhom: u Ameriku, Fran­ cusku, Belgiju, Njemačku. Svi koji bi otišli, vje­ rovali su da će se i vratiti s nešto ušteđevine za ženidbu i koju parcelu bolje zemlje. No svi se �nisu vraćali. Mnogi su ostali zauvijek u tuđini, tugujući u pismima za svojom Likom i šaljući ponešto novaca onima koji su ostali da bar pone­ kad plate poreze. Otuda valjda u narodu i uzrečica: »Djece i novaca nikad dosta«. Jer, Lika se stalno raselja­ vala, ali nikada nije raseljena. Da se djeca u jed­ noj obitelji nisu brojala na prste obje ruke, taj bi kraj već odavno bio pust. To je povećavalo si­ romaštvo obitelji, ali instinkt naroda za samo­ održanje bio je jači od svih računica. Čim bi dje­ ca stasala za posao i otisnula se u svijet, tvrda kora proje omekšala bi i postala slasnija. A kako je bilo u Lici, tako je bilo i u Smiljanu, a kako je bilo u Smiljanu tako je i u ku­ ći Dmitra Bogića i njegove supruge Jelene. (Ve­ likih socijalnih razlika u to doba, s kraja proš­ log vijeka, i nije bilo u Lici; netko je bio manje, a netko više siromašan, što je uglavnom ovisilo o tome je li netko imao koju ovcu ili komad zem­ lje više). Dmitar Bogić je bio žandarmerijski nared­ nik Austro-Ugarske Monarhije sa službom u Lapcu. Zbog bolesti zarana je umirovljen, pa se pre­ selio u Smiljan, svoje rodno mjesto. Na malom imanju, s još manjom mirovinom, uistinu se teško živjelo. Jelena je izrodila devetoro djece i da nije bila vješta i vrijedna krojačica, teško bi mogla zatvoriti krug životnih potreba u svo­ joj mnogočlanoj obitelji. Jelenina krojačka igla bila je veliki komad kruha u njihovoj kući. Šesto dijete po redu rođeno u obitelji Bogićevih — bila je djevojčica Kata. Rođena je po­ sljednje godine devetnaestog vijeka, kad su pro­ ljetni vjetrovi s mora topili debele ličke snijegove i kad su ponornice Lika i Gacka napuštale svoje obale i iskrile se na suncu poput pravih gorskih jezera. Bilo je to 23. marta 1899. godine. Još od ranog djetinjstva Kata se razlikova­ la od druge djece Bogićevih: puna nemira, trepe­ rila je poput lista breze ispod njena Velebita. Svojim krupnim pronicljivim očima tragala je za zagonetkama svoje okoline, tražila odgovore, ali uvijek s onim uobičajenim dječijim nestašlucima. �PRED ZIDOM SIROMAŠTVA Bogićevi su osobitu pažnju poklanjali svojoj djeci. Upinjali su se iz petnih žila da ih izvedu na put boljeg života od onog u kojem su oni sa­ mi brojali svoje godine. Bila je to neka vrsta mržnje prema siromaštvu svojstvena ljudima čiji pogled ide dalje od vlastita kućenog praga, •prve šljive j suhe brazde, sve tamo do daleke nade tople poput djeteta. Kako je koje stasavalo (dvoje je umrlo još zarana) skrbni roditelji sla­ li su ih da izuče neki zanat u Gospiću, a onda su, opasani snagom i zanatom, odlazili u široki svijet u potrazi za boljim životom. Tako je bilo s muškarcima. Djevojčice su imale drugi put. Majka Jelena slala ih je u Gos­ pić da izuče krojački zanat, kako bi znale šiva­ ti i ona »gospodska« odijela. A onda, u godinama djevojaštva igralo se u kolima, sjedilo na preli­ ma i tražila prava prilika za udaju. Tako su se osipale mnogočlane ličke obitelji, da bi ponovo, na novom ognjištu, buknuo život brojne djece. Došlo je vrijeme da i Kata Bogićcva krene u osnovnu školu, u svom rodnom Smiljanu. Ni­ zale su se petice u školskom dnevniku, ali — bi­ lo je i batina kao sastavnog dijela pedagoških mjera tog vremena. — Dobra je učenica, odlična — govorili su učitelji ocu Dmitru kad b,i navratio u školu da se raspita za svoju Katu. Pri lom bi obično na­ dodali: — Vrlo je nestašna — gdje djeca »zara­ te«, eto, tu je i K ata... Četiri godine u osnovnoj školi brzo su proš­ le. Iako je bila stalno odlična učenica, Kata je morala stati pred zidom neimaštine. Uzalud su učitelji molili njene roditelje da je pošalju u gos­ pićku gimnaziju; siromaštvo je nadjačalo i talenat djevojčice i roditeljske želje. UMJESTO KNJIGE — MOTIKA Izgledalo je da će Kata ostati tamo gdje je i bila. Želja da nastavi školovanje srušila se pred tvrdoglavom stvarnošću, no njeni unutrašnji ne­ miri tjerali su je da ne ostavi knjigu, ako je već morala ostaviti školu. Otac je po doseljenju iz Lapca donio sa so­ bom i svoju malu biblioteku. Bile su to, uglav- �nom, narodne pjesme o Marku Kraljeviću, Mi­ lošu Obiliću, uskocima i hajducima, kao i neko­ liko narodnih kalendara. Bila je to ona litera­ tura što je u obična puka podgrijavala nade da će i na njihovim obzorima zarudjeti osmijeh slo­ bode. Junaci iz narodnih pjesama izrastali su u moćne zaštitnike obespravljenih i ugnjetenih uz treperavu svjetlost petrolejskih lampi. Bilo je to ono lijepo, ali daleko i nedokučivo sjeme ko­ jeg je narod sijao s koljena na koljeno, da bi bar načas u duši osjetio veliku iluziju slobode. Nije se još bila ni zadjevojčila kada je po­ čela drugovati i s motikom, a uz sve to tkala je biljce i vezla. Da bi se koliko-toliko bolje živje­ lo, odlazila je raditi u seljaka s više zemlje, za nadnicu: kopala je, žela i obavljala, kao velika, sve poslove. Poslije mnogo godina sjećat će se Kata da su joj plaćali kao i odraslim poslenicima. TESLINA KUĆA 10 Ako je motika mogla i nahraniti usta, nije mogla nahraniti duhovnu potrebu za čitanjem. Kata je čitala sve do čega bi došla; svejedno da li bi se dokopala kakve knjige ili novina. Ali bilo je to ono vrijeme kada su i novine i knjige u njenom Smiljanu bile prava rijetkost. Prvi svjet­ ski rat već je tutnjao Evropom; svojim crnim kandžama zagrebao je i na vrata kršnih Ličana, odvodeći ih silom na daleka bojišta da se bore za tuđe interese, za interese kapitala Austro-Ugarske. I baš taj interes gladan kolonija i jefti­ nije radne snage gurnuo je čovječanstvo u kata­ strofu ubijanja, bolesti, gladi i poniženja. Kata Bogićeva, iako nije znala za prave uz­ roke toga rata, bila je već buntovnički raspolo­ žena. U carskom bilježniku prepoznala je neprav­ du jedne tuđinske vlasti. Kada bi bilježnik do­ šao po »carsko«, sjedeći kraj ognjišta, Kata bi mu, puna gorčine, govorila: — Gospodu hranite bijelim kruhom, a od si­ rotinje otimate i ono posljednje. I sjedila je Kata pored ognjišta tih ratnih godina, uz kotao vrele vode, čekajući šaku braš­ na za toplu palentu. Već se bila zadjevojčila ka­ da je, u razgovoru sa svojim suseljanima, često ponavljala: — Ovako ne može ostati, mora nešto novo doći... �U tom sukobu država ponajviše je stradava­ la sirotinja, bilo da je ginula na bojištima »u ime carevo« ili gladovala, opet, u ime carevo! I nerodne godine, i bolesti, i ratovi — sve je to išlo preko leđa potlačenog naroda, obespravljenog i poniženog. Bilo je to vrijeme kada se i u ličkog seljaka — tko zna po koji put u povijesti — ta­ ložio naboj eksplozije, drugačiji od svih dota­ da; naboj koji će jednog dana prerasti ogra­ ničenost bune i otvoriti putove svekolikoj čovje­ kovoj slobodi. Kata Bogićeva predosjećala je nove tokove, ali iz svoje perspektive zatvorenog seoskog kru­ ga još nije mogla sagledati korak koji vodi u no­ vu budućnost. Zato je, valjda, stalno i tragala za novim knjigama, tražeći odgovore na pitanja ko­ ja je postavljala za dugih zimskih noći, naslonje­ na na prozor i zagledana u ledenu pustinju ve­ lebitskih vrleti. Tražeći odgovore na pitanja, kakva njene vr­ šnjakinje u Smiljanu nisu ni u snu snivale. Ka­ ta je slučajno otkrila veliko blago u siromašnom selu. U kući gdje je rođen i gdje je živio velikan �ovog vijeka Nikola Tesla i njegovi, pronašla je biblioteku. Navraćala je u tu kuću i posuđivala već zaboravljene knjige. One iste knjige ispod čijih je korica izrastao i Nikola Tesla. (Pred sam kraj svog života Nikola Tesla, u svojoj hotelskoj sobi u New Yorku, stiskao je palce i bodrio na­ šu revoluciju, ne znajući da se u njenim prvim redovima nalazi i njegova susjeda iz Smiljana, Kata, koja je još k tome čitala njegovu lektiru!) KATINA UDAJA Pr<vi svjetski rat već je bio utihnuo; pale su dvije carevine — austrougarska i ruska. Na is­ toku Lenjinova Sovjetska Rusija polagala je te­ melj novoj historiji čovječanstva — vlasti radni­ ka i seljaka. Na Balkanu južnoslovenski narodi prvi put su se našli na okupu. Stvorena je Jugo­ slavija, ali ne onakva kakvu su mnogi zamišljali u vjekovnom ropstvu. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca već na početku nije ispunila očekiva­ nja; bila je to samo zamjena jednog za drugi ja­ ram. Poslije rata vraćali su se u Liku oni koji su preživjeli: bivši žandarmi i austrougarski podo­ ficiri, ali i ljudi koji su iz austrougarske vojske dospjeli u vrtlog Velikog oktobra. Donosili su vi­ jesti o jednoj velikoj revoluciji, o Lenjinu, o po­ bjedi ruskog naroda. Bila je to nova nada za potlačene radnike i seljake. Međutim, vlasti se boje komunista, jer njihove ideje ugrožavaju in­ terese buržoazije. Samo tri godine nakon stva­ ranja Jugoslavije, 1921. godine buržoazija donosi zloglasnu Obznanu kojom se zabranjuje legalan rad Komunističke partije Jugoslavije. Nastaju progoni komunista i žandarmska kundačenja. Te iste godine Kata Bogićeva udala se za svog suseljana Jovana Jovanišu Pejnovića. Bio je Jovan stariji od Kate nekih desetak godina, pa su Katu odvraćali da se udaje za njega. — Tako nešto ne dolazi u obzir, dala sam riječ i ja ću je i održati — odriješito je govori­ la Kata. Jovan Pejnović bio je povratnik iz Amerike. Za ušteđevinu kupio je neki komad zemlje i — to je bilo sve. Međutim, naslijedio je prilično veliko imanje, pa je Kata imala pune ruke posla. U međuvremenu, podasula su i djeca. Rodila ih �je Kata osmoro; dvoje je umrlo nedugo iza po­ roda, a jedno u četvrtoj godini života. Trebalo je raditi i u kući i na njivi. A Kata je imala i sre­ će: njen Jovaniša nije bio kao drugi muškarci u selu; pomagao je supruzi u kućnim poslovima. Donio je tu naviku iz daleka svijeta. Izgledalo je da je Kata udajom iz svojih misli sasvim pro­ tjerala intimne želje da se bori za bolji svijet, da čita i traga za tim svijetom. No, Kata Pejnović, shodno okolnostima u kojima je živjela, po­ lako, gotovo tiho stasavala je u svojim opanci­ ma u veliku revolucionarku, neponovljivu tkalju slobode. JEDNA KNJIGA ZA JEDAN PUT Kao žena i majka, Kala Pejnović uživala je nepodijeljen ugled i kod muškaraca i kod žena u svom selu. Isto kao i njena majka Jelena, Ka­ ta je često priskakdla u pomoć svojim suselja­ nima, bilo da je trebalo pomoći bolesnima ili savjetom uputiti kako se nešto radi. Knjige koje je čitala i znanja koja je sticala provjeravala je u svakodnevnom životu. Takvu Katu ljudi su cijenili, pomagala im je kada je bilo najteže, a to se ne zaboravlja. Svoj ugled stalno je povećavala. Ljudi su je ci­ jenili jer je bila dobra i skrbna domaćica, a ka­ da bi im se obraćala znala je prenijeti i ono što misli i ono što osjeća. Budući da je čitala novi­ ne, govorila im je o prilikama u zemlji i u svi­ jetu, otvarajući prozore za skrivenu svjetlost u gotovo nepismenih ljudi. U svakoj zgodi — na prelima i igrankama posebno — ljudi su je slu­ šali, i stari i mladi, zažagrena pogleda i otvore­ nih usta, kao u djece začuđene čudesnim pri­ čama. Unatoč napornog rada, Kata je bila puna ži­ votne energije — voljela je igru i pjesmu. Bila je već zagazila u četvrtu deceniju života, a nje­ na aktivnost ne samo da se nije smanjivala, ne­ go sc stalno povećavala. Često je pješačila i u sedam kilometara udaljeni Gospić, gdje je pro­ davala, obično po kućama, mlijeko i sir. Tako je u jednoj kući upoznala gimnazijalku Radu Tatalović. Biio je to vrlo vrijedno poznanstvo: Ra­ da je bila skojevka, s bibliotekom beletristike, sa naprednim socijalnim sadržajima, ali i nešto �marksističke literature. Kata je osvojila Radu svojom neposrednošću, dubinom misli i jedno­ stavnim izražavanjem. Slučajno poznanstvo pre­ raslo je u prijateljsko povjerenje: Kata je iz Gos­ pića nosila kući, u svojim košarama, prvo raz­ ličite beletrističke tekstove, a onda i one »teže«. — Čita do zore, sav petrolej potroši! — go­ vorio je njen Jovaniša, inače ponosan na Katu i njen nepodjeljen ugled koji je već uživala u podvelebitskom kraju i među srpskim i među hr­ vatskim stanovništvom. Od svih knjiga koje je dobila, na životni put Kate Pejnović i njeno opredjeljenje, kako je to i sama govorila, najviše je utjecala »Mati« Maksi­ ma Gorkog. Bila je to knjiga za jedan put, za jedno jedino opredeljenje: za revolucionarni po­ kret. S tom knjigom jedna seljanka nadopunila je svoj svijet, jedna majka u vječno crnoj ma­ rami, visokog umnog čela, krenula je da i ona sudjeluje u stvaranju nove povijesti. Tu knjigu dobila je od jednog pekarskog pomoćnika iz Gos­ pića. Katina kuća bila je uz glavnu cestu što je od Gospića išla dalje prema Bužimu, Rastoku, Pazarištu... Biljeg joj je bila velika mirisna li­ pa, zasađena na dan rođenja Jovana Pejnovića. Mala kuća kod lipe, nekoliko godina prije dru­ gog svjetskog rata, postat će mjesto dogovora i glavna baza gospićkih komunista i skojevaca. Bilo je to vrijeme kada se nad sudbinom čovječanstva počeše nadvijati mutni oblaci fa­ šizma, dopirući i tamo podno Velebita. U svojoj autobiografskoj ispovijesti Kata je pisala prisjećajući se tih vremena: »... Upoznala sam se s Jakovom Blaževićem i Nedjeljkom Žakulom 1937. godine, koji su mi posvetili punu pažnju i davali mi napredne knji­ ge. Čitala sam neke stvari iz 'Političke ekonomi­ je', zatim 'Srp i čekić', Historiju SKP(b), 'Prole­ ter', 'Vjesnik' koji je tada izlazio. Cdtala sam 'Gvozdenu petu' i još mnoge druge napredne knjige...« Na putu približavanja članstvu u Komunis­ tičkoj partiji Jugoslavije, Kata Pejnović se stal­ no uzdizala, proučavala revolucionarna iskustva i teoretske postavke marksističko-lenjmističkih autora. »Uviđajući sve više teški i ropski život, koji sam preživljavala, ponukalo me je da što više učim za bolje uslove života« — pisala je Kata o sebi. �Pripremajući se za odlučnu, revolucionarnu borbu, za svijet koji neće nalikovati na onaj u kojem je ona tada živjela, pripremala se i za ula­ zak u Komunističku partiju Jugoslavije. DUBOKI TRAGOVI AKIFA ŠEREMETA Zanimljiv je razvoj komunističkog pokreta, u Lici, posebno u Gospiću i njegovoj okolici. U nerazvijenu kraju nije bilo ni radničke klase. Tek pred sam rat u većim mjestima razvit će se znat­ nije zanatstvo, nešto drvne industrije i trgovina. Ipak, još 1923. godine u Gospiću je djelovala organizacija Komunističke partije, gdje su se po­ sebno isticali Mile Počuča i Ivica Gržetić. Me­ đutim, budući da su ti komunisti napustili Liku — i partijska organizacija je prestala djelovati. Tek godine 1927. u Gospiću je ponovo osno­ vana partijska organizacija. Naime, iz Banje Lu­ ke je bio protjeran profesor povijesti Akif ŠeKata s kćerima Milicom Počučom i Ljubom Obradović �remel i zaposlio se u gospićkoj gimnaziji. Akii je bio u to vrijeme član Centralnog komiteta komunističke partije Jugoslavije. Njegovim do­ laskom, u Gospiću je ponovo oživio partijski rad, koji više neće biti prekidan. Odmah po dolasku Šeremet razvija živu aktivnost među učenicima gimnazije, studentima (za ljetnih raspusta) i za­ natlijama. Bio je to jedan od vrlo darovitih sijača komunističkih ideja; na svojim predavanjima vješto je u lekcije povijesti uvrštavao i konkret­ ne probleme života, ne zaboravljajući da podsje­ ti svoje učenike na uzroke i posljedice odnosa u tadašnjem antinarodnom režimu. (Akif Šeremet nestao je u Staljinovim čistkama 1939. go­ dine — o. p ). Za kratkog Akifovog boravka u Gospiću u partijskoj organizaciji bili su: dr Pavle Gregorić, Jakov Blažević, Hubert Vidaković, Ive Cačić i Drago Marušić. Deset godina kasnije, kada Akifa više nije bilo među živima, partijski život u Lici bio je znatno razvijen. Partijske organiza­ cije osnivane su i po mnogim selima, uglavnom onim bliže općinskih i sreskih mjesta. Sjeme ko­ je je posijao Akif Šeremet među učenike, stu­ dente i zanatlije davalo je godinama pred sam rat značajne plodove. Iz tog sjemena izrastala je i Kata Pejpović. Katu je ponajprije zapazio pekarski radnik Jovo Rajčević, koji je radio u Gospiću, ali je ina­ če živio u Smiljanu. Kao član Partije upoznao je neke drugove iz svoje organizacije, prije os­ talih Jakova Blaževića i Nedjeljka Žakulu, da u njegovu selu živi žena koja po svom obrazova­ nju i ponašanju uveliko odskače od svoje sredi­ ne. I Rada Tatalović, gospićka skojevka, također je Jakovu Blaževiću govorila o ženi u crnoj ma­ rami, što u Gospiću prodaje sir i mlijeko i širi »živi marksizam«. Kada je u Španjolskoj izbio građanski rat (ljeto 1936. godine), u obranu španjolske repub­ like hitale su brojne internacionalne brigade. Taj rat bio je ispit savjesti naprednog čovječan­ stva — proletarijata i napredne inteligencije, bio je borba protiv fašističke najezde. I mnogi Liča­ ni svrstali su se u internacionalne brigade da s oružjem brane Republiku Španjolsku. Oni koji su ostali u zemlji, svesrdno, onoliko koliko su mogli, pomagali su svojim borcima, posebno na­ kon povlačenja interbrigada iz Španije, kada su mnogi naši borci bili zatočeni u francuskim lo­ gorima. U akcijama prikupljanja pomoći poseb- �no se isticala Kata Pejnović. Agitirala je u Smiljanu i drugim selima i prikupljala pomoć, od­ jeću i hranu za drugove u logorima. U aprilu 1938. Kata je primljena u Komu­ nističku partiju. Te godine stalno je bila u akciji: osim pri­ kupljanja pomoći našim drugovima u francusskim logorima, razvijala je živu antifašističku propagandu, posebno onda kada je Hitlerova Nje­ mačka napala i pripojila dio čehoslovačke — Sudete, u okvir svojih nacionalnih granica. U svojim sjećanjima (za RTV Zagreb) Kata kaže: »Organizirali smo velike demonstracije u Gra­ čacu, gdje se bilo okupilo nekoliko tisuća ljudi. Tumačili smo napad Hitlera na čehoslovačku kao opasnost fašizma i za našu zemlju.« Upravo ta opasnost nije kucala samo na vra­ ta Španjolske i Čehoslovačke, nego i na vrata naše zemlje i cijelog svijeta. Komunistička par­ tija Jugoslavije imala je pravilnu ocjenu tih do­ gađaja, a Kata je tu ocjenu znala prenijeti na ljude oko sebe, bilo da je govorila na zborovima, ili u svakodnevnim susretima s ljudima. Osim toga, Partija joj je dala zadatak da djeluje u le­ galnim organizacijama »Seljačka sloga« i »Seljač­ ko kolo«. Kata je radila gotovo bez prestanka. Dolaskom Josipa Broza Tita na čelo KPJ, oživio je rad na svim frontovima; za članove Par­ tije nije bilo niti je smjelo biti predaha. U me­ đuvremenu, fašistička Njemačka napala je i oku­ pirala Poljsku, a prije toga pripojila je u sastav svog »velikog Reicha« i Austriju. Fašizam je zvec­ kao svojim oružjem i na našoj granici. NAROD ZBIJA REDOVE Uoči svenarodnog ustanka 1941. godine u Lici je bilo 180 članova Partije. I srpska i hrvat­ ska buržoazija nastojale su svim silama da u tom kraju osiguraju prevlast svojih pozicija i interesa. Nasrtljivost te politike išla je sve do izazivanja međunacionalne netrpeljivosti i suko­ ba. Još tridesetih godina, u Lici je srpska buržo­ azija osnovala četnička udruženja, čiji je cilj bio proganjanje demokratski i revolucionarno orijen­ tiranih ljudi, a posebno izazivanje šovinističke mržnje i nepovjerenja između srpskog i hrvat­ skog naroda. / g r a d S '.- 2 Kata Pejnović �18 Hrvatska je buržoazija, s druge strane, isto­ dobno, kao odgovor na četništvo, počela s osni­ vanjem ilegalnih organizacija križara, koje poste­ peno postaju utočišta ustaša. I jedna i druga or­ ganizacija, u toku narodnooslobodilačkog rata, pokazat će svoja prava lica kao izdanci buržoaskih interesa predano služeći okupatorima. Međutim, unatoč svega toga, utjecaj komu­ nista u Lici je stalno rastao. Stasala je genera­ cija školovanih, i mahom revolucionarnom po­ kretu priklonjenih Ličana, koja se trudila da one­ mogući utjecaj buržoazije među narodima. Raz­ vojem trgovine i lihvarstva, seljaci su naglo siromašili i u idejama komunista nalazili jedini izlaz i perspektivu svog budućeg života. Isto ta­ ko, uoči samog rata u Liku se vraćaju radnici iz zapadnoevropskih i drugih zemalja (zbog eko­ nomske krize), gdje su mnogi od njih bili pripad­ nici tamošnjih radničkih i komunističkih orga­ nizacija. Sve je to utjecalo da se uoči drugog svjetskog rata u Lici razvije snažan revolucio­ narni pokret, s kadrovskim potencijalom sposob­ nim da povede narod na ustanak i u socijalistič­ ku revoluciju. Kata Pejnović bila je u to vrijeme već preka­ ljeni borac i aktivista. U Smiljanu je već bila osnovana partijska organizacija na čijem čelu se nalazio Jovo Rajčević. Valjalo je naći najpogod­ nije oblike djelovanja da se onemogući učvršći­ vanje pozicija buržoazije, te da se masama ob­ jasni profašisLčko d je ovan je jugoslovenske vlade. Kako je u Smiljanu već djelovalo srpsko »Seljačko kolo« i hrvatska »Seljačka sloga«, za čije djelatnosti je bila zadužena Kata, trebalo je članstvo tih kulturno-ekonomskih institucija čim čvršće povezivati. Zato je u kući Petra Pejnovića osnovan »Ekonomski centar«, gdje su seljaci mo­ gli kupiti umjetno gnojivo, prehrambene potrep­ štine i manje poljoprivredne strojeve; centar je trebao biti mjesto sastajanja članova obje te or­ ganizacije. U tome se u potpunosti uspjelo, jer te dvije organizacije, unatoč različitoj propagandi i trovanju međusobnih odnosa od strane nekih pravoslavnih i katoličkih popova, nisu bile ni u čemu suprotstavljene. Okupljanje Smiljančana u »Ekonomskom centru« Kata je koristila za učvr­ šćivanje bratstva i jedinstva, govoreći im da bur­ žoazija, huškajući ih na međunacionalnu netrpe­ ljivost, zapravo želi da odvrati borbu naroda protiv same te buržoazije. Kata je bila aktivna i omiljena i u jednom i u drugom društvu, pa �su njene riječi bile jače od svih vrsta propagande neprijatelja naroda. Iako je u to vrijeme već bio znatno popus­ tio okov buržoaske diktature, aktivnost Kate Pejnović nije mogla promaći doušnicima režima. Pop Matej Stijačić, te pop Tomljenović, često su i u svojim crkvenim propovijedima »proziva­ li« Kalu i »cinkali« je žandarmima. Oni su se bi­ li okomili na smiljansku zadrugu (Ekonomski centar) kao komunističko uporište. Baš zbog tih doušnika Katina je kuća često bila meta žandarmskih posjeta i premetačina. Ali, ona je već bila prekaljena ilegalka — u kući nisu mogli naći dokaze njene pripadnosti Ko­ munističkoj partiji ili neke druge tragove koji bi mogli upućivati na to. Osim toga, i sam ban Kostrenčić nije mnogo držao do tih popova, po­ sebno do Stijačića, kojeg je u pismu tadašnjem predsjedniku vlade Stojadinoviću nazvao »veo­ ma nasilnim i grubim čovjekom«. Godinu dana prije fašističkog napada na Ju­ goslaviju, u maju 1940. godine, komunisti su se borili da zbiju demokratske redove u jedinstve­ nu frontu radnog naroda na izborima za općin­ ska vijeća. Na tim izborima komunisti i kandi­ dati demokratskih opredjeljenja dobili su u mno­ gim općinama Like većinu glasova. Bio je to do­ bar znak pred događaje koji će vrlo brzo doći. U te značajne uspjehe j Kata je ugradila dio svog života. NOVO PRIZNANJE — NOVA OBAVEZA Pred sam rat u Lici je već bilo pedesetak par­ tijskih organizacija. Njima je, održavajući izrav­ nu vezu sa CK KP Hrvatske, rukovodio Jakov Blažević. On je već ranije uočio snagu i volju Kate Pejnović i njenu nepokolebljivost da istraje u obavljanju svih zadataka koje je pred nju postavljala Partija. Zato je bilo i prirodno da je 1940. godine Kata postala članom i Okružnog ko­ miteta KP za Liku. Naime, te godine održana je Okružna kon­ ferencija na Plitvičkim jezerima, kojom prilikom je formiran i Okružni komitet KP za Liku, u či­ ji sastav su ušli: Jakov Blažević (sekretar), Mile Počuča, Nedjeljko Žakula, Tode Marijan, Milan Vukmirović Škarpa, Kata Pejnović, Tomo Nikšić �i Dušan Brujić. Ovo visoko priznanje Kati je zna­ čilo još jednu novu obavezu. Ali za ženu njezina kova, koja se poput hrasta, polako uzdizala, ni najteži zadaci nisu neostvarljivi. — Na Okružnoj partijskoj konferenciji po­ stavljen je zadatak: proširiti rad sa ženama. Kri­ tički je ukazano na slab rad na tom planu. To zaduženje je bilo zajedničko, a ne samo moje. Članova partije — žena, nije bilo mnogo, dok je skojevki bilo dosta. Bilo je nekoliko žena — čla­ nova partije u Končarevu kraju. Inače su među članovima partije većinom bile intelektualke, neke na studijama u Zagrebu, a neke u Beogra­ du. One su iz SKOJ-a prešle u Partiju — priča­ la je Kata poslije oslobođenja, sećajući se sastan­ ka na Plitvičkim jezerima. Jesu li baš svi bili zaduženi za rad sa žena­ ma? Kata će to ipak shvatiti kao svoje zaduže­ nje, i krenuti u akciju. Pošteno komunistički: sve što napravim ja, napravili smo svi, ili obrnuto. Nije bilo dioba osobnih zasluga. Revolucija koja se približava tražila je da se brzo radi, da se na­ rod organizira, da bude spreman kako bi velebit­ ske visove napokon osvjetlila baklja slobode. Okružni komitet najčešće se sastajao u advokatskoj kancelariji Nedjeljka Žakule u Gospi­ ću. Tu su primane i poruke i upute za rad sa članstvom i narodom. Kata je gotovo svakodnev­ no, ako nije bila negdje dalje na terenu, od Smiljana do Gospića prevaljivala put pješice. Onda je došlo i prolcćc 1941. godine i pad Kraljevine Jugoslavije. U Divoselu održan je sa­ stanak Okružnog komiteta na kojem je dogovo­ reno da svi članovi Komiteta idu u rat, osim Ja­ kova Blaževića, koji se trebao povući u ilegal­ nost. Međutim, ubrzo su se svi vratili: neki još nisu ni bili stigli na odredišta, a buržoaska vla­ da je izvjesila bijelu zastavu, pokupila svoje kr­ pice i narodno zlato i pobjegla u inozemstvo — ostavljajući narod na milost i nemilost osvaja­ čima. Prisjećajući se tih dana Kata je pisala: »Ja sam ostala u Smiljanu. Drugovi su tada zaključili da nema smisla da sav rad Okružnog komiteta ostane na meni, jer sam već bila kom­ promitirana, pa su se bojali da se neću moći pro­ biti svugdje, bez obzira na svoje veze sa skojev­ cima i mojom djecom koja su mi pomagala. Ta­ ko je odlučeno da Jakov Blažević ostane u Divo­ selu, a ostali su otišli u r a t...« �Zbog sramne kapitulacije buržoazije, rat je završio prije nego je i počeo: Kraljevina Jugo­ slavija pala je za samo deset dana. Pala za sva vremena. Buržoazija je pobjegla u inozemstvo ili se stavila u službu njemačkim, talijanskim, mađar­ skim i bugarskim fašističkim okupatorima. Na­ rod je ostavljen na milost i nemilost okupato­ rima. Kata je, zajedno sa svojim drugovima komu­ nistima, bila u danonoćnoj akciji: počele su po­ sljednje pripreme za ustanak. Centralni komitet KPJ 15. aprila 1941. godine izdao je o tome i proglas, prvo sjeme slobode u porobljenoj Evro­ pi. STISNUTO SRCE I PESNICA Okupatorske armije još nisu bile osvojile sve krajeve zemlje kada je 10. aprila 1941. go­ dine u Zagrebu proglašena takozvana Nezavisna Država Hrvatska, poglavnika Ante Pavelića. Za Nikola Pejnović, najstariji Katin sin �narod Like došli su najcrnji dani u njegovoj his­ toriji. Odmah po dolasku na vlast ustaše su za­ vele krvavi teror. Naprosto su se natjecale tko će više uhvatiti i zaklati: Srba, Židova i Hrvata antifašista. Hrvatsko stanovništvo zastrašivali su četni­ cima, podstičući međunacionalnu mržnju Srba i Hrvata. Govorili su da su Srbi odgovorni za sve patnje hrvatskog naroda u staroj Jugoslaviji i da će tog zla nestati ako se Srbi protjeraju iz Like. Propali srpski političari građanskih parti­ ja uzvraćali su istom mjerom: huškali su Srbe protiv Hrvata. Međutim, i jedni i drugi bili su društveni talog, ološ najore vrste i jednog i dru­ gog naroda. Oni svojim narodima nisu željeli niš­ ta dobro: želja im je bila da se dodvore talijan­ skim okupatorima, da sačuvaju vlast buržoazi­ je, pa makar bila i ograničena zbog prisustva fašističkih okupatora. Talijanski fašisti, koji su okupirali Liku, obi­ lato su se koristili svojim domaćim slugama, po provjerenom receptu — zavadi pa vladaj. Samo nekoliko dana po dolasku u Gospić i Smiljan, ustaše su uhapsile Katinog supruga Jo vanišu. Narod još nije mogao vjerovati da će se ustaše odlučiti na dotad neviđena zvjerstva. Ipak su to učinile. Prvog dana strahovlade ustaše su ubile dvo­ jicu seljaka iz Smiljana. Njihova tijela bacili su u jamu poviše Bužima. Potom su zvjerski unakažena tijela bacali i u Janča i Ševićjamu kod Pazarišta. Bezdani o kojima su majke svojoj dje­ ci pričale čudesne priče, postali su stravični bi­ lježi strahovlade razularenog fašističkog ološa. Kata ide od sela do sela, po zadatku Partije. Valja sačuvati živote komunista i njihovih sim­ patizera, organizirati izbjegličke logore u ličkim šumama. Dolazi i ljeto. Ustaše su krenule u ma­ sovne pokolje srpskog stanovništva: u sanio če­ tiri dana krvavih orgija poklali su na stotine muš­ karaca, žena i djece. Pod ustaškim nožem gube živote Katin suprug Jovaniša i sva tri sina: Ni­ kola, Branko i Mihajlo. Da majci Kati bude i te­ že, Mihajla su ustaše živa zapalile. Mnoge majke bi presvisnule. Katino srce sc stislo; stegla pesnica, još odlučnija da se bori do konačne pobjede. Dogodilo se to baš u ono vrijeme kada je Kata pokušavala organizirati oslobođenje logo­ raša iz logora Jadovno. U tom logoru, pored dru­ gih, bilo je i pet tisuća Židova koje su ustaše �prebacile na otok Pag, gdje su svi do jedinog po­ ubijani i zakopani u grobnice koje su sami isko­ pali prije svoje smrti. Druge logoraše pobili su u Jadovnom, a lješeve pobacali u kraške jame i bezdane. Vjetar s Velebita i drugih ličkih plani­ na mirisao je na smrt. — Muža su mi prije bacanja u Šević-jamu zvjerski mučili, samo da progovori, da kaže gdje sam ja, Jakov i drugi drugovi. Kožu su mu derali, oko kopali, uši rezali, ali on ništa nije kazao — pričala je Kata. Kada se to dogodilo Kata je bila u jednom zbjegu, sa oko četrdesetak ljudi. U blizini su bi­ la još dva zbjega. Ustaše su ih otkrile i opkoli­ le. Kata je uspjela pobjeći u selo Vaganac i sklo­ niti se u kući Geme Šarića, komunističkog sim­ patizera. Nije tada znala da su joj dvije kćeri. Ljuba i Milica, preživjele. Ljuba je pobjegla iz škole u kojoj je odmah zatim izgorio veliki broj ljudi, žena i djece. Ljubu je spasila Hrvatica Luja Jelinić — čičin. A takvih je primjera bilo tih dana bezbroj u Lici. U smiraj tog stravičnog dana, Kata se spu­ stila u Smiljan. Od svega što je imala, ostala je lipa kao nijemi svjedok bezumlja. Krvave zvjeri povukle su se u svoje brloge, dok su se još tiho dimila zgarišta i tužno cvilili psi za izgubljenim gospodarima. Strpljenje naroda je dogorjevalo, primicao se dan odluke. Sa zgarišta krenula je Kata u Divoselo, gdje se nalazio Okružni komitet za Liku. Okupljenim ženama iz nekoliko sela održala je govor. — Ne želim nikom da doživi takve boli i stradanja kakve su doživjele stotine srpskih obi­ telji i oni Hrvati koji su se na bilo koji način suprotstavili krvavim zločinima ustaša. Da se to nikad ne ponovi — moramo se svi dignuti kao jedan u narodni ustanak — klicala je tada Kata. Jauci s Jadovna još se nisu bili ni stišali li prestrašenom narodu, a već je odjeknula grlena pjesma ohrabrenja u ličkim šumama: Oj narode Like i Korduna, Došlo vrijeme da se diže buna! U to vrijeme Kata je tako reći spadala s nogu; išla je od sela do sela i hrabrila zaplašene ljude, dizala im moral, ulijevala nadu. Lika ni­ kad nije stenjala pognute glave! Partija je već bila spremna da povede narod u borbu za oslo­ bođenje. �24 — Ustaše su oruđe okupatora — govorila je Kata na zborovima. Širila je bratstvo i jedinstvo Srba i Hrvata. Bila je presretna kada su njene riječi potvrđe­ ne i na dijelu: u Divoselo su došli skojevci, par­ tijci i antifašisti Hrvati iz njenog rodnog Smiljana — da se zajedno sa Srbima bore protiv ustaša i talijanskih okupatora. Kuje se borbeno jedinstvo naroda Like. Svojim jedinstvenim i narodu lako razumlji­ vim riječima, Kata neprekidno objašnjava ciljeve revolucije; i Srbi i Hrvati je prihvaćaju, jer go­ vori ono što oni sami osjećaju. Ispod crvenog barjaka revolucije koji je razvila komunistkinja Kata okuplja se narod Like. Ona postaje jedan od najistaknutijih organizatora narodnog ustan­ ka u tom kraju. Prve puške u Srbu, a potom i u Divoselu, zapalile su vatru slobode. Padaju ustaške posta­ je u selima, slobodan je i Donji Lapac. Onaj na­ boj, koji se polako taložio u ličkoj sirotinji i in­ teligenciji, eksplodirao je kao poruka poroblje­ noj Evropi: Ovaj narod ovdje bije bitku i za tvo­ ju slobodu! Za vrlo kratko vrijeme ustašama je Lika po­ stala veoma tijesna. Nema više onih bahatih hajki na nevine ljude; krvnici su pobjegli u utvr­ đeni Gospić, pod okrilje talijanskih okupatora. Splasnuo je teror crnih noževa, štakori su pob­ jegli u rupe. Narod je slavio svoje prve pobjede. Unatoč složenim uvjetima, Lika je ušla sprem­ na u ustanak. Za vrijeme opće mobilizacije, ka­ da su neprijatelji napali našu zemlju, vođena je politika da komunisti, skojevci i njihovi simpa­ tizeri, poslije rasula, čuvaju oružje. Komunisti su ga prikupljali. I u Katinoj kući bila je jedna sabirnica oružja. Otuda je oružje prenošeno u Divoselo, i skrivano u stogove sijena. Neposred­ no pred ustanak prikupljeno je u Lici okp 1300 pušaka i nekoliko puškomitraljeza, znatne koli­ čine municije ] ručnih granata. Katinom zaslugom mnogi su skojevci po za­ datku Partije odlazili u domobrane i otuda do­ premali oružje. Tako je Partija na različite na­ čine naoružavala narod. Ustašama je bila poznata uloga Kate Pejnović, pa su odmah po dolasku na vlast, u nemo­ gućnosti da joj uđu u trag, raspisali i potjerni­ cu za njom. Ali narod je čuvao svoju Katu. �BORBA NA SVIM FRONTOVIMA Ustanak je i na području Bosanske Krajine raširio krila slobode. U oslobođenom Drvaru, ni puni mjesec nakon podizanja narodnog ustanka, održana je velika skupština žena, na kojoj su sud­ jelovale seljanke, radnice, intelektualke... Na skupštini su sudjelovale i drugarice iz Slovenije, koje su sa svojim obiteljima protjerane u taj kraj nakon njemačke okupacije. Sudjelovale su i Ličanke. Tada je formiran Antifašistički odbor žena, sa zadatkom da se i žene aktivno uključe u narodnooslobodilačku borbu. Primjer iz Drvara slijedile su i žene Like. Na sastanku Okružnog komiteta, održanom 11. sep­ tembra 1941. godine u Donjem Lapcu, Kata je po­ krenula pitanje organiziranog sudjelovanja žena u narodnooslobodilaokoj borbi. Komitet je do­ nio odluku da se na oslobođenom teritoriju stva­ raju odbori Narodne pomoći, čiji je osnovni za­ datak bio prikupljanje hrane i odjeće za borce u odredima. Dogovoreno je da se u svim selima osnivaju odbori žena./ Kata obilazi sela, osniva odbore, drži govore, objašnjava zadatke i ciljeve revolu­ cije. Jela Bićanić, Katin suborac, sjeća se njene aktivnosti (»Drugarica Kata«): »Fizičke napore nije podnosila teško. Po kiši i snijegu, popodne i uvečer, nekad i prije pod­ ne, ona je išla iz mjesta u mjesto...« Jela Bićanić opisuje Katin govor u selu Krbavici: »Govorila je konkretno. Svaka riječ jasna, adekvatna slika; riječi zaokružene kao obluci u potoku. Sjećam se, govorila je i o sovjetskim ženama, o životu i patnjama žena u staroj Jugo­ slaviji. Još i danas mi je u uhu rečenica: ’Oni su nam pili krv kroz naše grube seljačke ko­ šulje’. Svoje izlaganje popraćala je gestikuliranjem; kad je željela nešto istaknuti, pokrenula bi desnu ruku i stezala pesnicu. Bijaše tada u Krbavici dva-tri dana a onda nekamo ode. Nije rekla ni kuda ni kamo; ni prije odlaska ni po povratku. ... znala je što je partijska konspi­ racija. .. Gotovo da se nije ni spominjalo njeno prezi­ me. Govorilo se, jednostavno: Kata. Borci su je najčešće zvali Mama Kata. Sa svakim je znala razgovarati, uvijek spremna na vedru riječ i bodrenje drugih.« �Takva je bila Kata, žena u vječno tamnoj ma­ rami. Svojim radom otvarala je uvijek nove i no­ ve frontove, one često nevidljive, koji su za ne­ prijatelja bili jednako pogubni kao i oni vatre­ ni. Iako je tiho gazila ličkim puteljcima, staza­ ma i bogazama, prije negoli stigne u neko selo, od usta do usta širio bi se šapat uzbuđenja: »Do­ lazi Kata«. A kada dolazi Kata dolaze i novi doga­ đaji, uvijek se rađa nešto novo. U to vrijeme rađali su se odbori žena. Dola­ zila je i zima; valjalo je obući partizansku voj­ sku. Odbori žena prosto su se natjecali koji će sakupiti više vune, košulja, gaća, kaputa, džem­ pera, šalova, čarapa i druge robe potrebne na­ rodnim ratnicima. (Zadatak Partije u osnivanju odbora žena Kata je savjesno ispunjavala, organizirajući tako, u pozadini, ekonomsku i političku snagu revolu­ cije. Bez te snage, bez tog čvrstog oslonca, bilo bi vrlo teško voditi i oružanu borbuj: Rad već prekaljene revolucionarke osjećao se na svim poljima; osim prikupljanja hrane i odjeće borcima, razvijao se vrlo aktivan politič­ ki i kulturni život u oslobođenim mjestima Like. Talijanski okupatori uzalud su pokušavali uspo­ staviti kontakt s narodom — bili su u potpunos­ ti izolirani. Seljaci su krili stoku, hranu, ai sami su se sklanjali, da se ni slučajno' ne sretnu s okupatorom ako je to ikako moguće. Osnovani odbori Antifašističke fronte žena po­ stepeno su povezivani općinskim, a zatim i ko­ tarskim rukovodstvima. Krajem 1941. godine u Krbavici je održan i sastanak Inicijativnog od­ bora Antifašističke fronte žena za Liku. U to vri­ jeme vode se žestoke borbe s Talijanima, pa i mnoge žene, osim uobičajenih zadataka, preuzi­ maju na sebe borbu za ranjenike, a mnoge od njih uzimaju pušku u ruke da se bore protiv okupatora. U februaru 1942. godine u Krbavici je odr­ žan Plenum Okružnog komiteta KPH za Liku na kojem je sudjelovala i Kata. Ukazano je tada na opasnost od četnika, koji sve više i više okreću leđa narodu, stvaraju ortakluk s talijanskim oku­ patorima od kojih dobivaju oružje. Za Katu je to bio novi zadatak: trebalo je ponovo obilaziti sela, držati govore, objašnjavati narodu zločinač­ ku, izdajničku ulogu četnika. Ustaše su svoje krvavo lice pokazale odmah prvih dana sloma stare Jugoslavije — isto tak- �vo lice pokazat će i četnici, nešto kasnije, okre­ ćući svoje oružje protiv vlastita naroda, sijući međunacionalnu mržnju i bratoubilački rat. OBRAČUN SA ČETNICIMA Kao i u drugim krajevima, tako i u Lici, čet­ nici su u prvim danima ustanka taktizirali; na riječima su bili protiv ustaša i okupatora, ali ništa nisu poduzimali. Čekali bi da partizani os­ voje neko mjesto, pa bi se i oni »priključili« po­ bjednicima. Uostalom jačih četničkih formacija i nije bilo u tom kraju, ali i ono što je bilo na­ nijelo je velikog zla narodmooslobodilačkom po­ kretu. Lokalnim četnicima pomagali su nedićevci i ljotićevci, porijeklom iz tih krajeva. Njihov os­ novni zadatak bio je likvidiranje najistaknutijih organizatora ustanka, četnički crni noževi ubili su Marka Oreškovića, Miću Radakovića, Pekišu Vuksana i mnoge druge istaknute rukovodioce u Lici. Kao i ustašama, tako i četnicima, bilo je izu­ zetno stalo da oduzmu život i Kati Pejnović. Vre­ bali su priliku, šunjajući se po selima kao pra­ vi strvinari, da im padne šaka. U tom se poseb­ no isticao vođa jedne četničke bande Gavro Stanojević zvani Bugar. On i njegovi koljači banuše noću u selo Počitelj, gdje su u jednoj kući ubili Vladu Cerina, partijskog radnika iz Zagreba. Kata se sjeća tog događaja i o njemu zapisuje: »Te večeri i ja sam stigla u Počitelj i smje­ stila se u jednu kuću blizu štaba Počiteljskog od­ reda. Malo zatim vratio se Vlado Cerin s terena, pa smo skoro do 22 časa razgovarali o ustanku i političkom radu u narodu. Sjećam se dobro da mi je pokazivao neki novi politički materijal, za koji još nisam znala i šalio se da je, eto, bolje informiran od mene. Onda je otišao da spava u jednu kuću, nešto dalje od one u kojoj sam se ja smjestila...« Kata je loše spavala te noći, pa je ustala vr­ lo rano. Zapitala je domaćicu: — Saro, jesi li čula da je noćas ovuda neko prolazio? Zašto su naši iz odreda toliko šetali, a da ustaše nisu pucale? Kada je domaćica zaplakala, Kati je bilo jasno da se nešto dogodilo. Četnici su u selu već slavili svoj krvavi pir. �»Odmah sam se uputila u odred« — piše Kata. »Kada sam ušla u štab imala sam što i vidjeti. Četnici skidaju naše parole i stavljaju svoje i bacaju sve što je partizansko. Izgledalo je kao da su se i oni iznenadili kad su me ugle­ dali kako ulazim u štab odreda. Odmah sam se vratila u kuću gdje sam pre­ noćila. Tamo sam našla jednog četnika, koji je sudjelovao u ubistvu Pekiše Vuksana. Izuvao je mokre čarape i pjevao četničke pjesme, a mene je samo pogledao. Otišao je u štab odreda, a posli­ je njega je došao drugi i rekao: — Kato, ti ćeš sada ostati s nama. Ti si pa­ metna žena i nemoj se upuštati u te komunis­ tičke i ustaške poslove. Odgovorila sam: — Dobro. Samo ću otići u Medak da javim da neće biti sastanka koji sam s njima zakazala. Pristali su da odem u Medak. Znali su da im je tamo vođa Gavro Stanojević, pa su misli­ li da im ionako neću moći umaći. Ja sam se, me­ đutim, dosjetila da mogu preko bare poći pre­ ma Čitluku, pa sam to i učinila. Nisam se okre­ tala da vidim slijede li me ili ne. Blizu ceste ugledam jednog čovjeka s puškom o ramenu. Došavši bliže, vidjela sam da je bio iz našeg od­ reda, jedan od onih što su ih četnici zadržali. Imala sam revolver, otkačila sam ga i pomislila: »Ako me napadne pucat ću.« On se, međutim, nije micao, gužvao je nešto među prstima, i kad sam prišla, zapitao me: —Drugarice Kato, imaš li šibica da pripalim cigaretu? — Imam, odgovorim, i pružim mu. Onda mi je rekao da su ga poslali da me dočeka, sveže i vrati natrag i sve mi je ispričao o noćnoj akciji četnika. — Ja te neću vezati i voditi toj bandi. Idem u Velebit, a ti već znaš kuda ćeš — rekao mi je na kraju. Kad su primjetili da se on ne vraća i da sam produžila put za Čitluk, četnici su poslali troji­ cu naoružanih bandita da me uhvate i vrate. Me­ đutim, ja sam već bila blizu Čitluka. U selo se nisu usuđivali da uđu, pa su se vratili.« Stigavši u Čitluk, Kata se uputila u štab odreda, gdje je zatekla komandanta Mitu Krajnovića, koji je bio žandarm i ranije je pripadao četničkoj organizaciji. Ispričala mu je, u prisut­ nosti okupljene omladine i naroda, što su četni- �ci počinili te noći u selu Počitelj. Mjerkala je ko­ mandanta, tražeći odgovor kako će reagirati. — Nikad nisam bio za takve četnike i tak­ vu politiku — odgovorio joj je Mito Krajnović. — Treba čuvati odred — rekla mu je Kata — i paziti da se četnici ne povezu s kim u selu. Katina sjećanja iz tog događaja su vrlo svje­ ža: »Nisam još ni završila, kad uđoše dva čet­ nika kurira s pismom za Mitu. Pred sobom su vodili svezanog Miću Muhara, koji je ujutro sti­ gao u Počitelj. On ga otvori i počne ga čitati. Stala sam kraj njega i rekla: — Daj, da i ja pročitam. — Ma, čekaj, dok vidim šla je! Ipak sam pogledala, a u pismu je pisalo: 'Dragi brate Srbine, u Čitluk je došla Kata Pejnović. Ubij tu ustaškinju, a isto tako i Miouna. A ako nećeš, pošalji ih svezane natrag po našim kuririma.’ Kata je sada izravno stavila na kušnju oda­ nost Mite Krajnovića narodnom ustanku i revo­ luciji. Energično ga je zapitala: — Sad, Mito, reci odmah: što ćeš učiniti? — Ne bih te ubio ni za cijeli svijet — rekao je Krajnović. — A što će bili s Mićunom? — pitala je Kata. — Ništa. Sto i s tobom. I, nije se ništa dogodilo. Ali, valjalo je brzo raditi. Partijska organizacija i njeni aktivisti mo­ rali su pred narodom razobličavati izdajničku ulogu četnika, odvraćati seljake od njihovih re­ dova. Oni su bili, zapravo, nosioci ideologije srp­ ske buržoazije, nosioci njenih interesa, oruđe u rukama te buržoazije. Znala je to Kata iz svog predratnog partijskog rada, znala je čije su bile i kome su služile četničke organizacije. Od tog vremena, kad bi ustaše napadale par­ tizanske odrede, napadali su i četnici, pod okri­ ljem Talijana. Bili su izdajnici, a to je nešto što se u narodu, od riječi i poštenja, nije praštalo. Kata se i poslije susretala s četničkim ideo­ lozima i propagatorima četničkih ideja. »Sjećam se jednog zbora u Jošanu u prolje­ će 1942. kada sam imala s ljotićevcem Lajkovićem pravi obračun. Došla sam u selo da osnujem odbor AFŽ; odbor Narodne pomoći je već pos­ tojao. Na političkom zboru govorila sam okup­ ljenom narodu o našoj borbi i našim zadacima, a Lajković, koji je oko sebe okupio još nekoli- �ko malodušnika, počeo mi upadati u riječ i ne­ girati ono što sam govorila. Tvrdio je da u na­ šim odredima ima ustaša. Čak je rekao da je i moj sin ustaša. Pri tom je mislio na Hrvate u partizanima, jer je glavna četnička tendencija bila razbijanje bratstva i jedinstva. Ništa me u tim danima nije više pogađalo, nego napad na naše bratstvo i jedinstvo koje smo tako uporno stvarali. Odgovorila sam na svaku riječ i pritom ga dovodila u takvu situaci­ ju da nije znao što da kaže. Iznijela sam na zbo­ ru i podatke o ubistvu đaka kragujevačke škole i rekla da, iako tamo nema ustaša, svaka ban­ da, pod okriljem okupatora, pravi zvjerstva nad narodom. Kada je vidio da mu nema druge, pri­ šao mi je i rekao: — Mi smo istomišljenici, samo se nismo ra­ zumjeli. — Dobro sam ja razumela tebe i tvoju po­ litiku — odbrusila sam mu.« U istom članku (»Sukob s četnicima u Lici«) gdje je iznijela svoja sjećanja na zlodjela čet­ ničkih izdajnika, Kata piše: »Teško1 je reći sve o zločinima koje je čet­ nička banda nanijela narodu i borcima po na­ šim selima. Da spomenem samo teški zločin čet­ nika iz Gračaca koji su bili povezani sa Đujićevim četnicima (iz Kninske krajine — o. p.). Oni su opkolili Kotarski komitet Gračac, a zatim se­ kretaru Nikoli Krajnoviću odsjekli glavu i od­ nijeli Talijanima. Tu je poginula i Smilja Pokrajac, član Kotarskog komiteta i Okružnog odbo­ ra AFŽ-a za Liku. Isti zločin su učinili i u selu Vučjevu, gdje su opkolili herojskog borca Biću Kesića i ubili ga na zvjerski način: odsjekli su mu glavu i predali Talijanima. Za to su dobivali cigarete i pašte. Narod je bio tako ogorčen na njihova zlodjela da je i majka omrzla sina ako je bio u četničkim redovima«. Kada je kapitulirala Italija, četnici su se razbježali. Oni koji nisu počinili nikakva zlodjela, prišli su partizanima, a koljači su pobjegli u Knin. Nakon dolaska Nijemaca ponovno su se vraćali u njihova uporišta, nastavljajući tokom cijelog rata svoja zlodjela. Kao ni ustašama, tako ni četnicima nije us­ pjelo likvidirati Katu Pejnović. Iskusna predrat­ na ilegalka, izmicala je svim njihovim potjera­ ma i zamkama. �MOĆNA ORGANIZACIJA ŽENA (Bližila se kraju ratna 1942. godina. Žene Li­ ke bile su u to vrijeme organizirana snaga re­ volucije, sposobna da se uhvati u koštac i sa najsloženijim zadacima. Za 8 . mart te godine štampan je čak i prvi broj lista »Žena u borbi«. I tu je svoje nemirne stvaralačke prste imala Ka­ ta, zajedno s drugaricama Marijom Šoljan i Je­ lom Bićanić. List je štampan u 120 primjeraka, u šapirograf-tehnici. Za više primjeraka nije bi­ lo ni boje ni papira. Prvi primjerci odlepršali su od ruke do ruke sa člancima u kojima se žena­ ma objašnjava borba i njeni ciljevi. [ Kata je sve češće surađivala u "»ženi u bor­ bi«. U četvrtom broju toga lista napisala je: »Okupator drhti od straha pred rastućim va­ lom narodnooslobodilačke borbe, okuplja oko sebe sve narodne izdajice, bez razlike (na) vjere i narodnosti, okuplja četnike koji su i prije mu­ čili i ubijali hrvatski narod samo da raspiri gra­ đanski i bratoubilački rat u našoj zemlji. Ovo U Donjem Lapcu, 1942. (sijeva nadesno): Neđa Zakida, Kata Pejnović i Marija Šoljan �ujedinjenje najcrnje reakcije još nas čvršće po vezuje i okupija u našoj narodnooslobodilačkoj borbi. Ova zvjerstva 'ujedinit će i nas srpske i hrvatske žene protiv nam istog neprijatelja u na­ šoj borbi...« Istim onim jezikom kojim je govorila, Ka­ ta je i pisala; jasno i jednostavno, za narod iz kojeg je snagom svoje volje izrastala. U petom broju »Žene u borbi« sa samo nekoliko rečeni­ ca ona daje sliku stanja i prilika u svom kraju: »Mi žene Like kroz borbu i svoju organiza­ ciju AFŽ čvrsto smo povezane u narodnooslobodi­ lačkoj borbi. Iako se susrećemo sa svim teško­ ćama i oskudicom, golotinjom, bosotinjom nas samih i naše djece, a negdje i sa gladi, bez soli, petroleja, šibica itd., mi ipak dajemo koliko mo­ žemo za našu narodnooslobodilačku vojsku. Za­ hvaljujući tome, naša vojska dosada nije bila gladna«. Tako je to bilo u Lici i na isteku 1942. godine. Odmah nekako po povratku iz Bihaća, Kata je morala ponovo u Bosansku krajinu. Trebalo je ići u Bosanski Petrovac, na Prvu zemaljsku kon­ ferenciju Antifašističke fronte žena Jugoslavije, koja je bila zakazana za 6 , 7. i 8 . decembra. Zaprtila je svoju torbu i, zajedno s drugim drugaricama, svojim suborcima iz Like, krenula pre­ ko već snijegom okovanih planina. Prema petrovačkoj visoravni tih su dana te­ kle bujice žena iz svih naših krajeva, probijaju­ ći se i prćko teritorija koje su držale neprijatelj­ ske snage. Po povratku u Liku, Kata će napisa­ ti (»Žena u borbi« broj 6 ): |»Velike su žrtve podnijele i delegatkinje Pr­ ve zemaljske konferencije AFŽ-a, koju smo odr­ žali. .. u Petrovcu. Probijale su se kroz neoslo­ bođeni i poluoslobođeni teritorij danima i tjed­ nima, ali su stigle na konferenciju. Tu su prisu­ stvovale i dvije studentice Beogradskog univer­ ziteta, obje invalidi bez nogu, koje su ranjene kao borci Prve proleterske brigade«.( Konferencija se održavala u Sokolskom do­ mu. Dvoranu su ukrašavali umjetnici-partizani: Vojo Dimatrijević i Pivo Karamatijević. Oni su, zajedno s Ismetom Mujezinović m. portretirali delegatkinje. A one su došle: iz Gorskog kotara, Korduna, Banije, Like, Hrvatskog primorja, Bo­ sanske krajine, Dalmatinske zagore, Šibenika, Karlovca, Beograda, Zagreba, Cetinja i mnogih drugih sela i gradova. �I Ratni reporter »Borbe« počinje svoj izvještaj na prvoj stranici riječima: »Planuo je veliki, pravedni narodnooslobodilački rat. Žene Jugoslavije oslušnule su za tre­ nutak od toga dolazi taj glas, koji zna da uteši, da povede na ustanak, koji zove na osvetu. To je bila progovorila Komunistička partija — sve ostalo bilo je nemo za patnje naroda, i onda je u ženama i sestrama, u mladim majkama koji­ ma su otrzali čeda iz naručja i sekli ih na ko­ made, planuo žar plemenite mržnje, osvete i heroizma. ..«I Onda je u svečanu dvoranu Sokolskog doma u Bosanskom Petrovcu ušao Josip Broz Tito. Za većinu žena bio je to prvi susret sa svojim vo­ ljenim komandantom. Kada je stao za govorni­ cu dočekao ga je plotun aplauza uzbuđenih de­ legatkinja; u mnogim očima zaiskriše i suze ra­ dosnice. |A »Borba« u kurzivu donosi ove Titove riječi: »Ja se ponosim time što stojim na čelu ar­ mije u kojoj ima ogroman broj žena. Ja mogu kazati da su žene u toj borbi po svom heroizmu, po svojoj izdržljivosti, bile i jesu na prvom mestu i u prvim redovima i svim narodima Jugo­ slavije čini čast — da imaju takve kćeri... Žene se bore za slobodu i nezavisnost svojih naroda, one se bore protiv fašističkog sistema, sistema srednjevjekovnog ropstva. One se bore danas rame uz rame sa narodima Jugoslavije protiv zvjerskih okupatorskih osvajača i protiv njihovih izdajničkih domaćih slugu. To je sastav­ ni dio njihove velike borbe za svoju ravnoprav­ nost koju su našim ženama, u granicama Jugo­ slavije, osporavali«.! Poslije Titova govora, prema riječima repor­ tera, zavladala je neopisiva razdraganost među 166 delegata i nekoliko stotina učesnica. Nakon uvodnih referata Mitre Mitrović i Spasenije Cane Babović, za govornicom Sokolskog doma re­ dale su se seljanke, radnice, intelektualke; go­ vorio je narod kroz usta žena o svojoj borbi i svojoj budućnosti. Nepismena seljanka Mika Pećanac iz Vrtoče, iz drvarskog 'kraja, rekla je: »Ja sam željna istine i pravde, a koliko sam videla istinu i pravdu, ona je sva u komunistima«. Za govornicu dolazi i Kata Pejnović. List »Borba« u broju od 13. decembra 1942. godine donosi izvode iz njena izlaganja i komentar o ulozi žene u Lici slijedećim riječima: 3 Kata Pejnović �I»Meni su ubili tri sina i druga. Srce mi je bilo klonulo od žalosti i tuge. Ali, trebalo je osve­ titi moje zlatne jabuke i hiljade takvih koji su stradali. Stisnula sam srce i pesnicu...« Tako je rekla Kata, seljanka iz Like, tada već član AVNOJ-a. I ne samo ona, nego hiljade žena iz Like, od kojih je 15.000 već čvrsto obu­ hvaćeno organizacijom, visoko su digle glavu, čvrsto i uporno lomile su razdor između srpskog i hrvatskog naroda, ako i ne odmah svešću, a ono žuljevitim rukama koje su kopale krompir za postradala hrvatska sela od četnika. I njihova je zasluga što Hrvati, naročito zapadne Like, sve više tada ulaze u partizane i što su žene hrvat­ skog sela Perušić obukle bataljon »Marija Gu­ bec«. Žene Like obukle su »od glave do pete«, čitavu jednu brigadu i Prvi proleterski bataljon.) »One paze svoju vojsku kao čedo svoje — i ti­ me zadaju direktan udarac neprijatelju« — rekja je Kata pred Vrhovnim komandantom i de­ legatkinjama. J Na skupu ^u izneseni brojni primjpri hernizma i različitih aktivnosti žena širom naše zemlje. “Njihova često materinska borba za bratstvo i je­ dinstvo naših naroda od neprocjenjive je vrijed­ nosti. i U glavni odbor AFŽ za Jugoslaviju ušle su: Kata Pejnović, Dragica Karan, Kata Vujaklija, Nada Trbović, Danica Medan, Mika Pećanac, Spasenija Cana Babović, Maca Gržetić, Rahida Šakić, Judita AlargLć, Nada Marković, Zora Brkić, Vehida Maglajić, Mitra Mitrović, Olga Kovačić, Vanda Novosel, Marija Novak, Stana Tomašević, Dina Vrbica i Mira Morača. U izvršni odbor iza­ brane su: Spasenija Cana Babović, Kata Pejno­ vić, Vanda Novosel, Mitra Mitrović i Mira Mo­ rača. Za predsjednicu i glavnog i izvršnog odbora AFŽ za Jugoslaviju izabrana je Kata Pejnović. J Bilo je to priznanje jednoj prekaljenoj revolucionarki, neumornoj tkalji slobode i bratstva i jedinstva naših naroda. Godine 1962. preživjele žene Prve zemaljske konferencije AFŽ Jugoslavije ponovo će se naći u Bosanskom Petrovcu, da osvježe svoja sjeća­ nja na taj historijski sastanak. Tom prilikom Kata je rekla: — Revolucija ne bi bila potpuna da u njoj nije bilo žena. Žene su se herojski borile. One su u Partiji vidjele snagu koja će ih povesti, jer prije su bile ljudi drugog reda. I putem narod- �ne vlasti, žene su se u revoluciji uzdigle na veli­ ku visinu. Tada, prisjećajući se svog izbora za predsjed­ nicu AFŽ Jugoslavije, skromna kao i uvijek, re­ kla je: — Moram, ipak, reći zašto sam se toliko iz­ nenadila kad mi je CK na čelu sa drugom Ti­ tom dao to povjerenje, mada sam se tome i di­ vila. Smatrala sam da ima tu sposobnijih žena i da bi njima više ta dužnost pripadala nego meni. Mnogo sam mislila o tom ogromnom za­ datku i velikoj dužnosti. U vrijeme održavanja Prve zemaljske konfe­ rencije AFŽ Jugoslavije samo je u Hrvatskoj bi­ lo organizirano oko 250.000 žena, sa 22 okružna i 35 kotarskih odbora. Bila je to ogromna sna­ ga u čije je mehanizme i akcije utkala Kata ve­ liki dio svog stvaralačkog zanosa, svoje neiscrp­ ne organizatorske energije. To što je postala predsjednicom žena Jugoslavije, bilo je samo prirodno priznanje njenom golemom udjelu u socijalističkoj revoluciji. Po završetku skupa u Bosanskom Petrovcu, Kata se nije odmah vratila u Liku. Produžila je u Bihać gdje je, krajem decembra 1942. godine, održan Prvi Zemaljski kongres Ujedinjenog sa­ veza antifašističke omladine Jugoslavije, kojem je, u prisutnosti Vrhovnog komandanta NOV i POJ Josipa Broza Tita, predsjedavao Ivo Lola Ribar. — Kongres je bio veličanstven — prisjećala se Kata. — Govorio je i drug Tito. Njegov dola­ zak u salu dočekala je bura omladinskog odušev­ ljenja koje se nije stišalo nekoliko minuta. Im­ presionirao je stav i diskusija omladine, njena odlučnost učešće u herojskoj borbi«. Govorila je i Kata. Ukazala je ne veliki do­ prinos što ga omladina daje širenju bratstva i jedinstva, kao i njenu suradnju s organizacija­ ma Antifašističke fronte žena. PRVA ŽENA MEĐU VJEĆNICIMA Odvajkada je, na ovim našim prostorima, patrijarhalni život kovao svoje zakone. Žena je bila ta koja je rađala djecu, kuhala, prala, a ako je još k tome živjela na selu — morala se, uz sve to, prihvatiti motike, pa i pluga. Žena i bav- �ljenje politikom — bila su dva različita pojma, bez ikakvih međusobnih dodirnih točaka. Ipak, s narodnim ustankom stvari su se počele vrto­ glavo mijenjati. Uporedo s muškarcima borile su se i žene; jedne s puškom u ruci, druge su u pozadini organizirale prehranu boraca, liječenje ranjenika. Jednostavno rečeno, na njihova leđa pali su gotovo svi poslovi. Onda nije ni čudo da su se predrasude prema ženama i njihovom sudje­ lovanju u političkom životu brzo rušile. Pred kraj 1942. godine jedna petina cjelokup­ nog teritorija naše zemlje bila je oslobođena: ve­ liki dio Bosanske krajine, Like, Banije, Kordu­ na i drugih krajeva. Protiv okupatora i njihovih domaćih slugu ratovalo je tada 150.000 partizan­ skih boraca. Na oslobođenom teritoriju osnivane su škole, otvarane trgovine, pa i kafanice. Radi­ le su mnoge štamparije, štampajući proglase, legitimacije, knjige, novine... Djelovala je naro­ dna vlast. Da nije bilo čestih nasrtaja neprijate­ lja na oslobođeni teritorij, gotovo bi se i zabo­ ravilo da se sve to događa u porobljenoj Evropi. Sloboda je ovdje pjevala dok su u mnogo ja­ čim i mnogoljudnijim zemljama našeg kontinen­ ta pokorno podnosili teror fašista. U to vrijeme, Bihać je bio najveći grad os­ lobođene teritorije. Bio je tu i Vrhovni štab s drugom Titom na čelu. Tu je 26. i 27. novembra 1942. godine održano i Prvo zasijedanje Antifa­ šističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavi­ je. Pozive vijećnicima potpisao je drug Tito. Po­ ziv je dobila i Kata. — Obavijest da sam predložena za delegata i vijećnika Prvog zasjedanja AVNOJ-a zatekla me je u selu Šalamuniću, kraj Korenice, gdje sam upravo, sa Jelom Bićanić, pripremala članak za list »Žena u borbi«. Ovu obavijest saopćio mi je drug Vlado Bakarić, komesar Glavnog štaba Hrvatske. Moram priznati da me je obaviještenje vrlo prijatno iznenadilo i uzbudilo. Do tada nisam ni znala da se priprema zasijedanje AVNOJ-a, a još manje da netko od predstavnika Like treba da mu prisustvuje. Odmah sam se spremila i pošla na put — sjećala se Kata. Vijest o Katinu izboru za vijećnika, kao pr­ ve žene u vrhovnom predstavništvu narodne vla­ sti, pukla je diljem Jugoslavije. Na put je kre­ nula preko Korenice i Prijeboja u Ličko Petro­ vo Selo. Tu se našla s drugom Vladimirom Bakarićem i, nakon dugog pješačenja, automobilom krenula u Bihać. �U radno predsjedništvo Prvog zasjedanja AVNOJ-a izabrani su: dr Ivan Ribar, Nurija Pozderac, Moša Pijade, dr Sima Milošević, Pavao Krče, Kata Pejnović i Jevstatije Karamatijević. Tako u radnom predsjedništvu sjedi i Kata, kćer Dmitra i Jelene iz sela Smiljan, ona djevojčica što se zarana družila s motikom, jer zbog siro­ maštva nije mogla u školu. Sjedi majka, seljan­ ka, ilegalna učenica prvoboraca komunističkih ideja u Lici: Jakova Blaževića, Rade Tatalović, Miče Radakovića, Nedjeljka Žakule... Svojim ne­ prekidnim radom i svojim opredjeljenjem ulazi Kata u novu historiju svojih naroda. »Poslije zasjedanja«, pisala je Kata, »vijeć­ nici su se počeli razilaziti. Trebalo se vratiti u svoju jedinicu, štab, odbor, selo, komitet i na­ staviti aktivnost. Pristupilo se odmah sprovođenju odluka«. Kata nije ni jedan zadatak olako shvatila. Tako je bilo i s odlukama AVNOJ-a. Odmah po povratku u Liku, krenula je u sela da kaže na­ rodu što je to bilo u Bihaću, što je dogovoreno Kata Pejnović u radnom predsjedništvu Prvog zasijedanja AVNOJ-a �i odlučeno. Redali su se zborovi i sela: Mekinjar, Krbavica, Tmovac, Šalamunić, Bunić i mno­ ga druga. Vijećnik Kata Pejnović prihvatila se posla vrlo savjesno i u izravnim kontaktima s narodom objašnjavala tok i ciljeve revolucije. Povjerenje Partije Kata nikada nije izigrala; ona se nikada nije izvlačila od posla, nije imala vre­ mena za odmor, ni za bolovanje. Povjerene za­ datke obavljala je sa strašću iskrenog revolucio­ nara. Dolazila su iznova nova zaduženja i par­ tijski zadaci. Tako je Kata u ljeto 1943. godine postala članom i Glavnog odbora AFŽ Hrvatske. Konfe­ rencija je održana u selu Prozor kod Otočca, tada uistinu glavnog hrada Hrvatske. Jer, Pavelićeva tz. Nezavisna Država Hrvatska, iako pod patronatom okupatorskih snaga, stalno se sma­ njivala pod udarima partizanskih jedinica. Skojevci su tada pjevali posprdnu pjesmicu na ra­ čun »nezavisne«; »Lijepa naša domovina, od Za­ greba do Šestina« (Šestine selo desetak 'kilome­ tara od Zagreba — o. p.). I taj detalj govori o tome koliko se bio raz­ mahao narodnooslobodilački pokret u Hrvatskoj, ali i o tome da je kvislinzima i u njihovim brlozima, na drugu godišnjicu ustanka, već bilo veo­ ma vruće. Za održavanje Prve konferencije AFž Hr­ vatske, sala osnovne škole bila je ukrašena slika­ ma tada već proslavljenih ratnika. Među njima nalazila se i slika Kate Pejnović. Bilo je to ma­ lo, ali tako drago priznanje. Kao predsjednica Antifašističke fronte žena Jugoslavije, ona otva­ ra konferenciju, nalazi se u radnom predsjedni­ štvu. Ali za Katu priznanja nisu bile lovorike na kojima bi se moglo odmarati; svako novo priz­ nanje za nju je bilo i novi zadatak. Tako je bilo i s tim skupom, njegovim odlukama i zadacima. U proljeće te iste godine, kao yijećnik AVNOJ-a, Kata je supotpisnik »Poziva hrvatskom i srpskom narodu« da pomogne u obavljanju različitih zadataka i funkcija. Međutim, za Katu nije bilo dovoljno samo napisati poziv; valjalo je to živom riječi objasniti na brojnim skupo­ vima. U Otočcu i Plitvicama 13. i 14. ‘una 1943. go­ j dine održano je Prvo zasijedanje Zemaljskog an­ tifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvat­ ske (ZAVNOH). Kata je bila vijećnik tog najvi­ šeg političkog tijela Hrvatske. Ali ovog puta �nije bila jedina žena: još deset žena bile su vi­ jećnici ZAVNOH-a. Riječ je uglavnom o onim drugaricama koje su tokom rata uporno radile na organiziranju žena i njihovom aktivnom uklju­ čivanju u narodnooslobodilačku borbu. S prvim najvišim političkim organom u Hrvatskoj, žene su izborile jedno od najvećih uvažavanja u povi­ jesti. Ali, bila je to samo logična 'posljedica nji­ hova rada i najava da će nakon pobjede revo­ lucije doći do svekolikih promjena u društvu. — Sto je ravnopravnost i sloboda žene? — pita Kata povodom 8 . marta 1943. godine negdje u Lici, i sama odgovara: — To je ostvarenje... koje će ženu uzdignuti na visinu na kojoj nikad nije bila, na visinu že­ ne čovjeka, najsretnije majke, najbolje druga­ rice, najmoralnije žene. Ostvarenje ovog ne sa­ mo da ne ide na štetu muškaraca, nego ide u korist ne samo muškaraca, nego i čitave zajedni­ ce i društva«. Tako je govorila Kata. A onda, ponovno u nove akcije i iskušenja. Ratni putovi bili su te­ ški; trebalo se često provlačiti i preko okupira­ ne teritorije, čekati zgodnu priliku za prebaci­ vanje u drugi kraj. Prilikom prebacivanja iz jednog u drugo mjesto, često bi se kroz noć prolomila ošL.r vojnička komanda: »Stoj! Tko ide?!« Ako je Kata bila u grupi, onda nisu bile potrebne nikakve lozinke. Dovoljno je bilo da kaže: »Ide Kata!« i — prolaz bi bio slobodan. Naravno, tamo gdje su bile partizanske straže. Na vrlo širokom području bila je poznata goto­ vo svim našim borcima. DOŠLA NAM JE KATA Krajem ljeta 1943. godine po zadatku Parti­ je Kata odlazi na Baniju i u Moslavinu. Iako su bili ratni uvjeti, iako su informaci­ je teško dolazile do onih koji su ih željeli čuti, one su ipak stizale, od lista do lista, od usta do usta. Tako su i u čazmanskom kraju sve znali o Kati, iako ona tamo ranije nije dolazila. U šumi između sela Kopčić i Andigole održavala se konferencija žena tog kraja. U tamošnjem li­ stu »Glas žene« od 1. septembra 1943. godine opisan je Katin dolazak na taj sastanak. Nepo- �znati kroničar izrekao je ono što su svi govorili i osjećali prema toj ženi. »Kata je tu«, »Došla nam je Kata!« — čulo se šaputanje žena u šumi na m jestu... gdje će se održati Prva okružna konferencija AFŽ-a. Žene željno čekaju da je vide. Znatiželjne su da li je doista onakva kako je prikazuju na crtežima, da li dosita nosi maramu i seljačko odijelo«. Malo dalje, kroničar zapisuje: »Došla je iz Like, naše oslobođene Like i do­ nijela pozdrav ličkih i drugih žena, koje već sla­ ve blagdan slobode. Ne mari za dugačak i opa­ san put na kojem četnici, ti razbojnici i izdajice srpskog naroda, vrebaju u zasjedi naše drugove i drugarice, koje se probijaju od mjesta do mjes­ ta, od veze do veze. Znade ona da je svuda oče­ kivana i dobro došla. Njena pomoć svagdje tre­ ba, njeno znanje i iskustvo treba da posluži stotinama žena«. I kao svuda, taikd je bilo i u šumi u čazmanskom kraju, kod sela Andigole: žene su poredile ono što su čule i znale o Kati, tiskale se da joj priđu bliže, da je pozdrave, da joj se zahvale. Bila je njima slična, po sudbinama i ciljevima za koje su se borile. Sve te žene iz naroda s ko­ jima je Kata dolazila u kontakt, željele su da budu kao i ona. Sa divljenjem su govorile: »Sva­ ka joj riječ na mjestu«. Samo nekoliko dana prije posjeta čazmanskim ženama, Kata je bila i među Banijkama, na njihovoj konferenciji u selu Krašiću. Svuda je bilo isto: Kata je već bila svojina naroda, glas tog naroda. Na naslovnim stranama svih ženskih listova koji su izlazili u pojedinim krajevima, često je štampan Katin portret, nastao u Bosanskom Pe­ trovcu za vrijeme Prve zemaljske konferencije, a kojeg je objavila »Borba« uz svoj izvještaj s tog skupa. Žene su imale svoju junakinju, na svo­ joj pozadinskoj fronti ratovanja. A bila je to izu­ zetno teška fronta, sastavljena od stotina niti. Eto, događalo se da u teškim trenucima bane u selo i pokoji dezerter. Kata je i o tome zapisala: ».. .Žene su takve tražile, slale ih ponovo u borbu i pjevale im podrugljive pjesme: Dezerteri, sramne kukavice, napuštate svoje jedinice.« Iza mnogih tih akcija stajala je Kata, svojini riječima i svojim akcijama; povezivala -je niti �fronte na vrlo širokom području Like, Moslavi­ ne, Banije, Korduna i Bosanske krajine. Pored svakodnevnih poslova za potrebe boraca, žene su i učile. Kata je zapisala: »U nekim okruzima bilo je i do 85 posto nepismenih žena. Zato se još 1942. godine po­ čelo održavanjem analfabetskih tečajeva... žene su ne samo sijale brašno, pripremale hranu za vojsku i radile bezbroj poslova, nego su kod toga i posvetile izvjesno vrijeme svom obrazova­ nju. One su po brašnu pisale slova i tako učile čitati i pisati«. POSLJEDNJI OPROŠTAJ S LOLOM Od proljeća do jeseni 1943. godine mnogo se toga dogodilo u Lici. Neprijateljski nasrtaji ne samo da nisu skršili otpor partizanskih jedinica, nego je slobodna teritorija još i povećana. Sredinom novembra, zajedno s drugim vijeć­ nicima iz Hrvatske, Kata se zaputila u Jajce, na Drugo zasjedanje AVNOJ-a. Dva desetljeća kas­ nije Kata će napisati za zbornik »Tako je ra­ đana nova Jugoslavija« članak u kojem opisuje taj put: »Put naš za Jajce nije bio baš tako lak; bi­ lo je i nevremena i teških prelaza kroz okupira­ nu i poluokupiranu teritoriju. Kada smo došli u Livno dočekao nas je dalmatinski korpus ko­ me je tamo bilo sjedište. Tamo su nas dočekali, častili, okrijepili čajem, jelom... i ugrijali smo se. Vijećnici su se u Livnu zadržali nekoliko dana. »Tu u Livnu čuli smo žalosnu vijest da je po­ ginuo Lola Ribar. Na nas je to ostavilo jako te­ žak utisak. Baš to jutro zajedno smo razgovara­ li i izljubili se na polasku sa Lolom, i ubrzo, za kratko vrijeme, saznali smo da je poginuo«. Kata se upoznala s Ivom Lolom Ribarom u Bihaću, na zasjedanju Prvog zemaljskog kongre­ sa USAOJ-a. Susret u Livnu, a odmah potom i vijest da Lole nema, otvorio je u njenom srcu rane i bol za vlastitom djecom, suprugom i stoti­ nama drugih koje je poznavala, a kojih više ni­ je bilo među živima. »Ne mogu da ne pomenem... Ribara koji je bio predsjednik AVNOJ-a, i njegovo junačko dr­ žanje na samom zasjedanju. On je zatražio, kada �je čuo da je Lola poginuo, da Jurica dođe na zasjedanje u Jajce. Onda mu je drug Tito morao reći da je Jurica poginuo prije mjesec dana. On je imao toliko snage da je rukovodio čitavo vri­ jeme zasjedanjem AVNOJ-a kao predsjednik«, pisala je Kata. Divila se Kata držanju Ivana Ribara, oca Lo­ le i Jurice. A njena sudbina bila je isto tako strašna. Samo jednom vidjeli su joj suzu u oku. Bilo je to u nekom selu u Lici. Ispričala neka žena Kati sve strahote koje je 'preživjela u us­ taškim klanjima, pa će reći: »Lako je tebi, dru­ garice, pričati!« Onda joj Kata kaza svoju gole­ mu nevolju; u očima joj zarosiše suze... Sugo­ vornica zaćuta. Kasnije će Nada Sremec upisati u svoj ratni dnevnik Katine riječi: »... ne volim spominjati svoju tugu. I, zaš­ lo govoriti o meni, zar sam ja jedina, koja sam to pretrpjela? Koliko je hiljada žena pretrpjelo isto što i ja, pa zašto onda govoriti samo o me­ ni? Pođi Kordunom, Banijom i Likom, pa što vidiš? Ruševine i ruševine, svuda žalost...« Onda u Jajcu, promatrajući oca Lole i Juri­ ce, Kata je vidjela i dio sebe, svoju sudbinu i sudbinu mnogih majki i očeva. Bila je korenita kao i mnogi iz te ratne generacije, dostojanstve­ na i u svojoj golemoj tuzi. TEŽAK POVRATAK IZ JAJCA Povratak iz Jajca za vijećnike slovenačke i hrvatske delegacije bio je vrlo težak. I Kata, koja je već bila navikla na duga pješačenja ' i provlačenja kroz neprijateljske položaje, govori o teškoćama povratka. Zelja im je bila da se vra­ te istim putem kojim su i došli. Ali otud s lič­ ke strane, od mjesta Srba, nadirale s u . Švabe, zatvarajući put vijećnicima. Iz Bugojna, kamo su bili stigli, morali su se ponovo vratiti u Jaj­ ce, a onda preko Mrkonjić-Grada i Ključa u Grmeč planinu, te dalje za Baniju. »Usput smo narodu govorili o zasjedanju (AVNOJ-a) i objašnjavali odluke koje su donese­ ne na njem u... Na mene je ostavio snažan uti­ sak taj susret s narodom — svuda su nas čas­ tili i toplo primali. Svuda se čula pjesma: »Kra­ lju Petre, nećemo te amo, tvoja djela dobro mi poznamo...« — zapisala je Kata. �U Liv mi, na putu za zasjedanje AVNOJ-a u Jajcu (slijeva nadesno) Oskar Danon, Jela Bićanić, Nada Sremec, Kata Pejnović, Nikola Vidovit', Vicko Krstulović, Rade Turković i Viče Buljan �44 Bili su to njeni prvi kontakti s narodnim masama nakon Drugog zasjedanja AVNOJ-a. Ni tada, kada se nalazila na putu za svoju Liku, ni­ je gubila vrijeme; svojim energičnim govorima širila je vijest o historijskom događaju u Jajcu, a uvijek duhoviti narod odmah je reagirao svo­ jom pjesmom, poput one koju je Kata zapisala. »Od Grmeča je trebalo ići prema Baniji; ja sam tim putem već ranije dva puta prelazila, a prelaz nije bio jednostavan. Već je veliki dio Banije bio oslobođen, osim Kostajnice, Dvora i Petrinje i nekih drugih centara. Sela su bila oslobođena. Na jednom prelazu koji je bio te­ žak, trebalo je preći cestu, prugu i Unu, mora­ li smo se prebacivati skelom ili čamcem, a ne­ prijatelj je bio oko jedan kilometar udaljen. Oni su držali jedno brdo, kotu svoju, a drugo je bilo malo niže i mi sad trebamo tu da pređemo. Ja sam govorila da mi zastanemo gdje smo bili oba­ viješteni o položaju neprijatelja, jer neprijatelj nije imao hrabrosti da se dugo zadrži na jednom mjestu, pošto je ovo Krajina, vojska, tu su par­ tizani, heroji naši, neće oni lako omrknuti ov­ dje. .. Međutim, neki nisu stali na to stanovište i komanda je pala da se mi vratimo opet u neko drugo mjesto, čijeg se imena ne sjećam. Tamo smo prenoćili i sutradan smo prešli« — iznosi Kata svoja sjećanja s puta iz Jajca. Vijećnici su u Baniji naišli na popaljena sela i kuće bez krovova, vrata i prozora. Ljudi su u ovom kraju, kad bi čuli za dolazak neprija­ telja, skinuli s kuće sve što se moglo i odnijeli u šumu. Neprijatelj više nije imao što zapaliti, ali se nije imao gdje ni udomiti. Kata je, po zadatku Partije, morala prekinu­ ti svoje putovanje i ostati na području Banije i Korduna, gdje organizira odbore žena, i objaš­ njava narodu odluke usvojene na Drugom zasijedanju AVNOJ-a. U jednom sačuvanom pismu koje će Kata napisati Okružnom komitetu KPH za Kordun, nakon odlaska s tog područja, osjeća se gotovo majčinska briga zakone koji su tamo ostali na različitim zadacima. »Dragi drugovi, ja sam stigla zdravo u Liku, te vam se javljam sa par riječi. Željela bih da mi se javite, kako je prošlo oblasno savjetovanje AFŽ, je li uspjelo ili nije. Ako je uspjelo, nastojte da se sad što brže održe kotarska savjeto­ vanja, da se laj rad pokrene i zatalasaju sve ma­ se žena kroz organizaciju AFŽ u JNOF (Jedins- �tveni narodnooslobodilački front); to će, drugo­ vi, mnogo značiti za općeniti rad kod vas, poš­ to danas imamo ... najveći broj ženskog svijeta u pozadini. Radite čvrsto na tome da se taj rad pokrene i da se žene zainteresiraju za rješavanje svih problema koji stoje pred nama...« Kata u svom pismu dalje piše: »Sada je vojnička i politička situacija za nas odlična, zato treba da u masama sve objasni­ mo, da nemaju narodni neprijatelji svog pakle­ nog uticaja na naš narod. Šta bi oni radili da su njihove prilike ovakve; i ako je u ustaško-četničkim redovima nastala velika demoralizacija, oni u narod idu sa svojom propagandom... Pozdravite mi sve drugove i drugarice... pi­ šite mi, iako znam da vam nije do piskaranja... jesam li vam se što zamjerila, možda sam bila ikad i kruta, pa me možete po tome i kritikovali u pismu«. Nakon svega — lijepi komunistički pozdrav drugovima na Kordunu. A Katin pozdrav u to vrijeme značio je mnogo za sve one koji su ra­ dili u pozadini. ČLAN PREDSJEDNIŠTVA ZAVNOH-a Narodna vlast je strpljivo, korak po korak, širila svoje bogato korijenje, osvajajući nova se­ la i gradove. Početkom maja 1944. godine doći će vijećnici iz svih krajeva Hrvatske u Topusko, banjsko lječilište, danas automobilom od Zagre­ ba jedva sat i nešto udaljeno. Tu je i Kata dlošla na Treće zasjedanje Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske. Prema od­ lukama AVNOJ-a, ZAVNOH postaje vrhovno za­ konodavno i izvršno narodno tijelo, najviši or­ gan državne vlasti federalne Hrvatske. Prošle su tri godine od vremena kada je u ovim krajevima narod, predvođen Komunistič­ kom partijom, krenuo u borbu za samoodržanje, za slobodu. Kata je nebrojeno puta, na narodnim zborovima i sastancima, govorila da slobodu ne treba čekati, nego da se za slobodu treba boriti. Stala je za govornicu i Trećeg zasjedanja ZAVNOH-a: — Drago mi je da mogu na ovoj historijskoj sjednici kazati par riječi. Naše junačke žene Jugoslavije pokazale su da nisu pognute šiju pred fašistima. Kada je �46 Komunistička partija pozvala narod na ustanak, one su se digle poput lavica. Kada su fašističke zvijeri, Švabe, ustaše i Talijani, počeli da uniš­ tavaju njihovu djecu i njih same, one nisu ni minute čekale, nego su, na poziv Komunističke partije, zajedno sa svojim narodom stupile u re­ dove Narodnooslobodilačke fronte i već tri godi­ ne se nalaze u borbi s puškom u ruci ili rade u pozadini pomažući svoju vojsku. One nose hra­ nu na front, sakupljaju sve što je potrebno i po­ mažu vojsku na sve načine... Iz Kate je govorilo srce, govorio je zanos prikupljen u trogodišnjem ratovanju, nastao u stradanjima i pobjedama. Vijećnici su je slušali pažljivo, često prekidajući njeno izlaganje dugo­ trajnim pljeskom; pred njima kao da je stajao sam narod, u svoj svojoj veličini, snazi i širi­ ni srca. — Drugovi! Hoću da naglasim da su u Hr­ vatskoj najviše stradale srpske majke. U Hrvat­ skoj je prijetila opasnost istrebljenja Srba. Us­ taše zvijeri počele su da istrebljuju srpski na­ rod. Kada je najveća opasnost prijetila našem narodu i kada su ustaške zvijeri punili jame na Velebitu i širom naše zemlje Iješinama poklanih ljudi, izdajnička vlada iz Londona poručivala je da čekamo, iako nije bilo do čekanja. Otvoreno da kažem stara Jugoslavija bila je tamnica naro­ da, a naročito nas žena. Danas naše žene rade u svim organizacijama, a naročito u svojoj or­ ganizaciji, Antifašističkoj fronti žena, koja broji stotine hiljada žena, koje su se uzdigle i politič­ ki i vojnički i koje se nalaze na dužnostima počev od mjesnih organa vlasti pa do Nacionalnog komiteta. Zahvaljujući našoj slavnoj junačkoj Partiji, koja je otvorila put našim ženama, nika­ da ih više neće ugnjetavati nikakvi protunarodni režimi i izdajnici, koji su i doveli naš narod do ovoga... Kata je prema kvislinškim i svim izdajnič­ kim elementima gajila žestoku mržnju, dodaju­ ći joj klasno-historijske dimenzije sa začuđujuće jasnim ocjenama. To zorno potvrđuje i njen go­ vor na Trećem zasjedanju ZAVNOH-a. — Govorim to zato, što već tri godine rata oni stalno raspiruju mržnju između srpskog i hrvatskog naroda. Želim da kažem, da su naše žene zajedno sa slavnom narodnooslobodilačkom vojskom i partizanskim odredima mnogo prido­ nijele u stvaranju jedinstva srpskog i hrvatskog naroda. Nisu naše srpske žene mrzile radi ustaša �hrvatske žene. One su znale razlikovati ustaše od poštenog hrvatskog naroda i pozvale su hr­ vatske žene u borbu, ,pa su se one i odazvale. Kasnije su uz hrvatske i muslimanske majke pro­ lile mnogo suza zbog zvjerstva četnika i agena­ ta okupatora... Uz burno odobravanje vijećnika. Kata je na­ stavila svoje izlaganje: — Još nisu prošla stradanja od njemačkog fašizma i njegovih slugu, ustaša i četnika. Oni danas vide da stoje pod udarcima Crvene armi­ je, pod udarcima naše narodnooslobodilačke voj­ ske, naših saveznika, da stoje pred smrtnom opa­ snošću. Zato danas gdje god mogu upadaju u na­ ša sela, ubijaju naš narod, bacaju djecu u vatru i siluju naše žene. I danas naš narod ima puno pravo da traži, jer vodi borbu tri godine, da se otvori druga fronta od strane saveznika, da se na taj način skrati rat i smanje bezbrojne žrtve... Slušajući bilo svog naroda, njegove uspje­ he u borbi protiv okupatora 1 domaćih izdajni­ ka, Kata je prenijela vijećnicima poruku žena: — Ja, drugovi, mogu punim pravom da ka­ žem da stotine i stotine rascviljenih majki i rascviljenih srdaca ništa nije moglo umiriti, da niš­ ta nije moglo tako zaliječiti njihove rane kao od­ luke Drugog zasijedanja AVNOJ-a i osnivanje Nacioonalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije. Za­ to naši narodi, ispaćeni narodi Jugoslavije i sve naše žene punim pravom traže priznanje našeg Nacionalnog komiteta, naše prave istinske vlade. Poruke i odluke Drugog zasijedanja AVNOJ-a Kata je shvatila kao poziv na akciju da i sama doprinese njihovom ostvarivanju. To se vidi iz njenog govora u Topuskom, kao i konkretnih ak­ cija koje je poduzela u suradnji s drugim svojim suradnicima. PISMO ELEONORI RUZVELT Redakcija lista »žena danas« uputila je pi­ smo i dva primjerka svog lista, s posvetom, su­ pruzi predsjednika Sjedinjenih Američkih Drža­ va, Eleonori Ruzvelt. U to vrijeme Eleonora Ruzvelt bila je aktivan društveni radnik, posebice u humanitarnim i dobrotvornim organizacijama. Bio je to jedan od putova da svijet sazna makar i dijelić istine o herojskoj borbi naših naroda, �njegovim patnjama i stradanjima, ali i velikim pobjedama koje nisu bile samo naše; ta slobo­ da za koju su se tukli naši narodi pripadala je cijelom slobodoljubivom čovječanstvu. Tako je do te daleke zemlje i na ovaj način doprla vijest o ženama naših krajeva, o njiho­ voj nepoštednoj borbi protiv okupatora i kvis­ linga. Ne zadugo, Kata je, kao predsjednica Antifa­ šističke fronte žena Jugoslavije, dobila odgovor. »Draga gospođo Pejnović, 'Bilo mi je neobično milo što sam dobila pi­ smo od vas. Promatrala sam s velikim divljenjem veliku borbu koju vi vodite i ja danas s dubokom brigom mislim o vašem narodu. Ja znam da UNRRA (Uprava Ujedinjenih na­ roda za pomoć i obnovu, agencija za pomoć u ra­ tu opustošenim zemljama — o. p.) pravi planove da učini u najkraćem roku sve što je mogućno. Ja se nadam da ću u budućnosti moći učiniti nešto da vam se pomogne. Duboko sam svjesna počasti 'koju ste mi ukazali, posvetivši mi dva prim jerka »Žene da­ nas«. Smatram da je ono što ste vi postigli — izvanredno, kada se ima na umu s koliko malo sredstava raspolažete«. Ta pomoć je i stigla, ali tek poslije rata. Si­ romaštvo je nadoknađivano entuzijazmom — na­ rodne vojske na frontu i naroda u pozadini. Poslije duljeg vremena provedena na Kor­ dunu, Kata se, u ljeto 1944. godine, ponovo vra­ ća u svoju Liku. Na plenarnoj sjednici Okružnog komiteta KPH za Liku, pokrenuto je pitanje ra­ da sa ženama. Ocjena je kratka: rad sa ženama ne zadovoljava. (!) Iako to stajalište i ocjena nisu imali izrav­ ne veze s Katinim radom, ona je pokušala naći odgovor i uzroke toga stanja. Više mjeseci nje nije ni bilo na tom području, pa nije ni imala hitnijeg utjecaja na aktivnost žena. — Drugovi, uzroke stanja ne bi smjeli tra­ žiti među ženama — rekla je Kata. — U njih postoji golemi interes za rad u njihovoj organi­ zaciji. Međutim, partijski aktivisti su zakazali na tom polju, oni nisu umjeli taj rad podsticati na najbolji način. Savjetovanja o tom pitanju koja će se održati u pojedinim kotarima, neće riješiti to pitanje ako ih ne pripremimo teme­ ljito. Rad u pozadini, njegov intenzitet i masov­ nost ovisili su od mnogočega. Ako bi teritorij �pao pod nadzor okupatora ili njegovih domaćih pomagača, objektivno društveno-politički rad sa širim masama morao je utihnuti. Kata je bila protiv improvizacija tamo gdje su postojali uv­ jeti za aktivniji društveno-politički život, uklju­ čujući tu, prije svega, organizaciju žena. Ona je tražila temeljitost; njen glas se ponovo čuo u mnogim selima Like. Provela je na tim, i dru­ gim zadacima čitavo ljeto 1944. godine. Onda je morala, po zadatku Partije, ponovo ići na Kordun. U PARTIZANSKOJ BOLNICI NA PETROVOJ GORI Po dolasku u Okružni komitet KPH za Kar­ lovac, 'koji je imao sjedište u Topuskom, Kata je ponovno razvila živu aktivnost. Ali ovog pu­ ta ratna sreća, što bi se reklo, okrenula joj je leđa. Za jednog bombardiranja teško je ranjena i prevezena u partizansku bolnicu na Petrovoj gori. Ta bolnica, smještena u gustoj šumi na vi­ sovima Petrove gore, liječila je ranjene i bolesne borce tokom cijelog rata. Neprijatelj je nikada nije otkrio. Katu su smjestili u zaprežna kola i u pratnji dva borca otpremili ha Petrovu goru, u cen­ tralnu partizansku bolnicu. Petrova gora bila je poprište velikih borbi kordunaških partizana to­ kom cijelog rata; na tu partizansku tvrđavu na­ valjivali su Nijemci, Talijani, ustaše, domobrani, pa čak i »kozaci« iz sastava izdajničke Vlasovljeve armije, koja je za okupacije zapadnih dijelo­ va SSSR-a prebjegla Nijemcima. Na Petrovoj go­ ri, neknđ Gvozdu (gdje se još 1097. godine hrvat­ ska vojska borila protiv vojske mađarskog kra­ lja Koiomana), svi ti osvajači lomili su svoje zube; i borci i narod čuvali su svoju bolnicu s tc-liko pažnje i upornosti da joj se neprijatelj nikad nije primakao. Za Katu nije bilo nimalo prijatno što se na­ lazi u bolnici, iako je bila okružena pažnjom; navikla na stalne akcije i pokret, bolničko mi­ rovanje teže joj je padalo od zadobivenih rana. Sloboda se primicala: glavni grad Beograd kao i mnoga druga mjesta bili su već oslobođeni. Grizla se u sebi što i sama ne može slobodu do­ čekati raširenih ruku! A sloboda je dolazila, po­ slije svake bort>e — novo oslobođeno selo, grad. 4 Kalu Pcjnović 49 �Nakon izvjesnog vremena provedenog na Pe­ trovoj gori, Kata je prebačena u oslobođeni Solit. Događaji su se redali jedan za drugim. Predsjed­ nicu AFŽ Jugoslavije drugarice nisu zaboravile: žene Garešnice, kod Kutine, šalju joj na dar narodno odjelo. To čine i žene Vojvodine. Osim odjela, šalju svojoj predsjednici, koju nikada ni­ su vidjele, tople pozdrave i želje za brzo ozdrav­ ljenje. Ta mala, ali ljudska priznanja učvršćuju Katino uvjerenje da su žene u cijeloj našoj zemlji bile borbeni odred revolucije. Odluke iz Bosan­ skog Petrovca nisu bile uzaludne — one su pri­ hvaćene u svim krajevima kao poziv na još že­ šću i organiziraniju borbu žena za bratstvo i je­ dinstvo naših naroda, ali i borbu protiv okupa­ tora i njegovih domaćih pomagača. Kata Pejnović je postala simbolom organi­ zirane borbe žena Jugoslavije. Velika majka iz Like prošla je kroz pakao rata, bez predaha, bez posrtanja: bila je u prvim redovima kada je trebalo dizati ustanak, kad je trebalo širi­ ti bratstvo i jedinstvo srpskog i hrvatskog na­ roda, organizirati žene na svim frontovima bor­ be pa kad je to bilo potrebno — nalazila se i u koloni boraca, kao onda za vrijeme »četvrte« neprijateljske ofanzive. Uvijek jednostavna i prisna, kao nitko dru­ gi, reći će jednom prilikom, sjećajući se svog go­ vora bjelovarskim ženama: — Na meni neka karirana suknjetina, o po­ jasu bom be... ih, mani! Negdje ljudi misle — kakva je to predsjednica. Valjda očekivali da ću doći u šeširu, što li... Njeno veliko srce, i majke i borca, bilo je uvijek zaodjenuto borbom za slobodu, te skrom­ nošću svojstvenom za samo rijetke ljude. VELIKO PRIZNANJE Iako još s nezacijeljenim ranama, Kata 8. marta 1945. sudjeluje u radu Oblasne konferen­ cije AFŽ za Dalmaciju. Žene toga kraja, a oku­ pilo ih se na tom skupu 1800, s oduševljenjem su pozdravile svoga heroja, uspjehe svoje borbe. Naime, u partizanskim odredima i Narod.nooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije u našoj zemlji se borilo oko sto hiljada žena boraca. Svaka će- �tvrda položila je svoj život na oltar slobode. Brojke su suhe i one ne mogu govoriti o ljud­ skim sudbinama, ali one ipak vjerno omeđavaju i govore o jednoj golemoj snazi i ulozi koju su žene imale u i evoluciji. Nitko nije bio sretniji od Kate kad bi se zagledala u te brojke, u te sudbine, u pobjedu. Ona je utkivala sebe u tu slobodu, tkala je naj­ ljepši i najtopliji čovjekov pokrivač — slobodu. Bila je i neizrecivo tužna; kada bi ostala sama sa sobom, u njenim mislima prolazile su kolone onih kojih više nema — stotine poznanika, njeni sinovi, pa Jovaniša, i stotine hiljada neznanih junaka i nevinih žrtava rata. — Kad danju radim, onda mi je lakše, iako je bol uvijek ista za izgubljenom djecom. Noću, kad ostanem sama, kad počnem da razmišljam, kad se svega počnem sjećati, onda mi je strašno — otkrivala bi Kata vrlo rijetko svoju bol, dok bi joj glas podrhtavao slijevajući se preko već okamenjene, skrivene suze. A Titova narodna vojska, već je bila na domak njegova rodnog Zagorja, pred vratima ZaKata Pejnović kao potpukovnik JNA �greba. Topovi Crvene armije nemilosrdno, osvet­ nički tukli su po berlinskim brlozima, isto ona­ ko kako su to radili Katini seljaci u Smiljanu kad bi se zmija primakla kući: tukli bi je samo po glavi. Velika otrovnica fašizma, ona iz prvih godina rata, moćno nadmena, sada je bila u samrtnom hropcu. Narodnooslobodilačka vojska presjecala je, gore u Sloveniji, odstupnicu Nijem­ cima, ustašama, četnicima. Sada se više nije mo­ glo ni pobjeći; horde koljača i ubica čekala j,e pravedna kazna naroda. Fašistički »novi pore­ dak«, napredno čovječanstvo užurbano je zako­ pavalo duboko u zemlju da se nikad više ne pojavi. Uspravno je Kata dočekivala dan slobode, pritisnuta bolom za onim koji se ne mogu rado­ vati zajedno s njom, zajedno sa svojim naro­ dima. »Upoznao sam je u ledenom paklu Like«, na­ pisat će mnogo godina kasnije kipar Vanja Radauš, »u bijelom i krvavom paklu 1943, neposre­ dno pošto sam u taj ledeni pakao došao iz dru­ gog jednog pakla, zagrebačkog, pakla izdaje i pakla sram a... Tada su mi kazali: ovoj ženi, ubi­ li su tri sina i muža, i ja sam gledao, gledao to lice, i ona je znala da je pomno i pažljivo gle­ dam, pa se nasmijala pa je od svog lica poku­ šala da učini sve kako bi sakrila tragediju koju j,e doživjela... Tako je činila sve do svoje smr­ ti, i ja sam u svakom susretu, u svakom razgo­ voru, ponovo doživljavao te njene pokušaje da pobjegne od tragedije«. JČoVjetk se mora na sve navikavati pa i na slobodu. Dolazili su novi zadaci i novi oblici dje­ lovanja i rada. I tek 'u tim mirnodopskim uvje­ tima, bilo je moguće sagledati što su žene Like i cijele Jugoslavije učinile tokom rata za taj dolazak slobode. U Lici je, čak, bila formirana i ženska partizanska četa! Ali one su dobivale bitke na onim često nevidljivim frontama, po­ sebno na širenju bratstva i jedinstva među na­ šim narodima./ Kata je još 1943. godine govorila da politiku naroda može voditi samo narod. I ona je vodila tu politiku, širila vjeru u snagu naroda. — Samo neprijatelj vidi razliku između Srba i Hrvata — govorila je ona. — Neprijatelj sije razdor među nama. Ne vjerujte mu! Svi smo je­ dno, borimo se za jednu zemlju u kojoj ćemo živjeti slobodni i ravnopravni... �| Za sve to što su žene Jugoslavije, s Katom Pejnović na čelu, postigle u narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj, revoluciji, već u pr­ vim danima slobode, odano je priznanje, veliko priznanje kao što je bila velika i njihova borba. Predsjedništvo AVNOJ-a odlikovalo je Antifašis­ tičku frontu žena Jugoslavije Ordenom narodnog oslobođenja Jugoslavije »da bi se pred našim na­ rodima vidno istakle zasluge AFŽ Jugoslavije, kako u borbi protiv fašističkog okupatora, ta­ ko i za izgradnju narodne vlasti«,/ Vijećnici AVNOJ-a nisu zaboravili ni zaslu­ ge predsjednice Antifašističke fronte žena Ju­ goslavije: Kata Pejnović odlikovana je Ordenom bratstva i jedinstva prvog reda! Potpukovnik revolucionarne narodne armije ponijela je to visoko odličje kao znak nepodije­ ljenog priznanja za bezbroj znanih i neznanih djela. U obrazloženju visokog priznanja nije pi­ salo sve ono što je život ispisao, one male i ve­ like Katine pobjede, kad je idući od sela do se­ la, od mjesta do mjesta, gledala ljudima u oči i širila istinu o ciljevima revolucije. Govorila je i prijateljima i neprijateljima, i onima koji su bili zbunjeni, koji nisu znali preko koje će međe zakoračiti i u koju povijest otići. Kata im je govorila samo jednu povijest, onu koja pripada u bratstvu i jedinstvu ujedinjenim našim naro­ dima. ZLOČIN I KAZNA Sredinom marta 1945. godine, u oslobođe­ nom Šibeniku, Kata je postala članom Zemaljske komisije Predsjedništva ZAVNOH-a za utvrđiva­ nje ratnih zločina okupatora i njihovih slugu na području Hrvatske. Zločin i kazna oduvijek su išli zajedno. Ratne kiše još nisu bile isprale tra­ gove krvi, koju su nevinom hrvatskom i srpskom narodu prolili u svojim koljačkim orgijama čet­ nički i ustaški zlikovci. Među njima su i mnogi katolički i pravoslavni popovi, koji su bez imalo ljudske savjesti i bez imalo prosvijetljena uma davali »božji blagoslov« krvavim ustaškim i čet­ ničkim noževima, huškali narod na bratoubilački rat, a to sve u ime Svevišnjega! Nisu kazali da je sve to u ime njihovih klasnih interesa, u ime interesa kapitala za čiji su račun radili. Ali na­ rod je brzo uočio: sa njihovih pozlaćenih i pos­ �većenih riječi i križeva brzo je spala pozlata — ostala je njihova svinjska koža. (I među popovi­ ma je bilo onih časnih izuzetaka, koji su uzeli i pušku u ruke da se bore protiv takvih izroda, nji­ hove vojske i okupatora). U Katimu sjećanju još su bile svježe one stravične slike pokolja u Jadovnom, Smiljanu, Divoselu i mnogim drugim mjestima. Tko da za­ boravi bande ustaških koljača: Juce Rukavine, Rude Rica, Pelka Bogdaniića ili one četničke ko­ je su predvodili Lukica Popović, Milan Mrda i dru­ gi. Ono što su oni radili ne može se zaboraviti, niti oprostiti. Klali su i ubijali, žive djevojke na kolac nabijali, živim ljudima oči vadili... Veliki pjesnik Ivan Goran Kovačić, čiji su mladi život ukrali četnički noževi, ovako opisuje divljanje fašističkih manijaka u Lici: Krv je moje svjetlo i moja tama. Blaženu noć su meni iskopali Sa sretnim vidom iz očinjih jama; Od kaplja dana bijesni oganj pali Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu. Moje su oči zgasle na mom dlanu. Sigurno još su treperile ptice U njima, nebo blago se okrenu; I ćutio sam, krvavo mi lice Utonulo je s modrinom u zjenu; Na dlanu oči zrakama se smiju I moje suze ne mogu da liju. Samo kroz prste kapale su kapi Tople i guste, koje krvnik nađe Još gorčom mukom duplja, koja zjapi Da bodež u vrat zabode mi slađe; A mene dragost ove krvi uze, / ćutio sam kaplje kao suze. Bolno nadahnut tim zvjerstvima, pjesnik ka­ zuje svoje viđenje; oni koji su imali sreće da prežive te ljudske klanice, zauvijek su u sebi ponijeli rane bola i grubu brazgotinu koja se zasijeca u sva čovjekova čula. Iako govori o tim strahotama, Goranova »Ja­ ma« je pismo Slobodi: Tko ste? Odakle? Ne znam, aV se grijem Na našem svijetlu. Pjevajte, jer ćutim Da sad tek živim, makar možda mrijem. Svetu Slobodu i Osvetu slutim ... �Nije trebalo samo osvetiti žrtve; trebalo je iz korijena »počupati izdanke zla. Preuzimajući dužnost člana Zemaljske komisije za ispitivanje zločina okupatora i njegovih pomagača Federalne Republike Hrvatske, Kata Pejnović se dala na posao. U listovima Antifašističke fronte žena za pojedina područja iz tog vremena, štampani su pozivi svim ženama da se angažiraju na otkri­ vanju ratnih zločinaca. Takav poziv objavljen je i u listu »Žena u borbi«, koji je izlazio u Lici: »Zločincima će suditi junački narod Like, baš u njihovom brlogu!« — poručivala je Kata. Većinu zločinaca stigla je pravedna kazna. Sudila im je Sloboda i čovjekovo dostojanstvo protiv kojeg su podigli svoju zločinačku ruku. Ta ruka odnijela je stotine hiljada nevinih živo­ ta naših naroda. ZAJEDNO SA LA PASIONARIJOM Krajem novembra 1945. godine, u vrijeme kada je rat utihnuo na svim stranama svijeta, Kata se našla u Parizu, kamo je doputovala na osnivački kongres Međunarodne federacije žena. Ne slučajno, naša delegacija bila je u središtu pažnje mnogih delegatkinja i delegacija: novo­ stvorena Jugoslavija, njeno ime i ime Josipa Broza Tita izgovarano je na mnogim jezicima, ali uvijek s istim značenjem: bilo je to uvijek div­ ljenje i poštovanje prema jugoslovenskim na­ rodima i njihovom vođi, koji su golim rukama, od samog početka, jurišali na Hitlerovu crnu tvrđavu, izrastajući u legendu slobodoljubivog čovječanstva. Po povratku iz Pariza. Kata je odr­ žala predavanje u Ljubljani, o svojim utiscima s tog skupa žena. Rekla je tom prilikom: — Među delegatkinjama nije bilo ni jedne koja nas ne bi zapitala odakle smo, što smo, što radimo u Jugoslaviji i kakav je naš život. Svima je poznato 'ime druga Tita. Kod svih se zapažala veliki ljubav otvnv našoj zemlji, koju mnogi narodi ranije nisu ni poznavali... Katin susret sa La Pasionarijom, slavnom Španjolkom, ostavio je na nju snažan utisak. Pred njom je bio borac iz njene predratne ilegalne literature i riječi što su zvučale kao svečana za­ kletva: »Neće proći!« Opisujući izlazak za go- �56 vomicu neponovljive La Pasionarije, Kata je re­ kla: — Čitav kongres se našao na nogama i poz­ dravljao ju je nekoliko minuta. Oštrom oku delegatkinje iz Smiljana nisu promakle ni mnoge druge pojedinosti s tog skupa žena. — Delegatkinja iz Indije govorila je o veoma teškom životu, o tome kako na tisuće ljudi umi­ re od gladi. O nekim pravima žena tamo se uop­ će ne može govoriti. Takvo je stanje i u drugim kolonijama. Iz nj'ih crpu njihove matične zemlje samo ogromne dobiti. U svim tim kolonijama ra­ ste pokret, koji je svakim danom sve snažniji, koji se bori za oslobođenje svoga naroda. Svoj put u Francusku, a potom i Belgiju, Kata koristi u sasvim konkretne političke cilje­ ve. Tamo se sastaje s našom ekonomskom emi­ gracijom, govori im o stanju u zemlji, raspolo­ ženju naroda, o narodnoj vlasti. Mnogi žele da se vrate u svoju starcu domovinu, da postanu Ti­ tovi vojnici, da budu udarnici u obnovi zemlje. Opisujući susret s našim radnicima u Belgi­ ji, te 1945. godine, Kata svjedoči iz svojih zabilježaka: »Kad smo tamo stigle, našle smo okupljene radnike u velikoj dvorani. Jedva su uspjeli da istisnu iz grla nekoliko riječi pozdrava, plakali s u ... Svi bi se rado vratili doma«. Za svog boravka u Francuskoj Kata je go­ vorila na Radio-Parizu. Boravak naše delegacije poklapao se s proglašenjem Federativne Narod­ ne Republike Jugoslavije. Novinari, upoznati s golemim promjenama u našoj zemlji, s danom odluke o izboru konačnog puta Jugoslavije, emi­ tiraju Katino izlaganje na dan 29. novembra 1945. godine. Francuskim slušaocima ona govori o bor­ bi naših naroda, o opredjeljenju za Tita i repu­ bliku: »Šest mjeseci poslije oslobođenja cijele Ju­ goslavije, naša privremena vlada održala je slo­ bodne i tajne izbore, na kojima je lista Narod­ nog fronta, lista najvećeg našeg sina Maršala Tita, dobila ogromno povjerenje svih naroda Ju­ goslavije. .. Na ovim izborima 'izabrani su narodni posla­ nici. Poslanici se sastaju danas na prvom zasjeda­ nju Ustavotvorne skupštine Jugoslavije da done­ su historijske odluke o konačnom uređenju naše države, o Republici. Danas narodi Jugoslavije ponovo preživi ju ju veliku radost koju su os je- �ćali 29. novembra 1943. godine. Ali danas mnogo veću i snažniju, jer se konačno ostvaruju svi oni ideali radi kojih su naši narodi pošli tako nese­ bično u borbu protiv fašizma, dajući za današ­ nju slobodu preko milijun i šestotina hiljada ži­ vota svojih najboljih sinova .i kćeri«. Kao političar za masovne akcije, za djelo­ vanje u narodu, Kata koristi priliku da, posred­ stvom Radio-Pariza, što više kaže o našoj borbi, da proširi glas o našim narodima: »Danas ja se nalazim na Međunarodnom kon­ gresu žena u Parizu, kao delegat jugoslovenskih žena. Kada sam poslije Drugog zasjedanja AVNOJ-a, na kume sam kao narodni poslanik iz Hrvatske prisustvovala, prolazila s našom voj­ skom kroz Bosansku krajinu, Baniju i Kordun, narod, koji je čuo za istorijske odluke u Jajcu, sa neopisivim oduševljenjem nas je dočekivao, pozdravljao j darivao novim darovima. Na dana­ šnjem zasijedanju Ustavotvorne skupštine ne mo­ gu prisustvovati kao izabrani poslanik Hrvatske zbog odsustva. Ali ja znam da narodi Jugoslavi­ je i danas preživljuju ogromnu radost koju i ja i sve naše delegatkinje dijelimo sa svim našim naro­ dima. .. Mi žene Jugoslavije čule smo na Međunarod­ nom kongresu žena o borbi žena protiv fašizma u svim slobodoljubivim zemljama. Nalazeći se u prijateljskoj Francuskoj, mi smo osjetile lju­ bav francuskih žena prema našoj zemlji«. Prošle su samo četiri godine i nekoliko mje­ seci, kako je Kata Pejnović ostavila motiku u svom Smiljanu, a već je iz nje govorio vrlo zrio politički radnik, revolucionar. Iz njenih usta fran­ cuski su slušatelji mogli čuti istinu o jugoslaven­ skom opredjeljenju, glas jugoslavenskog naroda. Bez okolišavanja, i ti narodi, a i sama Kata, uš­ li su u historiju u jednom žestokom sukobu sta­ rog i novog u kojem su u Jugoslaviji promovira­ ni novi društveni odnosi. Na samom kongresu Kata je čula glas žena svijeta. Tragedija, koju su preživjeli naši narodi, umanjena je velikom pobjedom u revoluciji, ko­ ja je narodima dala za pravo da sami odlučuju o svojoj sudbini. A u drugim zemljama, unatoč patnjama u ratu, i poslije rata radnici i seljaci, a posebno žene, ostali su bez svojih povijesnih prava da sami odlučuju o svojoj sudbini, o svo­ joj slobodi. Zato će Kata po povratku kući reći: U Francuskoj postoje još veće teškoće ne­ go u nas, iako tamo nije bilo ni stoti dio takvog �grabeža od strane okupatora kao što je to bilo u nas. Mi se ne možemo pohvaliti da je našim radnicima i službenicima već dobro. Ali kad smo bile u Francukoj, činilo nam se da je kod nas svaki dan — božić. IZGRADNJA NARODNE VLASTI Izgradnja i učvršćivanje narodne vlasti u os­ lobođenoj zemlji, te obnova popaljenih domova, tvornica, škola, mostova, pruga, bio je složen i težak posao za dojučerašnje ratnike. Puške su zamijenjene krampovima; trebalo je zavidati teš­ ke rane probujalog rata, očuvati tekovine revo­ lucije. Odluka Drugog zasijedanja AVNOJ-a da će Jugoslavija nakon rata biti federalna republi­ ka ravnopravnih naroda i narodnosti, morala se provesti u život. Različiti međunarodni interesi opterećivali su tu odluku, sa željom da se ona izmijeni, da Jugoslavija ponovo postane monar­ hija, da se kralj Petar Karađorđević ponovo vra­ ti u zemlju. Međunarodna reakcija željela je da jugoslovenske narode vrati na stari put poniže­ nja pred domaćim i stranim kapitalom, da pono­ vo uspostavi ropske odnose protiv kojih su se četiri godine borili radnici i seljaci svih naših naroda. Provedeni su i izbori: narod je trebao sam da odluči — je li za Tita, za Partiju, za svoju vlast i slobodu ili je za ponovni povratak kralja i njegovu kukavičku kamerilu. No, naši narodi se nisu dvoumili — izglasali su ono za što su se četiri godine ogorčeno borili. U predvečerje tih povjesnih izbora, Kata je ponovo u akciji; drži govore, objašnjava ciljeve izbora, posebno seljankama. Ona ih dobro razu­ mije, one nju također. — Tko je kriv da je dugi niz godina žena živ­ jela u mraku i neznanju, i da joj dugo vremena nije bio jasan pravac kojim mi trebamo da kre­ ćemo da bi se oslobodile? Krivicu za ropski polo­ žaj žene snose protunarodni režimi koji su se temeljili na izrabljivanju i tlačenju, a najveća žrt­ va tog tlačenja bila je žena. Nismo imale nikakva prava, a najmanje da odlučujemo o sudbini svoga naroda. Katine misli razoružavaju, ona govori iz srca, riječi su joj kao kuršumi: �— Pitala bih ja one koji su ograđivali ženu od svega: da li bi bilo potpunog ustanka da u njemu nisu učestvovale i žene? Da li bi bilo brat­ stvo i jedinstvo, da ga najsvesrdnije nisu sprovodile žene? Da li bi bilo jedinstvo fronta i poza­ dine, da ga nisu ostvarile i žene? Svega toga ne bi bilo. Mnoge od nas su borci i borile su se na frontu, ili su ljekari, bolničarke, političke ak­ tivistkinje; i tako boreći se od prvog dana ... uživamo sva prava. Ta prava smo izvojevale i ta nam prava niko ne može oduzeti. Izvojevale smo i pravo glasa, da biramo i da budemo birane, i ravnopravni smo članovi narodne vlasti, i čak u najvišim državnim organima. Punopravno smo sudjelovale kako će se urediti naša sretnija za­ jednica Hrvata, Srba, Slovenaca, Crnogoraca, Ma­ kedonaca J drugih građana Jugoslavije. I seljač­ ka žena, u savezu sa ženom radnicom i radnim intelektualkama, kroz ovu natčovječansku borbu ^naučila je mnogo i došla do spoznaje tko su nam neprijatelji, a tko prijatelji... Politički sadržaj svojih izlaganja, kao u ovoj prilici, Kata obogaćuje karakterističnom ilustra­ cijom tog vremena: Seljačka žena učila je kroz borbu čitati i pisati, kao i to — kako i zašto treba da se bavi politikom. Evo šta jedna od mnogih piše: »Dra­ ge drugarice, evo ja pod moje starije godine na­ učila čitati i pisati u borbi, što mi prije niko nije omogućio, najsretnija sam kad mogu napi­ sati: dolje kralj i monarhija i da se nikad više ne povrate!« Bila je to bitka za novi svijet, bitka nimalo laka: trebalo je kazati što revolucija nosi i oni­ ma koji nisu u njoj sudjelovali, ali koji će izaći na izbore. Trebalo je kao mačem odsjeći sve ve­ ze, i s tradicijom i starom vlasti. Izbori su mo­ rali uspjeti; svijet ie morao znati da su jugo­ slavenski narodi sami odabrali svoj put i da sa­ mi kroje svoju sudbinu. I u te partijske zadat­ ke Kata je unosila svo svoje biće, svoje bogato revolucionarno iskustvo. Mladu državu proletera i seljaka valjalo je ojačati novim revolucionar­ nim mjerama, utrti put novom životu, obraču­ nati se s ostacima kvislinških snaga koje su i na­ kon oslobođenja rovarile i iz zasjeda ubijale od­ bornike i političke radnike na terenu. Revolucija se nastavljala. Iako se i prije izbora, prema raspoloženju na­ roda, znalo se da revolucija neće biti zaustavlje­ na, sam taj čin omogućio je da se i pred vanjskim �svijetom, bez taktiziranja prema izbjegličkoj vla­ di i predratnim građanskim političarima pokaže da više nema povratka na staro. Povratka i nije bilo. Moglo se pristupiti donošenju prvog Ustava Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Iz stenografskih zabilješki vidljivo je da Ka­ ta Pejnović aktivno sudjeluje u donošenju prvog Ustava. Povodom njegova izglasavanja, ona će, kako je zabilježeno, reći: »Naš Ustav koji je izrastao kroz oslobodilač­ ku borbu naših naroda, zaista je ostvarenje sve­ ga onoga zašto su se naši narodi borili kroz os­ lobodilački rat. On je zaista sve ono zbog čega su naši narodi lili toliko krvi i dali ogromne žrtve. Naš Ustav, koji nosi u sebi istinsko demokrat­ sko obilježje, srušio je onu paklenu ogradu ko­ jom je bila ograđena polovina življa u našoj zem­ lji. Jasno je, drugovi, da su to bile žene. Onakva država kao što je bila tamnica Jugoslavija, koja je živjela na izrabljivanju i tlačenju širokih na­ rodnih masa, imala je kao najveću žrtvu baš ženu. Naš Ustav predviđa ravnopravnost žena i muškaraca. Žena uživa ravnopravnost već kroz četiri godine rata i uživa mnoga druga prava. U najvećoj meri ona već koristi svoja prava. Na iz­ borima za narodnu vlast, na izborima za Konstituantu najveći broj glasača dala je baš žena. Žene su sve glasale za Demokratsku Narodnu Republiku. Što znači to? Znači da ogromna većina žena neće više monarhiju, neće više staru tamnicu«. Kako je Kata vidjela život prvog Ustava? — Naša djeca imat će pravo da se temeljno odgajaju za svoju bolju budućnost — govorila je ona. — Vanbraona djeca imat će ista prava kao i bračna. Kad se samo sjetimo koliko je žena prepatilo: morale su bježati u druge krajeve, a dijete je dolazilo u situaciju da nije bilo ničije... Na zasjedanju Ustavotvorne skupštine, pos­ ljednjih dana januara 1946. godine u Beogradu, Kata je rekla: — Kao poslanik iz Hrvatske ja ću glasati za ovaj Ustav! Bilo je to njeno i intimno i revolucionarno opredjeljenje, ali istodobno i poziv poslanicima da se i oni tako vladaju. Među poslanicimia Usta­ votvorne skupštine bio je veliki broj onih s koji­ ma je drugovala još iz Bihaća i Jajca. I u toj etapi revolucije, u bici za prvi Ustav, Kata svoju aktivnost ne odvaja od problema po­ ložaja žene u društvu. Ona poput lavice nasrće �na patrijarhalnu žabokrečinu društvenih odno­ sa koji su okivali ženu da ponizno trpi i pati. U novim društvenim odnosima, njena borba ostav­ ljala je duboke korjene, jednako duboke kao i onih ratnih godina kada je svojim pregalaštvom ispunjavala zadatak Komunističke partije, uklju­ čujući žene u sve frontove revolucije. Od pitanja položaja žene i njene slobode — postavljala je revolucionarno-klasno pitanje — slobode čovje­ ka uopće. Nije se dala na one lažne vode građan­ skih naklapanja i jalova feminističkog okupljanja. Položaj žene u društvu nije se mogao određiva­ ti mimo ukupne strategije revolucije. Oslobođe­ nje rada i čovjeka za Katu je bilo pitanje koje nije moglo biti riješeno bez uključivanja žena u taj povijesni proces. Kako u ratu, tako i u miru, ti stavovi Kate Pejnović, kao i ona sama, bili su osobito cijenje­ ni od njenih drugova i suboraca s kojima je ra­ dila u skupštinama Hrvatske i Federacije, te na čitavom nizu drugih poslova. Ništa bolje ne može ilustrovati njenu popu­ larnost i obljubljenost među poslanicima, kao događaj vezan za njen izbor za potpredsjednika Prezidijuma Sabora Narodne Republike Hrvat­ ske, 1950. godine. Dr Zlatan Sremec, Predsjedava­ jući na sjednici, predložio je Katu Pejnović za potpredsjednika tog organa: Narodni zastupnik Kata Pejnović poznati je i zaslužni prvoborac i mislim da nema potreba da iznosim njenu biografiju. Mislim da ćete se svi jednoglasno složiti s njenim izborom. Dugotrajni pljesak dao je za pravo predsje­ davajućem kada je rekao: — Vaše oduševljenje govori da ne trebam stavljati ovaj prijedlog na formalno glasanje, ne­ go konstatiram da je prijedlog... da se za pot­ predsjednika Prezidijuma Sabora izabere druga­ rica Kata Pejnović, primljen aklamacijom. Izbor bez glasanja, na tako visoku funkciju, bio je samo odjek velike popularnosti Kate Pej­ nović. Njena djela nadilazila su svaku glasačku formalnost. Ne mali doprinos ona je dala izgradnji na­ rodne vlasti, počev od osnivanja narodnooslobodilačkih odbora, pa sve do poslanika u Saveznoj narodnoj skupštini. Na tom svom putu narod­ nog predstavnika, sve od onih dana kada je sti­ gla u Bihać, pa preko Jajca, Plaškog, Topuskog, Zagreba i Beograda, bila je vrijedan i predan poslanik svoga naroda. Više od dvije decenije �£2 birana je u predstavnička tijela — za rata u AVNOJ i ZAVNOH, a poslije u republičku i sa­ veznu skupštinu. Nezaboravni su njeni obraču­ ni s poslijeratnim reakcionarima različitih boja. U tim poratnim godinama počeli su popovi voditi svoju politiku, onu protunarodnu. Kata o njima jednom veli: — Vide oni da nemaju više što da ušićare, da ne mogu od seljaka — koga su nekad sma­ trali glupim — dobiti ništa, a isto tako znaju da danas od radništva ništa ne mogu da otkinu, pa izmišljaju razne gluposti i neke pojave svetaca; a svi mi — ima nas ovdje koji imamo priličan broj godina — nikada nismo vidjeli sveca. Naime, u tim poratnim godinama pojedini pripadnici klera izmišljali su različita priviđenja, pa i »ukazivanje« svetaca. Tako se u slavonskom selu Bošnjaci iz jednog bunara »ukazivala« Sve­ ta Marija. Popovi su organizirali prave procesije — narod se okupljao da vidi »sveto pretskazanje«. A cilj svega toga bio je da se narod odvu­ če od zadataka obnove; popovi su željeli da ome­ tu tu obnovu koliko su mogli. Trajalo je to sve dok jednog dana na mjesto nije stigao i biskup đakovački d r Ante Akšamović, koji je za rata po­ magao narodnooslobodilački pokret i bio za zasluge odlikovan od Predsjednika Republike. Na­ zvao je biskup sve to što su činili njegovi sveće­ nici, najobičnijim svetogrđem. I, narod se razi­ šao. — Sada popovi šire propagandu, boje se da narod ne bi vjerovao u boga. Nama je jasno za­ što to oni čine. Povratkom pravoslavnih popova, koji se poslije rata vraćaju iz Beograda, šire se razne priče. Tako jedan pop koji se vratio u Li­ ku, a koji se prvih nekoliko dana pritajio, govo­ ri narodu da ova vlast ne valja, da su na vlasti neuki jli čak nepoželjni ljudi itd. On zna izmis­ liti sve ono što smatra potrebnim i tvrdi kako je staro bilo dobro; a ja ne znam ko u našem narodu može da pohvali ono staro — govorila je Kata na adresu reakcionarnih popova. Takva je bila u svakoj bici — otvorena i jas­ na. Nikad nije ostavljala prostora da se s nje­ nim riječima može mešetariti, nikad prostora za neprijateljsku protuakciju ili nevjericu u onih koji su je slušali. To s popovima samo je jedna ilustracija iz bogate Katine riznice suprotstavlja­ nja neprijateljskoj propagandi u poratnim godi­ nama. �Za svo vrijeme koje je provela u poslaničkim klupama — nikad nije bila promatrač; uvijek je nastojala da i svojim doprinosom obogati sadr­ žaje donesenih odluka i zakona. Ukaz 'o odlikovanju Kate Pejnović Ordenom narodnog heroja Jugoslavije �DOK JE OBNOVA — NEMA ODMORA Da li će sloboda umeii da peva Kao što su sužnji pevali o njoj (U ranka XI lij ko vu ) Nigdje u svijetu nije bilo takvog radnog po­ leta kao u Jugoslaviji u godinama poslije rata. Sloboda, koju su naši narodi lako željno očeki­ vali i za koju su toliko života dali, progovorila je stvaralačkim žarom; cijela zemlja bila je ve­ liko gradilište. I mladi i stari prosto su se nat­ jecali tko će više doprinijeti izgradnje zemlje, tko će više kubika kamena iskopati, tko će više pu­ ta napraviti, tko še prije školu sagraditi. Bilo je to ono vrijeme kada se ljudska sreća mjerila ide­ alima oslobođenih i raspjevanih naroda. Nije se gledalo ima li se što obući, onako iz luksuza, ni­ ti što je za ručak ili večeru. U toj općoj žurbi naših naroda da uhvate korak s razvijenijim zemljama, nisu zaostajale ni žene. Udarnički se radilo na sve strane — svi su radili udarnički. Kata Pejnović u to vrijeme, pored niza drugih obaveza u skupštinama repub­ like i federacije, te Crvenom križu Hrvatske, Ma­ tici iseljenika itd., i dalje ostaje vjerna radu sa ženama. Potpredsjednik je Centralnog odbora AFŽ Jugoslavije sve do reorganizacije te fronte u konferencije za društvenu aktivnost žena. Uk­ ljučivanje žena u tokove poratnog života; izla­ zak na izbore i sudjelovanje u radnim akcijama, te opismenjavanje seoskih žena — poslovi su od kojih se Kata nije odvajala. — Vidite — govori ona s ponosom — u osam kotara žene su glasale sa 99 posto, a u deset ko­ tara sa više od 98 posto. U ostalim kotarima cif­ ra žena-glasača iznosi oko 94 posto. Nije to bila borba za nekakav osobni prestiž; toga nije bilo u Katinu životu prepunom skrom­ nosti. Njen cilj je bio afirmacija žene kao rav­ nopravnog člana društva, afirmacija čovjeka. Kolika je bila uloga žene u obnovi zemlje govore i ovi podaci kroz Katina usta: — Na lokalne akcije Narodnog fronta 1949. godine žene su dobrovoljno izašle na rad 3,101.000 puta i dale 27 milijuna dobrovoljnih radnih sa­ ti... U posebnim brigadama Narodnog fronta na objektima saveznog i republičkog značaja radilo je 109.889 žena... �Tako je bilo u Hrvatskoj. Isto je bilo i u drugim krajevima. Sloboda je pjevala i radnim zanosom žena, isto onako kako je pjevala u ratu. — Ih, nisu to male stvari. Koliko samo ima­ mo žena u različitim organima vlasti, koliko ih se opismenilo, koliko ih ide u školu — zbrajala je Kata prve plodove revolucije. Njen klasni instinkt nije dijelio žene na ne­ ku posebnu grupu interesa; željela je samo da stalnom akcijom izbriše diobe nastale u društve­ nim odnosima koje su ženu stavljale u podređe­ ni položaj. — Ne može, brate moj, više po starom. Pro­ šla su ta vremena. Nema slobode u društvu u ko­ jem bi žena bila podređena. Ona mora u školu, u tvornicu, mora biti koristan član društva. Nisu Katu kolebala ni neka mala vlastita is­ kustva. Svako jutro, nogu pred nogu, išla bi od stana do zgrade Sabora, gore na Starom gradu. Bila je potpredsjednik Prezidijuma Sabora Hr­ vatske. Visoka funkcija. A Kata, već u godinama, pješak. Nije bilo automobila, ali neki drugovi mlađi od Kate, i godinama i položajem, imali su automobile na raspolaganju, kako bi se to rek­ lo. Nije njoj bilo do automobila i vozikanja, ali će jednom svojim najbližima, začuđeno, kao što umiju djeca, reći: — Prođoše pored mene, nitko ne stade da me poveze. Vrijeme ratnih drugarstava polako je prolazi­ lo i trebalo se navikavati na nove odnose što ih je nosio život zajedno sa svojim lijepim i ma­ nje lijepim stranama. Drugarstva, ona najčvrš­ ća, i dalje su trajala, kao utjeha za pokoju pro­ turječnost, za ono što zasmeta i tiho zaboli. Dru­ ga petoljetka je već bila u toku; rasla je snaga oslobođene zemlje. Kata gotovo i nije imala vre­ mena da razmišlja o takvim sitnicama što ih je nosio život pun poleta i stvaranja. KATINI MOSTOVI Još kao djevojčica, Kata je tamo podno Ve­ lebita, od svog Jovaniše, koji je i sam bio povrat­ nik, slušala priče o našim ljudima koji su, trbu­ hom za kruhom, 'krenuli u svijet. Ako su joj te priče tada i golicale dječiju maštu, njen prvi su­ sret s našim ekonomskim emigrantima, u Belgi5 Kala Pejnović �ji 1945. godine, godine, srušio je sve njene iluzi­ je o životu naših ljudi u svijetu. Suze u očima, od teška rada ogrubjelih rudara, nije mogla za­ boraviti. Nije mogla zaboraviti ni mnoge one ko­ ji su 1941. godine pohitali u domovinu da se s puškom u ruci bore protiv okupatora ili one na­ še oduševljene povratnike u godinama poratne obnove i izgradnje zemlje. Ali, svi se nisu mogli vratiti. — Ne smijemo te .ljude zaboraviti — govo­ rila je Kata. — Moramo uspostaviti kontakte, odr­ žavati veze s našim ljudima; nećemo, valjda, doz­ voliti da zaborave svoj jezik, svoje porijeklo. Ubrzo postaje potpredsjednikom Matice ise­ ljenika Hrvatske i na toj dužnosti ostat će čitav niz godina. Kao i na drugim -poslovima kojih se prihvatila i tu je razvila živu aktivnost. — Eto, zemljaci moji, to je ta nova Jugosla­ vija; nema više ugnjetavanja, nema šikaniranja, narodna je to država, dragi moji. Bratstvo i je­ dinstvo smo iskovali, uništili smo u korijenu svu onu politiku koja je sijala razdor među na­ šim narodima. Sada smo svi ravnopravni — go­ vorila je grupama naših iseljenika za vrijeme nji­ hovih posjeta starom zavičaju. Sve se to događalo u ono vrijeme kada smo i s Istoka i sa Zapada bili izolirani; kada smo reikli Staljinu da nećemo pod njegovu kapu, kada smo rekli zapadnim zemljama da nećemo njiho­ vu kabanicu. Bila nam je draža naša sloboda, pa makar i bez njihove i kape i kabanice. Posjete naših iseljenika u to vrijeme znači­ le su mnogo za širenje istine o nama. Kata je gradila te mostove, polako i strpljivo. — Skupo smo platili ovu svoju slobodu da bi je sada prokockali, da bi je zamijenili za tu­ torstvo, da bi je trampili za tuđi opanak ili ko­ mad kruha. Svega ćemo mi imati. Dođite pono­ vo, pa ćete vidjeti — govorila je našim iseljeni­ cima. I oni su dolazili, sve češće i u sve većim gru­ pama, pa i pomagali koliko su mogli tu našu slo­ bodu i naše opredjeljenje, da sami odlučujemo o svojoj sudbini. — Znate li vi, dragi moji, da sada sva naša djeca idu u školu? To je naše bogatstvo i naša bu­ dućnost. Za ono ostalo ćemo se nekako snaći. Jeli smo mi za rata i lišće i korijenje, pa smo pobijedili sitog Švabu. Pobijedićemo i sadašnje nevolje! �RADNIK JE UVIJEK U PRAVU Iako već oronula zdravlja, nije bježala od poslova. Šezdesetih godina prihvatila se dužnos­ ti predsjednice Obora Sabora Hrvatske za pred­ stavke i žalbe. S razvojem društvenih odnosa, u procesima tog razvoja, javljale su se i proturiječnosti. Samoupravljanje kao neposredna vlast rad­ nika izrastalo je nasuprot etatizmu koji se, tih šezdesetih godina, još žilavo branio, suprotstavlja­ jući se izravnim interesima radničke klase. U tim povijesnim prelomima nicale su i različite ljud­ ske sudbine; jer, sve što se događa — uvijek je u čovjeku ili sa čovjekom. Čovjek je i nosilac svih tih promjena. Međutim, u tim sukobima — novog i starog — uvijek se nađe netko kome su zakinuta prava, interesi. Stoga, i novi Katin posao nije bilo ništa pe­ riferno: bila je u prilici da se, kao i u cijelom svom životu, bori za čovjeka, za njegovo pravo. A to je već priča za cijelu jednu autobiografiju. Svakodnevno na njen stol pristizale su molbe, žalbe, predstavke. Pisali su radnici, seljaci ili gra­ đani. Svako je imao svoju priču, svoju sudbinu i želju da se nešto promijeni, da mu se pomog­ ne. Prvo su pristizale molbe vezane za nacionali­ zaciju, u kojima se tražilo ovo ili ono; eto, ta­ mo je prema nekome narodna vlast bila nepra­ vedna, oduzela, razvlastila. Tu se baš nije moglo puno pomoći. — Revolucija je ovo. Poravnavamo račune — znala je reći Kata, onako za sebe, listajući mol­ be i žalbe. — Otkud vam tolika imovina ako nis­ te gulili od naroda? Ne može jedan čovjek svo­ jim rukama napraviti za života tolike kuće! Eh, osokolili se, htjeli bi opet po svojem. Bilo je i onih kojima je zasmetala agrar­ na reforma: dovijali su se na sve načine da do­ biju koji hektar više od onog propisanog maksi­ muma, pa su, eto, pisali i Kati. Najčešće ni tu nije bilo pomoći. Upamtila je Kata seoske kulake. — Krv su nam pili, gulili kožu s leđa. Ne može više, nije ni narod s kozama brstio da ih ponovno popne na svoju grbaču. I — nije moglo. Revolucija ima svoje zakone. Vremena su se mijenjala, pa su se mijenjali i »predmeti« žalbi. Takoreći na dnevni red su doš­ li predmeti, prava poplava, koji su se odnosili �na traženje stalne »državne pomoći«, pa onda pitanja vezana za mirovine. Rješavalo se koliko se moglo. Prije svih, pomagalo se ostarjelim rat­ nicima. Tu nije bilo dvoumljenja. Onda su došle na red molbe i žalbe: život je nanosio pitanja iz radnih odnosa. Pojedini di­ rektori u poduzećima, htjeli su biti ono što nisu bili, ili nisu smjeli biti — mali bogovi. Baš tako. Dijelili su radnicima otkaze, onako — od direk­ torskog oka. Nekima zbog toga što su bili višak radne snage, kako se to tada govorilo. — Ne može čovjek biti višak. Otkud to? — čudila se Kata u čudu. — Treba ljude obučiti za neki drugi posao, a ne: ti si višak, pa na ulicu. To je najlakše, ali nije i najbolje. Tako se javiše Kati dvadesetorica radnika: — Eto, mi smo na ulici, drugarice Kato — prozbori jedan, gužvajući svoju plavu kapu u krupnim šakama. — Dobili smo otkaz, vele nam u kadrovskom da nema posla, postali smo višak. Tako nešto. Pa, ko velimo... Kata ih podvori stolicama, ali ne bi za sve. Neki se nalaiktiše na ormare, neki osloniše na zid, a drugi čučnuše oko stola, onako kao to či­ ne poslije rada, čekajući radnički vlak što ih razvozi po zagrebačkoj okolici. Obuhvatila ih Kata svojim živim i uvijek sjetnim pogledom, ni sama ne znajući što bi im u prvi mah rekla. — Kažete, dobili otkaz?... Onda je dugo, nervozno gnječila cigaretu, među svojim energičnim prstima, prije nego je zapalila. Onda pruži cigarete gostima; neki se vajkaju, neki i zapališe. Soba se ispuni dimom. — Imate i žene i djecu, a višak — reče, vi­ še za sebe, popravi maramu, pa će: — Neće to tako moći. Mora biti posla za vas. Radnik mora biti u pravu, uvijek, pa i kad po­ griješi. .. Komisija će tražiti da se vratite na po­ sao. Samo vi budite bez brige, kad vam vaša Ka­ ta kaže. I nisu bili višak: Komisija za predstavke i žalbe je intervenirala i radnici su ponovno zau­ zeli svoja radna mjesta. U potihoj borbi između starog i novog, ali i između želja i realnih mogućnosti, sve bitke se nisu mogle dobiti. Privreda nije mogla primi­ ti sve one koji su kucali na njena vrata. Za­ koni tržišta tražili su svoj danak: jedan posao nisu mogla raditi dva ili tri radnika — moralo se voditi računa o produktivnosti u traženju pu- �pim putovima otputovala i Kata, tamo u Smiljan, pod svoju staru lipu. I da će se ponovo vra­ titi; kao da je otišla nekamo da obavi još jedan zadatak, iskrala se, kao da je ponovno na nekom ilegalnom poslu; tako je bivalo u njenom ratnom životu. Ono na zagrebačkom groblju Mirogoj, hiljade ljudi na perivoju zagledanih u tišinu, je li mož­ da ispraćaj? Samo za kratko? A onda govori, pa »Lenjinov posmrtni marš« za Kalu. Tek plotuni Skulptura u bronzi Kate Pejnović (rad Ksenije' Kantoci) �76 nad grobom ubijaju iluzije: s Katom se rastaje­ mo zauvijek. Iz hiljada grla jecaji, tihi j glasni. Plaču i generali, Katini ratni drugovi. Mama Kata je otputovala. Njeno ime ispi­ suju na svojim pročeljima mnoge škole: u Kra­ jini, Lici, Zagrebu i mnogim drugim mjestima. Kata ostaje u dječijim sveskama, u budućnosti, u legendama. Njene riječi bez prestanka kucaju na vrata te budućnosti, bez zaborava: »Ako treba doći na sastanak, ostavi sve i dođi, jer tu se uči. Ostavi kuću, njivu i blago i dođi. I za našu borbu više vrijediš ako više znaš. Sve ti neprijatelj može oduzeti i uništiti. I kuću i njivu, i blago. Samo ono što si naučio nitko ti ne može oteti«. ���� Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Knjige Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context M Knjiga Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Kata Pejnović Životni put i revolucionarno delo Creator An entity primarily responsible for making the resource Milenko Predragović Publisher An entity responsible for making the resource available NIRO "Dečje novine" Gornji Milanovac Date A point or period of time associated with an event in the lifecycle of the resource 1978. Rights Information about rights held in and over the resource NIRO "Dečje novine" Gornji Milanovac Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource PDF Language A language of the resource SH Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context 60-M Coverage The spatial or temporal topic of the resource, the spatial applicability of the resource, or the jurisdiction under which the resource is relevant 76 str. 1978. Kata Pejnović Lika Milenko Predragović narodna herojka Velebit ZAVNOBIH Životni put i revolucionarno delo http://afzarhiv.org/files/original/5820d067868c15b21f7d1332b42d426c.pdf 47886e78e8ea659ddff5af928a3542fa PDF Text Text ��Biblioteka LEGENDE je dobitnik Povelje »4. jui«, -najvećeg društvenog priznanja za doprinos u gajenju revolucionarnih tradicija naših naroda i narodnosti Ovo kolo od šest knjiga o istaknutim herojima naše revolucije izdavač posvećuje jubilejima pobeda NOVJ na Neretvi i Sutjesci i Drugog zasedanja AVNOJ-a ��DRA G U TIN BAJIĆ MILICA PAVLOVIĆ DARA ŽIVOTNI PUT I REVOLUCIONARNO DELO Gornji Milanovac, 1983. �Biblioteka LEGENDE, XVI kolo ISTAKNUTI REVOLUCIONARI JUGOSLAVIJE ���PREDGOVOR Narodnooslobodilački rat naroda i narodnosti Ju­ goslavije, vođen od 1941. do 1945. godine, gotovo da nema premca među brojnim revolucionamo-oslobodilačkim i socijalnim pokretima širom sveta. Narod - seljaci, radnici, intelektualci - gotovo nenaoružan ali svestan da je došao istorijski trenutak da poka­ že svoju slobodarsku i klasnu svest, krenuo je u samo naizgled bezizglednu borbu, s Titom i Komunističkom partijom na čelu. Slobodari ovog podneblja - ljudi, žene i deca, postajali su nesalomljivi pod teretom oku­ patora i domaćih izdajnika, izrastali u heroje u okrša­ jim a sa najmodernijom ratnom mašinom sveta, da bi u borbi stasali u vojskovođe, zakonodavce, diplomate. I pobedili su. Među onima koji su u toj surovoj četvorogodišnjoj borbi svesno žrtvovali sve što su mogli i imali, pa i život, bila je devojka-heroj Milica Mike Pavlović Dara. Njen životni put, započet u Čačku 18. marta 1915. godine, završen je juna 1944. godine, pod kamom četnika, kod Valjeva, što je verno opisano u ovom štivu biblioteke »Legende« koje je pred čitaocem. Da bi osvetlio njen lik i delo, Dragutin Bajić je brižljivo izučavao arhivsku građu, koristio se lite­ raturom, razgovarao sa njenim preživelim saborcima i rodbinom. Takav stvaralački napor urodio je plodom, i ovo je prvo obimnije štivo o revolucionari Milici Pavlović, poznatoj po ilegalnom nadimku Dara. Ono sadrži nove i značajne podatke koji će budućim istra­ živačima biti dragoceni i podsticajni. Potka monografije je hronološke prirode; od Miličina rođenja do smrti, u tih tridesetak veoma burnih godina, redaju se pojedinosti i celine o njenom životu. Upoznajemo je u zavičajnom Čačku kao gimnazijalku 7 �/ skojevku, zatim kao pripadnika Ujedinjene studentske omladine, kolevke neustrašivih boraca i revolucionara na Beogradskom univerzitetu, sa koga je školske 1939/40. godine otišla kao diplomirani student filozofije i kao član Komunističke partije. U Leskovcu i Valjevu se predstavila kao sposoban i ozbiljan nastavnik, omiljen među svojim učenicima, tako da su reakcionarni direk­ tori škola u kojima je radila ćutke prelazili preko njene političke opredeljenosti. U Valjevu je aktivno sudelovala u ilegalnom radu pa je tamo i ostala posle propasti monarhističke Jugoslavije. Tamo se, već u ustanku, afirmisala kao sposoban i odgovoran partijsko-politički radnik i rukovodilac. U rukopisu druga Bajića se sreću hronološke celine koje nisu samo svedočenje o Miličinom životnom putu, nego i znatno više od toga. To su celovite priče, pune upečatljivih slika o sredinama u kojima je Mi­ lica živela i radila, o usponima ljudi s kojima je sarađivala, te o porazima onih protiv kojih se borila. To su, u stvari, kazivanja o usponima, posustajanjima i ponovnim razmasima osnovnih ćelija revolucionarnog pokreta, o dramatičnim okolnostima i naporima ko­ munista, skojevaca i svih rodoljuba oko organizovanja ustanka u valjevskom kraju. Naposletku, tu su ocene mnogih pojava i događaja u kojima se Milica Pavlović angažovala kao čovek i revolucionar. Bez sumnje, najupečatljivije je obrađen Miličin par­ tijski rad u periodu okupacije i ustanka. Tu su pla­ ninski putevi i sela, žene i ljudi slobodarski nadahnuti i spremni da se žrtvuju; tu je Valjevo, u kome ko­ munisti i skojevci, doslovno pred očima okupatorske i izdajničke vojske i policije, održavaju sastanke i savetovanja, organizuju akcije za pom oć ustanicima, izvode diverzije, kažnjavaju kvislinge. . . Ostale su u sećanju njenih saboraca i u Bajićevom rukopisu zabeležene dramatične pojedinosti o njenom boravku i delovanju • na teritoriji svih srezova valjevskog okruga, gde je p o d kraj 1941, po odluci partijskog rukovpdstva, izašla iz okupiranog grada. Odevena kao seljanka Hi kao doseljenik, išla je od sela do sela ili od sela do grada, i obratno, da organizuje ljude, povezuje grupe, umnožava propagandni materijal, objašnjava ratnu si­ tuaciju u zemlji i svetu. Prolazila je hladnokrvno i hrabro pored Nemaca, nedićevaca i četnika, snalazeći 8 �se i u najtežim situacijama. Na kraju, kao osvedočeni humanista i borac, žrtvovala se za decu i svoje par­ tijske drugove: u kući u kojoj su je opkolili četnici nije se branila, nije upotrebila oružje, strepeći za sud­ binu ukućana više nego za vlastiti život. Veliki broj imena autor pominje u vezi s radom ilegalke Milice. Tu su, ponajpre, istaknuti članovi Partije koji rukovode ustankom i revolucijom u vaIjevskom kraju, ali je, s pravom, najviše običnih ljudi iz naroda - pouzdanih radnika i slobodoumnih seljaka, rodoljuba svesnih da treba da daju svoj udeo u borbi za bolju budućnost. Bez njihove pomoći i saradnje, ilegalka Milica Pavlović ne bi mogla da bude ono što je bila i ostala u valjevskom kraju. Iz ovog se štiva stiče globalna predstava o ustanku u valjevskom kraju, o formiranju partizanskih odreda i okolnostima zbog kojih su bili razbijeni i prisiljeni na povlačenja sa matične teritorije, što je širok prostor za nova istraživanja. Pri tom je veoma važno što je autor uspeo da uoči i prikaže akcije i napore koji svedoče da se partizani, u prvom redu komunisti i skojevci, nikad nisu pomirili s okupacijom. Uprkos masovnim streljanjima u gradu i bezbrojnim zločinima u selima širom ćele zapadne Srbije, preostali, neuhapšeni članovi Okružnog komiteta, kojim je Milica ruko­ vodila u najtežim danima, za kratko vreme su pri­ kupljali rasturene redove, da bi se ubrzo ponovo kre­ nulo, s nepokolebljivom revolucionarnom svešću. Jednom rečju, sa svake stranice izbija saznanje 0 novom, velikom vremenu, o nepokolebljivoj veri u bolju budućnost koja je nadahnjivala ilegalne borce, partizane i sve rodoljube uključene u front bespoštedne borbe za slobodu. Autor je diskretno naglašavao ulogu Milice Pavlović u revolucionarnim događajima, iako je njegova knjiga, 1 po naslovu i po sadržaju, kazivanje o njoj i o tome kako se sazreva i izrasta u krilu pokreta. Njenu ulogu nije bilo potrebno posebno naglašavati jer činjenice i svedočenja sami po sebi o tome uverljivo govore. Autor je dobro uanio što je na kraju svog izla­ ganja stavio posmrtno slovo, izgovoreno na godišnjicu Miličine sahrane na groblju u Čačku. Visoki partijski rukovodilac Miloš Minić, njen saborac iz studentskog pokreta i iz najtežih dana revolucije, sintetično je izložio njene zasluge i veličinu njenog udela u borbi 9 �za nacionalno i socijalno oslobođenje radnog naroda, kome je pripadala celim svojim bićem, da bi onda, s razlogom, pozvao omladinu da se skuplja na grobovima takvih revolucionara - ne da bi plakala, već da bi se sećala njih i nastavljala njihovo delo. To je, zaista, lepo izabran detalj za kraj biografije Milice Pavlović, koja je zaslužila pažnju i sećanje i onih koji dolaze - onih za čiju se lepšu mladost i budućnost žrtvovala. Dr Marija Isailović, prof. �U zavičajnom Čačku U drugoj polovini devetnaestog veka, obnavlja­ njem starih zanata i esnafa Čačak je postao važno središte varoške Srbije. Ali bez industrije i sa za­ postavljenom i krajnje izrabljenom okolinom grad nije mogao napredovati, pa je i u naš vek ušao kao palanka i takav ostao do oslobođenja u narodnooslobodilačkom ratu. Između dva svetska rata, u njemu je, sem Vojnog arsenala, s malim brojem radnika, podignuta samo fabrika hartije. A usitnjena gradska privreda nije se mogla održati u vreme oštre ekonomske krize krajem dvadesetih godina. Zanatske, ugostiteljske i trgovačke radnje nestajale su jedna za drugom. Među njima je nestala i mesnica Filipa Pavlovića, i on se, s mno­ gim sitnim trgovcima i zanatlijama, našao bez posla, i to baš kad je svojoj deci morao najviše pružiti da bi dovršila školovanje. Kao i sav malovaroški trgovački svet posle prvog svetskog rata, Filip je tražio i video izlaz za svoju decu u njihovom školovanju. Imao je tri kćeri i sina. Najmlađe njegovo dete bila je Milica Mike, poznata revolucionarka iz tridesetih godina i narodnooslobodilačkog rata. Rođena je 18. marta 1915. Od malih nogu odlikovala se izvanrednom bistrinom i radoznalošću. Pre nego što je pošla u školu, prateći u stopu stariju sestru Darinku, niaučila je da piše slova i sriče reči na slogove, što je u to vreme bila retkost među prvacima. Pored sestre, naučila je izvestan broj pesmica da recituje, odnosno da deklamuje, kako se tada govorilo. Ponekad, u prilikama kada su imali goste u kući, podsticali su je da pokaže to svoje znanje i umeće. Tako se, u ranom detinjstvu, začela izvesna njena ambicija, plemenita u suštini, koju je negovala tokom celog života. 11 �Kao najmlađe dete, inače veoma umiljata, po nekoj patrijarhalnoj navadi, bila je predodređena da bude maza u kući. Nije slučajno imala nadimak Mike. Njeno je detinjstvo bilo lepo i bezbrižno dok je ocu s mesarskom radnjom išlo kako treba. Ali ona nije zloupotrebljavala naklonost ukućana i oko­ line. Od početka školovanja bila je vredna učenica. Posebno zbog toga otac ju je voleo. Često kad bi došao s posla, ma koliko da je bio umoran, uzimao ju je na krilo da bi mu ispričala kako je protekao dan u školi. Voleo je pri tom da mu »izdeklamuje« Zmajevu baladu »Tri hajduka« ili neku novu pesmu koju je naučila. Bucmasta devojčica, s krupnim crnim očima i crnom kosom, vedra i živahna, trudila se uvek da ničim ne izaziva zavist svojih vršnjakinja. I u školi i kod kuće, mnogo njih je dolazilo da se s njom igraju. Dvorište kuće njenih roditelja je bilo puno igre i dečjeg žagora kad god je bilo lepo vreme. Istina, Miličina majka Vinka imala je pravu majčinsku ljubav i razumevanje za tu decu koja su se okupljala u dvorištu. To je bilo vreme izvesnog prosperiteta kad se socijalne razlike, bar među decom, nisu osećale. Tako su maloj Milici neosetno proricale osnovačke godine, koje deca često po zlu pamte jer im škola zakida lepotu i bezbrižnost predškolskih dana. Doduše, kad je reč o njenom odličnom uspehu u osnovnoj školi i školovanju uopšte, valja reći da ju je izdašno pomagala i pomogla sestra Dara, koja je takođe bila marljiva učenica, s retko viđenom radnom disciplinom. Prirodno, roditelji su na svaki način želeli da njihova mezimica, kao odlična učenica, produži ško­ lovanje dok se najdalje može. Ali njen polazak u gimnaziju, 1926. godine, razlikovao se od polaska u osnovnu školu. Ne samo po tome što je zahtevao Miličino veće i ozbiljnije zalaganje nego po oskudnim materijalnim mogućnostima koje su je, u stvari, usmerile sudbonosnim životnim putem kojim je pošla. Ekonomska kriza je bila na pomolu u gradu i, još više, u njegovoj okolini. Veći deo čačanskog okruga sačinjavala su sela u kojima je zemljoradnja bila na najnižem stupnju. Seljak je bio izložen suš­ nim i gradobitnim vremenskim nepogodama. Prinosi sa zemlje bili su niski čak i u ravnom Pomoravlju, a porezi i dažbine veoma visoki. Siromašni i srednji 12 �seljak se zaduživao da bi opstao na svom usitnje­ nom posedu. Pa opet, bankari, zajmodavci su ga, pre ili kasnije, ostavili bez te njegove »zemlje hraniteljke«. Statistike kažu da je čak i srez ljubićki, poljoprivredno najrazvijeniji u okrugu čačanskom, postao u to vreme najzaduženiji u Srbiji. Šta li je tek bilo u drugim, siromašnijim srezovima? Pauperizacija seoskog stanovništva bila je neminovna i nagla. Osiromašeno seljaštvo tražilo je utočište u gradu, gde se, s njegovim dolaskom, stvarala re­ zerva radne snage, tako da se rentijerima i kapita­ listima pružila mogućnost za brutalnu eksploataciju u gradu i na selu. U Čačku, kao i u celoj zemlji, raslo je, moralo je porasti, nezadovoljstvo radnika i siromašnih slojeva građanstva. To nezadovoljstvo nije mimoišlo ni Filipa Pavlovića, koji se, brižno nadnet nad sudbinom svoje dece, morao zaduživati da bi kraj s krajem vezi­ vao. A dugova se nikako nije mogao osloboditi. Kupovna moć stanovništva se sve više srozavala i on je osećao bedu i neizvesnost svoga posla i po­ ložaja. Ali je bio uporan što se tiče dece: »Kada se već mučim i grbačim, neka mi bar deca postanu ljudi«. Naivno je verovao da će se njima, kao ško­ lovanim, rad više ceniti od njegovog. Bio je, inače, ponosan na svoju decu, koja su dobro učila, i to je govorio pred njima, iskazujući tako poverenje u njih. Dok je najstarija Darinka bila već pri kraju školovanja u Učiteljskoj školi u Jogodini (Svetozarevo), ostala deca su se školovala u Čačku. Filip i Vinka su čvrsto verovali da će izdržati u borbi za bolju i izvesniju budućnost svoje dece, pa su se dokraja zalagali i samoodricali, učeći ih, u isto vreme, da dostojanstveno podnose lišavanja i da »ne gledaju u tuđ lonac«. Milica je kao gimnazijalka dosta čitala, pokla­ njajući poverenje svakoj knjizi do koje je dolazila mahom preko profesora. Posebnu pažnju i naklonost je pokazivala za istoriju i književnost, interesujući se naročito za sudbinu istorijskih ličnosti. Njeni škol­ ski drugovi se sećaju da se nije moglo dogoditi da ona dođe u školu nespremna ili bez urednih doma­ ćih zadataka. Kada dođe kući, sve je ostavljala na stranu dok ne završi domaće zadatke, a onda je pravila raspored drugih dnevnih obaveza. Nikada ro­ 13 �ditelji nisu imali potrebe da je opominju da uči ona je to radila samodisciplinovano i odgovorno. Zanimljivo je da su roditelji, iako su bili spremni da sve žrtvuju za svoju decu, zarana ih vaspitavali da štede i da sami privređuju gde im se ukaže pri­ lika. Tako je Milica, još u nižim razredima gimna­ zije, počela da pomaže pojedinim učenicima koji su teže savlađivali gradivo iz pojedinih predmeta. Tako je »držanjem kondicija«, kako se u njeno vreme na­ zivao taj mukotrpni posao, oslobađala roditelje čak i da joj nabavljaju knjige i druge školske potrebe, što je, ipak, bila pomoć za njih, budući da su imali znatno veće izdatke za Darinku, koja je dovršavala Učiteljsku školu u »dalekoj Jagodini«. Stvaranje radnih navika i razvijanje odgovornosti i osećanja kod dece da treba što pre samostalno da zakorače u život pokazalo se, u izvesnom smislu, kao spasonosno. Porodica se našla u najtežoj situaciji kad je Filip umro. Milica je, tako reći, ostala bes­ pomoćna u petom razredu gimnazije. Školovanje je nastavila, ipak, zahvaljujući zdravom vaspitanju i ste­ čenom samopouzdanju, tako da je brzo shvatila kakve teškoće porodici predstoje, i da treba, s majkom, da podmetne svoja nejaka leđa. Po svemu sudeći, reklo bi se da su sam život i vaspitanje u porodici orijentisali Milicu Pavlović mukotrpnim putem borbe i pobune. Ona neće postati revolucionarka iz romantičnih pobuda i samo zato što ju je zaneo mladalački polet, nego zato, pre svega, što se na pragu života suočila s mukom i očiglednom socijalnom nepravdom. U varoši, sa nešto više od 9000 stanovnika u 1931. godini, nije bilo teško uočiti klasne suprotnosti, tj. da se na jednoj strani nalazi mali broj kapitalista i veleposednika, a na drugoj ogromna većina onih koji su tražili posao ili živo­ tarili s bednom nadnicom, padajući sve više u dugove. Posle krvavih obračuna monarhističkog režima s opo­ zicijom u Narodnoj skupštini, a zatim, u vreme šestojanuarske diktature, i sa svim progresivnim sna­ gama u zemlji, zaoštrile su se ne samo klasne nego i nacionalne suprotnosti u »troimenoj« Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Komunistička partija Jugoslavije prva je organizovana snaga koja je i u čačanskom okrugu ukazala da će se te suprotnosti, podstaknute ekonomskom krizom kakvu svet do tada nije doživeo, 14 �sve više zaoštravati i izazvati odlučne borbe radnog naroda u bliskoj budućnosti. Čim se oporavila od udara diktature, koja joj je nanela velike gubitke u rukovodećem kadru, ona je organizovala 1931. godine prve štrajkove šivačkih i obućarskih radnika, koji nisu ostali usamljeni. Tokom tridesetih godina usledili su štrajkovi u fabrici hartije, pa čak i u Vojnom arsenalu; zatim štrajkovi građevinskih radnika, trgo­ vačkih pomoćnika i potrošača električne energije, ru­ dara u Gornjoj Garevnici i dr. Taj otpor radnika imao je odjeka i u srednjoj školi. Tim više jer se u pojedinim štrajkovima angažovao sav demokratski Čačak, zajedno s radničkom klasom susednih gradova. Takav je bio, na primer, prvi štrajk 140 radnika u fabrici hartije, koji je izbio zbog nepriznavanja radničkih poverenika i otpuštanja s posla predsednika sindikalne podružnice. Štrajk je trajao 47 dana. Radnici su postavili poslodavcu sledeće uslove: vraćanje na posao otpuštenog predsed­ nika i priznavanje radničkih poverenika kao njihovih zakonitih predstavnika, zaštitu radnika na poslu i bolje higijenske uslove na radnim mestima, poštovanje zakonskog roka u slučajevima otkaza, povećanje nad­ nica za 50% kada rade prekovremeno, i 100% ako rade nedeljom. Sama okolnost da je štrajk trajao 47 dana i da su prihvaćeni i ostvareni zahtevi radnika, svedoče o jačini i ugledu partijske organizacije u Čačku, koja je stajala iza štrajkača. Taj štrajk je ostao u ovakvom sećanju učesnika: »Učesnici štrajka su stupili u borbu s naoružanim žandarima, braneći ulaz u fabriku motkama, kamenjem i gvozdenim šipkama. Tri reda radnika i radnica ostali su nepomični pri naletu žan­ dara sa bajonetima na puškama. Pao je jedan radnik povređen udarom bajoneta. Uplašen hladnokrvnom smelošću i borbenošću radnika, načelnik je obustavio nalet žandara. Vlasnik je na sve načine pokušavao da slomi štrajk. Jednoga dana je pokušao da 50-60 seljaka, zatvorenih u furgone, prebaci u fabrički krug pod vi­ dom sirovina. Strajkači su o tome bili obavešteni i onemogućili ga. Lokomotiva je u naletu slomila branik koji su štrajkači stavili preko industrijskog koloseka što vodi u krug fabrike, ali su u istom trenutku 15 �desetak radnika i radnica polegali po koloseku i svo­ jim telima sprečili ulazak voza u fabriku. Četrdeset sedam dana radnici su čuvali fabriku, provodili dane i noći u njenom krugu i najzad primorali poslodavca da usvoji njihove zahteve. U ovom velikom štrajku došlo je do izražaja jedinstvo rad­ nika Čačka i okolnih gradova koji su slali mate­ rijalnu pomoć štrajkačima da bi istrajali u štrajku (Užice, Kragujevac, Niš, Ivanjica, Požega, Milanovac i drugi). Štrajkači su dobili i veliku pomoć u ži­ votnim namirnicama iz obližnjih sela?« Je li senzibilna Milica Pavlović mogla ostati po strani od snažnog revolucionarnog pokreta u njenom gradu? Nije, razume se, već samim tim što je po­ ticala iz porodice koja je po materijalnom položaju, pripadala proletarizovanom trgovačkom esnafu, i što se u gimnaziji orijentisala na tzv. socijalnu literatu­ ru, u kojoj se identifikovala s pobornicima i pripad­ nicima boljeg i pravičnijeg čovečanstva. Kao učenica u višim razredima, poseban afinitet je ispoljila za književnost, čitala je mnogo, a izdva­ jala se od ostalih u rezredu lepom pismenošću i smislom za analizu pročitanog dela. Zato nije slučajno što je na preporuku nastavnika srpskohrvatskog jezika njen referat o Cankarevom »Martinu Kačaru« pročitan u svim odeljenjima sedmog razreda, kao primer temelj­ ne literarne i sociološke studije tog romana sa jakom socijalnom potkom, koju je veliki slovenački pisac umetnički izvanredno uobličio. Nije isključeno da je njen gimnazijski uspeh u domenu književnosti uticao da se opredeli za stu­ dije srpskohrvatskog jezika i književnosti na Filo­ zofskom fakultetu u Beogradu. Uz onaj teški mate­ rijalni položaj porodice, socijalna literatura i burni događaji u samom Čačku presudno su uticali da se definitivno opredeli, u političkom smislu, za rad­ nički pokret i njegovu ideologiju. To se može zak­ ljučiti i po jednom pismenom zadatku što ga je radila u sedmom razredu gimnazije. Sem ostalog, ona u njemu kaže: »Volim prirodne lepote, reke, brda, selo, more i gradove moje domovine. Volim radnike u fabrici i seljake žuljevitih ruku na njivi.I I »čičak 1941 1944«. izdanje »Čačanskog glasa«. 1964. godine, sir. 7. 16 �Volim svoj napaćeni i namučeni narod, koji je u svojoj bogatoj zemlji često gladan.« U ovom kratkom odlomku prepoznaje se odvažna i borbena skojevka, koja nije naučila »pravila konspiracije«, jer još nije bila primljena u skojevsku ogranizaciju, budući da ju je šestojanuarski režim 1929. i 1930. godine razbio strahovitim tererom. Tek s popuštanjem i uzmicanjem diktature, krajem 1931, skojevske organizacije, kao i partijske, počele su se obnavljati u razvijenim rad­ ničkim sredinama i pojedinim školama. Istina, SKOJ će se 1933. godine ozbiljnije potvrditi u celoj zemlji kao masovnija organizacija, odnosno »kao rezerva i prvi pomoćnik Komunističke partije«. Tada je ruko­ vodstvo Partije postavilo pred svoje organizacije, kao jedan od najvažnijih zadataka, stvaranje skojevskih grupa, naglasivši da »u svim omladinskim komitetima treba da se nalaze partijski predstavnici, a u partijskim predstavnici odgovarajućih komiteta Skoja.«2 Te godine je primljena u SKOJ borbena i u svojoj maturskoj generaciji pupulama Milica Pavlović. Za njen prijem nije bilo ni najmanje rezerve, jer je njena aktivnost, koliko je mogla doći do izražaja, zapažena u đačkim družinama, u kojima je mesna partijska organizacija imala znatan uticaj. Kako se vidi iz jed­ nog dokumenta, taj je uticaj poticao i od pojedinih profesora. Jedan od njih je bio Milutin Smiljanić, koji je uživao tako dobar glas da je od njega zazirao sreski načelnik. U jednom izveštaju nadležnoj Banskoj upravi u Sarajevu, načelnik kaže da je pokušavao da »preko nacionalno i politički ispravnih ličnosti isključi na zgodan i neupadljiv način komuniste iz uprave Ujedinjene knjižnice i čitaonice«. Ona je u sastavu Narodnog univerziteta bila uporište komunista, kao i sam univerzitet, čiji je delegat bio profesor Smiljanić. Uprkos »neupadljivom« nastojanju sreskog načelnika, kao delegat, profesor Smiljanić je ponovo izabran za predsednika Ujedinjene knjižnice i či­ taonice. Van svake sumnje, Milica Pavlović je ponikla u dobroj revolucionarnoj sredini. Njeno borbeno vaspitanje bilo je solidna podloga da se, po dolasku na Beogradski univerzitet, brzo razvije i postane veo-1 1 Zapisnik sa sednice Privremenog njkovodsia KPJ od 16. maru JS J3 2 Milica Pavlović Hara 17 �ma zapažena ličnost u naprednom studentskom po­ kretu. Studentkinja na Beogradskom univerzitetu S gledišta revolucinarne delatnosti, dolazak Milice Pavlović na Beogradski univerzitet pao je u vreme kad su baš takvi srednjoškolci bili preko potrebni. Za njih je to bilo teško, a ponekad i zlo vreme, u kome su mogli istrajati i ostati uspravni samo hrabri i postojani u svojim idealima. Kao tradicionalno demokratska institucija, Univerzi­ tet se našao, morao se naći (!), na udaru šestojanuarske diktature. Ali, progresivne snage i duh otpora na njemu nisu uništeni, iako je napredni studentski pokret bio malobrojan i heterogen u političkom pogle­ du. Iz jednog izveštaja koji je 26. novembra 1932. poslao Centralnom komitetu KPJ Stevan Lilić, član Pokrajinskog rukovodstva KPJ, vidi se da se jedino na Univerzitetu održalo revolucinamo jezgro koje je bilo kadro da organizuje otpor nasilju diktature. »Javni i aktivni protest protiv režima šestojanuarske diktature«, kaže se u tom izveštaju, »došao je upravo odande odakle ga je, prema našim prilikama, najpre trebalo i očekivati, tj. od studenata«. Na izgled čudno ako se zna da su se u tom razdoblju rukovodstva KPJ sektaški postavljala prema radu intelektualne omladine, pa čak ga i ignorisala, što je bilo posledica direktiva sa Petog kongresa Komunističke internacionale mladih (KIM) iz 1929. godine. Srećnom okolnošću, studentski pokret se razvijao u vreme dik­ tature mimo tih direktiva, rukovodeći se faktičkim stanjem stvari. Otuda mu snaga da odoli brutalnom naletu diktature i da digne glas protesta, koji se čuo u celoj zemlji za vreme izbora, u novembru 1931. godine. I on se više nije stišao do sloma diktatorskog režima. Na dvogodišnjicu proglašenja diktature, 6. januara 1931, sastao se novoizabrani parlamenat Tog dana sastao se i zbor studenata u zgradi Univerziteta, na kome je odlučeno da učesnici pođu i demonstriraju ispred Narodne skupštine, u kojoj se verifikovao šestojanuarski režim. Studenti nisu uspeli da se probiju dalje od današnjeg Trga Republike jer ih je policija, zajedno sa žandarmerijom, na surov način razbila i raste- 18 �rala. Od proglašenja diktature, to su bile prve ulične demonstracije u zemlji, u kojima je povređeno 11 studenata. Režim se nije na tome zadržao. Da bi se sprečili novi nemiri Ministarstvo prosvete je donelo Opštu uredbu o univerzitetima, kojom se htelo ograničiti svako političko delovanje na njima. Sem ostalog, lom je uredbom predviđeno javno glasanje prilikom iz­ bora uprava za studentska udruženja, a Zdravstveni fond Univerziteta i studentski dom »Kralj Aleksandar Karađorđević« stavljeni su pod neposrednu kontrolu Ministarstva prosvete. U stvari, Opštom uredbom Ministarstvo je odbacilo sve zahteve koje su studenti postavili tokom novembra i decembra prethodne go­ dine, i to ne samo zahteve u vezi sa promenom po­ litičkog stanja u zemlji nego i u vezi sa odbranom auto­ nomije Univerziteta. U isto vreme, Ministarstvo je, u zajednici s policijom, aktiviralo režimska studentska udruženja, naročito tzv. Jugoslovenski akademski klub (JAK), iz kojeg će se kasnije izroditi Organi­ zacija nacionalnih studenata (ORNAS), u doslovnom smislu teroristička studentska organizacija. Kratko rečeno, nakon trogodišnjeg surovog obra­ čuna s demokratskim snagama u zemlji i fizičkog uništenja znatnog broja rukovodilaca KPJ I SKOJ-a, šestojanuarski režim je potcenio demokratske tradicije i studentski pokret na Beogradskom univerzitetu. Ga­ ženjem univerzitetske autonomije, drugim rečima, os­ novnih prava nastavnog kadra i ogromne većine stu­ denata, režim je izazvao protiv sebe i znatan deo profesora koji su pre donošenja nove uredbe »stajali van politike«. Tako se, uz profesore koji su poka­ zivali razumevanje za studente i njihove zahteve, stvorila većina u Univerzitetskom senatu, koji je od 7. decembra 1931. svakodnevno zasedao, pokušavajući da nađe zadovoljavajuća i pomirljiva rešenja između studenata, odnosno Univerziteta, i uzurpatorske vlasti. Povodom postavljanja policijske uprave u Studentskom domu, u Memorandumu koji je Univerzitetski senat dostavio Ministarstvu prosvete, kao svoj predlog i mišljenje da se stvore povoljniji uslovi za nastavlja­ nje učestalo neredovne nastave, rečeno je (očevidno bez pardona!) da je Ministarstvo »bez ikakvog prav­ nog osnova ušlo potpuno nezakonito u pravnu nad­ ležnost Univerziteta, zaboravljajući, svakako, da je ovde 19 �posredi jedan privatno-pravni odnos, a nikako odnos više prema nižoj administrativnoj vlasti«. U smišljenoj i dobro organizovanoj borbi, napredni studentski pokret je od početka 1932. godine, s malim odstupanjem, uvek imao podršku velikog dela nastavnog kadra. Tim pre i tim više su imali i podršku javnog mnenja čak i u pojedinim evropskim zemljama. Znajući da Memorandum Univerzitetskog senata sadrži bitne zahteve koje su sami postavili, znajući, takođe, da neće to urazumiti šestojanuarske vlastodršce, studenti su nastavili da štampaju i rasturaju letke i proglase i da živom rečju popularišu svoje zahteve, naročito protiv iseljavanja njihovih »nepodobnih«, dru­ gova iz Studentskog doma; istovremeno, oni su kompromitovali postupke režima i njegova nastojanja da zloglasnim Sudom za zaštitu države, progonstvom pojedinih studenata u rodna mesta i drugim prinud­ nim merama, razbije i uništi studentski pokret. Do 1. aprila 1932. izvršeno je razgraničavanje sa studen­ tima koji su bili »fanatički privrženi« JAJK-u. 0 miru i predavanjima nije moglo biti reči. Univerzitetski senat je obustavio nastavu od 1. do 10. aprila, za­ tim do 20. aprila, da bi potom i rektor, u grani­ cama svoje nadležnosti, produžio obustavu za tri dana. Pošto se za to vreme nespokojstvo i vrenje na fakultetima nisu stišali, rektor je izvestio Mini­ stra presvete da se stanje ne popravlja i pored toga što su on i Senat »iscrpli sva sredstva na koja imaju pravo«. Ministar je u tome našao »dobar« razlog da nastavu prekine do 15. juna, tj. do kraja letnjeg semestra. Pomenuti Memorandum i homogenije istupanje studenata u 1932. godini predstavljali su, uveliko, po­ laznu osnovu za konsolidovanje i šire delovanje stu­ dentskog pokreta, u prvom redu studenata-komunista. Upravo su se time karakterisale dve naredne školske godine. Postavljajući svoje zahteve otvoreno, ističući, pre svega, goruće probleme koji si pritiskivali ve­ ćinu studenata (smeštaj, ishrana, semestralna školarina, dvostruko povećanje taksa za ispite, laboratorijske takse na Tehničkom i Medicinskom fakultetu, kao i mnogo šta drugo što se najbolje moglo rešavati preko stu­ dentskih udruženja) komunisti su kao najaktivniji deo studentskog pokreta stekli masovnu bazu. Umesto 600-800 studenata, koliko ih je ranije dolazilo na 20 �zborove, sada se okupljalo oko 2000. Razume se, i sam opšti razvoj događaja tome je išao u prilog. U pregovorima sa rektorom i Univerzitetskim se­ natom studentski predstavnici su lakše nalazili zajed­ nički jezik. Oni su već imali provereno iskustvo da preko stručnih udruženja mogu neposrednije postavljati opšte i posebne zahteve i tražiti rešenja. Ali studenti-nacionalisti još su imali upravu pojedinih udru­ ženja u svojim rukama, i među njima čak i najmasovnijeg Studentskog pravničkog društva, koje su, kao i Studentski dom i Udruženje studentkinja, grče­ vito čuvali za sebe, služeći se svakakvim mahinacijama. Takva situacija zahtevala je dugotrajnu i ži­ lavu borbu, koja se nije mogla okončati bez pro­ livene krvi. Upravo u tu i takvu borbu ušla je Milica Pavlović, školske 1933/34. godine, pošto se upisala na Filozofski fakultet. S obzirom na to da je došla kao skojevka, nije joj se bilo teško uključiti u stu­ dentski pokret. Ali, da bi kao skojevka mogla pri­ miti obaveze koje joj je taj pokret nametnuo, tre­ balo je imati hrabrosti. Mnogo hrabrosti! Pre njenog dolaska skojevska organizacija na Univerzitetu bila je malobrojna i nejaka. Na fakultetima su postojale i delovale manje grupe, uglavnom kao vaspitne i čita­ lačke. Mada su prilike i jačina studentskog pokreta zahtevale da se te grupe umnože i brojčano pove­ ćaju, što podrazumeva i mnogo veću aktivnost, to je ostvareno tek u fazi organizovanja partijskih i skojevskih foruma u Beogradu, krajem 1933. godine, kad je formiran i Univerzitetski komitet SKOJ-a. Za nepuno pola godine SKOJ je na Univerzitetu brojčano ojačao, tako da je organizacija imala 125 članova (18 skojevskih grupa, među njima je bila jedna ženska, i 8 simpatizerskih). Grupe su se sastajale po stano­ vima ili napolju. Nije bilo zadatka koji one ne bi prihvatile i izvršile. Raznosile su letke po fakultetima i određenim rejonima. Sem »Nolitovih« izdanja, či­ tale su ilegalne brošure i »Proleter«, organ Central­ nog komiteta KPJ; pojedinci su bili zaduženi da prilaze studentima zainteresovanim za studentski pokret i da ih privlače na konferencije, književne večeri, predavanja pa, napokon, i na demonstracije. Najteže je bilo savladati emotivnost i eksplozivnost pojedi­ naca na konspirativnim zadacima i u taktici prilikom 21 �osvajanja studentskih udruženja, kad je, kao po pra­ vilu, uvek vamičilo i pretilo tučam a. . . Učestvovati u mnogim od tih akcija značilo je izložiti se vandalizmu beogradske policije i njenih najamnika u Studentskom domu i na fakultetima; u izvesnim slučajevima nije bila isključena ni robija, jer je režim, s gaženjem autonomije, odlučio da se brani i Sudom za, zaštitu države. U vreme rektorovanja dr Vladimira Čorovića, kad se nisu birala sredstva da se od Univerziteta napravi vaspitni zavod, pod policijskim nadzorom, niko od naprednih studenata nije bio siguran da će osvanuti tamo gde je zanoćio jer su policijski agenti u racijama kupili i organizatore i učesnike na protestnim zborovima ili demonstra­ cijama. Eto zašto je trebalo imati hrabrosti pa biti član te viteške falange koja se uhvatila ukoštac s veoma surovim šestojanuarskim režimom i njegovom divljom i primitivnom policijom. Ali, sve to, kao ni mnoge druge drastične mere iz tog vremena, nije obeshrabri­ lo pripadnke studentskog pokreta (sem retkih izuze­ taka, razume se), u njihovoj borbi za autonomiju Univerziteta i, u krajnjoj liniji, za njihov opstanak i školovanje na fakultetima. U letnjem semestru 1934. godine, ta borba je krunisana do tada najvećim uspehom: 10. juna izabran je na zborovima studenata Akcioni odbor stručnih studentskih udruženja (AOSSU), koji je postao legalni rukovodeći organ naprednog studenstskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Nje­ govim je izborom savladano uveliko, ako ne i pot­ puno, usko grupno delovanje pojedinih udruženja ili grupa. Odbor je veoma brzo stvorio uslove i našao nove oblike rada za okupljanje pripadnika svih poli­ tičkih grupacija, izuzimajući studente-nacionaliste. Preuzimanjem većine stručnih udruženja, napredni studenti su pokazali neospornu zrelost i smisao za realnost, te tako demantovali pojedine profesore koji su ih smatrali i proglašavali »oruđem u rukama ne­ vidljivih spoljašnjih sila«, strahujući pri tom od »student­ skog sovjetizma«, kako se nešto kasnije izrazio profesor Vladimir Ćorović u svojstvu rektora Univerziteta. A dok­ tor Ivan Đaja, tadašnji rektor, predložio je da se obrazuju odbori od nastavnika i studenata koji će proučiti pitanja i zahteve koje su studenti postavili 10. juna, na svojim zborovima. Šest odbora (u svakom 22 �od njih bila su zastupljena po dva profesora) našli su zadovoljavajuća rešenja, bezmalo, za sva pitanja počev od autonomije Univerziteta i Fonda za poma­ ganje siromašnih studenata do načelne saglasnosti da se požuri sa izgradnjom doma studentkinja. Izuzetnim uspehom studenata smatran je prista­ nak univerzitetskih vlasti da se otvori Opšta studentska menza. Ona je osnovana dobrotvornim prilozima gra­ đana, a da bi njihov odziv bio veći studenti su za­ molili rektora Daju da on bude predsednik osni­ vačkog odbora. Menza je otvorena 7. novembra u prizemlju zgrade Srpske akademije nauka, u Knez-Mihailovoj ulici, i odigrala je ogromnu ulogu u prehrani siromašnih studenata i, ne manje, tim što je postala središte političkog života i rada naprednih studenata. Studentski pokret je u 1934. godini postigao izvanredne uspehe. Međutim nacionalističke grupe bile su jake, još su zadržale uprave nekih udruženja i Dom studenata. Od 7. novembra imale su i svoj organ »Studentske novine«. Prirodno, one su se našle pogođene i ugrožene političkom platformom i programskim zahtevima Akcionog odbora, koji su mogli izgledati suviše radikalni usled uplitanja spoljašnjih faktora i njihovog nepoznavanja stvarnog stanja stvari na Univerzitetu. Na primer, u organu SKOJ-a »Mladom boljševiku« ceo Univerzitetski senat je okarakterisan kao reakcionaran, a svi profesori kao »najvemije sluge v. f. diktature«. U studentskom pokretu kao član KPJ Osećajući nemoć svojih štićenika na Univerzitetu i među omladinom pred jedinstvenim studentskim po­ kretom, nestabilni režim, s vladom Bogoljuba Jevtića, procenio je da mora paralisati uticaj tog pokreta u kampanji pred petomajske izbore 1935. godine. Makar i primenom najgorih fašističkih sredstava otvaranjem koncetracionih logora. Budući da je i prethodna vlada imala tako nešto u planu, i da je na Univerzitetu bilo profesora koji su podržavali takav projekt, Jevtićeva vlada se nije mnogo dvoumila: 23 �polovinom januara 1935, otvorila je koncentracioni logor u Višegradu isključivo za studente Beogradskog univerziteta. To je bio prvi koncentracioni logor u Jugoslaviji i veliko iskušenje i proveravanje moralne i političke snage studentskog pokreta. Tu se i tada ponajbolje ogledala i politička zrelost Milice Pavlović, koja je već bila član KPJ. Povod za odvođenje studenata u koncentracioni logor bili su neredi i tuča koje su izazvali studenti-nacionalisti 17. januara 1935. Oni su imali u svojim rukama upravu Studentskog pravničkog društva, najmasovnijeg studentskog udruženja. Od ukupno 7307 studenata, koliko ih je te godine bilo na Univerzi­ tetu, 3426 su bili studenti prava. Studenti-nacionalisti i njihovi zaštitnici na Univerzitetu osetili su mnogo ranije da više ne mogu zadržati upravu tog udru­ ženja. Zato su izbori odlagani raznim izgovorima još od novembra 1934. Kad se više nisu mogli od­ lagati, kad je Univerzitetski senat odobrio da se iz­ bori izvrše 20. januara, nacionalisti su 17. januara primenili isti metod kojim su omeli izbore u aprilu 1934: istaknute kandidacione liste u auli univerzitetske zgrade su pocepali i izazvali tuču, koja se prenela na ulice i nastavila u Opštoj studentskoj menzi. Ne­ moćni da se sami obračunaju s mnogobrojnijim pro­ tivnicima, »omasovci« su pozvali u pomoć policiju. Ministar prosvete je iz kabineta ministra unutrašnjih dela, kojemu je referisao o nastalim neredima, atakovao u telefonskom razgovoru na rektora zato što je pristao da se izvrše izbori kad se znalo da je »većina studenata levičarska«. Pri tom je naredio da se izbori odlože, napominjući da će rektor, zbog svega što se dogodilo, povući konsekvence. Na sednici Univerzitetskog senata, 18. januara, rektor je podneo ostavku, a Senat je odlučio da se Univerzitet zatvori do 23. januara. U isto vreme, najviši državni organi su rešili da »učine kraj ko­ munističkoj akciji na Univerzitetu«. Opšta studentska menza je zapečaćena, a policijski agenti i njihovi doušnici sa Univerziteta su u toku noći i izjutra 18. januara pohapsili desetine studenata od kojih su petnaestoricu, u noći 19. januara, vezane u lance, odveli u koncentracioni logor, u Višegrad. Ni jednim događajem u studentskom pokretu nije javnost tako bila uzburkana kao otvaranjem kon- 24 �centracionog logora. Nije bilo u pitanju samo to što je u prvoj grupi odvedeno 15 studenata i što su stavljeni u najgore životne uslove, već što je Ko­ munistička partija, kao i ćela demokratska javnost, videla u tome povredu osnovnih ljudskih prava i otvoreno fašističko varvarstvo, kojim je vlada Bogoljuba Jevtića htela onemogućiti porast revolucionarnih snaga i ugušiti rastuće opoziciono raspoloženje ši­ rokih slojeva naroda U akcijama koje su preduzete došli su do izražaja potpuno jedinstvo studentskog pokreta i smišljeno delovanje Akcionog odbora u saradnji sa partijskim i skojevskim rukovodstvima u gradu i na Univerzitetu. U tome su od presudnog značaja bili brzo posredovanje univerzitetskih vlasti i dobra obaveštenost. Studenti su u logoru predati »na nadležnost« nekakvom krvoločnom sreskom na­ čelniku i surovim i sirovim žandarmima, koji su znali samo da kundače i primenjuju silu, ali ne i da otkriju i onemoguće veze interniraca sa građanstvom koje im je bilo naklonjeno. Odmah po dolasku u logor organizovano je partijsko rukovodstvo koje je naložilo Mladenu Patemosteru studentu prava, da napiše pismo kojim će obavestiti Pokrajinski komitet KPJ 0 tome u čijim su rukama, kako se s njima postupa 1 u kakvim uslovima žive. On je pismo poslao na adresu MilicePavlović, tadašnje njegove devojke, koja je, po tome kako je bilo naslovljeno, zaključila da ga treba predati sekretaru Pokrajinskog komiteta Trajku Stamenkoviću. Iz te, na prvi pogled nevažne, poje­ dinosti vidi se da je Milica Pavlović tada već bila član KPJ, s velikim poverenjem. (To je bilo vreme u kome su, konsipiracije radi, samo retki pojedinci poimenično znali više partijsko rukovodstvo.) S tim pismom odmah su upoznati CK KPJ u Beču, par­ tijska rukovodstva u Beogradu i na Univerzitetu, kao i univerzitetske vlasti, razume se. Sem toga, ono je štampano i deljeno kao letak, pod naslovom »Pismo drugovima od drugova iz prvog koncentra­ cionog logora Jugoslavije« i uz sledeće objašnjenje »U poslednje vreme došlo je do zaoštrenih sukoba između grupe plaćenih studenata iz Doma - fašista i jedinstvenog studentskog antifašističkog fronta (de­ mokratska ljevica, Zemljoradnička socijalna ljevica i studenti marksisti). 25 �Rezultat sukoba je interniranje petnaestorice dru­ gova u Višegrad. Režim pod kojim se oni tamo na­ laze vidi se iz sledećeg pisma.« Ono glasi: Višegrad, 25. januar 1935. god Dragi Milane, Kao što ti je možda poznato, 18. ov. mjes. ujutro nas petnaestorica studenata uhapšeni smo i strpani u Upravu grada. Drugog dana su nam saopštili da smo kažnjeni sa po tri dana zatvora i progonom u Vi­ šegrad. Zbog čega i na osnovu kojeg zakonskog pro­ pisa - nisu nam dali objašnjenja. 19-og noću povezali su nas lancem i »maricom« pod jakom stražom sproveli na stanicu. Tu su nas ubacili u višegradski voz. U nedelju, 20-og, jednu stanicu pre Višegrada skinuli su nam okove. I Višegradu na stanici dočekao nas je Sreski na­ čelnik sa 20 žandarma sa bodežima na puškama. Odatle smo sprovedeni u Sresko načelstvo. Nas pet­ naestorica bačeni smo u jednu malu ćeliju u podrumu. Ne mogu sebi predstaviti strašnije ni zatvore srednjevekovne inkvizicije. Tri dana tu ostati znači gotovu smrt. Sutradan, u ponedeljak, 21-og, sprovedeni smo u jednu napuštenu kasarnu skroz vlažnu i zatvoreni u jednu sobicu svi zajedno. Odmah smo objavili štrajk gladu. Pojedince od nas su zvali i posebno saslušavali. Priprećeno nam je da ćemo biti ubijeni ako ne primimo hranu. Sve te pretnje nisu im upalile. Noć u ponedeljak bila je strašna. Bez vatre, bez pokrivača u toj potpuno vlažnoj i memljivoj sobi cvokotali smo od hladnoće čitavu noć. Sutradan, u utorak, u samu zoru, sprovedeni smo pod jakom stražom na prinfudni rad i to tucanje gra­ nita iz Drine koga ni dinamitom ne bi mogao raz­ biti. Kako smo savršeno bili iznureni, to smo toga dana padali na ulici od iznemoglosti i time smo »pre­ kinuli« rad. Zbog »sabotaže« javnog rada petorica su kažnjeni od strane g. načelnika zatvorom 10— dana, 15 s tim da ga izdržavaju u onome podrumu u kome su nas prvoga dana smestili. U utorak uveče, petorica kolega, kao jako bolesni, sprovedeni su u bolnicu. Naravno, čuvani od žandar­ ma, kao najopasniji zlikovci. Rastavljeni, jedni za druge ne znamo. Znamo samo to da ni oni, kao ni mi, nećemo nikakvu hranu primiti. 26 �Zbog čega smo zatvoreni i na osnovu kog za­ konskog propisa se sve ovo nad nama sprovodi, nisu nam kazali. Već četiri dana kako štrajkujemo gladu. Ali kad se uzme u obzir da smo tri dana živeli na golom hlebu, u zatvoru i pod najgorim uslovima, predpostavljam da će bar jedan deo nas slabijih kroz nekoliko dana podleći. To osećam po sebi, jer već imam jaku nesvesticu. Moje je mišljenje da smo iz Beograda sklonjeni samo da bi ovde sistematski bili ubijeni, daleko od javnosti i rodbine, da niko ne zna. Molim te, Milane, čim primiš ovo pismo, zajedno sa ostalim drugovima saopštite univerzitetskoj vlasti. Neka preduzumu sve što mogu da nas spasu. Takode treba zainteresovati javno mnjenje, naše i strano. Ako sve to ne bi uspelo i nama se ovde izgubi svaki trag molim te javi mom ocu da krivce za moju smrt traži u Beogradu. JEDAN OD DRUGOVA IZ KONCENTRACIONOG LOGORA Studenti su odmah preduzeli što je bilo u nji­ hovoj moći. Njihovi su predstavnici obavestili rektora o stanju u kome se nalaze intemirci. Pri tom su tražili od rektora da, s univerzitetskim vlastima, ener­ gično interveniše kod ministra unutrašnjih dela da se raspusti logor i da dopusti da se delegacija uni­ verzitetskih profesora, s rektorom na čelu, upozna na licu mesta s neljudskim uslovima i maltretiranjem ko­ jima su izloženi njihovi drugovi u memljivim kasar­ nama koje je ogradila Austro-Ugarska Monarhija. Koliko su studenti bili ogorčeni i šta su sve bili spremni da preduzmu, brzo i neodložno, može se zaključiti iz toga što su zahtevali da ih univerzitetska delegacija izvesti o svemu najkasnije do 1. februara. Rektor u ostavci Ivan Đaja s prorektorom Vla­ dimirom Ćorovićem, posetio je ministra unutrašnjih dela, a potom i internirane studente. Ministar je bio »velikodušan« pa je priznao da vlada nije ukinula autonomiju Univerziteta iz obzira prema Univerzitetskom senatu, što ne znači da će odustati od namere da učini kraj studentskim neredima. Iz toga je bilo jasno da vlada ne namerava za zatvori logor u Višegradu, iako je njegovim otvaranjem izazvala ogorčenje širom 27 �zemlje. Po njegovom nahođenju, studenti moraju tu­ cati kamen i raditi dok su u logoru jer nije pred­ viđena nikakva budžetska partija iz koje bi se mogla obezbediti njihova ishrana. Studenti su s nestrpljenjem očekivali povratak rektora i prorektora iz Višegrada. Njih 700-800 sa svih fakulteta okupilo se 1. februara na Pravnom fakul­ tetu, gde su se zabarikadirali da ne bi ponovo došlo do tuče i nereda s »omasovcima«, koji su bili za­ dovoljni razvojem događaja. Što je dan više odmicao, to ih je više izdavalo strpljenje. Zatvoreni u zgradi Fakulteta, oni su zborovali, čitali pismo interniranih drugova i većali šta da rade. Najzad su se odlučili da proglase štrajk glađu u znak solidarnosti sa intemircima. U međuvremenu rektor je s prorektorom bio kod ministra prosvete, a potom su došli kod studenata. Van običaja, rektor je bio revoltiran zbog toga što je naišao na zaključana vrata i na odluke i ultimativne zahteve studenata o raspuštanju kon­ centracionog logora. Da bi razgovarao s predstavnicima okupljenih studenata, zatražio je prethodno da se otvori zgrada Fakulteta i uklone postavljene barikade, što su studenti shvatili kao učenu, pa su naelektrisanu atmosferu pretvorili u žestoke demonstracije. A rektor je hitno sazvao sednicu Univerzitetskog senata, koji je odlučio da se pozove policija da us­ postavi red na Pravnom fakultetu ako studenti ne napuste zgradu do 20,30 časova. O tome su studenti obavešteni pismeno. Tom je odlukom Senat, u stvari, pogazio član 1. Opšte uredbe o univerzitetima, odnosno univerzitetsku autonomiju. Policija nije čekala 20,30 časova, već je u rano popodne zajedno sa žandar­ merijom, opkolila zgradu Pravnog fakulteta, a potom i osvojila njeno prizemlje, iz kojeg je suzavcima pokušala da natera studente na predaju. Oni su se bra­ nili svim sredstvima. Po službenoj dužnosti, rektor ih je kasnije optužio za pričinjenu štetu - uništeno je 150 klupa, desetine stolova i stolica i čitavi pre­ gradni zidovi u pojedinim učionicama iz kojih su vađene opeke, kojima je sprečavan prodor policajaca na spratove. Oko 16,30 časova, kada se nagnuo kroz prozor da gada ciglom policijske agente u dvorištu, Mirko Srzentić, student prava, pao je između Puniše Perovića i Milinka Marojevića, pogođen revolverskim zrnom. 28 �U prvi mah, svi su bili zbunjeni: nigde kapi krvi da se vidi, a on bez daha. Tek kad su ga preneli u jednu učionicu i raskopčali mu sako, videli su da je pogođen pravo u srce. U sećanjima na 1. februar 1935. Peko Dapčević je zapisao i ovu pojedinost: »U odgovor na ubistvo Srzentića, strahovito ogorčeni, nastavili smo još jače da protestujemo, izvikujući nove parole sa prozora prema Studentskom trgu, ne plašeći se revolverskih pucnjeva. Milica Pavlović je pocijepala cmu kecelju, stavila je na štap i isturila na ulicu vičući iz sveg glasa: ’Ubice! Ubili ste nam druga! Ubili ste nam druga!’ ...« Ogorčenje studenata je dostiglo kulminaciju, ali i njihova iscrpenost usled gladi, suzavaca i nervne prenapregnutosti tokom celog dana. Pred noć su stu­ denti Mirko Tomić i Vukman Kruščić upućeni u Rektorat, na pregovore sa Univerzitetskim senatom. Senat je obećao da će im se omogućiti da mirno napuste zgradu, bez hapšenja. Međutim, policiji nije bilo do reči i obećanja univerzitetskih vlasti. Oko 22 časa zaplenili su 500 studentskih legitimacija (đačkih listova) i uhapsili na licu mesta 66 studenata. Od njih je 30 upućeno u Višegrad, a ostali su kaž­ njeni sa po nekoliko dana zatvora i progonstvom u rodna mesta, s tim da se ne mogu vratiti na studije bez odobrenja Uprave grada Beograda. Uni­ verzitet je zatvoren do 15. februara. Vlada ipak nije bila zadovoljna. Prisustvo na sahrani Mirka Srzentića velikog broja Beograđana, sa oko 2000 studenata, komemoracija zagrebačkih studenata, sa istaknutom crnom zastavom na zgra­ di Sveučilišta, protestni zborovi i slični skupovi širom zemlje opominjali su da studenti imaju jaku i ma­ sovnu podršku, te da se neće tako lako smiriti. O nezadovoljstvu vlade i njenom strahu od novih potresa svedoči činjenica da je ministar prosvete, sutradan posle ubistva Mirka Srzentića, pozvao rektora Univer­ ziteta i predočio mu da vlada namerava da ukine studentska stručna udruženja i dovede policiju na Univerzitet. S tako drastičnim merama nisu se složili ni najreakcionamiji profesori univerziteta. Zato je od­ lučeno da se obrazuje posebna komisija koja će raz­ motriti sva pitanja i saopštiti ministru prosvete mišljenje i stavove Univerzitetskog senata. 29 �Izazvanim krvoprolićem, zgaženom autonomijom, odvođenjem nove grupe studenata u koncentracioni logor, zatvaranjem Opšte studentske menze, nagoveštajem drugih drakonskih mera od strane državne vlasti, usvajanjem ostavke profesoru Ivanu Đaji i ime­ novanjem Vladimira Ćorovića za rektora, studentima je najavljen otvoren i dugotrajan rat. Njihov je pokret ušao u novu, najtežu fazu borbe protiv režima. Angažovanjem KPJ i SKOJ-a, izazvano je ogromno antirežimsko rasploženje u celoj zemlji. Na Univer­ zitetu se za poslednje dve godine afirmisala jaka komunistička organizacija, s istaknutim kadrom koji je bio u stanju da samostalno donosi adluke i u najslože­ nijim situacijama. Sa dobrom procenom situacije i poznavanjem odnosa među profesorima, taj kadar je uspeo da pridobije Univerzitetski senat da se suprotstavi suspenziiji nekih stručnih udruženja (vlada je tvrdila da su njihove uprave društvenim novcem pomagale štampanje letaka protiv režima), da se založi za ponovno otvaranje Opšte studentske menze i kao najvažnije, da onemogući Upravu grada s ucenjivačkom namerom prema kojoj bi se pustili svi studenti iz koncentra­ cionog logora, osim sedmorice koji se smatraju or­ ganizatorima komunističke aktivnosti na Univerzitetu. Osećajući da bi to izdvajanje bilo dolivanje ulja na vatru, lično rektor Ćorović je protestvovao kod predsednika vlade i uticao da se ta odluka povuče. Elastični stavovi studentskih predstavnika u borbi za raspuštanje koncentracionog logora, koja je vođena dugo i s promenljivim izgledima na uspeh, poslu­ žili su kao pozitivno iskustvo u novim akcijama i radu studentskog pokreta. Posle raspuštanja logora, polovinom marta, goruće pitanje studenata bilo je Opšta studentska menza, u kojoj se hranilo 250 studenata. Odlukom ministra prosvete, ona je vraćena studentima, pod uslovom da je vode profesori koje odredi Ministarstvo, s tim što će oni pozvati »studente-nacionaliste u koje imaju poverenja da ih u radu u menzi pomažu«. Takvo se stanje u menzi nije moglo održati budući da je menza postala stecište svakodnevnih provokacija pa i fizičkih obračuna, kao što se desilo 26. marta, baš kad je u ime naprednih studenata, Đoko Kovačević (sekre­ tar Univerzitetskog komiteta KPJ, poginuo u španskom građanskom ratu, kao borac internacionalnih brigada) 30 �obaveštavao studente o pregovorima sa Univerzitetskim senatom o potpunom vraćanju menze studentima na upravljanje. Zbog loše ishrane, 4. aprila je došlo do sukoba između studenata i »ministarske« uprave, koja je optužila 20 studenata Disciplinskom sudu kao podstrekače protesta i izazivače nereda. Među optu­ ženim bila je Milica Pavlović - jedina studentkinja. Uprkos okrutnom stavu rektora Corovića, na čiji je predlog menza zatvorena nekoliko dana, studenti su bili uporni u svom nastojanju da isključe neprija­ teljski raspoloženu upravu iz te svoje oaze. Najzad su je dobili na upravljanje 15. oktobra 1935. godine. Za predsednika studentske uprave 1935. je izabran Hasan Brkić, a za sekretara Veljko Vlahović. Na početku nove 1935/36. školske godine, stu­ dentski pokret je bio toliko jak da je osvojio gotovo sva studentska udruženja. Od velikog je značaja bilo što je Univerzitetski senat odobrio osnivanje Udruženja studenata protiv tuberkuloze. To je odobrenje jedva dočekano nakon deset meseci od kako je predata molba sa 40 potpisnika, među kojima je bila Milica Pavlović, u ime studenata sa Filozofskog fakulteta. Ministarstvo prosvete i Univerzitetski senat su odu­ govlačili s tim odobrenjem zato što su studenti pra­ vilima Udruženja predvideli da se polovina uplate za Zdravstveni fond ne ustupa Ministarstvu socijalne politike, kao i to da se oboleli studenti šalju u kli­ matska lečilišta o trošku Udruženja kad god to zahteva njihovo zdravstveno stanje. Tuberkuloza je, inače, harala među studentima (na Univerzitetu je bilo 1300 obolelih) i nije se slučajno nazivala sirotinjskom i studentskom bolešću. Gotovo na svim godišnjim skupštinama udruženja studenti su postavljali pitanje vraćanja Studentskog doma univerzitetskim vlastima. I ne samo to. Zajedno s Domom, Ministarstvo prosvete je 20. januara 1932. preuzelo milion i po dinara studentske ušteđevine, čijem nestanku studenti nisu mogli ući u trag uprkos mnogim pismenim predstavkama i zahtevima na mno­ gobrojnim skupovima. Od početka, prilikom prijema u Dom, prvenstvo su imali studenti-nacionalisti. Pod upravnikom Radivojem Mirkovićem režim u Domu je imao policijski karakter. Zbog povlašćenog položaja pojedinaca, cinkarenja i kojekakvih nepravdi prema studentima-levičarima, jedan deo studenata je tražio 31 �da se preispita rad domske uprave i da se Dom, konačno, vrati u nadležnost univerzitetskim vlastima. U oktobru se na tom pitanju angažovao i Akcioni odbor, mobilišući stručna udruženja koja su uputila jednoobrazno pismo rektoru Univerziteta sa 3000 pot­ pisnika. Osim toga, Akcioni odbor je uputio ministru prosvete pismo s izričitim zahtevom »da Dom stu­ denata u Beogradu odmah i neizostavno pređe u ruke univerziteta«. Krajem meseca upravnik Mirković je smenjen, ali su ostali zahtevi studenata prećutani. S tim se studenti nisu zadovoljili. Zato je pitanje Studentskog doma iskrslo kao najaktuelnije posle opšteg studentskog zbora koji je, uz odobrenje univerzitetskih vlasti, održan 8. decembra. To je bio veoma dobro priprem­ ljen zbor, za koji je vladalo veliko interesovanje na svim fakultetima. Ža zbor je bilo prijavljeno 26 go­ vornika, od kojih je Akcioni odbor, uoči zbora, odabrao 20, među kojima je bila i Milica Pavlović. Osim solidarisanja sa studentima iz Zagreba i Ljubljane, koji su energično protestvovali protiv uredbe o ogra­ ničenom broju studenata prilikom upisa na Tehnički i Medicinski fakultet (numerus klauzus), Akcioni odbor je za zbor predvideo tri ključne teme: neodložno donošenje uredbe kojom će se omogućiti puna sloboda udruživanja i stavljanja svih stručnih udruženja pod nadzor isključivo univerzitetskih vlasti; zatim, eko­ nomska i socijalna pitanja (pitanja smeštaja, ishrane, smanjenja školarine za siromašne studente i dr.); i treće, nacrti uredbi za pojedine fakultete. Razume se, u sklopu tog dnevnog reda raspravljalo se i o Studentskom domu. Na zboru se manifestovalo jedinstvo studenata i on je uspešno završen. To je ohrabrilo onaj deo studenata koji su već tražili da se Dom stavi pod nadzor univerzitetskih vlasti - da taj zahtev ponove. Njihovi predstavnici (tzv. direktorij um) od Rektorata su tražili da se Univerzitet zatvori dok se, već jednom, to pitanje ne skine s dnevnog reda. Rektor je odbio taj zahtev. Međutim, Akcioni odbor se solidarisao sa stanarima Doma koji su stupili u štrajk i odlučio da 13. decembra počne generalni štrajk studenata. Pri tom se desilo nešto izuzetno i neobično: za­ kazala je saradnja između Akcionog odbora i studenata u Studentskom domu, koji su naseli obećanju da 32 �će, za koji dan, biti rešena sporna pitanja u vezi sa Domom, pa su obustavili štrajk, očekujući da dođe novopostavljeni upravnik, vanredni profesor Radivoje Kašanin. Umesto upravnika, dočekali su ljotićevce, udarnu terorističku grupu unutar ORNAS-a, sa ozlo­ glašenim »studentom« - policijskim agentom - Omi­ ljenom Milićem. Kako su ušli među studente, u auli Doma, stvorili su izazivačku atmosveru povicima »Živeo kralj«, »Zar na dan kraljeve slave komunisti da štrajkuju i prave demonstracije?« i si. Došli su, zapravo, da izazovu nered i tuču, u koju se ubrzo umešala policija na poziv privremenog upravnika koji je zamenio Mirkovića. Policija je »zavela« red tako što je odvela u Upravu grada studente na koje je prstom pokazao Omiljen Milić. Drugi deo studenata, uglav­ nom komunista, izbačen je iz Doma, bez odeće, u hladnu decembarsku noć. Akcioni odbor je na to što se desilo u Domu sutradan reagovao rezolucijom, bolje reći, zahtevima koji su tangirali lično profesora Ćorovića, ne samo kao rektora koji je uzurpirao prava studenata zagarantovana autonomijom, nego i kao počasnog predsednika ORNAS-a, čije se raspuštanje neodložno tra­ žilo. Međutim, rektor je bio nezadovoljan i onim o čemu se raspravljalo i što se odlučilo na opštem studentskom zboru, tako da je bio spreman na kraj­ nji otpor svim studentskim zahtevima. U tome je imao podršku Ministarstva prosvete, pa i Univerzi­ tetskog senata delimično. Pristao je samo da interveniše da se puste pohapšeni studenti, koje je policija krvnički isprebijala u Upravi grada. S kakvim je potcenjivanjem gledao na studentski pokret vidi se po tome što je branio Omiljena Milića i njegovu te­ rorističku družinu, koji su, tobože, bili povređeni i ozlojeđeni proglašenjem štrajka u Domu koji nosi kraljevo ime, i to uoči njegove slave. Jednostavno, on se nije hteo zamisliti nad ozbiljnošću situacije u kojoj se našao Univerzitet, pa je na sednici Uni­ verzitetskog senata, 20. decembra, sugerisao da se preduzmu mere koje je režim hteo zavesti ranije da su ih hteli prihvatiti prethodni rektori (Aleksandar Belić i Ivan Đaja) sa većinom univerzitetskih profesora. Naređeno je da se Senat obračuna sa studentskim pokretom tako što će Disciplinski sud kazniti oko 50 članova Akcionog odbora udaljavanjem na go­ 3 Milica Pavlović Dara 33 �dinu ili pola godine sa Univerziteta. Time su se želela paralisati studentska stručna udruženja. Uzgred, kažnjeno je veoma blago (zabranom upisa letnjeg semestra!) i 18 studenata izgrednika u Studentskom domu. Dalje, Senat je naredio da se iseli Studentski dom, naravno, s ciljem da se prilikom novog use­ ljavanja ne prime studenti-levičari. Najcrnja odluka sa te sednice bila je - da se uvede univerzitetska po­ licija, što je prihvatilo i Univerzitetsko veće, tako da je sutradan raspisan konkurs za prijem 40 stražara. Ministar finansija je odobrio vanredni kredit od tri miliona dinara za isplaćivanje prinadležnosti stražarima (850 dinara mesečno) i nabavku njihove uniforme. Rektor se još postarao preko Uprave grada da se kažnjenim članovima Akcionog odbora oduzmu stu­ dentske legitimacije kako bi se sprečio njihov ulazak u fakultetske zgrade. Sve te mere, ma koliko da su bile rigorozne, nisu mogle razbiti studentski pokret Akcioni odbor je funkcionisao kao da je bio u punom sastavu. Da ne bi bio sprečen u akcijama koje je trebalo preduzeti, na sednici održanoj 4. januara 1936. odlučeno je da se prekine štrajk koji je bio proglašen u znak solidarnosti sa studentima iz Studentskog doma. Takođe je odlučeno da se sa svih fakulteta protestuje protiv novih odluka i mera koje su preduzele i nameravaju da preduzmu univerzitetske vlasti. Akcioni odbor je računao na podršku javnosti. Zato je obrazovan odbor za skupljanje potpisa i angažovanje javnih radnika da protestuju protiv zavo­ đenja »univerzitetske straže«. Osim toga, Odbor je objavio jednoobrazan cirkulami tekst, pod naslovom »Studenti Beogradskog univerziteta svome narodu«, u kome se kaže, između ostalog: »Duboko pogođeni poslednjim nekulturnim bestidnim nasrtajem na os­ novna naša prava i slobode, kojim se ponižavamo do robova i kojim se sprečava stvaranje slobodne narodne inteligencije, mi, studenti Beogradskog univer­ ziteta, zbijeni u jedinstvene redove, produžavamo odlučnu borbu za svoje životne interese, a naročito borbu protiv poslednjih mera reakcije i fašiziranja Univerziteta«. Na bazi tog proglasa, koji sadrži tri bitna ul­ timativna zahteva (poništenje kazne članovima Akcionog 34 �odbora, suspenziju odluke o uvođenju policije na Univerzitet, realnu procenu i zadovoljenje osnovnih zahteva iz rezolucije opšteg studentskog zbora od 8. decembra), studenti su do kraja marta pregovarali sa univerzitetskim vlastima, odnosno sa rektorom, koji se nagađao i pogađao, cenjkao i ucenjivao, kako ne dolikuje čoveku i naučniku visokog ranga, računajući da vreme (i policija!) rade za njega i donete odluke. Međutim, što se više odlagalo udovoljenje studentskih zahteva, atmosfera je postajala obostrano eksplozivnija, tako da je proglašenje gene­ ralnog štrajka bilo neizbežno. Akcioni odbor je 2. i 3. aprila organizovao konferencije na svim fakultetima, na kojima su studenti za 4. april proglasili štrajk u znak protesta zato što se rektor oglušuje o sve njihove zahteve i u znak solidarnosti sa studentima u Zagrebu i Ljubljani, gde se nastavljala borba protiv visoke školarine, taksa i uredbi kojima je dovedeno u pitanje školovanje studenata iz siromašnih slojeva stanovništva. Rektor se nije dvoumio šta će da preduzme protiv štrajka: istog dana je pozvao predstav­ nike studenata-nacionalista da ih ovlasti da postupe kao u Studentskom domu 13. decembra prethodne godine. Ma koliko da je bio razuman čovek, nije umeo da proceni i oceni da na jednoj strani ima malobrojnu organizaciju predisponiranih zlikovaca, a na drugoj ogromnu masu intelektualne omladine koja je znala i pokazala šta hoće i koliko može. Pred Patološkim institutom u krugu Državne bolnice, ljotićevac pripadnik terorističke organizacije, student Slobodan Nedeljković_ je ubodom kame s leđa usmrtio studenta prava Žarka Marinovića, dok su njegovi saučesnici u zločinu na istom mestu povredili studenta medjcine Kostu Hadži Popovića i studenta prava Jovana Šćepanovića. Rektor je na sednici Univerzitetskog senata konstatovao »da je slučaj težak, a posledice još teze«. Međutim, saopštio je i to da je do tuče došlo zbog letka koji su izdali studenti-nacionalisti da bi, kao bajagi, sprečili generalni štrajk. Takvom motivacijom i obrazloženjem zločina pred Patološkim institutom rektor je načinio ono što nije zabeleženo u istoriji visokog školstva: pokušao je da opravda upotrebu kame i drugog oružja njegovih »jurišnika« koji su nastupali divljački, drsko, jer se, kao manjina, nisu 35 �mogli drukčije suprotstaviti procesu demokratizacije i slobodnog razvitka kome je stremila ćela mlada ge­ neracija. Aprilski štrajk je trajao 25 dana i označio je prekretnicu u studentskom pokretu: od novembarskih dana 1931, iz opozicionog raspoloženja relativno ma­ lih grupa i uticajnih pojedinaca, on je narastao u snažan i jedinstven pokret ogromne većine aktivnih studenata. On je odoleo svim iskušenjima i izvojevao pobedu ne samo nad univerzitetskom reakcijom nego i nad monarhističkim režimom koji je, iz godine u godinu, sve više gravitirao prema fašizmu. Od završetka aprilskog štrajka započeo je na Univerzitetu period obostranog razumevanja i plodne saradnje ne samo s pojedinim profesorima nego sa unierzitetskom vlašću, na čije je čelo došao dr Dragoslav Jovanović, koga su studenti i demokratska javnost nazvali studentskom majkom. Eto takvom je pokretu pripadala i u njemu sazrevala i stasala Milica Pavlović za vreme studija, dok nije diplomirala na Filozofskom fakultetu 1939/40. godine. Njena je aktivnost bila neprekidna i raznovrsna. Kao skojevka, a potom kao član KPJ, s pravom je uživala poverenje partijskih rukovodstava. Na studentskim skupovima istupala je u ime studenata levičara, odnosno narodnih studenata (pod tim imenom su živeli i radili od 1936. godine članovi KPJ i SKOJ-a). Na protestnim zborovima i u demonstracijama zapažena je po njenoj izvanrednoj hrabrosti. Inače, kao redovni student imala je različita za­ duženja i obaveze u studentskim udruženjima, prvenstve­ no u Udruženju studentkinja i njihovom domu, u kome je stanovala od dolaska na studije. Udruženje studentkinja najduže je ostalo pod upravom studentkinja »vaspitanih u nacionalnom du­ hu«. Umesto da se zauzima kod vlasti da se rešavaju pitanja opstanka i studija siromašnijih stu­ dentkinja, kojih je, iz godine u godinu, bilo sve više na fakultetima, ta je uprava, svojom pasivnošću, odlagala i kočila rešenja tih pitanja, razume se, s podrškom vlasti i univerzitetske reakcije. Od početka 1935. godine, kad je na inicijativu studenata osnovana Omladinska sekcija u narodnofrontofskom Ženskom pokretu, državna vlast je izrično zahtevala od Uni­ verzitetskog senata da onemogući izbore za upravu 36 �Udruženja studentkinja, jer je među 1700 studentkinja, koliko ih je te godine bilo na Beogradskom univer­ zitetu, odveć malo bilo onih koje bi podržale do­ tadašnju ili njoj sličnu upravu. U međuvremenu su studentkinje - članovi KPJ i SKOJ-a - razvile živu agitaciju da se što više njihovih drugarica učlani u Udruženje, tako da je u njemu, početkom 1936. godine, preovladala osetna većina koja je zahtevala da se sazove vanredna izborna skupština. Dotadašnja uprava je na to morala pristati i 17. maja je izabrana upra­ va pod predsedništvom omiljene i poznate studentkinje sa Tehničkog fakulteta Leposave Mihailović (za vreme okupacije streljana je na Banjici). Najvažniji zadatak nove uprave bio je da traži dovršenje Studentskog doma) svega 40 studentkinja imalo je smeštaj u dotadašnjem domu). U tome je stvarno i uspela. U novi dom se uselilo 100 stu­ dentkinja, pretežno siromašnog stanja. Dužnost uprav­ nika je primila Mila Dimić, veoma kulturna žena, antifašistkinja, sa ugledom ne samo među studentkinjama nego i u građanstvu (streljana je na Banjici za vreme okupacije). Pod njenom upravom Dom je postojao i delovao kao svojina Udruženja studentkinja, mada je taj status dobio mnogo kasnije, uz veliko zalaganje Akcionog odbora. Udruženje studentkinja, pa samim tim i studentkinje smeštene u Domu, u početku se najviše bavilo rešavanjem ekonomskih pitanja i sređivanjem materijal­ nog stanja u samom domu (10 studentkinja dobijalo je hranu u Domu kao nadoknadu za posluživanje). Kasnije je, u okviru Udruženja, osnovana kulturna sekcija od 20 članova, koja je preuzela organizovanje kulturnog i vaspitnog rada među studentkinjama, koji se manifestovao u raznovrsnim oblicima (debatni sastanci, usmene i zidne novine, književne večeri, predavanja istaknutih javnih radnika i si.). Nakon dve godine, kada se broj studentkinja znatno povećao, ukazala se potreba da se, u sklopu stručnih udruženja, formiraju ženske sekcije na fa­ kultetima sa većim brojem studentkinja. A kad se rad Udruženja razgranao - u domu, na fakultetima pa i u javnom životu uopšte - kad je trebalo obezbediti veći uvid i uticaj u celoj toj aktivnosti, os­ novan je aktiv studentkinja-komunista, u kom je bila Milica Pavlović, pored Šonje Marinković, Danice 37 �Marinović, Ljubinke Milosavljević, Nede Božinović i dr. Taj aktiv je bio, po rečima Milice Damjanović, dobrog poznavaoca studentskog pokreta između dva rata, ona pokretačka snaga i autoritet koji je Udru­ ženju davao ton i osiguravao istaknuto mesto u sklopu celokupnog pokreta beogradskih studenata. Na izuzetnu energiju i pupulamost Milice Pavlović ukazuje arhivska građa i drugih studentskih udruženja, pre svega Akcionog odbora. Naime, prilikom konstituisanja Odbora za školsku 1936/37. godinu, Milica je izabrana u njegovo najuže rukovodstvo, koje su, pored predsednika, sačinjavali tri sekretara, blagajnik i predsednik Opšte studentske menze. Kakve je napore i angažovanost zahtevao taj izbor može se pretposta­ viti na osnovu toga što je 15. aprila 1937. sazvana vanredna skupština, na kojoj su neki članovi kritikovani zbog neredovnog dolaska na sednice. U samom užem rukovodstvu, osim predsednika Voja Deretića, drugog sekretara Milice „Pavlović i predsednika Opšte studentske menze Miloša Minića, ostali članovi su smenjeni. Tada je odlučeno da se sednice Odbora održavaju svake subote. Logično, Milica Pavlović se profesionalno morala zalagati u stručnom Udruženju za srpskohrvatski jezik i književnost, u kome je, na godišnjoj skupšti­ ni, 10. novembra 1935, izabrana za člana uprave, koju su sačinjavali isključivo komunisti (Avdo Humo, Zlata Šegvić, Boško Babović, Jelena Popović i dr.). Nije bez značaja njena pomoć i učešće u radu Udruženja studenata protiv tuberkuloze. Studentskom letovališnom savezu i, verovatno, u zavičajnom Udru­ ženju studenata, čija arhiva nije sačuvana tako da se ne može videti kad se i koliko bavila u Čačku dok je bila na studijama. Prvo nameštenje u državnoj službi Uoči rata, kada se prilično namnožio intelektualni proletarijat, teško se nalazio odgovarajući posao bez preporuke uticajnih ljudi u društvu. Diplomirani stu­ denti filozofije, ako su bili kompromitovani kao levičari nalazili su posao, većinom kao honorarni nas­ tavnici, u provincijskim nižerazrednim gimnazijama ili 38 �srednjim stručnim školama. Razume se, uz odobrenje načelnika za prosvetu u nadležnoj Banskoj upravi ili direktora škole. U stvari, tako postavljen nastavnik bio je na probi: ako se zapazi da nastavlja svoju »subverzivnu delatnost« - automatski je gubio službu! Eto s takvim se poslom sastavila Milica Pavlović u Srednjoj tekstilnoj školi u Leskovcu. Ona sigurno nije bila zadovoljna tim prvim nameštenjem pa nije slučajno da se zadržala samo jedno polugodište u Leskovcu. Svakako, posredi su bili jaki razlozi. Iako su se dvojica direktora škole, Franjo Divšek i Franjo Turina, od 1932. do 1941. godine, izborili da se poprave i prošire školske prostorije i da se nabave bar najpotrebnija sredstva za održavanje nasta­ ve, škola je bila siromašna, naročito za opšteobrazovni i kulturni prosperitet učenika. Objektivno uzev, ona je vegetirala između siromašne opštine i bogatih vlasnika tekstilne industrije. Opština nije bila voljna da po­ maže školu jer se u njoj školovalo svega 10% uče­ nika iz Lesićovca i njegove okoline. Najviše ih je bilo iz Slovenije - 40%. U Leskovcu, kao i na drugim područjima sa srpskim življem, postojala je izvesna odbojnost prema stručnim školama, u prvom redu zbog toga što one nisu obezbeđivale državnu službu i, što je takođe bilo od značaja, što svršeni učenici iz njih nisu mogli nastaviti školovanje; osim toga, nigde u zemlji tekstilci nisu imali manju zaradu nego u »srpskom Mančestru«, kako se Lesicovac na­ zivao pre rata zbog njegovih osam tekstilnih fabrika. S druge strane, kad je za školu trebalo nešto žrtvovati, industrijalci su bili tvrđi, škrtiji i od siro­ mašne opštine. To su bili lakomi skorojevići, a ne industrijalci s dugogodišnjom tradicijom, i za njih je, kao takve, bila nepojmljiva i neshvatljiva svaka hu­ manitarna akcija Ilustrativan primer o tome sačuvan je sajednog konkursa i školi. Škola je imala »Zadrugu đaka« koja je poma­ gala siromašne učenike stičući sredstva prodajom ogled­ nih proizvoda iz školskih radionica. Za raspisani konkurs za najbolje đačke radove iz dezinature, koji su nagra­ đivani iz školskog fonda, direktor Divšek je 1933. godine odredio stručni žiri od nastavnika, s tim da predsednik bude jedan leskovački industrijalac. Kad je trebalo doneti odluku, taj predsednik je poslao na sastanak svog činovnika, da ne bi, za račun te 39 �počasti koja mu je ukazana, morao da pokloni nešto za školu ili za najboljeg učenika! Tako je propao pokušaj preduzetnog Čeha Franje Divšeka da vlasnike fabrika približi školi koja im je spremala stručni kadar. Drugi, možda važniji, razlog zbog koga se Milica nelagodno osećala u leskovačkoj Tekstilnoj školi bio je taj što se njen predmet smatrao drugorazrednim. Naime, u školi su bili na ceni stručni predmeti (poznavanje robe, tehnologija predenja i tkanja, tekstil­ na hernija, stručno crtanje i dr.). Njen srpski jezik, iz grupe opštih predmeta, imao je, prema nastavnim planovima, svega dva časa sedmično i bio je, po važnosti, sve do školske 1937/38, čak iza nemačkog jezika. Stoga je Milica, da bi imala odgovarajući broj časova u sedmici, predavala, sem svog predmeta, istoriju i geografiju. Inače, na završnim ispitima nije se polagala čak ni matematika, a za srpskohrvatski je napravljen »ustupak« da se polaže samo pismeni, jer se stalo na gledište »da je za tekstilne tehničare važno da oni samo pismeno budu obrazovani«. Da su tzv. opšti predmeti bili u drugom planu može se zaključiti i po pismenim zadacima iz srpskohrvatskog jezika. To su bile teme iz stručnih pred­ meta kojima se želela popularisati tekstilna industrija (»Delovanje zaštitnih carina na razvoj naše tekstilne industrije« ili »Tekstilna industrija Jugoslavije i njena budućnost« i si.). Tek je dr Emil Štampar, kojeg je nasledila Milica Pavlović, uspeo da poveća nastavu matemjeg jezika na tri časa sedmično i da stane na put uskom prakticizmu u korist opšte naobrazbe. I po temi koju je dao na završnom ispitu (»Značaj Radoja Domanovića«) očevidno je da je bio autori­ tativan i kulturan čovek, kakav je nedostajao Tekstil­ noj školi. Njegovim putem pošla je Milica Pavlović, što se vidi po temi koju je dala za pismeni zadatak: »Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom« (Njegoš). Njen je odnos prema učenicima bio ko­ rektan i, može se reći, prijateljski. Svoj poziv je volela i samim tim bila je potrebna afirmacija mar­ ljivog i savesnog suplenta. S druge strane, kao član KPJ, nije se mogla zatvoriti u krugu škole. Pošto ju je policija »preporučila« kao opasnu komunistkinju, predanim radom u školi se donekle prikrivala i šti­ 40 - �tila, što ne znači da je bila sasvim pasivna kao društveni radnik i komunista. Doduše, angažovala se, po svemu sudeći, u kulturnom životu grada i, manje-više, na legalnim poslovima U svakom slučaju dovoljno da ju je zapazila policija i da bi to bilo zapisano u jednom poverljivom dopisu leskovačke gimnazije Prosvetnom odeljenju Moravske banovine. »Radošević Stojanka, suplent srpskog jezika, sumnjiva je,« piše u tom dokumentu, »jer je bila nerazdvojna drugarica sa bivšom nastavnicom srpskog jezika Milicom Pavlović, koja je radila u Srednjoj tekstilnoj školi, a sada je sa službom u Valjevu. Radi toga druženja Stojanka nije mogla dobiti časove kada je pravljen raspored predmeta 4. avgusta 1941. godine«. Mada je u Leskovcu provela nepunu godinu dana, Milica je ostavila lep trag u školi, a ostala je u nezaboravnoj uspomeni i u gradu. O tome svedoči činjenica da literarna družina u posleratnoj Tekstilnoj školi nosi njeno ime, a mnogi meštani se sećaju da su je lepo ispratili njeni učenici i građani kad je, u septembru 1940. godine, otišla u Srednju tehničku školu u Valjevu. U gradu ustanika Kako i čime objasniti odlazak Milice Pavlović iz leskovačke Srednje tekstilne u valjevsku Srednju tehničku školu, kad između njih nije bilo velike raz­ like? Čak je valjevska škola bila siromašnija utoliko što je osnovana tek 1938. godine. Bila je bez odgo­ varajućih prostorija i radionica, tako da se ni stručni (glavni) predmeti nisu mogli savlađivati na zadovolja­ vajući načia Razumljivo, opšteobrazovni predmeti su bili - sporedni. Sem toga, Milica se i u Valjevu srela s potcenjivanjem takve škole od strane meštana. Ali, kako god se uzme, izgleda da je Valjevo, kao grad ustanika, s radničkim pokretom koji je već imao šezdesetogodišnju prošlost (4. marta 1882. osnova­ no je radničko udruženje »Sloga valjevskih radnika«), bilo privlačnije za čoveka-revolucionara kao što je bila Milica. Nije isključeno da ju je privlačilo i to što je u njemu imala znanaca iz studentskog pokreta, a ne može se zanemariti ni okolnost da joj je iz Valjeva Beograd bio bliži. 41 �Milica Pavlović Dara, kao profesor Srednje tehničke škole u Valjevu. aprila 1941. Mada je uoči rata Valjevo bilo grad mnogo­ brojnih štrajkova i demonstracija, organizacija KPJ je bila malobrojna. Iz referata koji je na Okružnoj partijskoj konferenciji podneo Obren Nikolić, početkom 1940. godine, vidi se da je valjevski okrug imao svega 40 članova KPJ, oko 20 kandidata i svega 30 članova SKOJ-a. Međutim, bilo je u njemu mnogo simpatizera, što se može zaključiti i iz Nikolićevog referata u kome je konstatovano da je organizacija ostvarila snažan uticaj u sindikatima i među omladinom. 42 �U okrugu je bilo 30 kružoka, u kojima su se okupljali ne samo skojevci i kandidati nego i simpatizeri, a u većini tih kružoka čitali su se partijski organi (»Proleter« i »Komunist«) i druga partijska 'literatura. To svedoči da su Partija i SKOJ imali široke mo­ gućnosti da ojačaju svoje redove. Pa ipak, brojno stanje nije se povećavalo u odgovarajućoj srazmeri: do 6. aprila 1941. Partija je imala svega 46 članova. Istina, sa SKOJ-em je bilo drukčije - ojačao je u svakom pogledu, naročito u Gimnaziji, Trgovačkoj akademiji i Poljoprivrednoj školi, koja je, kao i Tehnička, osnovana 1938. godine. Izuzimajući Gimna­ ziju, u kojoj se osećao uticaj izvesnog broja ljotićevaca, u ostalim školama skojevski aktivi su imali apsolutnu prevlast. Zato su u toku 1940. i 1941. godine srednjoškolci bili najaktivniji deo omladine. Njihove manifestacije, posebno izleti, s priredbama antiratnog karaktera, bile su uvek dobro organizovane i posećene. U oktobru 1940, za vreme štrajka gra­ đevinskih radnika, oni su osetno pomogli u prikuplja­ nju pomoći štrajkačima, a masovno su učestvovali u demonstracijama povodom mučkog ubistva radnika Nikole Špoljarića, člana štrajkačkog odbora. Takođe, u martovskim događajima 1941. prvi su izašli na ulice i bili najbrojniji. Kada se aktivnost SKOJ-a pogleda u svetlosti ustaničkih dana, zapaža se da je za odgoj i pripreme omladinaca sa sela, sem krajnje odlučnosti i požrtvovanja, kojima se odlikovao čitav SKOJ, karakteristično da su zrelo i konstruktivno delovali u svojoj seoskoj sredini. Rukovodilac organizacije i član Okružnog komiteta, student Milivoje Radosavljević, zahtevao je od njih da organizuju omladinske grupe i kružoke preko kojih će prenositi, delimično, ono što čuju i saznaju u školskim aktivima. To je bila lepa pomoć da odziv seoske omladine za Valjevski NOP odred bude velik, a takođe da komunisti koji su morali napustiti grad posle okupacije nadu sigurnije utočište u selima valjevskog okruga. Energičnoj Milici Pavlović je nova sredina potpuno odgovarala. Cim je došla, uključila se u partijski život i rad. Bolje se snalazila i u samoj školi, mada su direktor i njegov zamenik bili tupoglavi ljudi vla­ daj ućeg režima i njegovi žandarmi. Čak je dobila i razredno starešinstvo u II e odeljenju. Taj susret sa 43 �odeljenjem ostao je u živom sećanju Borivoju Petroviću i Dimitriji-Diši Koljkoviću, jednom od pet članova tadašnjeg skojevskog aktiva (svi su stupili u borbu 1941 - dvojica su ostali živi). - U jednom sukobu - priča Koljković - koji se pretvorio u pravu uličnu tuču »zboraši« (pripadnici fašističke organizacije Zbor Dimitrija Ljotića) uspeli su da se probiju do Oficirskog doma. Pripremali su se da održe miting. Mi smo, sa razvijenom zasta­ vom, probili kordon žandarma i rasturili »zboraše«. Tom prilikom su uhapšeni i odvedeni u Sreski sud učenici Petar Topalović i Stevan Didulica. Skojevci i njihovi drugovi su se okupili pred Sreskim sudom i protestovali protiv hapšenja njihovih drugova, tražeći da ih puste. Tu se ubrzo okupio veliki broj građana. Učenici su, tako reći, odmah oslobođeni. Drugi dan, umesto policije, ćelu stvar je preuzeo direktor škole. Na njegov predlog, profesorski savet je isključio iz škole Topalovića i Didulicu. Direktor je potom sam išao po odeljenjima, čitao naredbu o isljučenju, grdio i pretio učenicima, nazivajući ih razbojnicima, banditima. Dok je govorio u odeljenju II e, sa dnevnikom ispod ruke, pored katedre, sa njim je stajala mlada žena. Zaokupljen policijskom dužnošću, nije se setio da je predstavi. Ona ga je mimo slu­ šala, a na našu reakciju da ćemo sami izdržavati isključene drugove, blago se nasmešila. Tek kada je napustio učionicu, ona se predstavila kao nastavnica srpskog jezika, naš novi razredni starešina - Milica Pavlović. Rekla je da žali što se to dogodilo našim drugovima, ali se raduje što smo tako složni. Ubrzo sam saznao od Milivoja Radosavljevića da je član KPJ, i da ćemo imati sreće što će nam ona biti razredni starešina. Koljković je ispričao i neke pojedinosti koje ilustruju Radosavljevićevo mišljenje o Milici kao razrednom starešini. Početkom 1941. godine, vlada je mešetarila i maskirala svoje kapitulantsko lice pozivanjem velikog broja obveznika na vojnu vežbu. Tako se desilo da pozovu i derektora škole. Zamenjivao ga je nastav­ nik Kosimenka, koji je prosto terorisao učenike. U to vreme došao je inspektor Ministarstva prosvete u redovnu godišnju reviziju i učenici su iskoristili 44 �taj dolazak da se žale i optuže direktorovog zamenika zbog njegovog neljudskog odnosa prema njima. - Inspektor je bio grub čovek - kaže Koljković - i odbijao je sve naše zahteve, poričući istinitost naše optužbe. Dogovorili smo se da sačekamo da obiđe sva odeljenja, pa smo se posle četvrtog časa složili u tome da ćemo, zbog arogantnosti ministarskog izaslanika, imati težu situaciju. Takođe smo ocenili da je raspoloženje učenika za štrajk sasvim povoljno i, - pokupili smo knjige i pošli na Pećinu da se tamo 0 svemu dogovorimo. Za vreme našeg štrajka profesorski savet je stalno zasedao. Ja sam od Milice Pavlović, na koju sam kao skojevac bio upućen, dobijao obaveštenja o toku svih sednica. Bez toga, mi bismo bili obmanuti i naš bi štrajk, verovatno, propao, a mnoge bi kaznili kao buntovnike i kolovođe štrajka. Kad je naša delegacija po drugi put pošla na pregovore, Kosimenko je usmeno preneo da je tele­ fonski premešten i da, sa svojom ženom, odlazi iz Valjeva. Imajući rđavo iskustvo s njim i direktorom, mi smo se potrudili, za svaki slučaj, da proverimo koliko je to tačno. Posle provere, iz Vojvodine nam je stiglo pismo u kome je stajalo da će se Kosimenko vratiti za desetak dana, kad mi prekinemo da štrajkujemo. Pismo sam odneo Milici da vidim šta će ona na sve to da kaže. Ona je savetovala da izaberemo delegaciju, s kojom ću ja, lično, poći u Beograd i uporno tražiti prijem kod načelnika Ministarstva prosvete da ga upoznamo čime se u školi sve služe protiv učenika da bi zadržali nastavnika koji se prema njima odnosi kao prema poslednjim valjevskim uličarima. Na naše insistiranje, načelnik je napisao naredbu sa kojom nas je upoznao pre nego smo pošli. Po dolasku u Valjevo, o svemu sam obavestio Milicu 1 Milivoja Radosavljevića. Oni su se složili da nasta­ vimo štrajk do krajnjeg ishoda sa našim zahtevima. U štrajku su nas zatekli martovski događaji. Sa našeg zbornog mesta, na kome smo se svakodnevno okupljali i dogovarali, 25. marta smo se pridružili drugovima iz Pojoprivredne škole koji su prvi izašli na ulice da protestuju protiv pristupanja Jugoslavije 45 �Trojnom paktu, koji je potpisala izdajnička vlada Cvetković-Maček. Iz kazivanja preživelih skojevaca može se pret­ postaviti da Milica Pavlović nije zapostavila obaveze člana KPJ i komuniste za račun državne službe. U školi i van nje radila je kao čovek i komunista koji se ne miri sa postojećim stanjem stvari. Ne računajući dve partijske ćelije, u banci i fabrici »Vistad« (Vojna industrija Stanković A.D.), u gradu su do kapitulacije postojale četiri gradske partijske ćelije. U drugoj, čiji je sekretar bio Milorad-Mile Milatović, radila je Milica. Budući da su je znali sa Univerziteta Milka Minić, sekretar druge gradske ćelije, Sava Stanišić, Milorad Milatović, i drugi, ona je tretirana kao čovek od velikog poverenja. Stoga je krajem 1940. godine, kad je Okružni komitet oiganizovao sastanak da bi se istaknuti komunisti i članovi Komiteta upoznali s ma­ terijalom i odlukama Pete zemaljske konerencije KPJ, pozvana i Milica, iako je u to vreme bila bez ru­ kovodeće funkcije u organizaciji. Uzgred, sastanku je prisustvovala Vukica Mitrović, u svojstvu instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. U istom smislu karakterističan je i drugi slučaj. Uoči martovskih događaja u Valjevu je boravio Petar Stambolić, kao instruktor Pokrajinskog komiteta. Po njegovom nahođenju, trebalo je da neko obavi određeni zadatak u Beogradu. Izabrana je Milica. Zato ona nije bila angažovana u martovskim događajima. Međutim, iz Pokrajinskog komiteta su je vratili 26. marta da obavesti Stambolića da dođe u Beograd. Sekretar Mesnog komiteta KPJ za Valjevo U aprilskom ratu, komunisti u Valjevu su nava­ ljivali, kao i u drugim gradovima, na vojne komande i institucije da ih rasporede u jedinice da brane otadžbinu. Partijska organizacija je, preko omladine, zgradu osnovne škole pretvorila u bolnicu: doneti su kreveti, posteljina i nešto najnužnijeg sanitetskog inventara. A nekoliko žena, uglavnom intelektualki (dr Julka Pantić, profesori Milica Pavlović i Milka Minić, studentkinje prava Branka Ilić i Sofija Stanišić), javile su se da budu raspoređene kao sanitetsko osoblje. Ali nisu primljene. Tek drugi put kad su se prijavile, 46 �dobile su nekakvu objavu sa kojom su krenule prema Užicu, gde je, navodno, trebalo izvesti odlučujući protivudar i zaustaviti neprijatelja koji je prodro iz Bugarske. Shvativši ubrzo da su obmanute, te su drugarice htele krenuti prema Sarajevu da ih nije vratio u Valjevo Miloš Minić, koji je saznao da je izdajnička vlada u bekstvu, a vojska pred kapitu­ lacijom. U Valjevu, pošto su ostaci stare vlasti požurili da se stave Nemcima na uslugu i izvrše njihova naređenja, komunisti su takode žurili da ih u tome onemoguće, pre svega, da spreče predaju oružja na određenim punktovima. Za Okružni komitet i malo­ brojnu partijsku organizaciju to je bio danonoćni posao, bez predaha, jer je valjevski okrug obuhvatao osam srezova: valjevski, kolubarski, podgorski, rađevski, azbukovački, posavsko-tamnavski, kačerski i tamnavski. U daljem toku zbivanja, zadaci Okružnog komiteta i partijskih organizacija proizlazili su iz direktiva i Prvomajskog proglasa Partije u kojem je rečeno, između ostalog: »Na okup! U ovim sudbonosnim danima potrebno je ujediniti sve snage u borbi za opstanak. Ustrajte u borbi u koju vas poziva i koju vodi avangarda radničke klase Komunistička partija Jugoslavije... « Okružni komitet je raspolagao tehnikom i znatnom količinom hartije, tako da je mogao umnožavati pro­ pagandni materijal i štampati svoje letke i proglase koje je iziskivala novonastala situacija na njegovom području. Radi veće sigurnosti, ona je iz grada pre­ nesena u selo Bujačić, u kuću Sofije i Sava Stanišića. Tu je do 22. juna štampano i razdeljeno dosta partijskog materijala. Iz straha da se s tehnikom ne rizikuje, s obzirom na agresivniji odnos neprijatelja posle napada na Sovjetski Savez, odlučeno je da se ona prenese u selo Zabrdicu, gde ju je, u kući zem­ ljoradnika Krstivoja Jankovića, montirao učitelj Bora Jevtić. Osim učitelja Jevtića, tu su radili Milica Pavlović, inž. Bora Atanacković i đak Vlada Atanacković. I tu je štampano dosta propagandnog materijala, najviše letaka kojima se stanovništvo pozivalo da ne predaje 9kupatoru ništa od vrednosti, naročito ne oružje. Štampani su takode izvodi iz »Osnova lenjinizma« i uputstva za idejno-vaspitni rad s novoprimljenim 47 �članovima Partije i skojevcima. Taj je materijal podeljen sekretarima partijskih ćelija. Razvoj događaja, Majsko savetovanje Centralnog komiteta KPJ, razni proglasi i direktive viših partijskih rukovodstava, kao i stanje u novostvorenim partijskim organizacijama, zahtevali su od Okružnog komiteta da organizuje savetovanje s rukovodećim kadrom sa svog područja. Pošto se u gradu nije mogla naći pogodna prostorija, organizacija i izbor mesta su povereni Dragojlu Dudiću. On je izabrao školu u selu Zlatariću, u kojoj je radila njegova kćer Zora, kao učiteljica. Na sastanku Komiteta, 16. juna, odlučeno je da se savetovanje održi 21. i 22. juna. Članovi Komiteta su bili dužni da o mestu i vremenu obaveste dele­ gate i da ih prihvate. Uoči savetovanja, u Zlatarić je došao Milorad Milatović da se dogovori sa Zorom Dudić, koja je u to vreme bila kandidovana za prijem u Partiju, šta treba da uradi. Ona je pripremila prostoriju za rad i, pod izgovorom da joj dolazi otac s nekim gostima, zamolila svog kolegu učitelja i školskog poslužitelja da 21. i 22. juna napuste školu. Pošto su Nemci pravili ispade u okolna sela da bi oduzeli hranu i stoku od seljaka, za obezbeđenje je zadužen bio Dmitrije Koljković, onaj skojevac kojeg je Milica Pavlović slala u Beograd za vreme štrajka u Tehničkoj školi. Sa Milošem Minićem, instruktorom Pokrajinskog komiteta za okrug valjevski, na savetovanju se okupilo 20 komunista, uglavnom rukovodeći kadar iz celog okruga. Posle dvodnevnog rada, kao naj­ važnije je zaključeno da treba intenzivno nastaviti pripreme za oružanu borbu, mada učesnici još nisu imali vesti o fašističkom napadu na SSSR. Očevidno, fašistička agresija na Sovjetski Savez zatekla je valjevske komuniste u mobilnom stanju. Odmah je naređeno da se povuku iz grada istaknuti komunisti. U toku noći i sutradan izašli su dr Miša Pantić, Milan Kitanović, Žikica Jovanović Španac, Milorad Milatović, Zdravko Jovanović i dr. U prisustvu Filipa Kljajića, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, Okružni komitet je održao sastanak 25. juna u Valjevu, u Knez-Jovičinoj ulici, na kome je doneta odluka o formiranju Valjevskog NOP odreda, sa četiri čete. Na sastanku je imenovan 48 �komandni kadar. Time su izazvane personalne promene u Okružnom komitetu i partijskim organizacijama. Za komandanta odreda imenovan je podoficir bivše vojske Zdravko Jovanović, član KPJ od 1938. godine, a za njegovog zamenika zemljoradnik Rajko Mihailović, član KPJ od 1940; radnik Milosav Milosavljević, član Partije od 1936. godine,* dotadašnji sekretar Okružnog komiteta, imenovan je za političkog kome­ sara odreda. Na tom je sastanku rešeno, takođe, da se osnuju Mesni komitet KPJ za Valjevo i partijsko rejonsko rukovodstvo za srez Ljig. Tada je Milica Pavlović imenovana za sekretara Mesnog komiteta, a samim tim postala je i član Okružnog komiteta, koji su sačinjavali, za izvesno vreme, osim nje, Obrad Stefanović (sekretar), Milan Kitanović, Milorad Pavlović i Milka Minić. Od sastanka sa Filipom Kljajićem u gradu je gotovo sve podređeno prikupljanju oružja. Zanimljivo je da se već na tom zadatku ispoljila bitna parti­ zanska odlika - da ljudi mogu i nemoguće, zahvalju­ jući hrabrosti i neviđenoj snalažljivosti. Tako je početkom jula izvedena jedna od najsmelijih akcija u prikupljanju, bolje reći, u otimanju oružja. Akcija je izvedena po uputstvu stolarskog radnika Živomira Jeremića Mo­ delara, koji je 25. juna, prilikom reorganizacije par­ tijskih rukovodstava, izabran za sekretara Mesnog ko­ miteta SKOJ-a za Valjevo. On je naručio seljačka kola iz sela Klinaca, koja su doveli Živorad Gajić i Milorad Dudić. Kod kafane »Mostar« on ih je sačekao i s njima produžio na brdo Krušik, sa kojeg su se spustili u jarak, blizu ograde fabrike »Vistad«. Tu su već bili Mile Bjelica, Drago Grujičić, Grozdan Gajić, Radenko Gavrić i Jordan Radoičić. Momci su kroz razvaljenu ogradu upali i munjevito izneli iz jednog magacina 12 sanduka ručnih i sanduk avionskih bombi. Za to vreme, svršeni učenik Po­ ljoprivredne škole Milivoje Bjelica, član Mesnog komiteta SKOJ-a, ostao je na straži, sa zapetom puškom, da ubije nemačkog stražara ako se slučajno približi dok oni obave posao. Srećom, niko se nije pojavio Nemci još nisu znali u čiju su zemlju ušli. S natovarenim kolima, »vlasnici« koji su ih doveli hladnokrvno su prošli kroz grad i stigli do sela Milica Pavlović Dara 49 �Đurđevac, gde je sanduke s bombama preuzela Kolubarska četa Dragoj la Dudića. Plima opštenarodnog ustanka Kad je u valjevskom okrugu počeo ustanak onom čuvenom oružanom akcijom Žikice Jovanovića Španca, opet je, po nalogu partijskog rukovodstva, izvestan broj komunista morao da napusti grad. Mesni ko­ mitet je ostao sa svega 19 članova Partije i 23 sko­ jevca, a našao se pred mnogobrojnim zadacima i u najtežoj situaciji. Pre svega, trebalo je svakodnevno, ponekad i po dva puta, obaveštavati Okružni komitet i štab Odreda o događajima i situaciji u gradu. Takođe, za njihov račun, morala se neprekidno držati veza sa Pokrajinskim komitetom u Beogradu. A kre­ tanje po gradu je, i bez policijskog časa, bilo jako otežano. Nije se samo Gestapo dao u potragu za komunistima nego i domaći izrod, koji je, može se reći, bio opasniji i nesnošljiviji utoliko što je poznavao prilike i ljude u gradu. Milica Pavlović se nije štedela, niti, pak, stra­ hovala na dužnosti sekretara Mesnog komiteta. Ona je znala realno da proceni šta i koliko može postići sa svega tri člana Komiteta u tako složenoj situaciji. Zato je logično što je zahtevala da se on poveća. i, polovinom jula, povećan je sa dva člana. Tada je svaki član Komiteta dobio posebno zaduženje. Milica je ostala i dalje sekretar, tehničar Rata Vasiljević je imao, kao glavni zadatak, angažovanje ko­ munista i simpatizera u fabrici »Vistad«, profesor Neda Oklopdžija zadužena je za održavanje veze s Pokrajinskim komitetom u Beogradu, Milorad Pavlović za rad SKOJ-a, a Milivoje Bjelica i inženjer agro­ nomije Bora Atanacković bili su, u izvesnom smislu, »slobodnjaci«. Posle 7. jula, u mnoštvu zadataka i obaveza koji su stajali pred reorganizovanim Mesnim komite­ tom, neki su iziskivali svakodnevnu potpunu angažovanost Tako, na primer, osim nabavljanja oružja, trebalo je organizovati pomoć u ishrani boraca u Odredu da ne bi sasvim zavisili od sela; dalje, oku­ patoru je i u gradu trebalo staviti do znanja da ustanički plamen iz Bele Crkve nije slučajnost ili 50 �delo »komitske družine«, već početak borbe organizovanih snaga koje će istrajati do pobede. Što se tiče domaćih izdajnika, upravo onog društvenog taloga koji se u gradu nudio okupatoru špijunskim uslugama, prostituisanjem i sličnim izmećarenjem, njih je što pre trebalo zastrašiti, u prvom redu likvidacijom onih najaktivnijih. I ne kao poslednje, štab Odreda je zahtevao da se svakodnevno obaveštava o neprijatelju, rasporedu i kretanju njegovih snaga, rasporedu i vrsti oružja kojim raspolaže, po­ sebno o raspoloženju vojnika. (Ne verujući da je nacionalsocijalizam prihvaćen u Nemačkoj onako kako se to videlo tokom rata, pretpostavljalo se da će se raspoloženje nemačkih vojnika promeniti s napadom »na prvu zemlju socijalizma«. Zato su u Valjevu, kao i u celoj Srbiji, skojevci ubacivali u kasarne i među nemačke vojnike letke na nemačkom jeziku, koji su štampani u Beogradu, nadajući se, uzalud (!) da će se mnogi pokolebati i dezertirati iz zahuktale vojničke mašine koja je do tada lako dolazila do pobeda.) Razume se, Mesni komitet, s malobrojnim ljudstvom koje mu je stajalo na raspolaganju, nije mogao ostva­ riti tako brojne i delikatne zadatke bez pomoći spolja. Ali mnogo je toga u gradu preduzeto i postignuto sopstvenim snagama. Obaveštajnu službu Komitet je obavljao tako što je grad podelio na pet rejona, odredivši za svaki rejon člana Partije ili pouzdanog skojevca koji je na dobijenom području organizovao obaveštavanje. Prikupljene podatke sabirao je radnik Ljubomir Petrović Mingej, član Mesnog komiteta SKOJ-a i slao ih za Odred. Od diverzantskih akcija najznačajnija je izvedena u »Vistadu« za koji je bio zadužen Rata Vasiljević. Kad se ukazala povoljna prilika, on je angažovao 14 drugova koji su radili u fabrici da, tobože, posle završenog posla očiste mašine. Pošto su već imali pripremljen pesak, oni su ih njime brzo »podmazali«, a onda ih pustili da rade, tako da su potpuno onespo­ sobljene za proizvodnju. Ta je diverzija imala na­ ročito moralni efekat jer se o njoj naveliko pričalo u gradu, s različitim dodacima i preuveličavanjem, kako j to običaj u takvim slučajevima. Doduše, ona je imala i svoju cenu: 14 aktera su morali otići 51 �iz fabrike u Odred. Na žalost, ne i njen organizator Rata Vasiljević. Što se tiče obračuna s neprijateljem, drugovi iz grada su u tome najviše zavisili od pomoći iz Odreda. Te akcije bilo je lakše izvesti kad je trebalo likvi­ dirati neku postaju na periferiji ili u neposrednoj blizini grada. U selu Dračin, na primer, pošto su pribavili podatke o brojnom stanju i naoružanju žandarmerijske stanice, drugovi su pozvali borce Kolubarske čete koji su 12. jula uhvatili i razoružali 5 žandarma. Dvojica su im pobegli, sa predsednikom opštine, koji se toliko kompromitovao kao kolaboracio­ nista da je morao noćiti u žandarmerijskoj stanici. Ponovo se vratio u selo kad su mu dali pojačanje od 25 dobro naoružanih žandarma. (U julu i avgustu partizani su zarobljene žanadarme puštali da pođu kućama, uz obećanje da se neće vratiti u službu.) Mnogo je teže bilo u gradu naći i uništiti po­ jedinačno ljude koji su se, bez dvoumljenja, stavili u službu Nemaca. Ali, s velikim rizikom i sa hrabrošću koja se često graničila s drskošću, u toku jula i avgusta ubijeno je ili ihvaćeno i osuđeno 8 nemačkih fašista i 20 ljotićevaca. O kakvom je riziku i hrabrosti reč može se zaključiti iz sledećeg primera. Marko Cvijović i njegova sestra Nadežda bili su bezobzirni dok su služili nemačku policiju. Da bi bili »vredniji« i uslužniji od drugih, prokazivali su ne samo komuniste i skojevce, ako su im udarili na trag, nego i patriotski raspoložene građane. Na­ dežda je još »ukomunila« svoju ličnu imovinu s jednim višim nemačkim oficirom. Da bi se onemogućio Marko i njemu slični, Milica je tražila pomoć od Okružnog komiteta i štaba odreda Komanda Kolubarske čete, koja je tada već prerasla u bataljon, primila je na sebe da likvidira Cvijoviće, s tim da Mesni komitet tačno utvrdi kad su oni kod kuće i da u to vreme prihvati i dovede do njih naoružane borce. Tu je ulogu preuzeo član Komiteta Bora Atanacković - uveo je u grad Srećka Milićevića, Mihaila Đorđevića i Nikolu Varagića. Pošto je provereno da je kuća Cvijovića bez nemačke straže i da su njih dvoje kod kuće, partizani su upali unutra. Marko i njegova sestra su bili iznenađeni. Izbezum­ ljene, partizani su ih bez reči izveli iz kuće. Napolju su čekali članovi Partije i SKOJ-a da bi ih, zajedno 52 �s partizanskom trojkom, izveli iz grada ranije proverenim putem. U selu Robaje, gde se nalazio štab Kolubarskog bataljona, završila se, konačno, izdaja Marka Cvijovića i njegove sestre. Mesni komiteti Partije i SKOJ-a su organizovali niz uspešnih akcija i veoma dobro obavljali postavljene zadatke. Ali nije sve išlo glatko i bez velikog za­ laganja i dobrog promišljanja, kako bi se moglo pretpostaviti ceneći akcije o kojima je bila reč. I najmanja neopreznost, kao što se može zaključiti po oktobarskim provalama, krvavo se svetila ne samo pojedincima nego i ćelom pokretu. Reklo bi se da su ljudi bili previše opterećeni obavezama, tako da nisu mislili o sebi i ličnoj bezbednosti i opstanku. A nije isključeno da su se, zaneti uspesima, opustili, potcenili neprijatelja i zaboravili na najvažniji preduslov svoga delovanja - na konspiraciju! Neprijatelj je trpeo gubitke i doživljavao neuspehe, ali se i organizovao. Angažovao je čete agenata da tragaju i njuškaju i dan i noć za svakim na koga se posumnja da je u ma kakvoj vezi s narodnooslobodilačkim pokretom. I čudno je da su na to zaboravili odmereni inž. Bora Alanacković i Milica Pavlović, snalažljivi i, čak za zloglasnu beogradsku policiju, neuhvatljivi borci iz jedinstvenog studentskog pokreta. U kakvu su situaciju sebe doveli članovi partijskih rukovodstava lepo je osvedočeno kraćim poglavljem u obimnom mono­ grafskom delu »Valjevo - grad ustanika«. U celini, ono glasi: »Sastanak Mesnog komiteta je bio zakazan za 6. X 1941. godine u 17.30 časova u kući inž. Bore Aianackovića. U istoj kući pre ovog sastanka održan je sastanak aktiva SKOJ-a, koji je duže trajao no što je bilo predviđeno; zbog ovoga, sastanak MK je bio kratak, informativan, sa primanjem određenih di­ rektiva, posle čega su se članovi razišli. Međutim, održavanje ova dva sastanka u isto vreme i u istoj kući predstavljalo je krajnju neobazrivost članova Mesnog komiteta, jer je ulazak više lica u isto vreme u dvorište Bore Aianackovića skrenuo pažnju nekim agentima. Milica Nožica je bila praćena od jednog agenta kada je išla na sastanak aktiva SKOJ-a, te je ovaj počeo posle nje da prati sve koji su ulazili i izlazili iz kuće Bore Atanackovića. Istoga dana, posle policijskog 53 �časa kuća Bore Atanackovića je blokirana i izvršen je pretres. Bora je uhapšen sa ženom i troje dece. On na saslušanju nije hteo da prijavi nikoga, pod­ vlačio je da je kuća u velikom dvorištu koje vezuje dve ulice te ljudi prolaze preko dvorišta skraćujući tako put iz jedne u drugu ulicu. On je jedino rekao da je toga dana bio kod njega Cvetko Jovanović te je tako i Cvetko uhapšen iste noći. U ovo vreme u Valjevu je bilo stvoreno neko­ liko punktova za prihvatanje kurira i održavanje veze sa štabom Valjevskog odreda Najglavnije punktove su predstavljali stanovi Rate Vasiljevića, Milorada Pavlovića, ing. Bore Atanackovića (svi stanovi članova MK! - prim. D. B.). Nešto pre hapšenja Bore Ata­ nackovića, neko je prijavio iz fabrike »Vistad« Gestapou da Rata Vasiljević sarađuje sa partizanima i održava veze sa štabom VPO. Na osnovu ovoga gestapovci su iznenada upali u stan Rate Vasiljevića i tu zatekli jednog kurira iz Kolubarskog bataljona. Kod kurira su našli dosta letaka i propagandnog ma­ terijala, a u stanu i nešto oružja, odela i sanitetskog materijala što je bilo spremljeno za Odred. Rata i kurir su odmah uhapšeni. Posle hapšenja Rate Vasiljevića, provaljen je Milorad Pavlović, sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a. Do ove provale je došlo zato što je prilikom rasturanja le­ taka po gradu uhvaćen jedan omladinac, član SKOJ-a, koji je pri saslušanju odao da mu je letke dao Mi­ lorad Pavlović. Jedan gestapovac je došao u stan Milorada Pavlovića da ga liši slobode. Kad je gesta­ povac ušao, Milorad mu je bacio mantil na glavu i počeo da ga bije. Pošto je uspeo da onemogući gestapovca i u stanu zapali materijal koji je imao, izleteo je napolje i počeo da beži. U bekstvu je naleteo na jednog žandarma koji ga je uhvatio i uz pomoć nekoliko žandarma uhapsio. Milorad Pavlović, Rata Vasiljević i inž. Bora Atanacković su imali pred neprijateljem odlično držanje. I pored najvećih muka, nisu nikoga odali niti su što kazali o radu Mesnog komiteta, SKOJ-a i partijskih ćelija u gradu. Međutim, Cvetko Jovanović je imao loše držanje. Iako nije nikoga odao obavezao se gesta­ povcima da će voditi borbu protiv komunista, te je tako iz zatvora pušten uz obavezu da okupatoru po­ 54 �maže u hvatanju komunista. Posle ovoga Cvetko je upućen na prinudan rad na valjevski aerodrom3 . Usled nedostatka dokaza a i zbog intervencije gra­ đana, pušten je 10. oktobra inž. Bora Atanacković, bez prava udaljavanja iz Valjeva i uz obavezu pri­ javljivanja nemačkoj komandanturi dva puta nedeljno. Rata Vasiljević i Molorad Pavlović su ostali u zatvoru i sa prvom grupom talaca, od 50 lica, 20. oktobra 1941. godine su streljani u krugu preduzeća »Vistad« - današnji »Krušik«. Zbog ranjavanja jednog nemačkog vojnika 21. oktobra 1941, na putu prema Užicu, 31. bataljon 724. nemačkog pešadijskog puka streljao je šest talaca u Valjevu dana 22. oktobra. Istoga dana gradsko poglavarstvo je izdalo saopštenje: » . . . na temelju objave od 20. X 1941. Stojićevlć Vladeta, Valjevo, Birčaninova streljan je danas kao taoc, pošto je bio ranjen jedan nemački vojnik«. Opasnost od hapšenja u ovom momentu pretila je kako novom rukovodstvu SKOJ-a tako i članovima Okružnog i Mesnog komiteta. Pošto je okupator u Valjevu otpočeo sa streljanjima kao merom odmazde, to je i sama provala dovodila u pitanje živote mno­ gih članova Partije. Zbog svega ovoga rešeno je da Vera Valjarević, Milica Pavlović Mika, Ljubomir Petrović Mingej, inž. Bora Atanacković i Milica Nožica napuste Valjevo. Tako je u gradu od 12 članova Mesne organizacije ostao samo Mile Bjelica sa još 2-3 člana Partije i SKOJ-a koji nisu bili kompromitovani. Greška je što su svi članovi povučeni iz grada, ali Okružni komitet i instruktor Pokrajinskog komiteta su hteli da sačuvaju kadrove i precenili su opasnost po njih, jer je bila u pitanju provala pošto nijedan od uhapšenih drugova nije nikoga odao. Ova greška stvara kasnije mnogo teškoća Okružnom komitetu u obnovi partijskog rada u Valjevu«.4 > Cvetko kasnije nije samo odavao drugove, vcc je i pomagao okupatora. /bog čega je isključen i/ KPJ 4 Grupa autora: »Valjevo grad ustanika«, izdanje »Kulture«, Beograd 1967. godine. 55 �Teške posledice četničke izdaje Možda se nigde tako očigledno kao na valjevskom području ne reflektuje činjenica da partizanske snage nisu mogle uspešno delovati bez jake partijske organi­ zacije u njihovoj pozadini, tj. na neoslobođenoj i delovima oslobođene teritorije. U Valjevskom odredu mnogo se brže i bolje učvršćivala i povećavala partijska organizacija nego u samom Valjevu i ostalim delovima okruga. To je razumljivo. Iz grada i sa neoslo­ bođene teritorije bili su neophodni odlasci partijskog kadra u Odred i radi organizovanja narodne vlasti na oslobođenoj teritoriji, ili, najčešće, usled opasnosti od provale. Jednostavno, partijski život nije imao nor­ malan i kontinuiran tok (kandidatski staž se odlagao u nedogled, silom okolnosti, sastanci se nisu redovno zakazivali i t.sl.). A mnoge započete akcije su osta­ jale nedovršene ili bez željenog učinka. Uporedo sa tekućim zadacima, na primer, Mesni komitet je uspeo da organizuje Narodnooslobodilački odbor u gradu, mada je to bilo skopčano sa mnogim teškoćama. Najteže je bilo naći ličnosti koje će pristati da prime takvu dužnost koja ne nudi fotelju, već preti smrću, i na koje će pristati i Okružni komitet. Kad je Mi­ lica podnela Komitetu listu odbornika, Komitet je ocenio da je to trenutno najbolji mogući izbor. Za sekretara odbora je bio određen Bora Atanacković, koji je izradio predlog statuta. Ali ni 24 časa nisu protekla od prvog sastanka (5. oktobra) na kome se odbor konstituisao, a njegovi su zaključci paralisani oktobarskom provalom. Sutradan, 6. oktobra, uhapšen je sekretar odbora pa zatim i onaj tehničar iz »Vistada«, Rata Vasiljević. A onda je usledila odluka instruktora Pokrajinskog komiteta Miloša Minića da izađe na oslobođenu teritoriju Milica Pavlović, sa članovima Partije i skojevcima, jer se pretpostavljalo da svi mogu biti zahvaćeni provalom. U gradu su ostala samo dva člana Partije. Prirodno, u takvim ili sličnim situacijama, tre­ balo je počinjati iznova. U Odredu je drukčije - u njemu je bio koncentrisan najbolji partijski kadar. On se normalno razvijao, pojedine njegove čete su brzo prerasle u bataljone. Već u septembru, posle oslo­ bođenja Krupnja, gde je zadobijen veliki plen u oružju i municiji, oni su bili kadri da opkole i uspešno 56 �Kuća Lelekovića u B. Po , i kraj Vaijeva, u kojoj su boravili gde se Milica krila jedno vreme članovi OK KPJ Valjevo �drže u blokadi snage nemačke 704. divizije koje su se zatekle u Valjevu. Ta bi blokada imala znatno veći uspeh da se bolje čuvala vojna tajna i da je u gradu postojala jača partijska organizacija. Istina, već u septembru su se osetili simptomi četničke izdaje i da od saradnje s četnicima neće biti ništa. Stoga nije čudno da su Nemci u Valjevu tražili pomoć pre nego što su bili blokirani. Oni su u septembru uzalud pokušavali da se probiju iz grada. U dva puta, 18. i 25. septembra, pa 6. oktobra, upotrebili su jake snage, s podrškom artiljerije i tenkova. Kako se vidi iz »Dnevnika« Dragojla Dudića, koji se ubraja među najbolja svedočanstva iz NOR-a, partizani su se održali na položajima i naneli prilikom svakog napada Nemcima osetne gubitke. Zanimljivo je kako je nemački zapovednik Turner, kome je bila poverena organizacija civilne vlasti, ocenio tadašnje događaje u Srbiji: »Pokušavali smo svim sredstvima, nagovarali smo, govorili, pretili, ali ništa ne pomaže. Ne verujemo da je mogućno nešto da postignemo na račun autoriteta u ovoj zemlji. U ovoj zemlji narod ne poznaje autoritet. Svi naši pokušaji da se narod kanalizuje u jednom konstruktiv­ nom pravcu i odvoji od komunista - propali s u . . . Pozicije partizana u šumama su takve de je, tako reći, nemoguće pogoditi ih u srce. . . Dobija se utisak da ni vesti o kapitulaciji SSSR ne bi dovele do ka­ pitulacije ovih bandita, koji su žilavi kao đavoli. Osim toga, njihova organaizacija je izvrsna. Ona bi mogla biti klasičan primer najbolje tajne organizacije. Mnogi bi mogli da od njih uče, pa čak i Poljaci koji su dosta vešti takvoj borbi«. Snagu ustaničkog pokreta i njegovu početnu aktiv­ nost, ilustruju, takođe, izveštaji sreskih načelnika u valjevskom oknigu. Sreski načelnik Valjeva, na primer, ovako je video organizovanje ustanika i prve akcije: »Javna bezbednost u srezu valjevskom od momenta kada je Nemačka objavila rat Rusiji je prilično ugro­ žena. Komunisti bezobzirno nasrću na državne objekte i žandarmerijske organe. U početku ih je bilo vrlo malo, ali posle kratkog vremena uspeli su da privuku veći broj omladine. . . Komunistička akcija je sve žešća i sve više ugrožava mir. Kreću se u velikim masama, u grupama od 80-150 ljudi. . . Isto tako, pojedina oružana lica obilaze vršalice, cepaju knjige koje su 58 �dužni voditi vlasnici vršalica. Komunisti su rasturili i dezorganizovali sve opštinske uprave.« Nemci su blokadu načeli ubacivanjem pojačanja spolja. U Valjevo je prodro 21. septembra 125. pešadijski puk, ojačan jednim artiljerijskim divizionom i vodom tenkova; zatim je i nemačkoj 718. diviziji naređeno da, zajedno sa ustaško-domobranskim je­ dinicama, pređu Drinu i pomognu blokiranim snagama 704. divizije. No, za ustanak u valjevskom okrugu bila je od svega kobnija izdaja četnika. Valjevski odred je, pod pritiskom velikog broja novodošlih neprija­ teljskih jedinica, morao da odstupi od Valjeva i na­ pusti deo oslobođene teritorije. Šaljući u napuštena sela svoje članove da očuvaju ustaničko raspoloženje i duh naroda, Okružni komitet je savetovao da oni »još ne saopštavaju situaciju sa četnicima«. Takav stav i odnos prema četnicima zadržao se i kad su poveli otvorenu borbu s partizanskim snagama u Sumadiji, i kad je jedan od nemačkih propagandista napisao u Nedićevom »Vremenu«: »Nemački okupatori realno su očekivali da će sukob partizana i četnika olakšati njihovu kontrarevolucionamu akciju«. Četnici su takav stav partizanskog rukovodstva iskoristili da mučki i na prevaru pohvataju znatan broj partijskih radnika, članova Okružnog komiteta i već osnovanih narodnooslobodilačkih odbora. Između ostalih, uhvaćeni su članovi Okružnog komiteta Živorad Gajić i Milovan Radojević, članovi Okružnog komiteta SKOJ-a Vera Vajarević i Milivoje Bjelica, i član Mesnog komiteta inž. Bora Atanacković. Svi su oni predati četničkom sudu u Brajićima, koji je po zlu ušao u istoriju, ili Nemcima u Valjevu, koji su ih 27. novembra streIjali na Krušiku. Posle pada Užica i povlačenja Vrhovnog štaba sa glavninom partizanskih snaga u Sandžak, u va­ ljevskom okrugu, čiji se Odred našao u predelu užički put - Maljen, naišli su veoma teški ratni dani. Nastu­ pajući kao kaznena ekspedicija, Nemci su sa te teri­ torije masovno streljali i odvodili i nedužno stanovništvo u sabirne logore. A preostali delovi Odreda, usled četničke izdaje i nemačke premoći, morali su da se povlače s glavninom partizanskih snaga. Za vreme povla­ čenja, Milica se, s nekoliko političkih radnika, našla u koloni ranjenika, koju je predvodio sanitetski major dr Dimitrije Pitović. Doktor je zaustavio kolonu u 59 �hotelu na Divčibarama da bi se videlo kuda će i kako će dalje krenuti. Tu ih je opkolila veća grupa četnika, koji su, sad već otvoreno, napadali i zarob­ ljavali partizane da bi ih predali Nemcima. Budući da su ranjenici i ljudstvo koje ih je pratilo bili bez oružja kojim bi se mogli suprostaviti četnicima, dr Pitović je predložio da pokušaju pregovorima sprečiti četnike u njihovoj nameri. On je, sa Milicom i Sretenom Čitakovićem, članovima Okružnog komiteta, apelovao i uticao, u ime lekarske etike, na četničkog starešinu da im omogući da produže put s ranje­ nicima, da ne bi pali u nemačko zarobljeništvo. Valjda zato što u tom trenutku nije imao uputstvo kako će postupiti s ranjenicima (i neboračkim stanovništvom koje je na strani partizana), četnik je naredio da njegovi »ratnici« ništa ne preduzimaju, i oni su krenuli u pravcu Maljena, a ranjenička kolona se u sumrak prebacila preko užičkog puta, prema Radanovcima, na kome su partizani ulagali poslednje napore da zadrže nadiranje nemačkih snaga. Posle izlaska na oslobođenu teritoriju i za vreme neprijateljske ofanzive delovanje Okružnog komiteta i ostalih komunista koji su izašli iz grada ograničavalo se, uglavnom, na Odred i teritoriju na kojoj su se kretale njegove jedinice. Međutim, osipanje ljudstva i kolebanje seljačkih masa uzimalo je maha, naro­ čito kad je Odred počeo da se povlači sa matične teritorije. Tada je, u mnogim slučajevima, i živa reč komunista bila prilično nemoćna. Milica je sa partizanskim jedinicama prispela u Sandžak. Međutim, po odluci Vrhovnog štaba, ona se s Kolubarskom četom i grupom političkih radnika vraća na svoj teren, u valjevski i kolubarski kraj. U Radoinji su prenoćili i izjutra krenuli na put. Kako je most na reci Uvcu bio miniran, išli su nizvodno dok nisu pronašli plićak da pređu na desnu obalu. Odmah po prelasku reke, sukobili su se sa nekoliko stotina četnika. Posle žestoke borbe, četnici su se razbežali, a partizanska kolona je produžila marš pored Zlatibora, preko sela Šljivovice. Nedaleko od Drine, izbegli su sukob sa Nemcima i ljotićevcima i uputili se, preko Šargana, na pla­ ninu Taru. Prenoćili su u Dečijem domu, na Ka­ luđerskim Barama. Tu su našli pune kazane spremljene hrane za četnike, koji su glavom bez obzira, ispred 60 �nekoga pobegli. U Kaluđerskim Barama su se zadržali dva dana. Milica je odatle, s grupom partizana, kre­ nula prema Medvedniku, gde su se nalazili borci Kolubarskog bataljona i štab Valjevskog partizanskog odreda. S gubitkom slobodne teritorije, prekinute su sve veze s jedinicama koje su prešle u Sandžak. U zapadnoj Srbiji, osim Radevskog bataljona, zadržale su se jedinice Valjevskog partizanskog odreda, Kolubarski bataljon, pod komandom Žikice Jovanovića Španca, Mačvanski partizanski odred i Tamnavski bataljon. One su morale da vode svakodnevne žestoke borbe s Nemcima, četnicima i Ijotićevcima. Njihova je slobodna teritorija bila od čela do začelja kolone. Izbegavajući frontalne sukobe sa brojno nadmoćnijim neprijateljem, morale su stalno da se kreću, a sa njima su se kretali i politički radnici da ne bi bili pohvatani. Nemačke jedinice, koje su za vreme ofanzive nastupale kao kaznena ekspedicija, a potom četnici i pripadnici Nedićeve Nacionalne straže počinili su na bivšoj slobodnoj teritoriji, posebno u neposrednoj okolini Valjeva, nečuvena zverstva nad nedužnim sta­ novništvom, šireći u isto vreme vesti da su partizani uništeni, da ih više nigde nema. Seosko stanovništvo je toliko bilo zaplašeno da se ilegalac-partijski radnik nije smeo usuditi da zakuca ni na vrata onih za koje je znao da su prijatelji, da nisu izdali pokret Takve su mnoge oči vrebale da ih prijave četnicima ili nedićevcima, koji su se utrkivali ko će ih više poslati u Valjevo, odnosno u šabački ili banjički logor, gde su se streljanja u to vreme iskazivala trocifrenim brojevima. Situacija se pogoršavala sa saznanjem ’ da partizani nisu uništeni i da partijski radnici nalaze utočišta u selima valjevskog okruga, pa i u samom Valjevu. Teror i oblici zastra­ šivanja su se umnožavali. Uobičajenim batinama, sa obaveznim novčanim kaznama koje su primenjivale nemačke i četničke komande, i prinudnim radom, na koji je Nedićeva »vlada nacionalnog spasa« upući­ vala pohapšene, nije se postiglo ono što su izdajnici želeli, kao što ni Nemci nisu bili zadovoljni učinkom streljanja, ma koliko da je bilo masovno. Zato su naredili da se osuđeni na smrt vešaju na trgovima, u prisustvu građana. A kad je Stevan Filipović ispod vešala održao govor kojim je zbunio okupatorske voj- 61 �Hrabra ilegalka Milica Pavlović Dara, preobučena u nošnju seljanke, da bi se bezbednije kretala i izvršavala mnoge zadatke nike i domaće izdajnike, okružni načelnik je službeno molio da se osuđeni vešaju tajno, »a ne javno, jer bi javna vešanja više štete nanela nego koristi«. U situaciji kakva je nastala posle povlačenja glav­ nine partizanskih snaga iz Srbije, partijskim radnicima u zapadnoj Srbiji nije preostalo ništa drugo nego da udvostruče napore da bi zadržali sudbinu ustanka u svojim rukama. Prirodno, Okružni komitet Valjeva, sa instruktorom Pokrajinskog komiteta Milošem Minićem, nije se kolebao: zajedno sa političkim i vojnim mkovodiocima Valjevskog odreda, analizirali su 1. decembra novonastalu situaciju i doneli određene zaključke. Na sastanku je ocenjeno da treba hitno, već 4. decembra, održati savetovanje na kome će se detaljno razmotriti situacija i postaviti odgovarajući zadaci. Na tom su savetovanju, u selu Dragodolu, bili rukovodioci Valjevskog i Mačvanskog odreda i Tamnavskog bataljona, članovi okružnih komiteta KPJ 62 �Valjeva i Šapca i komandiri i komesari obližnjih jedinica, ukupno oko 40 vojnih i političkih rukovo­ dilaca. Služeći se procenom i zaključcima sa prethod­ nog sastanka, Miloš Minić je podneo referat na ovom skupu, podvlačeći naročito težinu stanja izazvanog neprijateljskom ofanzivom i četničkom kontrarevolu­ cijom. Na osnovu njegovog referata i diskusije, od­ lučeno je da se stvaraju manji partizanski odredi od 150 do 200 boraca, s tim da njihove partijske organizacije pojačaju političko-propagandni rad među borcima i na teritorijama preko kojih će se kretati. Iako je četnička izdaja, sa svim posledicama, bila očigledna, zauzet je stav da se treba uzdržati od bratoubilačkih obračuna, gde god je mogućno, i po­ zivati u borbu borce-dobrovoljce s parolom: Za hleb i sloboda Pošto je prestala da izlazi užička »Borba«, ocenjeno je da se njena agitacionopropagandna uloga mora nadomestiti štampanjem što većeg broja vesti, letaka i drugog materijala. Uporedo s tim, Okružni komitet je pokrenuo i list »Partizan«, na kome je i Milica radila, s Radovanom Vukovićem, jednim od onih ko­ munista koji su kroz prokopani kanal pobegli iz mitrovačke robijašnice. U tom listu, sem informacija o tekućim događajima, objavljen je niz članaka teo­ rijskog karaktera. Obilje i složenost zadataka pred kojima se našao Okružni komitet nalagali su neodložnu popunu nje­ govog sastava. Savetovanju u Dragodolu nisu prisustvo­ vala četiri njegova člana: sekretar Obrad Stevanović je odstupio sa partizanskim snagama prema Užicu, gde je i poginuo, Živorada Gajića i Milovana Radojevića su početkom novembra uhvatili četnici i predali ih Nemcima u Valjevu, a Milica Pavlović se još nije bila vratila iz Sandžaka. Sada je izabran Milan Kitanović za sekretara, a za članove Milica Pavlović, Sreten Čitaković, Milka Minić i Ljubomir Petrović Mingej. Milica je od tada imala legalno (partizansko) ime - Dara. Sa odlukama i zaključcima sa ovog i narednog savetovanja upoznala se kasnije, po dolasku na valjevsko područje. Nekoliko dana posle savetovanja u Dragodolu, došao je Mirko Tomić Seljak, član Pokrajinskog ko­ miteta, sa direktivom i širokim ovlašćenjima Central­ nog komiteta KPJ, što je Okružni komitet obavezalo �da održi novi sastanak, sredinom decembra, mada su zaključci doneseni na prethodnim sastancima, kako se pokazalo, bili saglasni sa direktivom Centralnog komiteta i pismom Pokrajinskog komiteta »O radu partijskih organizacija u partizanskim odredima«, koje je u međuvremenu prispelo. Na novom sastanku, u selu Brezovicama, odlučeno je da se formiraju partijska povereništva za srezove valjevski, kolubarski i podgorski, s ciljem da se brže oživi partijski rad, prvenstveno na onim područjima sa kojih su dob­ ro poznati članovi Partije povučeni u jednice ili su pohapšeni za vreme neprijateljske ofanzive. Izabranim poverenicima je preporučeno da pođu na određena područja bez oružja i da se, po mogućnosti, legalizuju. U duhu preporuke Centralnog komiteta, rečeno im je, takođe, da četnike Draže Mihailovića treba politički neutralisati, što znači da političkim radom treba onemogućavati njihovo kontrarevolucionamo delovanje i uticaj u narodu. Pri tom je pozitivno ocenjen postupak Valjevskog i Podrinskog odreda, koji su, nekoliko dana ranije, pustili četnike kapetana Račića da nesmetano prođu za Bosnu, iako su ga mogli napasti i, eventualno, uništiti. U diskusiji je ukazano na obavezu da se izbegne bratoubilačka borba, da se zavedeni seljaci na svaki način pokušaju odvojiti od četničkih komandi i starešina. Kad se povela reč o daljim dejstvima partizanskih odreda, naglašeno je da se striktno primenjuje gerilski način borbe, zapravo, da se sa frontalnog načina ratovanja pređe na gerilski. Kao i na prethodnom savetovanju u Dragodolu, konstatovano je da na teritoriji Posavine i Mačve postoje povoljniji uslovi za omasovljavanje narodnooslobodilačkog pokreta, pa tu teritoriju treba »pokriti« manjim, pokretljivijim jedini­ cama radi proširenja slobodne teritorije i jačanja partizanskog uticaja na širem području. Zbog toga je preporučeno da se dejstva Podrinskog i Valjevskog odreda i Tamnavskog bataljona što više međusobno povezuju. Ubrzo se pokazalo da je mnogo toga što je zaključeno na sastancima i savetovanjima u decembru gotovo neizvodljivo budući da je neprijatelj, i posle ofanzive, zadržao na valjevskoj teritoriji ogromne snage, s ciljem da iskoreni teškoće tada već oslabljenog oslo­ bodilačkog pokreta. No to ne znači da je Okružni 64 �komitet Valjeva odustao i oglušio se o uputstva i zahteve viših rukovodstava. Osmog januara on je dobio pismo od Centralnog komiteta KPJ iz Bosne kojim se od njega traži da uspostavi stalnu ve­ zu sa sekretarom Pokrajinskog komiteta u Beogradu i da se čvršće poveže sa partijskim rukovodstvima u ostalim gradovima Srbije. U pismu je poručeno i to da se Komitet i instruktor Pokrajinskog komiteta o svemu konsultuju sa Mirkom Tomićem, koji je uskoro uspeo da uspostavi vezu sa sekretarom Pokrajin­ skog komiteta. Na putevima ilegale Na sastanku Komiteta, u selu Leskovicama, konstatovano je da se izvesni zadaci teško i sporo ostvaruju zato što Komitet nema čvršće veze sa širom teritorijom okruga i, posebno, sa Valjevom. Zato je odlučeno da se članovi Komiteta i sreskih poverenstava pojedinačno rasporede i zaduže za rad na određenim područjima. U svakom slučaju, bilo je najvažnije i najteže prodreti i održati se u Valjevu i njegovoj bližoj okolini, gde je neprijatelj koncentrisao najveći deo oružanih i policijskih snaga, smatrajući, opravdano, da je tu središte i žarište ustanka i oslobodilačke borbe. Na sastanku su članovi Komiteta i poverenstava ovako raspoređeni: Ljubomir Petrović Mingej upućen je u Valjevo, Milica Pavlović u sela oko Valjeva, a na teren Azbukovice, Rađevine i Podgorine otišli su Stevan Milatović, Milijan Mića Jeremić i Rade Joksimović. Delovanje Ljubomira Petrovića i Milice Pavlović bilo je uzajamno. Petrovićev ulazak u grad i Miličina aktivnost u njegovoj okolini brzo su se ispoljili vidnim rezultatima. Pre svega, u gradu su obnovljeni prvobitni punktovi i tajni kanali preko kojih se svako­ dnevno mogla održavati veza sa okolinom. Po izboru i nalogu Komiteta, Petrović je imenovao Mesni komitet, čiji je glavni zadatak bio da pribavlja i dostavlja vesti o neprijatelju i njegovim namerama. Mesni komitet je obezbedio pisaću mašinu, geštetner, matrice i izvesnu količinu hartije, tako da su se u sklo­ ništu Ljubomira Petrovića počele štampati vesti, leci 5 Milica Pavlović Dara 65 �i drugi propagandni materijal. Preko očekivanja, već u martu, u gradu su osnovane tri partijske ćelije, a vezu s Pokrajinskim komitetom u Beogradu preuzela je Katarina Mutić, kao sekretar Mesnog komiteta. Milica Pavlović je i pre sastanka u Leskovicama radila u selima za koja je na sastanku bila zadužena. Početkom februara, ona je došla, s Milojem Spasojevićem, u selo Zarube, kod Živorada D. Godevca, u čijoj se kolibi dosta dugo zadržala. Iz tog prilično sigurnog skloništa ona je obilazila druga sela i povezivala simpatizere pokreta i rudoljube duhom otpora i verom u pobedu. Međutim, i pored velike opreznosti, njeno je prisustvo kod Gođevčevih primetila neka žena iz sela Prijezdića pa se, radi sigurnosti, morala preseliti u selo Žabare, kod Marka Kuzmanovića. Inače, u selu Prijezdiću se sastajala, kod Aleksandra Golubovića, sa Milošem Minićem, Radivojem Jovanovićem Bradonjom, Miloradom Milatovićem i drugima. Dok je bila na terenu Zaruba, uspostavila je vezu sa Lazarom Mosurovićem iz tog sela, koji je nosio poštu u Valjevo kod Raše Lalovića, a kasnije kod Dušana Andrića Solida. Sa Solidom su bili ugovoreni znaci raspoznavanja: »Došao sam da vam dam vunu za pamuk«. Mosurović je od Andrića donosio razne stvari za ilegalce i borce Suvoborskog odreda. U drugoj polovini februara kretala se kratko vreme sa Suvoborskim odredom u kolubarskom srezu da bi videla kakve mogućnosti postoje za ilegalni rad. U stvari, tamo se zadržala, s Milojem Spasojevićem, toliko koliko je bilo potrebno da se obnove ranije veze i punktovi. Imajući na umu izdaju četnika i ofanzivu Nemaca, masovna streljanja i mnogobrojna zverstva što su ih počinili u toku ofanzive Nemci, četnici, nedićevci i tzv. dobrovoljci /ljotićevci/, kao i teror koji su sproveli nakon ofanzive, s pravom se može reći da su se, u ovom periodu, zalaganje i rad Okružnog komiteta i partijskog članstva graničili s najvećim požrtvovanjem. U martu su se članovi Komiteta našli pred novim iskušenjem: partizanski odredi su preživljavali poslednje dane. A čim nema vojske, kolebljivi seljak 66 �Članovi OK KPJ za Valjevo krajem 1943: sleva: Milovan Milosavljević. Milorad-M ile M ilalpvič, Sreten Čilakovič, Milica Pavlović Dara i Žika G ajić (Snim io S. Čitaković) �postaje malodušan, pa nastupi zlo vreme kad niko nikome ništa ne veruje. Članovi Komiteta su bili rasuti po ćelom okrugu. U Valjevu i njegovom užem području zatekli su se Milica i Milka Minić, Sreten Čitaković i Ljubomir Petrović Mingej; sekretar Milan Kitanović je bio sa Suvoborskim odredom. Instruktor Pokrajinskog komiteta Miloš Minić je uputio članove Okružnog komiteta početkom marta da obiđu Kolubaru i Kačer, radi obnavljanja i oživljavanja političkog rada u tim oblastima. Milica se nalazila u Zabarima, kod Marka Kuzmanovića, odakle je, preko Zorke, žene Mihaila Kuzmanovića, koja joj je služila kao kurir, tražila od Anice Spasojević iz Rajkovića da je poveže sa Radmilom Spasojević. Radmila je tada bila uhapšena pa joj je Anica poručila da dođe u Rajković i da će joj biti obezbeđeno sklonište kao da je Radmila u selu. Posle dva-tri dana, Milica je, preobučena u odelo seljanke, za dana došla sa Zorkom u Rajković. U kući Sretena Spasojevića ostala je dva dana, a onda se prebacila kod Simke Spasojević. U Rajkoviću je, sa Milojem Spasojevićem, napravila plan za obilazak sela u Kolubari. U isto vreme, uspostavila je vezu sa Kajom Lalović iz Sankovića, Živoradom Milinkovićem iz Brežđa i Zlatijom Radisavljević iz Pauna. Sa Mihailom i Markom Kuzmanovićem u Žabarima već je bila povezana. Izvestan broj sela kroz koja se kretala bila su, maltene, periferija Valjeva. Zato, ako u njima nije bilo četničke komande ili stanice Srpske državne straže, bilo je svakakvih patrola i kojekakvih protuva, od ranog jutra do mraka. S obzirom na to, Milica se morala dovijati na razne načine da je ne prepoznaju i da ne bude sumnjiva. Nije bilo dovoljno maskirati se seljačkom odećom. Pokušala je da se obezbedi kakvom-takvom legitimacijom i, prilikom boravka u selu Bujačiću, u neposrednoj blizini Valjeva, gde je tokom celog rata kuća Ranka Kuzmanovića bila jedno od najsigurnijih partizanskih uporišta, nabavila ju je na način kao iz kakvog akcionog filma. Zamolila je Ranislavu (Racu) da kaže svojoj snahi Angelini, Rankovoj ženi, da se ona o tome stara. A Angelina 68 �je bila glavni kurir iz te kuće neustrašivih ljudi5 . Nije bilo jednostavno naći ženu, po prilici, Miličinih godina, uzeti joj legitimaciju i vezati je tako da ne sme poći dalje od seoskog atara. Angelina i Raca su shvatile koliko je stvar delikatna. Ali su se odlučile, ipak, da Raca uzme legitimaciju od Kasije Kuzmanović, pod izgovorom da joj privremeno treba. Milica je »našla« da joj ta legitimacija odgovara, i mali Nikola je doveo Stepana Vučićevića, krojača iz Žabara, koji se amaterski bavio fotografskim zanatom, da slika Milicu. Vučićević je u toku dana napravio snimak i Milica je tako mogla da nastavi da putuje kao Kasija Kuzmanović. Sve su tri znale da to nije bogzna kakva siguracija, ali nisu o tome razmišljale. U slučaju ako bi neko Milicu prepoznao i prijavio da se kreće pod tuđim imenom, bila bi streljana ne samo ona nego i sve tri Kuzmanovićeve. Iz sećanja njenog učenika Borivoja Petrovića vidi se da se, prema potrebi, služila i drugim legitimacijama. U isto vreme, to je sećanje zanim­ ljivo i radi toga što pokazuje da je Milica, ponekad, radila i ono što, po logici stvari, kao partijski rukovodilac, nije morala. Evo, ukratko, Petrovićevog iskaza. 5 Iz te bogate i zadružne porodice, koja je imala imanje i u Žabarima, najstariji sin Slobodan, je bio učitelj, član KPJ: sjajan govornik. On je uoči 7. novembra 1941. s Borom Atanackovićem. u selu Baćcvcima. pripremao proslavu Dana oktobarske revolucije i organizovao izvlačenje prikupljenog žita za jedinice Odreda. Tu su ih uhvatili četnici i predali Nemcima, koji su ih istog mcscca streljali na Krušiku. Mladi sin Radivoje. borac Kolubarskc čete. jedva se spasio, kao ranjenik, prilikom razbijanja Suvoborskog odreda. U novembru 1942. kad je uhapšeno oko ISO saradnika NOP-a, uhapšen je i on. sa sestrom Dragicom. i odveden u Banjički logor, iz kojeg su prebačeni u Smederevsku Palanku, u logor za prevaspitavanje omladine. Sin Marko, oženjen, otac sedmoro dece. živeo je, povremeno, s porodicom na imanju u Žabarima. Bio je član narodnooslobodilačkog odbora koji je osnovao Miloš Minić 1942. godine. U maju 1943, njega su na zverski način ubili četnici. Sa još pet ljudi. Njihova tela bez glava poredali su na putu i pet dana niko im nije smeo prići da ih sahrani. Sin Pero je bio zarobljen u aprilskom ratu i oslobođenje je dočekao u zarobljeničkom logoru. Vojnički rečeno, kuća Ranka Kuzmanovića u Bujačiću bila je suhoputna stanica: kroz nju je prošao veliki broj boraca iz grada u Valjevski odred prilikom nje­ govog formiranja, kao i oni koji su stupili kasnije u odred »Žikica Jovanović Španac«. Pošto je bila blizu grada, do nje se prenosila municija, sanitetski i propagandni materijal, oprema za borce i dr. Čika Ranka i najstarijeg unuka Dragana često su hapsili i saslušavali. Angelina je znala sve ilegalce. partijske kurire i ujne punktove u gradu. Iz njihove kuće su i unučad, na neki način, sudelovala u borbi i radila za ilegalce. Od najstarijeg do najmlađeg če|jadeu svi su bili, manje ili više, na velikim iskušenjima, ali iz njihove kuće nikad njje potekla reč izdaje ili terećenje nekog od pripadnika oslobodilačkog pokreu. 69 �Krajem 1941. ili početkom 1942. godine, njemu je Kaja Mutić donela film da uradi nekoliko foto­ grafija jer je znala da se, kao amater, bavio foto­ grafskim zanatom. Kad je razvio film, prepoznao je Milicu, povezanu maramom, obučenu u seljačku odeću. Bio je iznenađen, videvši kako se njegov razredni starešina »poseljačio« i otisnuo iz grada - ko zna gde! Znao je samo da treba napraviti fotografije za legitimaciju i više se nije raspitivao o svom profesoru, pred kojim će se još jednom naći na neobičnom ispitu. U leto 1942, rečeno mu je da se obavezno sastane s Milicom. Ona je poručila da se nađu u šumi na Boričevcu, nadomak Valjeva. Seća se da je njihov razgovor počeo »izdaleka« - o omladini, njenoj odanosti i udelu u oslobodilačkoj borbi, o njenoj hrabrosti, u prvom redu. Tek kasnije, kad je bolje razmislio o tom susretu i razgovoru, bilo mu je jasno da je Milica u to vreme imala vojničku i mobilizatorsku ulogu. Pitala ga je, kao uzgred, šta bi radio, na primer, ako bi se našao na mostu, s revolverom u džepu, u trenutku kad Nemci presretaju i pretresaju građane? Da li bi pucao na Nemce, ili bi tražio neki drugi izlaz? Povezujući to s nekim drugim pitanjima slične prirode, bio je impresioniran time kako je, na izgled, mirna nastavnica iz Srednje tehničke škole postala ratnik i vojnik revolucije. Sekretar Okružnog komiteta Partije Nedićevsko-četnička komanda, zajedno sa nemačkim komandantom u Valjevu, ocenila je da se otpor seoskog stanovništva i njegova prikrivena privrženost narodnooslobodilačkom pokretu najviše pothranjuju pos­ tojanjem partizanskih jedinica u zapadnoj Srbiji. Zato je isplanirana zajednička operacija, s ciljem da se u martu uništi i poslednja najjača partizanska jedinica - Suvoborski odred. (Posavsko-tamnavski odred je većim delom izginuo u borbi s Nemcima kod sela Čuruge i Dokmira, a Valjevski odred je faktički prestao da postoji 5. marta, odlaskom 70 boraca u Bosnu.) Borbe koje su Suvoborci vodili 11. marta, noću 12/13. marta, pa 16. marta i, konačno, 17/18. marta, predstavljaju najslavnije stranice NOR-a u tom kraju jer, 70 ' �u svim tim dramatičnim borbama protiv združenih snaga neprijatelja (nemački 741. puk i pet dobro opremljenih četa iz pet četničkih odreda) 240 neustra­ šivih partizana herojski su se borili i ginuli dok, naj­ zad, nije ponestalo i snage i municije. U protivnapadu, 12. marta, u popodnevnim časovima, poginuo je i komesar Odreda Zikica Jovanović Španac. Posle tih žestokih bojeva, valjda zato što nije ispalo sve kako je planirano (gubici su bili nepredviđeno veliki), ostrvljeni domaći izdajnici su preduzeli »češljanje« terena, pri čemu ni dete nisu ostavili živo ako su ocenili da je partizansko. Milici Pavlović nije bilo prvi put da čuje i vidi kako to »čiste« izdajnici sela i seoske domove, pa je smatrala da je bolje da se skloni u Valjevo. Tako je »seljanka« Kasija Kuzmanović oko 20. marta, iz sela Sankovića, preko Rajkovića i Paune, ušla u grad, gde se zadržala dok se stanje koliko-toliko smirilo, a onda je, sa Sretenom Čitakovićem, pošla u kolubarski srez. Posle razbijanja Suvoborskog odreda, Milan Kitanović jedva je uspeo da se skloni i ne padne neprijatelju u ruke. Okružni komitet u dotadašnjem sastavu nije više održao ni jedan sastanak. On je teš­ ko oboleo, a Milka Minić je uhapšena u selu Cvetanovcu. Zbog bolesti Kitanovića i nastale situacije, na inicijativu Miloša Minića, 6. aprila je održan sastanak u kući Ranka Kuzmanovića, u Bujačiću, na kome je popunjen Okružni komitet, tako da su ga od tada sačinjavali Milica Pavlović, sekretar, Sreten Gtaković, Kaja Mutić i Živorad-Zika Gajić. U avgustu je kooptiran metalski radnik Vlada Ivanov. Prvi zadatak novoformiranog Komiteta je bio - stvaranje novih partijskih organizacija i uporišta po selima, kao i sreskih poverenstava. Odmah je zapaženo da reorganizovani Komitet smelije deluje. Već 8. aprila, u Sankoviću, u kući Živka Lalovića, formirano je sresko poverenstvo za kolubarski srez. A za Prvi maj štampan je letak u kojemu su prikazani, sem ostalog, rezultati borbe Sovjet­ skog Saveza i, prilično opširno, razvoj događaja u Jugoslaviji. Letkom su pozvani radnici, seljaci, omladina i svi srpski rodoljubi na aktivnu borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika. Od članova Komiteta Milica Pavlović i Sreten Gtaković su živeli ilegalno; Kaja Mutić je živela u 71 �Milica Pavlovu kao sekretar OK KPJ za Valjevo, S. Čitakoviea iz 1943. godine na snimku Valjevu, a Živorad Gajić u selu Paunama, pošto je bio pušten iz valjevskog zatvora 22. januara 1942. To je bila nova, znatno bolja okolnost da Komitet može ostvariti niz zadataka sa članovima koji se mogu slobodno kretati po terenu. Doduše, i Milica se kretala slobodno. Čak i suviše slobodno. Imala je sreće, doista, sa prerušavanjem u izbeglicu ili seljanku za vreme putovanja od sela do sela, ili od sela do grada, i obratno. Bila je povoljna okolnost da nije duže radila kao profesor u Valjevu, te da nije sasvim 72 �zapažena kao njegov građanin. Ipak je ponekad previše rizikovala i, reklo bi se, sudbinu svoju izazivala. Razume se, uvek je imala pri sebi lično naoružanje - dve bombe i revolver na vojničkom opasaču ispod ženske rekle ili bluze. Od oružja se nije raz­ dvajala ni dok je spavala - revolver je obavezno stavljala pod jastuk, spreman za upotrebu, jer »zlu ne trebalo«, kako je u šali govorila. Sa oružjem se osećala slobodnijom i sigurnijom. Početkom maja ponovo je došla u selo Rajković da se sastane sa Milkom Spasojević, koja je bila puštena iz šabačkog logora, i sa Milošem Minićem i Milojem Spasojevićem, koji su se tada tu nalazili. Raspitivali su se o pojedinostima i stanju u logoru. Milka im je pričala o herojskom držanju sestara Ilić iz Valjeva, posebno Branke. Kao sekretar Komiteta, Milica se posebno angažovala na obnavljanju i organizovanju narodnooslobodilačkih odbora. Pri tom je bila u nedoumici zbog formiranja pododbora, čiji se rad, po njenom nahođenju, podudarao s radom aktiva, koji su u Valjevu bili dobro organizovani. O toj njenoj nedoumici govori pismo Pokrajinskom komitetu, od 24. septembra, u kome ona kaže: »Nego, da Ti učinim neke napomene u tom pogledu da bi Ti bilo lakše da se snađeš u praktičnom poslovanju odbora. Dok nismo došli na ideju da stvaramo NOO, a ukidamo aktive kao stalna tela mi smo imali svuda aktive. Njih smo tretirali kao partijska uporišta . . . Ta forma rada je vrlo pogodna. . . Posle je došla ona velika zabuna šta će da rade aktivi, a šta pododbori. . . Međutim, desilo se da su se aktivi gde god su postojali i dalje održali. Tako Ti je slučaj u radu kod zanatskih radnika, kod žena. Negde su produžili stvarati pododbore, npr. kod činovnika, kod železničara, te tako sada imamo i aktive i pododbore. Moje lično mišljenje je da se mi sa ovim nemamo šta natezati. Jedino ostaje da produžimo rad preko aktiva, da aktive proširujemo i obratimo veću pažnju na njih, a da stvorimo, naravno, ako se bude moglo, jedan NOO za ceo grad. Mi ćemo uticaj u NOO osigurati preko naših ljudi koji budu odbornici, simpati­ zeri ili pristalice. .. « Iz Pokrajinskog komiteta dobila je ovo objašnjenje o radu i narodnim odborima: »Treba raščistiti pojam 73 �»aktiv«. Aktivi su uopšte pomoćna tela preko kojih se sprovodi određen rad, npr. omladinski aktivi, ženski aktivi, partijski aktivi i si. Sve su te razne vrste aktiva podređene raznim rukovodećim organima u razvijenoj organizaciji, a u nerazvijenoj aktivi vrše više funkcija. . . narodnooslobodilački odbori su organi narodne vlasti na oslobođenoj teritoriji i organi političke borbe na neoslobođenoj teritoriji. Ali, i na neoslo­ bođenoj teritoriji oni su organi narodne vlasti, uporedo se okupatorskom vlašću, oni treba da budu »država u državi«, da preotimaju političku vlast iz ruku okupatora i njegovih slugu, da narod sprovodi odluke i rešenja narodnooslobodilačkih odbora, a ne okupatorski organi, da se na taj način, uz oružanu podršku partizan­ skih odreda, iz ruku okupatora i njegovih slugu preotme ne samo politička već i vojna vlast«. Jasno je da rukovodeći kadar na terenu, koji se bavio praktičnim radom, nije imao vremena ni moguć­ nosti da se bavi teorijom. Osim toga, bogata partizanska praksa nije se mogla sasvim objasniti oskudnom literaturom koju su posedovali ilegalci-praktičari. Ono što je poticalo iz viših rukovodećih centara stizalo je na udaljena područja s velikim zakašnjenjem. U svakom slučaju, sporni momenat u praksi Milice Pavlović svedoči o njenom samostalnom i smelom rezonovanju o problemima i pojavama na koje je nailazila Formiranje novog odreda Posle poraza Suvoborskog partizanskog, odreda, za partijska rukovodstva i članove Partije bilo je primamo - stvaranje novog odreda Razume se, najviše se oče­ kivalo od Okružnog komiteta i tzv. mobilnog poverenstva, koje je formirano pri Komitetu, polovinom avgusta 1942. Poverenstvo su sačinjavali Milorad Milatović, Miloš Milosavljević Pipin, radnik iz »Vistada«, Steva VUkosavljević, obućarski radnik, i Milivoje Bjelica, svršeni učenik poljoprivredne škole. Kao sekretar Komiteta, Milica je bila stalno u pokretu i kontaktu sa pojedincima; bila je, zapravo, sekretar, i kurir, i radnik na terenu. Uspostavljala je kontakte sa članovima Partije i SKOJ-a i njih 74 �međusobno povezivala. Sastajala se više puta s Milošem Minićem i vojnim rukovodiocima. Na formiranju novog odreda insistirao je Pokrajinski komitet, koji je, u vezi s tim, napisao nekoliko pisama Okružnom komitetu. Međutim, iz pisma koje je Komitet poslao 11. avgusta Pokrajinskom komitetu vidi se d aje to bio jedan od najtežih zadataka koji komunisti nisu mogli sami da izvrše: »Formiranje odreda pašće početkom septembra . . . Biće potrebno da nas pomognete sa izvesnim brojem ljudstva, sa oružjem - puškomitraljezima. Vi ljude pripremite pa ćemo nešto prebaciti preko Aranđelovca, a nešto preko Valjeva«. Osim toga, u pismu se kaže da je šteta što baš u tom času Miša Dudić i Miloš Minić treba da se povuku na teren Šumadije. Međutim, iako je formiranje odreda zahtevalo nešto više vremena, i Okružni i Mesni komitet su požurili, i to tim više jer je iz Bosne došao kurir, »koga su poslali Tempo (Svetozar Vukmanović D.B.) i ostali drugovi . . . da dobije izveštaje o političkoj situaciji i, naročito, o potrebi i mogućnosti prebacivanja i opstanka jedne ili više proleterskih brigada u Srbiju«. Tom kuriru, koji se kao četnik morao vratiti za sedam dana s četničkim odredom Pere Vukanovića, trebalo je pokazati da i u zapadnoj Srbiji postoji parti­ zanski odred s kojim drugovi u Bosni mogu računati. Početkom septembra Milica je, u dogovoru s Milošem Minićem, zakazala sastanak Okružnog ko­ miteta, na kome je imenovano rukovodstvo novog odreda, u sastavu: Miša Dudić, komandant, Andra Savčić, politički komesar, i Milivoje Bjelica, zamenik političkog komesara. Za nekoliko dana su izvršene i druge pripreme oko ljudstva, opreme i naoružanja. Uprkos svim teškoćama, 20. septembra, u šumi zvanoj Piljevina, kod sela Prijezdića, formiran je novi par­ tizanski odred, koji je poneo ime »Žikica Jovanović Španac«. Odred je bio malobrojan, vojnički nepripremljen i politički neproveren da bi uspešno mogao povesti borbu i održati se na teritoriji prezasićenoj neprija­ teljskim formacijama, koje su, zaslepljene, još verovale u pobedu fašističkog »novog poretka«. Stanje je postalo tim teže jer je na samom početku došlo do ozbilj­ nog razilaženja s jednim od drugova iz mobilnog poverenstva. 75 �Iz svega što se ubrzo dogodilo s novoformiranim odredom proizlazi da u njemu, kao i na terenu, nije bilo dovoljno revolucionarne snage da agitaciono i mobilizatorski iskoristi stvaranje i pojavu oru­ žane jedinice i njene početne uspehe. Deset partijskih organizacija, odnosno 57 članova Partije učinili su najviše koliko se moglo na doista velikom prostranstvu koje je bilo u nadležnosti Okružnog komiteta. Ob­ jektivno uzev, sa Odredom se htelo više, a ispalo je manje, jer je upravo iz njega potekla izdaja i nova provala koja je dobila strahovite razmere. Dogodilo se, naime, da Odred ne pretrpi nikakav poraz, a da iz njega dezertiraju Mirčeta Kovačević, Jože Borovnik i Milivoje Jovanović. Pretpostavljajući da to njihovo dezerterstvo može izazvati novo kolebanje i bekstvo pojedinih boraca, sazvan je partijski sastanak, na kome je osuđen postupak trojice odbeglih i doneta odluka da se na zajedničkom sastanku svih boraca svakome postavi pitanje - hoće li dobrovoljno da ostane u Odredu? Na sastanku su dvojica izjavila da bi radije nastavili da rade u pozadini, jer imaju, navodno, sigurna skloništa. Nekoliko dana kasnije, nedićevci su pojedinačno pohvatali begunce iz Odreda. Najpre je uhvaćen Mir­ četa Kovačević, učenik iz sela Slatine. Na saslušanju je, pred islednikom Srpske državne straže, kazao sve što je znao ne samo o ljudstvu Odreda i akcijama koje je izveo nego i o porodicama u Valjevu, i se­ lima za koja je znao ili pretpostavljao da su pomagala oslobodilačku borbu. Tako je prokazao Živka Markovića, zemljoradnika iz sela Krčmara, u čijem je senu bila skrivena oprema zaplenjena od ljotićevaca, u prvoj akciji koju je Odred izveo 26. septembra, u selu Rajkovcu. Marković je, pod batinama, odao Živorada Milenkovića iz sela Brežda, a ovaj. . . Sve je poteklo kao u kakve opake bolesti - provala se proširila i u grad, gde je otkriven Stevan Vukosavljević, za koga je okružni načelnik napisao u svom izveštaju da »komunističku organizaciju nije izdao. . . , 14. oktobra nađen je u ćeliji obešen« (da ne bi bio izložen većim mukama, sam se obesio načinivši omču od košulje). Osim Stevana, od istaknutih rukovodilaca uhapšena je Kaja Mutić, sekretar Mesnog komiteta, koja nije bila kadra da izdrži torturu beogradske policije, koja ju je preuzela iz Valjeva. 76 �To je bila jedna od najvećih provala u valjevskom kraju, kojom je do sredine oktobra 1942. zahvaćeno 278 lica osumnjičenih za učešće i saradnju sa narodnooslobodilačkim pokretom. Među uhapšenima bio je izvestan broj članova Partije, od kojih je 20 preuzela beogradska policija. Tragedija s novim odredom uvećala se njegovim razbijanjem na ograncima Povlena, 28. oktobra. Mali broj boraca uspeo je da se izvuče i prebaci u Šumadiju, gde su priključeni 1. šumadijskom odredu. Na Povlenu su poginuli Miloje Spasojević i Milivoj Bjelica, zamenik političkog komesara, a ranjen je Dušan Repac. Na izmaku životnog puta Mnogo toga što je s velikom mukom stvoreno tokom proleća i leta 1942. godine uništeno je okto­ barskom provalom. Trebalo je početi iznova. Na žalost, Milici Pavlović nije bilo prvi put da tako počinje. Iskusna ilegalka nastavila je, sa reorganizovanim Okruž­ nim komitetom, da radi po uputstvima Pokrajinskog komiteta, ali sada bez pomoći partijskog instruktora Miloša Minića, koji je premešten na rad u uže za­ vičajno područje. Reklo bi se da nikad nije bila u težem položaju od kad je postala član Okružnog ko­ miteta, a zatim i njegov sekretar. Ceo partijski rad je paralisan. A Pokrajinski komitet je poručio: » ... Pred vas se postavljaju dva najodgovornija zadatka: Stva­ ranje partijske organizacije i stvaranje Odreda«. Kako, kad su samo dva člana Partije ostala neuhapšena u gradu, bez čije se pomoći ni jedna dalekosežnija zamisao nije mogla ostvariti? Čak ni Okružni ko­ mitet nije ostao čitav. Upravo od njegove popune i obnavljanja baze u gradu valjalo je početi. Preko člana Komiteta Živorada Gajića i uz pomoć Živana Đurđevića dosta brzo je uspostavljena veza sa neuhapšenim komunistima i aktivistima u gradu i pojedinim srezovima. U Valjevu je najpre obnovljeno uporište u kući Vere Milatović, koje se održalo još od 1942. godine; zatim u kućama Milorada Markovića Mikinovca, Kaje Leleković, Ruže Leleković Kame i Vaše Nožice. 77 �Pre nego što će poći u Šumadiju, Milica se sastala sa aktivistkinjama sela Jovanje - sa Slavkom Manojlović, Darkom Milivojević, Zorom Petrović i Borkom Antić. Razgovarale su o ekonomski ugroženim partizanskim porodicama i o mogućnostima kako da se prikuplja hrana za njih i za novi odred, koji će se, kako je predvideo Okružni komitet, formirati u aprilu uz pomoć 1. šumadijskog odreda. Odred je stvarno formiran i Okružni komitet je štampao jedan mobilizatorski letak koji je nosio i potpis štaba Valjevskog partizanskog odreda. S ob­ zirom na vreme kad je štampan (6. april 1943), taj letak, kratak i jezgrovit, izraz je samopouzdanja i vere u pobedu, iako su Jajce s AVNOJ-em i ishod rata još daleko. Štab odreda i partijsko rukovodstvo veruju, u stvari, u narod i njegovu podršku Narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima i po­ zivaju ga u borbu ovim rečima: VALJEVCI I PODRINCI Neka vaša odlučnost, neka vaša hrabrost, neka vaša osvetnička puška budu odgovor na sva zverstva okupatora i njegovih slugu, neka vaše pristupanje u redove partizanske vojske bude odgovor na Hitlerovu naredbu i Nedićev poziv za totalnu mobi­ lizaciju. Junački i smelo kakvi ste bili uvek, ustajte u borbu! Dan slobode korača, on nije daleko, uči­ nimo sve da on bude što skorije. Na Hitlerovu totalnu mobilizaciju odgovorimo mobilizacijom svih snaga protiv Hitlerovog varvarstva, a za slobodu i srećnu budućnost našeg naroda. K oružju - u boj protiv neprijatelja. Živelo borbeno jedinstvo srpskog naroda! Smrt fašizmu - Sloboda narodu! Valjevskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda Komunistička partija Jugoslavije Okružni komitet Valjevo U 1943. godini Milica je dosta često išla na teren Kolubare i Kačera. Zajedno sa Sretenom Čitakovićem, obnovila je stara uporišta i stvorila nova. Čitaković je u tim krajevima uživao dobar ugled, i 78 �svi koji su išli s njim ili koje je upućivao kod po­ jedinih ljudi osećali su se sigurnim. Zahvaljujući Citakovićevoj popularnosti, Milica se neko vreme sama kretala po selima Kolubare i Kačera. Tamo je 27. marta 1943, u selu Poljanice, podnela izveštaj na sastanku Okružnog komiteta o dotadašnjem radu, posle čega su, suviše kritički, konstatovani sledeći nedostaci: »Uprkos velikoj pomoći Pokrajinskog komiteta, organizacija na teritoriji Okružnog komiteta Valjevo nije još dovoljno jaka. On (Okružni komitet - prim. D. B.) nema jake partijske organizacije, niti organizovane sekcije. On nije davao konkretne zadatke članovima, zato se nisu mogli razviti, te su zbog toga mnogi pali i likvidirani. On je više gledao na teškoće, a ne na mo­ gućnosti .. .« Posle ovih konstatacija, u zajednici s Momom Markovićem, koji je prisustvovao sastanku kao član Pokrajinskog komiteta, postavljeni su sledeći zadaci: »Prestati sa sektašenjem i pristupiti masovnijem političkom radu, prelazeći na sektore partijskog rada. Sprovesti široku kandidaciju proverenih ljudi i smelo ih primati u Partiju. Osposobljavati i teoretski uzdizati ljude za ru­ kovodioce, i preko njih raditi sledeće: Pojačati aktivnost na mobilizaciji ljudi za Odred. Povećati konspiraciju i budnost radi čuvanja kadrova. Obezbeđivati skloništa i stanove za istaknute radnike. Učvrstiti kurirsku vezu s Pokrajinskim komitetom i susednim Okružnim komitetima i odredima«. Posle sastanka, Okružni komitet je odmah obavestio partijske radnike o tome kako je ocenjen dota­ dašnji rad Komiteta i partijske organizacije, kao i o zadacima koji su postavljeni na osnovu donete ocene. Od aprila pa nadalje, Milica se angažovala u selima i u gradu. U grad je dolazila radi važnijih sastanaka, na uspostavljenu vezu, obučena kao seljanka. U junu, na primer, javila je Radmili Spasojević da je u određeno vreme sačeka na Nenadovića keju. Ona ju je sačekala i odvela u kuću svoga strica Dušana Spasojevića, poznatog trgovca u Valjevu. U toj kući, u Miličinom prisustvu, formirana je partijska ćelija, u sastavu: Radmila Spasojević, sekretar, Rosa 79 �A <Xcu G.tM. A. co - c/ f-' ^rr. Kraj je d n o g o d izveštaja M ilice Pavlović, sekretara OK KPJ, upućeno drugovima u Arandelovcu Paunović Krulj i Dara Pevčević. Sa Radmilom se dogovorila da se stvori sigurno sklonište, isključivo za prihvatanje kurira sa terena. Pošto je Radmila bila kompromitovana kod policije, tu je ulogu preuzela njena nekompromitovana sestra od strica, Milena Spasojević. Ona se odlučila za kuću svoga oca. Tako su, od juna 1943, kod Spasojevića kuće prihvatani kuriri iz Šumadije, Kolubare, Kačera, Rađevine i sa drugih strana. Milena je preuzimala materijal i po­ ruke i prenosila ih Radmili da bi ih ona prenela onima kojima su bili namenjeni. Posle nekoliko dana provedenih u selima, Milica se vratila u Valjevo, preobučena u crno odelo, kao ožalošćena žena. Došla je kod Nade Nožice radi formiranja odbora Antifašističkog fronta žena. U odbor su izabrane Nada Nožica, predsednik, Dara Pevčević, sekretar, Spomenka Ristivojević, Lela Vučinić i Mi­ lena Pecelj. Radi efikasnijeg delovanja ovog odbora grad je podeljen na četiri rejona. Svaka članica od­ bora je imala u svom rejonu da organizuje aktiv žena sa kojima će raditi i pomoć prikupljati. U to vreme Milica se postarala da se pribavi tehnika za potrebe Komiteta. Po njenom uputstvu, Rosa Paunović je iznela iz finansijske direkcije presu 80 �za umnožavanje i predala je Radmili Spasojević, koja ju je, sa sestrom Milenom, smestila u šupu svoga strica, i samo su njih dve znale da se tu nalazi. U toj se šupi umnožavao izvesno vreme sav pro­ pagandni materijal Okružnog komiteta. Početkom juna, Milica je, sa Sretenom Čitakovićem, došla u kolubarsko selo Bošnjanoviće, najpre kod Živojina Nikolića, da sa njim razgovaraju o opasnosti koja mu preti od četnika. On je bio poznat još iz ustanka kao rodoljub koji je pozdravio ustanak i bez rezerve se angažovao na prikupljanju hrane za par­ tizane. Takav je ostao i kasnije, pa su ga četnici, zbog saradnje s terenskim radnicima, tukli i više puta zatvarali. Kao poštena čoveka i rodoljuba, Milica i Čitaković su želeli da ga sačuvaju. Zato su mu predložili da se skloni u Beograd jer, zbog starosti, nije mogao opstati na putevima i u skloništima ilegalaca. On ih je poslušao. Tadašnji boravak u Kolubari iskoristili su da ohrabre ljude u Bošnjanoviću, da ih međusobno povežu i učine aktivnijim za oslobodilački pokret. To baš nije bilo jednostavno, što se može zaključiti po tome što su se samo preko dana mogli zadržati u kući Tihomira Krstića, a noću su boravili u mlinu njegovog bratstvenika Božidara. U julu je Milica prešla u Šumadiju da bi učestvo­ vala na vojno-političkom savetovanju, koje je na pla­ nini Bukulji organizovao Pokrajinski komitet. Na njemu su bili predstavnici i članovi Pokrajinskog komiteta, Glavnog štaba NOV i PO Srbije, Šumadijskog i Čačanskog NOP Odreda i delegacije okružnih komi­ teta Valjeva, Požarevca, Aranđelovca, Kragujevca i Čačka, ukupno oko 40 učesnika. Dok su došli na Bukulju delegati su morali da se probijaju preko okupirane teritorije, i to samo ■noću, zato što je neprijatelj držao jake snage na prugama i putevima. Pojedine delegacije su ostale na putu po nekoliko dana, jer su letnje noći bile kratke, pa su mali deo puta mogle da prevale. Pre savetovanja na Bukulji, koje je trajalo pet dana (od 10. do 15. jula), održan je dogovor po­ litičkih rukovodilaca i partijskih radnika iz centralne i zapadne Srbije. Tom dogovoru je prisustvovao po­ litički komesar Glavnog štaba Miroslav Jovanović, a 6 Milica Pavlović Dara 81 �učesnike su obezbeđivali 1. bataljon NOV Srbije i Šumadijski NOP odred. Tu su se sreli rukovodioci iz valjevskog kraja Milica Pavlović, Sreten Čitaković, Milorad Milatović i Živorad Gajić sa saborcima iz najtežih dana, među kojima su bili Milka Minić, koja je u to vreme radila u kragujevačkom okrugu, i Miloš Minić, koji je došao sa čačanskog područja. Ubrzo po povratku sa savetovanja na Bukulji, 15. avgusta, Pokrajinski komitet je organizovao savetovanje okružnih komiteta na planini Rudniku. Iz izveštaja koji je podnela Milica, u svojstvu sekretara Komiteta, vidi se da su od februara 1943. godine Komitet sačinjavali dva radnika i tri intelektualca, a organizacija je imala svega 25 članova. Kao i na Bukulji, u izveštaju su izložene teškoće sa kojima su se u proteklom periodu borili članovi Komiteta i partijsko članstvo. Sem ostalog, naglašeno je da Komitet nije uspeo da upozna dovoljno prilike i mogućnosti za rad u Rađevini. Posle savetovanja na Rudniku, Okružni komitet Valjeva su sačinjavali Milovan Milosavljević, sekretar, Milica Pavlović, Sreten Čitaković, Živorad Gajić i Milorad Milatović. Shodno zadatku koji je postavljen na savetovanju na Bukulji (»osposobljavati i teoretski uzdizati ljude za rukovodioce«), Okružni komitet je organizovao po­ četkom septembra, odmah po Miličinom dolasku sa Rudnika, petnaestodnevni partijski kurs u selu Jovanji, uglavnom za ljude za koje se pretpostavljalo da mogu biti politički radnici na terenu, i za »jednu petorku iz Šumadije«, koja je došla, zajedno sa partijskim radnicima koji su učestvovali na rudničkom saveto­ vanju. Milica i novi sekretar Komiteta Milovan Mi­ losavljević bili su predavači na kursu. Izučavana su neka pitanja iz »Osnova lenjinizma« i, pretežno, materijal o Komunističkoj partiji, posebno organizaciono pitanje i diktatura proletarijata, i o kadrovima uopšte. Po stečenoj praksi na partijskim kursevima, radilo se posle predavanja po kružocima, a pojedine teme su dorađene u diskusijama i propitivanjem polaznika kursa. Radi sigurnosti, kurs je počeo u selu Jovanji, a selio se u Balinović i Poćutu, dok nije završen u selu Brezovicama. 82 �Ako se sumiraju rezultati koje je Milica postigla u poslednjoj godini na dužnosti sekretara Komiteta, naći će se da su oni veći nego što se može zaklju­ čiti na osnovu ocene izrečene na savetovanju, na Bukulji. Utoliko veći ako se gledaju u uslovima u kojima su stvarani. Treba imati na umu da je pod­ ručje zapadne Srbije bilo zastrjo svakojakim neprija­ teljskim formacijama. Takode, valja znati da je nepri­ jatelj bio suroviji i krvoločniji kad bi osetio porast i aktivnost oslobodilačkog pokreta, ili kad je, posle staljingradske bitke, počeo da doživljava poraze na velikim evropskim ratištima. U zapadnoj Srbiji zaista se ne zna ko je bio gori i krvoločniji: Nemci ili njihove sluge? Četnici, sa svojim »crnim trojkama«, koji su, kao bajagi, stajali postrani, izvan nemačkih garnizona, nisu manje partizana i rodoljuba pobili ili predali Nemcima nego pripadnici Nedićeve Državne straže. S obzirom na to da su »operisali« po selima, uz rakiju i gibanicu, bez ičije kontrole, toliko su se ostrvili i počinili takve zločine kakvi nisu viđeni na jugoslovenskom ratištu. Jedan od njih je, na primer, slučaj sa Živanom Đurđevićem, onim Živanom za koga hroničari kažu da je »početkom 1943. godine, u najtežim danima, predstavljao glavnu vezu Okružnog komiteta ne samo sa Veljevom nego i sa ostalim srezovima«. Kuća tog seljaka iz Balinovića bila je ćelo vreme sigurno sklonište partijskih kurira i članova Komiteta. Tako do 22. maja 1943, kada je veća skupina Kalabićevih četnika opkolila kuću, u kojoj se toga dana zatekao član Okružnog komi­ teta Milan Kitanović, inače profesionalni revolucionar od 1937. godine. Da ne bi pao živ četnicima u ruke, Kitanović je otvorio vatru i pokušao da beži. Ali nije uspeo da pobegne. Četnici su ga ubili i doneli u Valjevo da ga pokažu narodu, verujući da su ubili starog valjevskog revolucionara dr Mišu Pantića, čije su ime ispisali krupnim slovima nad Kitanovićevim lešom. (Doktor Pantić je odstupio s glav­ ninom partizanskih odreda i poginuo u Sandžaku 19. februara 1942, prilikom prelaska Lima.) Živana su, sa starijim sinom Radomirom, vezali i odveli u Zarožje, kod Debelog brda. Dok su prolazili kroz Balinović, oslobodivši se nekako konopca, Radomir se dao u bekstvo. Pri tom je pogođen u kičmu. Pred ocem, četnici su ga ranjenog motkama dotukli. 83 �Na Živanu su primenili sve što su naučili mu­ čeći uhvaćene komuniste da bi od njih iznudili priz­ nanja. Ali od Živana ništa nisu dobili. Čak je i Milan Kitanović za njih bio »slučajni namernik iz Azbukovice«. Onda je Kalabić naredio da Živana živom vatrom nateraju da oda komuniste koji su kod njega nalazili utočište. Sa drvljanika koji se tu našao napravili su veliku_ lomaču i napravili ražanj. Zapalili su drva, svukli Živana, vezali ga za ražanj pa tako vezanog približili velikoj lomači. Dok su ga vrteli na ražnju, on je crveneo, a oči mu oticale. Uzalud su tražili priznanja, primičući ga sve više raspaljenoj vatri dok nije u mukama izdahnuo. Onda su ga zakopali nedaleko od lomače. Posle Zivanove smrti, u njegovoj kući ostala je kćerka Cveta, stara 16. godina, i sin Marko, star 13 godina. Decu je prihvatio Milijan Đurđević, a četnici su kuću opljačkali i stavili na nju ovu preteču opomenu: »Na znanje svima da su ovog komunistu i, po pričanju seljaka, dr Mišu Pantića ubili vojnici Jugoslovenske vojske u otadžbini pod komandom Draže Mihajlovića. Kako ovi tako će i svako onaj biti ubi­ jen koji radi protiv kralja i srpskog naroda. Ubijen je 22 ovog meseca u 4 časa. 22 maja 1943. godine Jugoslovenski vojnici Balinović oficiri JV - kapetan Eto takve su bile prilike u valjevskom kraju, u kojima su partijski radnici, sa instruktorom Pokra­ jinskog komiteta, povezivali i aktivirali članove Partije i SKOJ-a, i to bez oružanih snaga već od marta 1942, jer se partizanske jedinice nisu mogle održati u zapadnoj Srbiji. Koliko li je truda, samopregora, žrtava i krvi u takvim prilikama i suočenjima sa smrću, vrlo često s mučeničkom smrću, kao što je bila Živanova, tre­ balo uložiti da bi se sačuvao ustanički duh, da bi se razvila svest i ojačala vera u pobedu, koje su narodu ulivali, u ime Komunističke partije, neustra­ šivi borci i revolucionari kojima je pripadala Milica Pavlović! Bilo je malodušnosti, neverice, beznađa i 84 �izdaje, što je razumljivo s obzirom na silnu kon­ centraciju vojnih i policijskih snaga, koje su, ne birajući sredstva, bdele i čuvale nemačko-kvislinški poredak u zapadnoj Srbiji. Ali, zanemarljive su takve pojave i primeri u poređenju s masovnim heroizmom na­ roda i, u prvom redu, njegove mlade generacije. To su pokazali omladinci »Vistada« u prvoj ratnoj godini ili, još masovnije, učenice i učenici na početku školske 1943/44. godine. U ženskoj gimnaziji jedno je odeljenje odbilo da radi pismeni zadatak »Zašto je srpski narod protiv komunizma?«, što znači da je to odeljenje bilo privrženije skojevskom rukovodstvu nego idiotskom profesoru koji je zadao takvu pro­ vokatorsku temu. Lepota otpora i beda izdaje divno su se ispoljile te iste godine u muškoj gimnaziji. Šačica povlašćenih ljotićevaca podnela je predstavku direktoru gim­ nazije, svome štićeniku, kojom optužuje generaciju osmog razreda da je »još u V razredu bila zatrovana raznim idejama Karla Marksa«. Po mišljenju tih »na­ cionalno svesnih omladinaca«, toj generaciji, »u inte­ resu srpskog naroda«, ne treba priznati zrelost. Da bi potkrepili to svoje mišljenje oni su naveli sledeći slučaj iz razreda: » ... Dana 13. oktobra 1943: godine nastavnik zemljopisa g. Lončar je prozvao Anđelka Petrovića koji se sada nalazi u dobrovoljcima da govori zemljopis. Nekoliko nas je kazalo da taj ne dolazi u školu. Drago Pamučina je rekao: »Taj nije živ, on je umro«. Na to mu je Jakov Nenadović rekao: »Nije umro, on je u dobrovoljcima«, a Pa­ mučina je rekao: »Ako nije, umreće«. Tu se jasno vidi mržnja prema onima koji svoju krv prolivaju za svoj narod. . . Komunisti u školi nastoje da ome­ taju rad na časovima, a naročito na času veronauke, nacionalne istorije, hernije. . . Najgori su od komu­ nista: Jovan Đurdević, Aleksandar Mihajlović, Aleksan­ dar Obradović, Pavle Božić i Nenad Prodanović«. U tom otporu koji se manifestovao baš kad je u gradu besneo teror i carovala crna berza, i u bezbroj sličnih primera mladog pokolenja utkan je i deo zasluge neumornog agitatora Milice Pavlović, koja se kao partijski rukovodilac, uz krajnju opasnost po život, uvlačila iz sela u grad da bi saznala, pored ostalog, kako živi i misli školska omladina, sa kojom ju je rat podelio. Ona nije obavljala svoju rukovo- 85 �Sa kursa partijske izgradnje u selu Jovanji, septembra godine; Milica u prvom planu, u beloj košulji 1943. �deću funkciju iz nekog bezbednog skloništa, do koga su dolazili samo specijalni kuriri. Nije imala običaj nikoga da šalje u prethodnicu. Ako je nekome tre­ balo sugerisati da ozbiljno shvati svoju dužnost i obavezu činilo joj se da će to ona, lično, najbolje učiniti. Neumorni pešak! Nije slučajno za nju rečeno da je prošla kroz sva brda i šume zapadne Srbije. Neka sećanja na ulaske u okupirani grad U gradu nemačka i Nedićeva vojska, policija i agenti, po selima četnici. Svi pokušavaju da udu u trag iščezlim partizanima i ilegalcima, koji su najednom nestali, a do juče su bili u gradu i okolnim selima. Sada su opet tu, kao_ i posle svakog »čišćenja« i »pročešljavanja« terena. Žive i rade ilegalno, ali obavljaju revnosno svoje vojničke i partijske dužnosti. Istina, opasnost nije prošla, smrt vreba na svakom koraku, i sva je muka u suočenju s njom, bolje reći, sva je muka da se nadmudri taj agent, ta patrola - taj neprijatelj, koji čuva za tuđ račun ono što je osvajač oteo. Milica Pavlović je veći broj svojih ratnih dana provela u tom suočenju sa smrću i nadmudrivanju sa neprijateljem. Kao retko ko, radila je to uspešno jer je imala mnogo hrabrosti i dosta pouzdanih pri­ jatelja, koji su često noć probdeli da bi ona mirno prespavala i bila odmorna za sutrašnji naporni i neizvesni put. O tome govore neki tajni ulasci u grad i susreti u njemu. Kako li je izgledala ta devojka, koja je tog vru­ ćeg leta 1943, obučena i povezana kao seljanka, sa zavežljajem, žurila Radničkom ulicom da bi što pre ušla u dvorište, a onda u kuću Nade Nožice? Kod kuće je našla neku njenu rođaku, kojoj se učinila sumnjiva. - Nada će sada doći. Pričekajte je tu, u dvo­ rištu - reče žena, zatvarajući vrata na koja je Milica pokušala da uđe. Ne navaljujući da je pusti u kuću i ne uzbu­ đujući se, sede na klupu ispod lipe. Malo je potra­ jalo kada se začu škripa i lupa kapije na ulazu u dvorište. Iza ugla se pojavi Nada. Pre nego što će 87 �ući u kuću, na vratima še pojavi ona žena, njena rođaka, i pokaza rukom prema lipi: - Eno, tamo te čeka seljanka. Treba te lično. Nada pozva Milicu i uđoše obe u sobu. Dugo su razgovarale, a onda je Milica ustala i otišla kod Kaje Leleković, gde je bilo izgrađeno sklonište za ilegalce i partijski materijal. Ilegalci su se tu najbezbednije osećali. Od leta 1941. godine, kada je poslata od Kaje Mutić da se skloni u kuću četiri sestre Leleković, često je tu nalazila utočište. Održavajući veze sa sestra­ ma, ona ih je upućivala u poslove ilegalnog rada i na izvršavanje određenih zadataka. U zapadnom delu njihove kuće, ispod kreveta, nalazilo se iskopano sklonište. Ulaz je bio kamu­ fliran tepih-stazom. U skloništu je istovremeno moglo da se sakrije 5-6 ljudi i da boravi, po potrebi, du­ že vreme. Milica je u početku, preko sestara Leleković, organizovala za Odred prikupljanje materijala i informacija o neprijateljskim snagama. Tu je u 1942. i 1943. go­ dini Okružni komitet održao više sastanaka, a četiri sestre su čuvale stražu na smenu. Kod Lelekovića uvek je neko bio od članova Okružnog komiteta, ponajviše Milica. Ona je tu bila prikupila i neko­ liko desetina knjiga i uredila malu biblioteku. Kod Dare Pevčević, udate Pavlov, navraćala je više puta i boravila u skloništu koje se nalazilo u vešemici, u dvorištu. - Sa Milicom sam se poznavala još od prvih dana okupacije, - priča Dara - a možda i pre. Nismo bile na vezi, niti smo mnogo znale jedna za drugu, posebno ne na političkom radu. Poslednji put smo se videle u selu Prijezdić, februara 1942. godine. Bio je neki sastanak. Ja sam se tada nalazila u par­ tizanima, kao borac Suvoborskog odreda, a Milica je došla na teren kao politički radnik. Izenada su nas napali četnici i Nemci. Ja sam uhvaćena, a Mi­ lica je uspela nekako da se izvuče. Dara Pevčević je prošla svu torturu valjevskog zatvora i beogradske Specijalne policije, odakle je 88 �puštena. Njen otac je uspeo da je oslobodi velikim novcem koji je dao četnicima i agentima. Kratko vreme ona se smirila, a onda je počela ponovo da uspostavlja veze. Jednoga dana Rada Spasojević joj je saopštila da će joj u 7 sati doći jedna drugarica. - Treba joj obezbediti sklonište za dan-dva - rekla je Rada - ali je i sačekati tačno u 7, na keju izme­ đu dva mosta, pored Kolubare. Ona će ti se javiti. Samo ti budi tačna. Doneće ti neki materijal. Treba da obezbediš dalje rasturanje. Dara je pospremila sklonište u vešernici. Spremila ga je da se u njemu može duže boraviti. U zaka­ zano vreme izašla je na kej. U prolazu je srela nemačke i nedićevske patrole. Nije se obzirala na njih. Na keju, u senci starih lipa, sačekala je da joj se približi seljanka u opancima, zabrađena crnom ma­ ramom. U ruci je nosila korpu prekrivenu belom ma­ ramom. Na marami kitica bosiljka - ugovoreni znak. - Zdravo, drugarice, - progovorila je »seljanka«, a čim joj se približila uzbuđeno je rekla »zdravo Daro«. Prepoznala ju je iako je nije videla od onog sastanka u februaru, u selu Prijezdiću. Pošle su prema stanu. Kad su naišle ispod sija­ lica, Dara je tek tada prepoznala u liku »seljanke« Milicu, pa je nehotice uzviknula: »Jaooo, pa ti s i...« Stavljajući kažiprst na usta, Milica je procedila kroz zube: »Pst!« Sretno su stigle do stana. Milica je počinula na sigurnom mestu, a materijal je iste večeri otpremljen ilegalcima. Usred dana, kad je mnogo naroda na ulicama, kad svakog prolaznika prati par špijunskih očiju, ona je ušla u grad i prispela na ugovoreni sastanak kod Lele Vučinić, učiteljice stručne škole, udate za pu­ kovnika jugoslovenske vojske, koji se nalazio u nemačkom zarobljeništvu. To je bio stan »nacionalno ispravne žene«. Ona je bila simpatizer oslobodilačkog pokreta, pouzdana žena i ilegalna veza. Iako nije bila član Partije, Milicu je dočekivala kao najrođeniju. Ta veza, kao i veza s Nadom Nožicom, nikada nije otkrivena. 89 �Na sastanku je prisutno desetak žena. Samo su dve poznavale nekadašnju nastavnicu Srednje tehničke škole. Ostale su bile ubeđene da je neka partizanka iz Bosne, kako im je na početku rečeno. Milica je na sastanku govorila o političkoj si­ tuaciji i stanju na frontovima, o partizanima i sugurnoj pobedi Narodnooslobodilačke vojske. Na tom sastanku formiran je odbor Antifašističkog fronta žena. Zaklju­ čeno je, kao najglavnije, da se taj odbor što više angažuje na prikupljanju pomoći za partizane, i da se tajnost organizacije sačuva po svaku cenu. . . Pošto je sastanak završen, kako se neopaženo pojavila u gradu, tako je iz njega otišla. Žurila je, verovatno, na neki drugi sastanak van grada, o kome nikom ništa nije rekla. Kad je duže ostajala u gradu, radila je sa par­ tijskim ćelijama pojedinačno. Dolazila je na sastanke, obaveštavala članove ćelija o stanju na terenu i dru­ gim zbivanjima. U leto 1942, sastanke jedne partijske ćelije zaka­ zivala je van grada, u vrbaku ispod Kuzmanovića kuće. To je radila zbog veće sigurnosti jer je u gradu bilo rizično dolaziti na ma kakav skup ili sastanak. Na zakazano mesto, u određeno vreme, moglo se doći neopaženo sa više strana. Na jedan od tih sasta­ naka došla je preobučena u nošnju seljanke, noseći, za svaki slučaj, naramak drva. Partijsku ćeliju su tada sačinjavali Zora Ristivojević, sekretar, Rada Milovanović, Selimir Desnić, Voja Lukić i Aca Popović. Sem osta­ log, naramak drva koji je donela, poslužio je kao povod da razgovaraju o konsipraciji i posledicama koje ima svaka neopreznost, koja, u krajnjoj liniji, povlači policijsku provalu. Kad su sastanak završili, ona se sa naramkom drva izgubila, a ostali su se razišli na razne strane. Nakon oktobarske provale, kad je i sekretar Mes­ nog komiteta, Kaja Mutić, »pustila jezik« i pričala pred policijom sve što je znala, svako je živeo u strahu od hapšenja, što je razumljivo, jer među 278 pohapšenih bilo je mnogo i nevinih. Zato je u takvim prilikama opasno tražiti i teško pronaći i povezati 90 �komuniste, skojevce i patriotski raspoložene ljude da bi se iznova krenulo i pokazalo neprijatelju da je neuništiv oslobodilački pokret. U to vreme Milica je imala najboljeg saradnika u hrabroj ženi i samopregornoj majci Angelini Kuzmanović. Susret s ljudima u Joševi Trebalo je otići u selo Joševu, gde je ilegalno živela Milica Nožica, s kojom Okružni komitet dosta dugo nije imao vezu. Sela Joševa i Kotešice nisu se smela ispustiti, s obzirom na to da su tamo živeli ljudi s kojima se sarađivalo od ustanka. Zato je smatrala da baš ona treba da pode o uveri se na licu mesta kako stvari stoje. Dok je išla seoskim putem, razmišljala je, razum­ ljivo, o mogućem susretu s nepiijateljem. Nije to tako bezazlen susret - ima ih svakakvih u tim patrolama koje krstare seoskim putevima. Mora biti spremna na sve. I nije se prevarila. U Kotešicama je pred nju, iznenada, iskrsla četnička patrola, njih dvojica. Nije imala kud, išla im je u susret Čim se s njima srela, zatražili su joj legitimaciju. Živka Rajić, tako je stajalo u legitima­ ciji koju je pružila. Pogledali su sliku, pogledali nju i pitali kuda ide? - Idem u selo da nabavim namirnice. . . ponela sam ovo - rekla je i pokazala marame u korpi. Da zamenim i prodam da bih dobila namirnice. - Daj da joj udarimo dvedeset pet - predložio je jedan od njih - ovi su crnoberzijanci najveći špijuni. Milica se nije dala zbuniti. - E, kada bi tebi deca plakala, bez hleba, ne bi tako govorio. Išao bi na kraj. sveta da prehraniš svoju decu. Nevolja ne pita za teškoću, prijatelju. - Ostavi ženu, vidiš da ima legitimaciju - rekao je drugi. - Naći će ona šta traži. Oni nastaviše svojim putem. I Milica takođe. Uz put, kao da je proveravala sebe pred patrolom, setila se da je bila iznenađena njenom pojavom, pa je zato, činili joj se, delovala i nervozno. A šta bi bilo, pomislila je, da je naišao neki od njenih uče­ 91 �nika, ili neko ko je poznaje? Stresla se od te pomisli. Ubrzo je ugledala kuću Miloša Andrića, okruženu voćkama i seoskim plotom. Sa puta je skrenula Miloševoj kući. Spazila je domaćina i uputila se k njemu. Pokazala je svoju robu i tražila brašno za zamenu. Miloš, malo ljut, reče više za sebe: - Baš su ove žene naopake. Kao da će za to dobiti mnogo žita! Okrenu se i ode dalje, za svojim poslom. Mi­ lica je zastala, gledajući neće li se pojaviti Milošev sin Zlatomir, na koga je upućena. Uto začu kako Miloš kaže ženama: idem ja do Zlatomira. Tada ona odluči da ga prati. Na izvesnom odstojanju pratila ga je prema Potesu, gde je Zlatomir orao. Ubrzo se našla u polju na kome je ugledala orača, kome se Miloš samo javio i produžio prema opštini. Milica je prišla kolima na sredini njive. Sela je na rudu od kola i čekala dok je Zlatomir isterao brazdu. On ju je primetio i po­ žurio. Pošto je zaustavio volove da se odmore, prišao je Milici koja mu je ponudila marame na prodaju. Zlatomir se nasmejao - veza je uspostavljena. Izmenjao je sa njom nekoliko reči i ona je onda pošla prema obližnoj šumici. . . Obavila je toga dana važan zadatak: uspostavila je vezu sa ilegalkom Milicom Nožicom, koja je ra­ dila na terenu Joševe i Kotešica. Pošto je Milica bila obučena kao izbeglica, u selu su poverovali da je došla kao špijunka, a ne da prodaje marame. To je bio razlog što je i Miloš Andrić postupio onako negostoljubivo i osorno. U jesen 1943. godine Milica je sa Sretenom Čitakovićem u Kolubari, u selu Bošnjakoviću. Došli su i predanili kod Miodraga Jovanovića. Milica je odatle otišla u Cvetanovce, na sastanak sa Miloradom Kusturićem. Do tada tamo uopšte nije odlazila, niti je Milorada poznavala. Čitaković je prethodno ugo­ vorio taj sastanak, sa određenim znacima. Jedan ak­ tivista iz Bošnjakovića doveo ju je do određenog 92 �mesta, a onda je, prema Čitakovićevom uputstvu, sama našla Kusturićevu kuću. Koliko se vodilo računa o tajnosti pokreta i veza svedoči i činjenica, o ovom slučaju, da onaj akti­ vista nije smeo znati kod koga je Milica došla u Cvetanovce. Poslednje pismo svojima Sa svojima u Čačku poslednji put se videla u aprilu 1941. Ali i tada ne sa svima. Najstarija sestra Kaja je bila u Užicu. Toga susreta se seća sestra Kosara Stošić: » ... Mike je iz Beograda putovala za Valjevo i navratila je u Cačak da se s nama vidi. Znala je da je majka želela da je vidi. Sa njom je doputovala jedna drugarica, zvala se Jelena. Prenoćile su zajedno. Mike je uveče dugo razgovarala sa majkom i sestrom. Sutradan je rano otputovala sa svojom dru­ garicom. Više se sa nama nije videla«. Mike je bila pravična i nesebična, za sve je po­ kazivala razumevanje. Prilikom tog poslednjeg susreta sa svojima u Čačku, sestra Kosara je spremala do­ ručak. Mleko je sipala u šolje. Mike je pogledala u šerpu i videla da nije ostalo mleka za sestru. Nije rekla ništa, prišla je šporetu i iz svoje šolje vratila pola u onu šerpu. »Nije joj bilo prvi put da tako nešto uradi«, kaže Kosarin muž Lazar. »Kada je bila student prve godine u Beogradu, sreo sam je na Terazijama, bila je u društvu sa dve drugarice. Pozvao sam je da pođemo u poslastičarnicu. Pristala je, ali pod uslovom da podu i njene drugarice, a ne samo ona.« *** Posle okupacije zadržala se u Valjevu. Nije išla u Čačak iako je znala da majka, brat_ i sestra brinu o njoj. Ali nije im se smela javljati. Živela je u po­ četku poluilegalno, a u jesen je prešja u ilegalnost Tada već nije ni mogla od svojih iz Čačka da dobija pisma, a želela je i trudila se na svaki način da nađe mogućnost da im se bar povremeno javi. Nekad je to činila preko poverljivih ljudi koji su putovali za 93 �Čačak. Ali je uvek strahovala da svojima ne pričini neprilike. Ako bi policija i agenti doznali da se do­ pisuje sa svojima, mučili bi ih i odveli, možda, u logor. Radi toga je prestala da se javlja Devetog avgusta 1941. godine napisala je poslednje pismo majci. »Doći ću, ako mognem, da se vi­ dimo«, napisala je u tom pismu, i potpisala se onako kako su je ukućani zvali - Mike. Obećanje nije ispunila. Ne da nije htela. . . Od početka ustanka 1941. godine, javila se svojima svega tri puta, sa tri dopisnice. Dve je napisala sestri Daći. Na njima ne piše ono omiljeno »Mike«. Potpi­ sala se sa Zora. Jedna dopisnica je datirana 23. novembra 1943, a druga 12. aprila 1944. godine, nepuna dva meseca pred pogibiju. Drugi put se potpisala sa Soja. Sadržaj tih dopisnica je škrt, telegrafski - tek toliko da znaju njeni da je u tom vučjem vre­ menu još živa. Onom dopisnicom iz 1943. godine, »poznanica« Zora čestita slavu, a drugom »poznanica« Soja čestita uskrs. Kakva li je to predostrožnost! Zar su cenzori i policija mogli da pretpostave da sa tih nekoliko reči proganjana komunistkinja javlja svojima da je živa i da ne brinu za nju. Na poslednjem zadatku Dan lep i topao, 26. juna 1944. godine, u selu Joševi sastanak seoskog Narodnooslobodilačkog odbora. Sastanak se održava u šumi zvanoj Rezine, ispod Andrića kuća. Na sastanku su prisutni osim članova od­ bora, ilegalci, partijski radnici - Andra Savčić, Mića Jeremić i Milica Pavlović, član Okružnog komiteta. Kroz šumu, pored samoga mesta gde se održavao sastanak naišao je nepoznat čovek. Razgovor se prekida. Tišina. Covek se približava. - Ko je taj čovek? - šapatom pita Savčić i pokazuje prema nepoznatom. - Milivoje Matić! - odgovara Živan Andrić, predsednik odbora. - Otkuda on? - kao da se pogledom pitaju Andrić i prisutni odbornici. Andra Savčić ga zaustavlja: - Ko si ti? - pita ga. - Milivoje Matić. Slučajno se uputih ovuda da prekratim put 94 �Pogledi odbornika se susretoše ponovo. Neki ne govore ništa, samo nepoverljivo vrte glavom. Njegov nailazak nije ih obradovao. Do pre izvesnog vremena Matić se nalazio u dobrovoljcima (Ijotićevcima), pa je otud pobegao. Sada se kreće slobodno po selu, nije pristupio četnicima. Video je ovaj skup, video je prisutne, od kojih je većinu poznavao. Savčić ga je zaustavio s namerom da ga zadrži i, kad padne noć, da ga možda ubiju. - Znate, drugovi, postoji mogućnost. .. Treba ga zadržati. - Ma, neće on, naš je čovek - reče Živan. I ostali odbornici iz sela izjavili su da je bio u dobrovoljcima, ali je pobegao i, kao takav, naklonjen je narodnooslobodilačkom pokretu i neće nikome ništa reći o sastanku koji je video. Obazriva Milica saslušala je meštane i prihvatila njihovo mišljenje da nema opasnosti od tog čoveka, iako ih je zatekao na sastanku za koji zna da je partizanski. On je Živana lično poznavao i sada ga dobro video. Toga dana nije se nešto dobro osećala pa se nije ni trudila da o ćelom slučaju nešto kaže. Savčić je pustio Matića. Posle završenog sastanka, Živan je s Milicom pošao svojoj kući. Kako se ona nije osećala dobro, ostala je da prenoći. Savčić i Jeremić su se zadržali u šumi. Nedaleko od mesta gde je održan sastanak nalazio se bunker. Za njih je Živanova kći Olgica donela večeru. Milivoje Matić je požurio kod Dušana Grujičića, četovođe sela Joševe, da mu ispriča šta je video ispod Andrića kuća. A onda su obojica pošli u selo Kozličić, gde su se nalazili četnici. Noć je uveliko odmakla. Sve spava. Dva čoveka brzo odmiču kroz atar sela Joševe prema Kozličiću. Zadihani i oznojeni stigoše do kuće gde se nalazio četnički štab. Napolju je samo stražar, ostali su u kući, spavaju bezbrižno. - Imamo hitne vesti za komandanta - reče Dušan stražaru koji ih je zaustavio. Stražar ih je prepoznao i propustio, jer oni su ljudi od poverenja, njih ne treba proveravati. 95 �Ne čekajući šta će im stražar reći, odjuriše pravo u sobu kod komandanta. - Ene, otkuda vi, momci, u ovo doba?! - iznena­ đeno će komandant Simo Radović pridošlima. - U Rezinama, ispod Andrića kuća, partizani reče Milivoje još zadihan. - Sa njima je i Živan. . . Sve sam ih video ja, lično. Naišao sam slučajno na čestar, pravo na njih. - Pričaj, koliko ih ima, i ko je sve tamo? - požuruje ga komandant _ - Poznao sam samo Živana, i više nikoga. Bilo ih je desetak. Sa njima je jedna žena. Komandant naređuje uzbunu. A kako i ne bi kada su im partizani pod samim nosem, a oni to ne znaju! Ustajanje, postrojavanje napolju. Domaćin i njegovi ukućani unezvereno gledaju u četnike. - Gde li tako žure? - pita se seljak. - Koja im je golema nevolja. Ako su Nemci, gde ću ja sa svojima. Jadna li nam m ajka. . . - Pokret! - naređuje komandant Matić je na čelu četničke kolone, hita prekim putem Andrića kućama. On poznaje kraći put do šume_ Rezi ne. Četnici su te noći opkolili Andrića kuće, misleći da su partizani u kućama. Prvo su došli kod Živanove kuće, jer je Matić njega video na sastanku. Pred ^zoru, kada se deli noć i dan, četnici su tražili Živana da izađe iz kuće, tobože, treba im, kao njihov čovek. On je video da ih ima dosta i da je opkoljena kuća sa puno čeljadi. Otvorio je vrata i izašao napolje s namerom da beži. Četnici su pokušali da ga zadrže, dvojica su ga uhvatili, ali on im se istrgao, probio se kroz njihov obruč i nastavio da beži. Četnici su otvorili vatru, prvo pojedinačno, a onda plotunskom paljbom. U tihom letnjem praskozorju odjeknuli su pucnji u Joševi. Živana su ubili na 30-40 metara od kućnog praga, uz povike i psovke. U Miloševoj i Živanovoj kući svi su na nogama. Dvoje dece bezbrižno spavaju, ne znajući šta se radi napolju, oko njihove kuće. U kući su živeli zajedno: Živan, član Partije, osamnaestogodišnji Zlatomir6 sko­ 6 Zlalomir Andrić je posle oslobođenja radio u OZNI i SUP-u. a poslcdnjih godina bio je načelnik SUP-a OpSlinc Čukarica. 96 �jevac, Mašinka-Bula, skojevka, četrnaestogodišnja Olga, omladinka, deda Miloš, baba, žene. . . , jedanaest čla­ nova Miloševe i Živanove porodice. Dvanaesti član je te noći, ne prvi put, bila Milica Pavlović. Živanova žena kada je čula pucanje, vrisnula je i kroz plač povikala: - Deco moja, izginućemo noćas. . . Milica priđe prozoru. Imala je revolver i dve odšrafljene bombe. Videla je siluete ljudi u šljiviku ispod kuće. Blizu su jedni drugima. U tom je času mislila, verovatno, da bombama može napraviti prolaz. I tek što nije odlučila da to pokuša učiniti, preseče je dečiji plač u sobi. Trže se i odmače od prozora. Pogleda na krevet gde su spavala deca. - Ne! - reče odlučno sama sebi. Odloži bombe i revolver vrati za pojas ispod bluze. - Ako neko treba u ovoj situaciji da strada, to ću biti ja. Deca ne smeju biti žrtve. Ovi su bez milosti, ubaciće bombe i pobiti decu. Četnici koji su bili određeni da uđu u kuću, neodlučno su stajali napolju, zbunjeni događajem koji se odigrao. Milica i Darinka, iako preplašene, iskoristile su taj trenutak i ubacile u dimnjak neki propa­ gandni materijal koji se zatekao kod Živana. I Zlatomir je iskoristio zbunjenost četnika. U drugoj sobi izvadio je iz slamarice i pocepao a delom i sažvakao neku svoju hartiju. Ne gubeći prisebnost, mladić je zatim prišao Buli, pa Olgici i tiho im šapnuo: - Seko, neka te tuku, neka te peku, ni reči ne smeš reći. Ni reči! Na vratima obasjanim baterijskom lampom pojaviše se puščane cevi. Četnici su se pribrali, ulaze galameći i psujući, kao da sebi strah razgone: »zaklati i pobiti...« , »i decu zaklati u kolevci. . .« Komandant Radović ulazi sa još dvojicom četnika u kuću i traži da se zapali svetio. - Ko je ovaj što je poginuo? - pita ljutito žene. Pogledi Milice i Darinke se susreću u mraku. Darinka pribra malo snage i reče: - Moj muž, Živan. Ne daju joj da izađe napolje, traže da se upali svetio, a onda poče ispitivanje i šamaranje. Komandant Radović bije divljački. I psuje. To kod četnika jedno 1 Milica Pavlović Dara 97 �bez drugog ne može. A onda Milicu izvode u drugu sobu. Komandant je besan što ona ćuti. Malo-malo, on nastavlja svoj krvnički posao. Ali ona i ne čuje više njegova pitanja. To ga je razgoropadilo, hoće pošto-poto da sazna makar kako joj je ime. Četnici koji su s njim ušli čitaju kućnu listu i vide da u njoj nije upisano dvanaesto čeljade koje su zatekli u kući, računajući i ubijenog Zivana. Dok su jedni pretresali kuću, dotle su drugi ispitivali ukućane. Zainteresovalo ih je naročito ko je žena čije ime nisu našli u_ kućnoj listi. Iako je bila uzbuđena i preplašena zbog Živanove smrti, Darinka je mimo odgovorila: - Naišla je pred samo veće, pošla je u Brankovinu. Velimo, noć je i zaustavismo je da prenoći, znate, žensko je, gde će noćas. . . - Vama je poznato da svaki član porodice, kao i gost^ mora biti prijavljen vlastima i upisan u kućnu listu. Sto je niste prijavili? - Bilo je kasno, nismo stigli - reče domaćica. Četnik koji je to pitao zavrte glavom, istera ih sve napolje i u kući nastavi sistematski da pretura i pretresa. Stvari iz ormana, posteljina, sve je na gomili izmešano. Ništa sumnjivo nije nađeno. U međuvremenu, četnici su Milicu saslušavali u dvorištu - ko je, odakle je, šta je tražila, kud je pošla. . . Uto četnici koji su pretresali kuću izlaze i izvode Zlatomira i njegovu sestru Bulu da bi uveli Milicu da je pretresu i nateraju da nešto kaže o sebi. Našli su bombe i revolver, s kojima se nije htela razdvojiti. Mogla ih je baciti u dimnjak, s propagandnim materijalom. Ali, šta ako ih nađu neće verovati da je to njeno oružje, stradaće ukućani, zapaliće kuću. Ostala je čvrsto pri svojoj odluci: da samo ona bude žrtva! Vezali su je, kad su našli oružje kod nje, još im je više postala zagonetna. Pošto ništa o njoj nisu mogli saznati, ni od nje ni od ukućana, poslali su kurira u selo Lelić, gde se nalazi njihova komanda. Posle otkrivanja oružja, šest puščanih cevi je bilo upereno u nju. Šest hitaca bilo je spremno da se sruči na nju u slučaju da nešto pokuša. Bili su još grublji prema njoj. Udarili su je nekoliko puta kundakom, iako je bila vezana i nemoćna, stavljajući joj na znanje da sa njima nema šale. 98 �Bez reči je izašla napolje, uz nju je i dalje stajalo šest čuvara. U kući opšti haos. Ni decu nisu štedeli. - Svi su oni partizani! - vikao je jedan bradonja. - Svi su oni zadojeni komunizmom, - veli drugi. - Sve ih treba pobiti, i dete u kolevci treba zaklati. Zaokupljeni najviše Miličinim slučajem i čekajući da se vrati kurir iz komande, četnici su trenutno izgubili iz vida ukućane. Zlatomir je ugrabio priliku i uskočio u štalu, nedaleko od kuće, a onda produžio da se skloni kod prijatelja da ne bude ubijen. Posle jednog sata, Milicu su vratili u kuću. Jedva je ušla. Bleda, iznemogla od bolesti i batina, srušila se na stolicu. Ponovo saslušanje, ispitivanje sa naperenim cevima u njene grudi. Dok su je vodili u kuću, ostale su preselili u drugu sobu. I sa njima su bezdušno postupali. Olgicu su udarili kondakon samo zato što je htela napolje. U sobi gde su bili članovi porodice čuli su se samo plač i jecanje. Setili su se da im je Zlatomir umakao. Radi toga je komandant još više ljut. On naređuje Darinki, ženi Zivanovoj, da »onoga sahrane bez opela i pokajanja«. Kao komunist on ne zaslužuje da se žali. - Pazi šta radiš, mi ćemo vas pratiti. Nikakav skup naroda ne srne biti, jesi li rezumela? zapretio je ljutito. A onda se okrenuo Milošu: - A ti, matori, da nađeš sina i u toku dana da ga dovedeš, ionako ćemo sve vas pobiti. Naredio je zatim da Milicu odvedu u kuću Ivka Matića, a on je, sa grupom četnika, ostao u kući da od Darinke traži pare. - Predaj nam pare koje ste dobili za Milicu Nožicu. - Ja ne znam ni za kakve pare. Za koju Milicu? - Znaš ti dobro, reći ćeš sve. - Izvadio je revolver i ispalio metak preko njene glave. - Govori gde su pare ili ću te ubiti - Ne znam ni za kakve pare - ponavljala je Darinka po ko zna koji put. Kada je Radović zaključio da je dosta, uz psovke je prosiktao: - Sutra ću doći, moraš stvoriti pare! Pri tom je žestoko udario nesretnu ženu. Kurir se vratio oko osam sati iz Lelića. Četnički komandant Marković poručio je: »Opasnog komunistu dovesti u štab«. 99 �Četnici su se okupili kod kuće Ivka Matića i odatle krenuli, preko Kotešice, Zlatarića i Radevog Sela, u Lelić. Kad su naišli kroz Radljevo Selo, pored Dragojlovića kuća, gde se nalazila škola, Krstivoje Milatović, koji je u njoj hio na službi, izašao je da vidi koga to četnici sprovode. Bio je nemalo iznenađen kada je video Milicu, svezanu, među stražarima. Učitelj ju je od ranije poznavao kao ilegalnog partijskog radnika. Osim toga, znali su se i po tome što je njegova supruga završila učiteljsku školu zajedno s njenom sestrom Daćom. Četnički komandant se poz­ navao s njim, pa kad ga je video, malo je zastao. A učitelj je to iskoristio da ga upita ko je ta žena i zašto je vode vezanu? Ne čekajući odgovor, napravio se naivan pa je primetio: - Simo, bolan, što je ne pustite, šta ona zna. Možda je izbeglica i traži hleba za decu. - Ne, Krstivoje, ona je opaki komunista. Kod nje smo našli pištolj i bombe. Vodimo je u komandu zone, pa neka oni rade šta znaju. Milica je čula razgovor između komandanta i Krstivoja i, da bi otkonila svaku sumnju sa svog znanca i prijatelja, okrenula se svojim čuvarima i upitala: - Ko je taj čovek koji se interesuje ko sam i gde me vodite? - To je ovdašnji učitelj Milatović - objasnio joj je jedan od četnika. Četnici su došli i sutradan kod Andrićevih da vide ko će prisustvovati Živanovoj sahrani. Pri tom nisu propustili da ponovo narede Milošu da nađe sina i da ga dovede u komandu. U protivnom. .. Posle dva-tri dana četnici su opet došli u Andriće, prikupili ukućane, sem dece, i odveli ih kod Ivka Matića kuće. Prethodno su saslušavali sve redom, ne bi li saznali gde je Zlatomir, pa pošto im je sve bilo uzalud, odveli su ih u Lelić. Ostavili su samo Darinku, koja je bila bolesna i nije mogla da se kreće. Njoj su naredili da ide u Jeremiće da bi je otuda sproveli u Lelić. Plašeći se za živote svojih roditelja, Zlatomir je otišao i prijavio se sam četničkoj komandi u Lelić. Tada su ostale pustili, a njega zadržali. U Leliću je ostala i njegova majka Stana, da bi našla nekoga ko bi joj pomogao da spasi sina, jer je znala, otprilike, šta ga čeka. 100 �Zlatomir je dobio 180 batina, ali ni reci nije prozborio. Njegova majka, koja se još uvek vijala oko četničkog štaba, prenela je, napokon, prebijenog sina u jednom starom ćebetu, uz pomoć nekih ljudi, u selo Zlatarić, kod svojih, a onda u Joševu. Prošlo je dosta vremena dok su mladiću ubojotine izlečene, i dok se oporavio. U Leliću su Milicu smestili u kući Petra Krstića. Tu se nalazila četnička komanda. Usledilo je ispitivanje i ponovo udarci, mučenje, psovke i poniženje. Ona je za četnike još nepoznata žena, komunista. Treba saznati njeno ime, ali to ne ide lako. Ona je za njih ostala bezimena. Tu, u komandi je zanoćila, a čuvali su je četnici Aćim Stojić iz Brezovica i Miroslav Bobovac iz Jovanje. Taj Bobovac je dezertirao sa partijskog kursa, septembra 1943. godine. Znajući da je on poznaje, Milica mu je predložila da je pusti da ide, tobože u klozet, i da će ona pokušati da pobegne. Milica Pavlović je bila gorkijevski vaspitana. Uprkos mnogim iskušenjima i razočaranjima, verovala je do poslednje ure u ljudskost i veličinu čoveka. Nikad joj, valjda, nije pala na um misao Dostojevskog da »u svakom čoveku po jedan zločin spi«. Hoće li se on osloboditi tog zločina - zavisi od mnogih činilaca. U pojedinim slučajevima zločin se u njemu umnožava, dobija patološke razmere. Milica se, na ne­ sreću, namerila na takvog (ne)čoveka. Poverovala je da će joj Miroslav Bobovac pomoći. Predložila mu je (naivno!) da pođe s njom ako se plaši da će mu se nešto desiti posle njenog bekstva. Skinula je s ruke zlatnu narukvicu i prsten i dala mu da ga odobro­ volji i unapred nagradi. A on, strvina, rođeni zlikovac, kako je postupio? Obećao je da će joj pomoći. I . . . Pustio je da pođe, a kada je odmakla desetak metara, pucao je i teško je ranio. Alarm je uspeo. Ranjenu Milicu su previli i odveli je na saslušanje, bolje reći, na svirepo mučenje. Krvnici su se smenjivali do pred svitanje. A ona je stisla zube i ćutala. Opet im ni svoje pravo ime nije rekla. Videći da je uzaludno sve, komandant Marković je naredio Miroslavu Bobovcu i Aćimu Stojiću da je streljaju. Međutim, oni je nisu streljali, već zaklali. Zaklali su je na jednom proplanku nedaleko od 101 �Krstića kuće. Na njenom telu je bilo desetak uboda kamom. Kada se jutarnja izmaglica razišla sa proplanka, telo je bilo pokriveno zemljom koju je volela i za čiju se slobodu borila. Ugasio se život devojke, komuniste, kada su divizije Narodnooslobodilačke vojske upravo prelazile u Srbiju. Ugasio se život žene koja je volela i borila se za slobodu maloga čoveka. Ugasio se na pragu slobode život omiljene Mike, koja je volela da živi. Samo tri meseca kasnije proleteri su prispeli u selo gde je ubijena. Kako su u Čačku saznali za pogibiju Moma Mihajlović, rodom iz Čačka, radio je u Valjevu. Kao Čačanin, poznavao je Miličinu porodicu. Za Milicu je čuo da radi i živi u Valjevu, ali ratno vreme je učinilo da se o njoj nije smeo raspitivati. Od nekih svojih prijatelja saznao je krajem juna 1944. godine da su četnici uhvatili i ubili njegovu sugrađanku Milicu Pavlović, profesorku. Saznao je, takođe, šta se dogodilo u selu Joševu, o Miličinom he­ rojskom držanju i o ubistvu u selu Leliću, nedaleko, od Valjeva. Nije znao sve pojedinosti, ali je znao dosta. Neposredno posle pogibije, otišao je u Čačak. Na ulici je sreo Miličinu sestru Kosaru. Kad ju je video, kanio se da li da joj kaže, ili ne. Ako kaže da je poginula - može se doznati da je on doneo tu vest pa se bojao nekih nezgoda. Ipak je u njemu prevagnulo ono ljudsko, i rekao je sestri Kosari da je Milica umrla »Sahranjena j e ...« , kazao je na kraju. Iz predostrožnosti, prećutao je mnogo više nego što je rekao. U tom momentu Kosara samo što se nije srušila Požurila je kući i prvo se isplakala Majci i sestri Daći nije_ rekla ništa o razgovoru sa Mihailovićem. Ona je tetka Živani platila put da pođe u Valjevo, da se raspita, da proveri. Tetka Živana je odmah krenula. Živana je morala pronaći učiteljicu s kojom je najstarija sestra Daća završila učiteljsku školu u Jagodini, kako bi joj ona pružila pomoć. 102 �Kad je stigla u Valjevo, otišla je prvo kod Nade Nožice, koja joj nije mnogo rekla, jer se i ona plašila da se ne dozna da su od nje vesti potekle. Išla je Živana i kod Blagoja Milatovića, i kod učiteljice Soje iz Grabovice, snahe Blagojeve. To je ta učiteljica koja je završila sa Daćom učiteljsku školu. Za svaki slučaj, Živana je ponela sliku iz učiteljske škole da ona ne posumnja u nju radi čega se raspituje. U svojoj torbi nosila je i nekoliko džakova da ima izgovor da je pošla da kupuje šišarku za štavljenje koža. Sin joj je bio opančar. Ali nigde nije mogla da sazna pravu istinu. Svi su živeli u strahu. Učiteljica iz Grabovice je rekla, čak, da je Milica živa, ali da se mnogo muči. To što je rekla Živani nije joj dalo mira. Dugo je razmišljala o tome kada je Živana otišla, i na kraju je odlučila da izađe na železničku stanicu i kaže tetki sve što je znala. Sutradan, pre nego što će voz krenuti za Čačak, učiteljica je stigla na železničku stanicu. Našla je tetku Živanu i kazala joj da je videla da su četnici juče proveli kroz selo vezanu Milicu. Po svemu sudeći, uoči oslobođenja, teror i zlodela neprijatelja uzeli su takve razmere da su se ljudi plašili i svojih senki. Čak i pojedinci koji se nisu tako držali u toku rata. Doduše, na pragu slobode najteže je bilo rizikovati svojim životom. . . Hrabra Mike Pavlović koja je dve godine išla od sela do sela u zapadnoj Srbiji da bi podigla moral i ubedila ljude da se četnici i okupator neće i ne mogu održati u ustaničkoj Srbiji, kad bi saznala kojim čudom, kako su ljudi sa strahom izgovarali njeno^ ime, sigurno bi se nasmejala i, u svojoj dobroti, našla bi neko opravdanje za takvo njihovo držanje. Živana se vratila u Čačak, ne saznavši, tako reći, ništa pouzdano o Milici. Sve što je čula i doživela ispričala je Kosari. Kosara je smatrala da bi ona, u svakom slučaju, nešto više saznala pa se spremila i krenula u Valjevo. Sa sobom je povela čoveka čiji je brat bio u četnicima u Valjevu. Računala je da, ako nađe živu sestru Miku, da mora nešto preduzeti da je nekako spasi. Verovala je da je učiteljica iz Grabovice kazala istinu. 103 �Stigla je i do štaba četničkog komandanta Markovića, koji je Milicu osudio na sm rt Tamo su joj rekli: »Mala je bila opasan komunista. Ni reči nam nije priznala. .. « Sestrino srce od bola je htelo prepući; nije se smela više ni raspitivati, a ni četnici joj nisu ništa više hteli reći. Sva skrhana, vratila se u Čačak i tada je rekla majci i sestri Daći kakva je sudbina njihove ljubimice Mike. Posmrtni ostaci profesorke Milice Pavlović preneti su, marta meseca 1945. godine, u Čačak i sahranjeni na čačanskom groblju. Milica je sahranjena sa svim vojnim počastima, kao veliki borac i revolucionar. Pod naslovom »Milica Pavlović Dara«, čačanski »Glas« je te godine, 17. marta, povodom prenošenja pos­ mrtnih ostataka iz okoline Valjeva i njihove sahrane, objavio članak, u kome se kaže, sem ostalog: »Posmrtni ostaci preneseni su iz okoline Valjeva, gde je Milica radila za vreme okupacije. Velika masa sveta na groblju dokaz je koliko je Milica bila voljena i cenjena u svom rodnom mestu. U ime profesora, sa drugaricom se oprostio pred Čačanskom gimnazijom Milivoje Rašević, profesor. Na trgu, u ime vojske, govorio je drug Perišić, komesar komande mesta, a na groblju Ratko Petrović, u ime Komunističke partije, i Milorad Čvorović, u ime drugarica i drugova iz detinjstva«. Na groblju je 24. juna, na godišnjicu Miličine pogibije, priređena komemoracija, kojoj je prisustvovao, pored rodbine, prijatelja i znanaca, sav revolucionarni Čačak. Uz obaveštenje o komemoraciji, »Glas« je doneo, u većem izvodu, govor koji je tom prilikom održao Miloš Minić, Miličin saborac iz studentskog pokreta i partijski rukovodilac iz slavnih dana NOR-a i revolucije: U svom izlaganju Minić je naveo da je Milica odrasla u kući siromašnih roditelja, učila školu u Čačku i studije završila u Beogradu, pod teškim uslovima. Još tada je upoznala sve nepravde tadašnjeg društva. Kada je stupila na studije, napredna studentska omladina Beogradskog univerziteta počela je borbu protiv ne­ narodnih režima, protiv fašističkih provokatora, koji 104 �su vodili našu zemlju putem izdaje i predaje našeg naroda u čeljusti fašizma. Još od tada, drugarica Milica bila je medu prvima. Kada je 1941. godine Komunistička partija pozvala prvo svoje članove, a i čitav narod, u borbu protiv okupatora, ona se, kao disciplinovana, odaziva i polazi teškim ali slavnim putem, i postaje jedan od organizatora partizanskih jedinica u valjevskom kraju. Jednoga dana odlazi u oružani Odred i nastavlja borbu. Dolazi novembar 1941. godine, i dani izdaje od strane četnika. Draže Mihailovića koji, u zajednici sa svim izdajnicima i petokolonašima našeg naroda, uz pomoć okupatorskih kaznenih ekspedicija, napadaju i počinju uništavanje partizanskih formacija. Partizani se povlače u Bosnu. Neko mora ostati sa narodom. Milica opet, po odluci drugova, ostaje na terenu zapadne Srbije. To su sada najteži dani. Probija se ona, sa jednim revolverom i sa jednom bombom, kroz sela kuda krstare na svakom koraku četnici i okupatori. Pred njom to nisu prepreke. Ona ide ka jednom cilju. Borbu treba nastaviti, prikupiti snage, uspostaviti vezu između pozadine i ostalih jedinica, koje su ostale u Srbiji. I tu uspeva, ali samo zato što u njoj gori beskrajna ljubav za slobodom, za otadžbinom. Nema zadatka, kaže drug Minić, koji je Mike odbila da izvrši, ili koji nije u potpunosti izvršila. Redak je to bio borac, neustrašiva i besprekomo požrtvovana žena. Kao takva, ona postaje rukovodilac narodnooslobodilačkog pokreta u okrugu valjevskom, i na toj dužnosti je odgovorila. Prošla je kroz sva brda i šume zapadne Srbije. Uspostavila veze između pojedinih odsečenih partizanskih delova odreda. I na tom putu je pala, oduživši se svojoj otadžbini na način kako dolikuje prvoborcima, pravim sinovima naših naroda Završavajući prigodni govor, drug Minić je pozvao omladinu da se na grobovima kao što je Miličin ne skuplja da plače, već da se okuplja da se setimo života i napora takvih prvoboraca i da nastavimo njihovim putem. U tom smislu pozivaju i javna zdanja kojima je, u znak slave, priznanja i zahvalnosti, dato ime ove hrabre devojke sa studentskih barikada i mukotrpnih puteva revolucije. U rodnom gradu, sem pionirskog od­ reda, i jedna osnovna škola nosi njeno ime; u Beogradu takođe. A Valjevo, grad koji i po tradiciji 105 �ceni junake, najlepše se odužio junaku-devojci: dao je njeno ime ne samo školi u kojoj je radila nego i jednoj od onih ulica kojom je izlazila, možda, iz okupiranog grada ili se u njega uvlačila da nepokorene građane ohrabri i poveže duhom otpora i vere u pobedu. * * * Odlukom Predsedništva Antifašističkog veća narod­ nog oslobođenja Jugoslavije i Vrhovnog komandanta Jugoslovenske narodne armije, za pokazano herojsko delo, za- izvanrednu hrabrost i požrtvovanost na organizovanju ustanka i narodnooslobodilačke borbe i heroj­ sko držanje, 14. decembra 1949. godine odlikovana je Ordenom narodnog heroja Milica Dara Pavlović. Sa valjevskog područja Ordenom narodnog heroja odlikovano je još petnaest istaknutih rukovodilaca narodnooslobodilačkog pokreta. �R EČ A U TO RA Ova knjiga je nastala nakon dužih istraživanja životnog puta i revolucionarnog rada narodnog heroja Milice Mikc Pavlović kasnije poznate ilegalke Dare. Pri tome se nastojalo da se, u obimu koji dozvoljava koncept ove biblioteke, zabeleže one činjenice koje su od najvećeg značaja za upoz­ navanje njenog života i dela. Opredelivši se za to, život Milice Pavlović sam rekonstruisao idući tragom njenog re­ volucionarnog delovanja. Nastojao sam da se svaka tvrdnja navedena u knjizi temelji na dokumentu, ili pismenim svedočenjem ljudi koji su poznavali Milicu Miku Pavlović, odnosno sarađivali sa njom. U nedostatku dokumenata, prilikom pisanja ove knjige poslužio sam se tekstovima, odnosno kazivanjima iz dosada objavljenih knjiga koje sam naveo u popisu literature. U pisanju knjige naišao sam na pomoć i razumevanje Međuopštinskog istorijskog arhiva u Valjevu i Čačku, zatim drugarica i drugova koji su službovali sa Milicom, kao i učesnika NOR-a koji su sa njom sarađivali. Svi oni su mi svesrdno pomogli da se što bolje osvetli lik narodnog heroja Milice Pavlović Dare. S tim u vezi ovom prilikom zahvaljujem svim drugovima i drugaricama koji su mi dali podatke, a posebno Miroljubu Pantoviću, penzioneru iz Čačka, prvoborcima i nosiocima Partizanske Spomenice 1941. Radi Talić rođenoj Spasojević iz Beograda, Kaji Stojanović rođenoj Lalović iz Mionice, Dari Pavlov rođenoj Pevčević iz Valjeva, Zori Ristivojević iz Valjeva, kao i Darinki Andrić i Olgi Jeremić rođenoj Andrić u čijoj je kući uhvaćena Milica, dr Mariji Isailović profesoru školskog centra »Milica Pavlović« iz Valjeva, saborcima i ratnim članovima Okružnog komiteta KPJ za Valjevo Miloradu Milu Milatović i Žiki Gajiću. 107 ��LITERATURA Meduopštinski istorijskiarhiva Valjevo, Valjevski partizanski odred, sveska 171. stenografske beleške: Meduopštinski istorijski arhiv Valjevo, Opširna Dračić, sveska 119. stenografske beleške: Meduopštinski istorijski arhiv Valjevo, opštine Jovanja i Joševa, sveska 90. stenografske beleške: Meduopštinski istorijski arhiv Valjevo, Žene Valjevskog kraja u NOB, sveska 223. stenografske beleške: Aleksandar Jevlić: »Uspravni Sl'BNOR-a Valjevo 1974. u vekove«, Opštinski odbor Isidor Đuković: »Prva šumadijska NOU brigada«, VIZ 1978. Grupa autora: »Valjevo grad ustanika«, Kultura 1967. M. P a v lo v u « Pantović i M. Vojinović: »Narodni heroj Milica Dara Pionirski odred »Milica Pavlović«. Čačak 1959. Milica Damnjanović: »Napredni pokret studenata Beogradskog univerziteta«, knj. II, Nolit 1974. Čačanski »Glas« od 20. jula 1945. godine: »Na grobu Milice Mike Pavlović«. »Čačak 1941-1944.« »Čačanski glas« 1964. »Naše ćetri decenije 1939-1979.« monografija Srednje tehničke škole Valjevo, izdavač OOUR za usmereno obrazovanje »Milica Pavlović«- 1980. godine. ��SA DRŽAJ PREDGOVOR ........................................................................ U ZAVIČAJNOM Č A Č K U .................................................... STUDENTKINJA NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU ................................................................ U STUDENTSKOM POKRETU KAO ČLAN KPJ . . . PRVO NAMEŠTENJE U DRŽAVNOJ SLUŽBI U GRADU USTANIKA .................................................... SEKRETAR MESNOG KOMITETA KPJ ZA VALJEVO . . PLIMA OPŠTENARODNOG U STA N K A ......................... TEŠKE POSLEDICE ČETNIČKE IZDAJE ................. NA PUTEVIMA ILEGALE ............................................... SEKRETAR OKRUŽNOG KOMITETA PA R TIJE............ 7 11 1« 23 41 46 50 56 65 70 FORMIRANJE NOVOG ODREDA................................ 74 NA IZMAKU ŽIVOTNOG P U T A ................................... NEKA SEČANJA NA ULASKE U OKUPIRANI GRAD 77 87 SUSRET S LJUDIMA U JOŠEVI .............................. 91 POSLEDNJE PISMO S V O JIM A ........................................ NA POSLEDNJEM ZADATKU ........................................ KAKO SU U ČAČKU SAZNALI ZA PO G IB IJU ............ REČ AUTORA ..................................................................... 93 94 102 107 LITERATURA..................................................................... 109 ���� Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Knjige Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context M Knjiga Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Milica Pavlović Dara Životni put i revolucionarno delo Creator An entity primarily responsible for making the resource Dragutin Bajić Publisher An entity responsible for making the resource available NIRO "Dečje novine" Gornji Milanovac Date A point or period of time associated with an event in the lifecycle of the resource 1983. Rights Information about rights held in and over the resource NIRO "Dečje novine" Gornji Milanovac Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource PDF Language A language of the resource SH Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context 61-M Coverage The spatial or temporal topic of the resource, the spatial applicability of the resource, or the jurisdiction under which the resource is relevant 110 str. 1983. Čačak Dragutin Bajić Ilegalni rad Milica Pavlović Dara narodna herojka Valjevo Životni put i revolucionarno delo http://afzarhiv.org/files/original/4ac6c2b6b64fe028db8b07a374544074.pdf 32119dbcd9b406d158b8c9371709b821 PDF Text Text ���������������������������������������������������������������������������������������������������� Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Knjige Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context M Knjiga Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Nada Dimić Životni put i revolucionarno delo Creator An entity primarily responsible for making the resource Gojko Marčeta Publisher An entity responsible for making the resource available NIRO "Dečje novine" Gornji Milanovac Date A point or period of time associated with an event in the lifecycle of the resource 1979. Rights Information about rights held in and over the resource NIRO "Dečje novine" Gornji Milanovac Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource PDF Language A language of the resource SH Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context 62-M Coverage The spatial or temporal topic of the resource, the spatial applicability of the resource, or the jurisdiction under which the resource is relevant 95 str. 1979. Gojko Marčeta Gospić Josip Kraš Karlovac Kozarac Lika List "Partizan" Nada Dimić narodna herojka Petrova gora Sisak štrajk Zemun Životni put i revolucionarno delo http://afzarhiv.org/files/original/797b342eee10ea788255f9439840f070.pdf 5e8972fd79c08471ec8ed5a4e22e6459 PDF Text Text �Impressum THE LOST REVOLUTION – WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING Original title: IZGUBLJENA REVOLUCIJA: AFŽ IZMEĐU MITA I ZABORAVA (2016) Year of publishing: 2018 Published by: Association for Culture and Art CRVENA www.crvena.ba www.afzarhiv.org On behalf of the publisher: Danijela Dugandžić Edited by: Andreja Dugandžić and Tijana Okić Ilustrations edited by: Adela Jušić Ilustrations by: Adela Jušić, Aleksandra Nina Knežević, Kasja Jerlagić, Sunita Fišić, Nardina Zubanović Translated by: Emin Eminagić, Mirza Purić and Tijana Okić Proofreading by: John Heath Visual identity, Graphic Design, Layout by: Leila Čmajčanin Translation is made possible by the grant from Mediterranean Women’s Fund. We would like to thank them for their continued and generous support of the Online archive of Antifascist struggle of women of Bosnia and Herzegovina and Yugoslavia Free copy not for commercial use. �Chiara Bonfiglioli Ajla Demiragić Andreja Dugandžić Adela Jušić Danijela Majstorović Boriša Mraović Tijana Okić SARAJEVO, 2018 �Contents 4 Introduction 10 About the Illustrations 16 Chiara Bonfiglioli AFŽ activists’ biographies: an intersectional reading of women’s agency 42 Nardina Zubanović Illustrations 50 Ajla Demiragić Roses are red, violets are blue, me luvly teacher, i believe in you: The role and the position of the People’s (progressive) teacher in the crucial years for the construction of a new socialist society in Bosnia and Herzegovina 82 Aleksandra Nina Knežević Illustrations 88 Danijela Majstorović The creation of the new Yugoslav woman – emancipatory elements of media discourse from the end of World War II 121 Kasja Jerlagić Illustrations 126 Boriša Mraović Heroism of Labor The Women’s Antifascist Front and the Socialist Dispositive 1945–1953 152 Sunita Fišić Illustrations 156 Tijana Okić From Revolutionary to Productive Subject: An Alternative History of the Women’s Antifascist Front 200 Adela Jušić Illustrations 206 Biografije 210 Glossary, Acronyms and Periodicals �INTRODUCTION A WORD FROM THE EDITORS ANDREJA DUGANDŽIĆ TIJANA OKIĆ �4 ANDREJA DUGANDŽIĆ, TIJANA OKIĆ INTRODUCTION A WORD FROM THE EDITORS The volume we present to the public is one of the results of many years of work by the comrades of the Crvena Arts and Culture Association on the digitisation of documents to create an Archive of the Antifascist Struggle of the Women of Bosnia and Herzegovina and Yugoslavia (http://afzarhiv.org). The idea of the archive was born in 2010, when we started to research the history of the Women’s Antifascist Front (AFŽ), under the aegis of the project, “What has our struggle given us?”. Realising that the history of the largest women’s organisation in our part of the world was by and large unknown to us, we partly turned our efforts to make the archive public into an exploration of a facet of history which has always been, and remains, relegated to the margins. The archive, in its present form, is limited to the materials collected in Bosnia and Herzegovina, but our idea from the very outset was to create a Yugoslav archive – an idea based on the realisation that only collective work can open new areas of research and enrich knowledge. In this sense, the archive is ours, it belongs to no one in particular, and therefore it belongs to everyone. It is in process, becoming, and this is precisely what manifests its basic purpose: to publicly and critically think our own past. We would like to extend an open invitation to everyone to contribute materials, editorial work, and otherwise, and get involved in the collective project of making a more comprehensive archive. At present, the archive comprises a part of the archives of the AFŽ, books and periodicals, stenographic notes, minutes and reports, as well as other materials, and it also contains works of oral history, interviews with surviving members of the AFŽ, a history which Yugoslav historiography failed to record. Archives are usually seen as repositories of objective truth, or spaces of authenticity where history speaks to us. The archive also legitimates professional history as a scientific discipline, concerned with the past “as it really happened” (Ranke), and founded on the critical scrutiny of sources (Quellenkritik). For Derrida, there is no ‘authentic’ beginning of any archive, since any beginning, is always already determined by political or scientific authority.1 All archives constitute assemblages of spoken or written words, images and documents, precisely as ‘historical sources’. Access to these sources is restricted, while the state employs scribes or clerks to furnish narratives of state order, legitimacy and continuity. It is not simply that an act of pre-selection precedes the formation of the archive; often it is the wholesale removal of ‘irrelevant’ materials, as in the ‘rubbish dumps’ of discarded ancient papyri, that upon subsequent discovery forms the basis of archival knowledge of the past. 1 Derrida, Jacques Mal d’Archive Paris: Editions Galilée, 2008 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 5 The origins of this particular archive are no different. The decision to establish a central Yugoslav AFŽ archive, and archives in each of the federal republics, can be found in the archive itself. On 20 February 1950, the Central Committee of the Women’s Antifascist Front (CK AFŽ) took the decision the decision to establish a commission for the archiving of documents.2 Republic committees were instructed to start working on “the collection and sorting of historical materials from the history of the progressive Yugoslav women’s movement – dating from before, during and after the war.” The available archival material is incomplete and covers the period from 1942 to 1951, that is to say, from the founding of the AFŽ to two years before its dissolution. The material covering the period of the People’s Liberation Struggle (henceforth NOB) is limited, while the immediate aftermath of the war is covered much more extensively. After its dissolution, the archives of the AFŽ formed part of the Institute for the History of the Worker’s Movement, and were eventually taken over by the Archive of Bosnia and Herzegovina. In spite of several attempts, we have not been able to ascertain if the material was lost or destroyed during the siege of Sarajevo. What we do know is that a process of archiving took place, in the sense of a committal to the archives, of filing and forgetting, whereby the archive was consigned, in Marx’s words, to the “gnawing criticism of mice”. The filing away was indeed thorough. Thus, as early as 1955, with the publication of the first volume of “The Women of Croatia in NOB”, the AFŽ was replaced by a new subject – “women in NOB”. This marked the beginning of the practice of writing the history of women, focusing on their role in the liberation war by republic or region, but not on the antifascist movement of Yugoslav women, i.e. on the AFŽ.3 Similar publications pertaining to other republics only appeared several decades later.4 “The Women of Serbia in NOB” was published on the thirtieth anniversary of victory over fascism, whilst the Bosnian-Herzegovinian edition appeared in 1977 and was not related to any anniversary. Unlike the Serbian and Croatian editions, it was edited not by the former leaders of the AFŽ, but by (male) employees of the History Institute, Sarajevo (successor to the Institute for the History of the Workers Movement). 2 Oblasni odbor AFŽ Sarajevo, Dopis Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije Glavnom odboru AFŽ-a BiH od 3. marta 1950. Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 9, 317/50, 1950. str. 2. 
 3 The thirtieth anniversary of the AFŽ finally saw the publication of the synthesis, “The struggle of Yugoslav women in the war”); see Dušanka Kovačević, Dana Begić, et al. Borbeni put žena Jugoslavije (Belgrade: Leksikografski zavod Sveznanje, 1972). 4 The Montenegrin edition appeared in 1969, the Slovenian in 1970, the Macedonian in 1976. �6 ANDREJA DUGANDŽIĆ, TIJANA OKIĆ INTRODUCTION A WORD FROM THE EDITORS No comprehensive history of the mass antifascist movement of Yugoslav women was ever written in socialist Yugoslavia. The history of the AFŽ was by and large dissolved into the history of the NOB, into that of women tout court, and finally into the figure of the female partizanka. The AFŽ thus died two deaths. The first when it was dissolved in 1953, the second in the official memory of the past, where it remained as a spectral trace, the presence of an absence (Derrida), giving way to a new foundational state narrative, which omitted even the People’s Liberation Movement (NOP).5 All historical and scientific enquiry is led by a logic of question and answer, of problematics and the questions that they generate. Such enquiry is itself historically and politically determined. This volume draws on studies of the work and activity of the AFŽ in particular and women in Yugoslavia in general by Lydia Sklevicky, Svetlana Slapšak, Renata Jambrešić-Kirin, Gordana Stojaković and Ivana Pantelić. Its aim is to open a new discussion and to keep this important heritage alive. Reappropriation of this heritage is an important step in arming a new liberation movement in the struggle against patriarchal, fascist and capitalist tyranny. *** What is the significance of an archive that once formed part of the archives of a people’s state, which then disintegrated into separate nation states? What does the archive mean to us today? Thinking one’s own history is the basic precondition and imperative of any critical relation towards the past which pretends to understand the past as something more than and different to its mere remembrance. Those who remember the past by monumentalising it are condemned to forget it and learn nothing from it, while those who remember by forgetting are doomed to repeat it. By rejecting the history of the AFŽ, we risk marginalising the whole of its experience and failing to draw the lessons it may offer us today. 1989 represents a turning point and a line of demarcation – democracy begins only where communism ends. This view comes to characterise the entire recent past of this region, in the course of which a “state of immaturity”, in the literal, Kantian sense, has been imposed upon the post-Yugoslav countries and the rest 5 Hoare, Marko Attila, The Bosnian Muslims in the Second World War: A History. Oxford: Oxford University Press, 2014. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 7 of Eastern Europe. Boris Buden has described this state of immaturity as a “democracy in nappies”6 which requires tutors who, being adult and knowing the rules of proper behaviour, maintain the political status quo by discharging the ideological function of masters of permissible speech and behaviour. The rise of historical revisionism after 1989 deprived us of the ability to understand by ourselves the turning points of our own history. Thus the struggle of the Yugoslav communists, the men and women who fought in the Partisan army, as well as the afežeovke (members of the AFŽ), is today in part - the “totalitarian” part – inscribed in an history of defeat, and hence of totalitarianism, whilst an unchained historical revisionism is recorded in the victorious annals, the mythological state-building narratives of new, free, democratic and progressive societies. What appears as a remainder in this picture is antifascism. Antifascism is one of the few legacies of the Yugoslav past that one is “allowed” to discuss publicly. At the same time, it has been completely emptied of its political charge and content, separated from the actual, lived historical experience, depoliticised and individualised, reduced to the experience of victory over fascism, with the obligatory erasure of Yugoslavism and communism as its constitutive elements, without which there would have been no victory, either in Yugoslavia or in Europe. What, then, might it mean to return to the heritage of the AFŽ seventy-odd years later, after another bloody war which has left Bosnia and Herzegovina ravaged, plundered and divided? This volume is an attempt to consider this question. It does not pretend to offer final and definite answers, and its intent is ostensibly quite simple – to initiate and open a debate, which is why it does not present an ideologically one-sided representation of the AFŽ. Instead, going beyond the simple patriarchy thesis and the revisionist concept of totalitarianism, it seeks to contribute to the collective knowledge of a movement which still inspires awe. We might say, paraphrasing Nanni Balestrini and Primo Moroni, that this volume was conceived as a research tool, a compass to help us navigate through the labyrinth of archive materials, but also as an attempt to illuminate the contradictions inherent in the archive, contradictions which are the outcome of historic events but at the same time their driving force.7 6 Buden, Boris, Zona prelaska. O kraju postkomunizma. Belgrade: Fabrika knjiga, 2012. 7 In the introduction to their collection of primary sources on the revolutionary movements in Italy after 1968, Nanni Balestrini and Primo Moroni discuss precisely the problem of presenting archives and oral history, and how one might conceivably represent the complexity of research that is simultaneously within and without the period covered by the book. See: L’orda d’oro 1968-1977. La grande ondata rivoluzionaria e creativa, politica ed esistenziale (Milan: Feltrinelli, 2015). �8 ANDREJA DUGANDŽIĆ, TIJANA OKIĆ INTRODUCTION A WORD FROM THE EDITORS In their different ways, the essays seek to examine on the one hand, revolutionary ruptures and, on the other, the contradictions of a moment which marked a historical turning point for women in our region. They question the episodes of a struggle that we must constantly start and accomplish anew. The experience of victory and defeat, past and present, both the AFŽ’s and our own, is a reminder that our new and future struggles and fronts, the battles yet to be won, stand open before us and and testify to the creation of the possible even where everything seemed impossible. The revolution took place. Let’s start another one! Tijana Okić & Andreja Dugandžić �ABOUT THE ILLUSTRATIONS ADELA JUŠIĆ �10 ADELA JUŠIĆ ABOUT THE ILLUSTRATIONS “To render women visible is the first step towards questioning the customary relations between the general and the particular in the hierarchy of relevance in the writing of history.”1 Not only is there precious little material on the political activities of women, what little we have has been neglected and is on the verge of disappearing completely. One of the ways of trying to save history from oblivion is to engage with it through art. The art produced in the Yugoslav lands in the second half of the last century is full of painterly and sculptural depictions of scenes from World War II. The scenes predominately depict soldiers in decisive battles. In addition to the depictions celebrating the triumph over fascism, we often see artistic compositions celebrating the socialist man rebuilding the war-torn country. Depictions of men predominate; women, although often present on the canvass or relief, are rarely protagonists. When it comes to People’s Liberation Struggle (NOB) monuments, they rarely depict women exclusively. Rarer still are those depicting female historical figures. Women are usually personifications of liberty, victory, revolution, etc. “Women are depicted as bearers of tradition even as they fight shoulder to shoulder with their brothers in arms and colleagues, gun or hoe in hand, child tugging at their skirts.”2 Due to the lack of depictions of the heroic struggle and labour of women who contributed to the defence and development of socialist Yugoslavia, we reached for the stories available in the online Archive of the Antifascist Struggle of Women of Bosnia and Herzegovina and Yugoslavia, the documents which testify to the political activities of women in this period. For this volume we decided to produce illustrations which would deal with the key topics of the Archive: women in the struggle, labour heroism, resistance, etc. Together with artists Sunita Fišić, Nardina Zubanović, Aleksandra Nina Knežević and Kasja Jerlagić we selected documents, articles and stories we thought we should try to immortalise in art. As an artist and feminist, I have examined the topic of the participation of women in the NOB and Women’s Antifascist Front in many works produced over the last five years. The topics I engage with in my work as an artist include the represen1 Sklevicky, Lydia. Konji, žene, ratovi. Zagreb: Ženska infoteka, 1996, p.14. 2 Knežević, Saša. ‘Sjećanje i mjesta sjećanja. Rodna perspektiva spomenika iz NOB-a’, p. 9. (WAF Archive, accessed on 9 December 2016, available at: http://www.afzarhiv.org/items/ show/355). �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 11 tation of women in the NOB, women’s narratives and oral histories, as well as other “sub-topics” related to women’s history in this important period. As I did in some of my previous works, here, too, I am dealing with the topic of the woman in the struggle. For one of my illustrations I used a map from the book Sutjeska 1943-733 as the background. It’s a facsimile of a sketch outlining the operations of German, Italian and Bulgarian troops in the canyons or the rivers Piva and Sutjeska. On the map showing the operations of the enemy forces I repeatedly show several female silhouettes in a combat position, prone with a gun. Another contribution of mine, in a textual form, describes a woman in combat, a soldier, prone, her gun pointing away from the enemy. She is not shooting, but sleeping. Also, she is not an abstract figure, like in the abovementioned illustration, but an actual historical personage – Mitra Mitrović, a prominent anti-fascist and participant in the NOB, an important political figure in the post-war period. Instead of showing her sleeping likeness, I wrote down her frontline memories: “Cannons roaring, rifles cracking, chaos all around me, and I’m sleepy… And so I get some sleep, freshen up, and press on. That’s how I survived.” The reproductive role of the woman is another topic I deal with. In one of the illustrations, I foreground a realistically drawn woman with three children, whilst in the background we see the great steel construction of the freshly inaugurated bridge over the river Sava and the sign which reads “FIVE-YEAR PLAN – A BRIGHTER FUTURE FOR OUR PEOPLES”. I am connecting the FiveYear Plan with the post-war policies affecting mothers and women. I am trying to point out that economic progress and the future of the country in general were closely connected with the issue of reproduction. Sunita Fišić’s work was inspired by a document from the Archive of Bosnia and Herzegovina – a memorandum by the county committee of the AFŽ Bijeljina about the heroic work of women of this county engaged in the construction of agricultural co-operative halls and lists the example of 56-year-old Blerta Hodžić, who, “[has been] working with the brick layers from day one, nimbly climbing up and down the scaffolding, fetching brick and mortar.”4 The artist uses the ink wash technique to repeat the same female silhouette working on the construction of the co-operative hall. This highlights the physical strength 3 Belgrade: Monos, 1973. 4 Central Committee of the WAF BiH, ‘Sreski odbor AFŽa u Bijeljini Glavnom odboru AFŽa – o radu žena Janje na izgradnji zadružnih domova’, Archive of Bosnia and Herzegovina, Sarajevo, Box 4, 1370/2, 1948. �12 ADELA JUŠIĆ ABOUT THE ILLUSTRATIONS and endurance of the woman working heroically on the scaffold and carrying heavy construction material, which is usually considered a man’s job. Kasja Jerlagić also illustrates the heroism of labour. Her allegorical drawing with five figures carrying a large, heavy log, represents rural women who built the country stone by stone, log by log. The artist here is not inspired by only one specific document, article or testimony; instead, she is trying to illustrate the truth: in the post-war years, women put in an enormous number of (wo)man hours of all kinds of voluntary work, from tillage to the construction of roads and bridges, shoulder to shoulder with men, playing a key role in the building of a new Yugoslavia. Another subject Kasja Jerlagić deals with, in a very realistic pencil drawing, is resistance. Her illustration on this topic was inspired by Olga Marasović’s article titled “Stanodavka jedne ilegalke” (A Resistance Fighter’s Landlady). Olga describes the courage which the Bašagić sisters showed when the police came to their house: “Talking to the police, the Bašagić sisters displayed the experience of seasoned resisters, members of the People’s Liberation Movement (NOP).”5 Thanks to their fearlessness, the police did not spot anything suspicious, and left their home in a short while. In the illustration we see two police officers at the house door, opened by one of the sisters who gesticulates with her whole body communicating that there is nothing hidden in the house and that all their suspicions are baseless. The work points out the boldness of the rural women who played important roles in a dangerous time and selflessly risked their lives, and the lives of the members of their households, in order to help the resistance movement forces which at the time operated underground, preparing to form military fronts and liberate the country from the fascist occupiers. Nardina Zubanović’s expressive illustrations were inspired by an event which took place in the city of Mostar early in December 1941. The main protagonists of a mass protest called “Operation Viktorija” were Mostar women who gathered en masse at Tepa, the city market, to protest against famine and privation, demanding to be given turnip of a variety known as Viktorija. Incensed, they went to the mayor’s home to call him to account and demand food. The protest continued and turned into looting and vandalising of the purchasing offices, after which the women uprooted vegetables from the farmers’ gardens in order to 5 Jasmina Musabegović et al., Žene Bosne i Hercegovine u narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1945. godine: sjećanja učesnika. Sarajevo: History Institute, 1977. Available from: WAF Archive, accessed on 9 December 2016, http://www.afzarhiv.org/items/show/105, see: Olga Marasović, Stanodavka jedne ilegalke, p. 9. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 13 conceal the fact that the protest was in fact a deeply political action against the occupiers and collaborationists. The protest was finally broken up by the police. Aleksandra Nina Knežević uses the digital drawing technique to treat the topic of International Women’s Day, or more specifically the official slogans used to celebrate this holiday. The slogans greet the women of China and express support to their struggle against fascism, celebrates the unity of the democratic women’s movement, affirm the role of people’s teachers in the upbringing of the new socialist man, as well as the role of rural women in the improvement of the economy, consolidation of the existing co-operatives and the establishment of new ones. The slogans tell us something about what women in the post-war Yugoslavia were preoccupied with on their holiday. Through the illustrations featured in this volume, we deal with the Archive’s key topics: the heroism of labour, resistance, women in the struggle, personal narratives and memories. This gesture of post-factum illustration of never before illustrated events, performed through the subjective experience of the artists who are trying to fill the blank pages of the female side of history, is above all a token of gratitude to all the heroines known and unknown. The stories we recount here are stories of an era, of a struggle, of a heroic age. Thus, these illustrations do not only reflect the spirit of the age or depict specific events, they do so in the present moment, from today’s perspective, not only as an historical depiction of the past, but as a contemporary political act. Adela Jušić ��AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY CHIARA BONFIGLIOLI �16 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY Introduction The experience of entering an archive is always an affective experience, an encounter. As Antoinette Burton notes, “history is not merely a project of factretrieval (…) but also a set of complex processes of selection, interpretation, and even creative invention – processes set in motion by, among other things, one’s personal encounter with the archive, the history of the archive itself, and the pressure of the contemporary moment on one’s reading of what is to be found there”.1 The process of history writing is always mediated by our assumptions, partiality and position. Faced with the vast array of material contained in the Women’s Antifascist Front (henceforth AFŽ) archive in Sarajevo, I chose to start from the published memoirs, photographs and oral history interviews, in order to establish a possible connection through personal stories, visual objects and sound, which could complement the research on digitalized documents – mainly organizational papers testifying the widespread, capillary work of the AFŽ after WW2. The richness of this archive allows for an affective connection with the stories of the women who were part of the AFŽ, while being aware that the encounter with their voices – or the voices of those close to them - has much to do with our own selection, interpretation and invention, or, in other words, with our own location.2 A figure that emerges prominently is the one of Vahida Maglajlić, the only Bosnian Muslim national heroine, who is remembered by her friends, family and comrades as an extraordinarily generous, lively and free-spirited comrade, a portrait confirmed by her beautiful short-haired photographs circulating on the web. The interview with her youngest brother Alija, in particular, made clear how much of her personality contributed to her activist choices, and also how much she did and how much more she could have done for other women, if she didn’t lose her life in the Resistance.3 It is very uncanny that we can still talk to those who lived Second World War. But we are not going to be able to talk to the people who witnessed the war and the Resistance indefinitely. And so I think that this archive is particularly significant, as a project that is still in the making and that is not closed, as a living archive of one of the most significant 1 Antoinette M. Burton, Archive stories: facts, fictions, and the writing of history. Durham, nc: Duke University Press, 2005, 7-8. 2 Chiara Bonfiglioli, “Nomadic Theory as an Epistemology for Transnational Feminist History” in Iris van der Tuin and Bolette Blagaard, eds., The Subject of Rosi Braidotti London. Bloomsbury, 2014. 3 Andreja Duganžić i Adela Jušić, “Intervju sa Alijom Maglajlićem,” Archive of antifascist struggle of women of Bosnia and Herzegovina and Yugoslavia, accessed on October 6th, 2016., http://www.afzarhiv.org/items/show/16 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 17 grassroots antifascist Resistance movements in Europe during World War Two, whose legacy has been increasingly marginalized and made invisible with the end of socialist Yugoslavia and with the growing hegemony of revisionist nationalist historiographies. What is also not close – and will never be - is the issue of women’s emancipation, and of feminism, through time and space, and in the post-Yugoslav region more specifically. Through the archive we can find snippets and glimpses of women’s agency and of their long-lasting quest for social justice, freedom and equality during and after World War Two, as in the case of women from the Sreski odbor in Teslić, who asked in 1947 to be included in the reports of the AFŽ magazine Nova Žena published in Sarajevo, after repeatedly sending articles. They also specifically demanded more knitting models and advice on childcare, because that’s what local women felt was most useful.4 Within the dominant interpretative framework of women’s history during socialism, this report, as well as others, could be read solely as an as immediate proof of patriarchal consciousness, and as socialism’s failure to undermine prescribed gender roles.5 As I argue 4 “In our opinion, at least one of the issues to be dealt with in the section dedicated to our village should relate to the interests of our comrades living in villages: housekeeping, generally on women mothers and children, washing, cooking possibilities feasible for them. From the conversation with our comrades we found out it would be desirable that the Nova Žena publishes various sewing patterns and other things useful for it. (…) Comrades like when the children are being written about. One mother says: impatiently I look forward to each new Nova Žena because there are very useful advices about children. Following the advice from Nova Žena, I liberated my children from gilt, so harmful for their gentle organism. Our comrades wonder, how i sit that much is written on other counties, but nothing on Teslić, nothing, as if we were sleeping. We sent few articles for the New Žena, but untill today nothing about us came out“ Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Sreski odbor Teslić Zemaljskom odboru AFŽ-a – povjerenstvo za štampu’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 3, f. 1178/1, 1947. 5 In anthropological terms, patriarchy defines societies based on the domination of men over women and children, in terms of authority, property and labour. Historically, families in the Balkans are patrilineal and based on male authority over the extended household. In more recent times, the term patriarchy has been strongly re-associated to Balkan societies after the emergence of new nationalist regimes and after the gendered violence occurred during the Yugoslav wars of the 1990s. Socialist regimes in Yugoslavia and elsewhere, in turn, have often been defined by local feminist scholars as a form of “state patriarchy”, in which the state exercised control over women’s productive labour, while being unable to transform men’s control over women’s bodies and labour in the private sphere (see notably the works of Žarana Papić and of Mihaela Miroiu on Romania). Such critiques, however, were also often read by Western scholars through pre-existing Cold War stereotypes, and gradually crystallized in what Kristen Ghodsee and Kateřina Lišková define as “common knowledge”, namely a range of simplified, dominant claims that are reinstated almost ritually when dealing with women in state socialism and state socialist women’s organizations in Central, Eastern and South-Eastern Europe. Such claims had the result of denying the possibility of women’s agency under the regime �18 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY in this essay, however, it is important to look beyond, and to resist reading the complexity of women’s lives in the WW2 and immediate post-war era through simplified narratives about the success or failure of socialist emancipation, or through the presence of absence of authentic agency.6 Through the archive, we can, instead, understand in depth the ambivalence and complexity of that time. It is hard to imagine today the degree of poverty and exploitation experienced by most women across Yugoslavia in the mid-1940s, and how powerful and appealing must have been the newly emerging gendered imaginaries, which associated women’s emancipation to peace, freedom from foreign occupation, literacy, work, and a clean, healthy home. As AFŽ activists quickly learned, however, centuries-old patriarchy could not be easily undone, and was intimately tied to women’s deprivation, such as in the case of a Muslim woman in Visoko in 1947, who said she would have been happy to leave the full face-veil, but had nothing else to wear for the time being.7 Similar details can give a measure of women’s lives and struggles in that time, and help us to understand the contradictions of women’s history in Bosnia-Herzegovina, a history that has been less prominent within the literature on women’s and feminist movements in the post-Yugoslav space, which has itself been in the making during the last two decades.8 By engaging with the AFŽ archive, we get of allegedly homogeneous state patriarchy. See Kristen Ghodsee and Kateřina Lišková, “Bumbling Idiots or Evil Masterminds? Challenging Cold War Stereotypes about Women, Sexuality and State Socialism”, Filozofija i društvo XXVII (3), 2016, 489-503. 6 On this discussion about the (im)possibility of women’s agency under state socialism, see Nanette Funk, “A Very Tangled Knot: Official State Socialist Women’s Organizations, Women’s Agency and Feminism in Eastern European State Socialism,” European Journal of Women’s Studies 21, no. 4 (2014): 344–360. Kristen Ghodsee, “Untangling the Knot: A Response to Nanette Funk,” European Journal of Women’s Studies 22, no. 2 (2015): 248–252. Francisca De Haan, et. al. (2016), “Forum: Ten Years After, Communism and Feminism Revisited”, Aspasia, 10. 7 “In relation to taking off the veil the situation in our conty is not exactly perfect. There are comrades who took it off and those who want to do it, but cannot for now, since they have nothing to wear. They do not have money to buy it immediately, but they will try to get something. They are saying that they want to look with their own eyes” Republican Committee of the AFŽ BiH, ‘Sreski odbor AFŽ Visoko Zemaljskom odboru AFŽ-a – mjesečni izvještaj za oktobar i novembar’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 3, 1290/1, 1947. Similar cases of women bringing up the lack of other garments are mentioned for other locations, which makes us wonder if women found class-based reasons to avoid the changes, seen that the opposition to such measures was also strong among women themselves, see later in this essay. 8 Fabio Giomi, “Introduction” in Aida Spahić et al. Women Documented. Women and Public Life in Bosnia and Herzegovina in the 20th century. Sarajevo: Sarajevo Open Center, 2014. Gorana Mlinarević and Lamija Kosović (2011) Women’s Movements and Gender Studies in Bosnia and Herzegovina, Aspasia, Vol. 5, p. 128-38. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 19 to know the complex, fragmented and uneven history of women’s engagement, and we encounter women who were often the bravest of that generation, or simply those who happened to find themselves in a certain intolerable situation, and tried to do something about social injustice, the persecution of others, and their own survival. Our engagement with their engagement is a way to counter the invisibility of the antifascist legacy, and of its impact on women’s lives.9 In this article, I am reading the experience of the AFŽ through the lenses of intersectionality, that is, through a feminist research methodology that considers gender relations in intersection with other relevant factors of social differentiation such as class, geographical location, ethnicity, age, nationality and sexual orientation.10 I analyse women’s biographical differences within the organization, and the ways in which the AFŽ functioned in fact as a bridge between women of different geographical locations, educational backgrounds, ethnicities, classes and political experiences, promoting new forms of solidarity and new life opportunities against patriarchal oppression, but also reproducing new hierarchies and forms of control over prescribed women’s roles, for instance in the case of veiled Muslim women. Throughout the article, on the basis of different material (archives, oral history interviews, and published sources), I consider how women’s individual stories were tied to the collective framework of gendered “modernity” and “backwardness” promoted by the organization, and how differences among women had a role in the articulation of AFŽ practices dedicated to the construction of modern and emancipated femininities after 1945. The hierarchical difference between a minority of urban, educated, politicized AFŽ leaders and the peasant and working class women who constituted the rank-and-file base of this organization is characteristic of wartime and postwar women’s mass activism in Yugoslavia. Differences among women are also a key to understand the organization of AFŽ archives across the post-Yugoslav space. As Zagreb historian Lydia Sklevicky has shown in her seminal work, antifascist women’s organizations were hierarchically structured, in a pyramidal way.11 A fundamental distinction existed between the politicized women who 9 On the concept of engagement, see Adriana Zaharijević, Pawning and Challenging in Concert: Engagement as a Field of Study, Filozofija i Društvo, XXVII (2), 2016. 10 Texts on intersectionality are numerous, but for an introduction, see Helma Lutz, Maria Teresa Herrera Vivar and Linda Supik (eds)., Framing intersectionality: debates on a multi-faceted concept in gender studies. Burlington: Ashgate, 2011. 11 Lydia Sklevicky, “Emancipated integration or integrated emancipation: the case of postrevolutionary Yugoslavia” In: Angerman, A., Binnema, G., Keunen, A., Poels, V. & Zirkzee, J. (eds.) Current Issues in Women’s History. London and New York: Routledge, 1989. �20 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY constituted the avant-garde of women’s organizations (the “emancipated” or “enlightened”) and the (peasant, working class or uneducated) “feminine masses”. The organization itself was functioning through village or city committees composed of ordinary members, who would then elect delegates to the county and regional committees, which were in turn united under the republican and federal committees. Archival sources are reflecting such organization: next to the representative, agit-prop documents (programmatic statements, speeches given during mass meetings and public occasions, or the press), we find the more reflexive, internal debates, such as transcriptions of central committees and internal reports produced by the local and intermediate cadres of the organizations, who are reconstructing the conditions and problems of a specific area.12 The local, republican and federal AFŽ cadres, therefore, were waging a battle against what they defined as “backward” conceptions of the position of women, encountering fierce resistance from men and party authorities at the local level, but also from women themselves, since very different femininities co-existed and conflicted in Yugoslavia during World War Two and in the immediate post-war period.13 In the next sections, I will explore a number of women’s individual biographies, in relation to gendered imaginaries of tradition and modernity, and in relation to women’s factors of social differentiation within the organization. Women’s agency between “progressiveness” and “backwardness” Several biographical collections on the lives of female partisans and activists were published during the socialist era, strongly emphasizing women’s bravery, party loyalty and sacrifice for the liberation of the country. In turn, the scholarly works published after 1989 generally dealt with women’s experiences from a gendered perspective, on the basis of the new feminist paradigm of women’s history. While U.S. historian Barbara Jancar-Webster interviewed former partisans for her monograph on women in the Yugoslav resistance, Zagreb scholar Lydia Sklevicky conducted in depth archival research on the AFŽ during World War Two and in the post-1945 era. The general interpretative framework of these work tends to emphasize communist party and state control over women’s mobilizations, documenting in particular antifascist women’s gradual loss 12 On this, see also Lydia Sklevicky, Konji, Žene, Ratovi, Zagreb: Ženska Infoteka, 1996. 13 Chiara Bonfiglioli (2014), Women’s Political and Social Activism in the Early Cold War Era: The Case of Yugoslavia, Aspasia, The International Yearbook of Central, Eastern, and Southeastern European Women’s and Gender History, vol. 8, pp. 1-25. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 21 of autonomy during the consolidation of the socialist regime.14 The dissolution of the AFŽ in 1953 is read as the ultimate proof of such process.15 While feminist critiques of patriarchal structures during the socialist era are very valuable, the tendency to see women’s interests as inevitably opposed to state and party interests has the result of undermining the subjective break in traditional gender roles represented by women’s participation to the partisan struggle and by their activism within the AFŽ. This dominant narrative also tends to undermine and dismiss women’s agency, especially when it comes to AFŽ leaders. JancarWebster writes, for instance, that: “For a while, women communists experienced the power and responsibility that derived from creating and turning the AFZ into an effective service and procurement organization in the rear. When they were called to account and told to turn the organization into a communist-style mass organization, they did as they were told. The women who sacrificed their lives to defeat the invaders and protect their homes were in a very real sense victims of the Party that called them to its standard.”16 In the rest of the passage, the author associates women’s lack of autonomy in the AFŽ to women’s powerlessness in socialist Yugoslavia, and to gender violence during the Yugoslav wars, framing Yugoslav women’s lives in terms of constant victimization, from World War Two until the present. In her recent and thoroughly researched monograph, Jelena Batinić has similarly argued that partisan authorities skillfully managed to adapt their language to the daily needs of peasant and illiterate women, while at the same time considering women a reserve army in the antifascist mobilization, and while being unable to dispel traditional gender roles in combat units and in the organization of the mass resistance. Ultimately, her monograph does not challenge existing interpretations of women’s 14 Barbara Jancar-Webster, Women & revolution in Yugoslavia, 1941-1945 Denver Colo: Arden Press, 1998. See also from the same author, “Women in the Yugoslav National Liberation Movement” in Sabrina P. Ramet (ed.) Gender Politics in the Western Balkans. Women and Society in Yugoslavia and the Yugoslav Successor States, University Park: Pennsylvania State University Press, 1999. Lydia Sklevicky, Konji, Žene, Ratovi. See also from the same author “Emancipated integration or integrated emancipation: the case of post-revolutionary Yugoslavia” in A. Angerman, G. Binnema, A. Keunen, V. Poels and J. Zirkzee, eds. Current Issues in Women’s History, London and New York, Routledge 1989. 15 For a critical discussion of this narrative, see Jelena Tešija, “The End of the AFŽ – The End of Meaningful Women’s Activism? Rethinking the History of Women’s Organizations in Croatia, 1953 – 1961”, Master thesis, Department of Gender Studies, Central European University, Budapest, 2014. 16 Jančar-Webster, Barbara “Women in the Yugoslav National Liberation Movement”, 85. Emphasis added. �22 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY participation to the Resistance and of women’s activism in the AFŽ.17 As a result of such interpretations, AFŽ militants’ biographies, agency and subjective processes of politicization remain under-researched, notably when it comes to leaders and intermediate cadres, who were invested with leadership tasks during World War Two and in its aftermath. Lydia Sklevicky, for instance, explicitly rejected oral history with former participants, who were still retaining public authority at that time: “Most of the women participants, usually the ones who were the high-ranking members of the organisation and still held considerable positions of power afterwards, are eager to present their own experiences, visions and memories as the only true version.”18 While these interpretations have the merit of cautioning us against an excessively romantic image of the AFŽ experience, they also ultimately undermine women’s roles as organizational and political leaders, and their different degrees of agency in promoting new gender imaginaries that attempted to establish a “universalizing” discourse of women’s equality across classes, geographical locations and ethnicities. They also conceal that new possibilities for political engagement, education and labour emerged after World War Two, allowing masses of women to undertake different choices, and making possible an unprecedented generational break in women’s self-determination as citizens and workers. As I have shown in my dissertation, new political discourses and practices of women’s activism in the Cold War era had a transnational character and went beyond Cold War borders.19 Patriarchy, or, in other words, male domination within public structures and in the private sphere, certainly did not cease to exist despite the official socialist politics of women’s emancipation. Discourses and practices of women’s emancipation had uneven effects, primarily due to the pre-existing strong household patriarchal traditions and unevenness of women’s lives across the region, but also due to the creation of new forms of social differentiation.20 As different documentary movies have shown, beside the traditional and widespread double burden, women’s experiences of gender (in)equality and social mobility during socialism were 17 Batinić, Jelena, Women and Yugoslav Partisans: A History of World War II Resistance, New York: Cambridge University Press, 2016. 18 Sklevicky, “Emancipated integration or integrated emancipation”. Emphasis added. 19 Chiara Bonfiglioli, Revolutionary Networks. Women’s Political and Social Activism in Cold War Italy and Yugoslavia (1945-1953), PhD dissertation, University of Utrecht, 2012. 20 Rory Archer, Igor Duda, Igor and Paul Stubbs, eds., Social inequalities and discontent in Yugoslav Socialism, Farnham: Ashgate, 2016. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 23 very much influenced by their biographical trajectory, and particularly by their education, class and family politics. 21 Despite the ideal of Yugoslavia as a classless society, different forms of capital (political, social, economic and cultural) shaped the extent to which women could take advantage of the new possibilities opened to them in the field of education and labour. Moreover, a “wrong” political or religious background could compromise such advancements, while educated women in key positions risked incurring into harsh political repression at times of turmoil, as it happened after the Soviet-Yugoslav split.22 What I am arguing here, therefore, is for a more nuanced assessment of women’s participation within the AFŽ, one that takes into account intersecting factors of social differentiation and their constant fluidity, rather than assuming an immediate opposition between “women” and “the state”, particularly in a context of highly fragmented and decentralized state power. A biographical and intersectional approach also allows us to map the continuities between women’s engagement within feminist organizations and cultural associations in the interwar period, and their leadership within the AFŽ during wartimes and in the post-war era, avoiding a paradigm of absolute discontinuity between «feminist» and «proletarian» women’s movements.23 Another element of continuity, is the interpretative framework of modernity vs. backwardness which read gender relations in rural areas, and particularly among Muslim communities, as an ultimate sign of backwardness and as a result of feudal Ottoman oppression. This framework existed already in the interwar era, and became particularly strong throughout the AFŽ existence in the post-war period.24 Female activists, therefore, found themselves at the crossroads of these contradictions, between different conditions of political engagement, and between different injunctions related to modern vs. backward ways of living. Women’s individual aspirations to education, work and marriage intersected with new forms of collective organising and new utopian gendered imaginaries. Poverty and social justice were also strong elements of motivation when it cames to paths of engagement. In the rest of this section, 21 See notably Sanja Iveković’s documentary Borovi i jele (2002), as well as Želimir Žilnik’s Jedna Žena, Jedan Vek (2012) and, earlier, Vera i Eržika (1981). 22 Jambrešić-Kirin, Renata Dom i svijet: o ženskoj kulturi pamćenja. Zagreb: Centar za Ženske Studije, 2008. 23 Emmert, Thomas A. “Ženski Pokret: The Feminist Movement in Serbia in the 1920s” in Sabrina P. Ramet (ed.), Gender Politics in the Western Balkans. Women and Society in Yugoslavia and the Yugoslav Successor States. University Park: Pennsylvania State University Press, 1999. 24 Ibidem. See also Pamela Ballinger and Kristen Ghodsee, “Socialist Secularism. Religion, Modernity, and Muslim Women’s Emancipation in Bulgaria and Yugoslavia, 1945-1991”, Aspasia 5 (2011): 6-27. �24 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY therefore, I will provide some biographical material that illustrate the complex political trajectories of female activists, particularly for women of Muslim background. I will also provide two examples in which education and class were an important gateway to political engagement, to illustrate how different factors of social differentiation played a role in women’s mobilization. These examples are not meant to be representative of the whole situation in Bosnia-Herzegovina or in the rest of Yugoslavia, also since the available published and archival sources are privileging the pespectives of female leaders rather than the ones of rank-and-file members. Rather, through these case studies I aim to suggest that intersectional and biographical approaches might be productive for new fresh prespectives and interpretations of the AFŽ archival legacy. When looking at AFŽ activists’ aspirations towards personal freedom and equality, Vahida Maglajlić (1907-1943) deserves to be recalled25. The eldest of ten siblings, born in Banja Luka in a respected Muslim family, whose father was the local kadija, or judge, Vahida expressed a strong, lively personality since her youth, when she was first a tomboy and then a highly skilled weaver and tailor. After finishing a girls’ only vocational school, she dreamt of continuing her studies at the teachers’ high school in Zagreb. Her father, however, did not allow her to study further, while her brothers were all studying and specializing in different professions. Her activist brother Efrem, however, started to bring her clandestine left-wing literature, which she would read avidly, secretly from her father, gradually becoming a communist activist. Due to her free-spirited attitude, Vahida quickly abandoned the full face-veil (zar) and even cut her hair short to the dismay of her parents, following the fashion of the times. She had a strong influence on other Muslim women and girls, whom she frequently encouraged to pursue an education, and with whom she organised a number of excursions through cultural associations such as Gajret. Shortly before the war, she became the secretary and then the president of Ženski Pokret, the women’s association in which young left-wing women organized before engaging in clandestine partisan work. The kadija house in Banja Luka became a core site of antifascist activities under Ustasha occupation. Vahida Maglajlić, together with other notable comrades such as Dušanka Kovačević and Rada Vranješević, frequently used the full veil as a device for hiding and for secret meetings with other clandestine fighters. Vahida was eventually arrested and tortured, but managed 25 See notably Mila Beoković, Žene heroji. Sarajevo: Svjetlost, 1967. For other biographical accounts on Vahida Maglajlić, see Himka Maglajlić-Hadžihalilović, Zapisi o Vahidi Maglajlić. Banja Luka: Glas, 1973. and from the same author Rođena za burno doba: životni put narodnog heroja Vahide Maglajlić. Kragujevac: Dečje Novine, 1977. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 25 to escape from the local prison into the liberated territory.26 Before being killed by German troops in April 1943, Vahida was especially engaged with Muslim women in the area of Cazin, mobilizing them in support of the partisan movement. She was elected as part of the The Central Committee of the AFŽ during its first conference in the liberated area of Bosanski Petrovac in December 1942. The position of Muslim women became particularly sensitive in the post-war era, also due to the complex political position of Muslim citizens during World War Two.27 In the late 1940s, the AFŽ engaged in the campaign against the zar or feredža, a garment which covered face and body, equivalent to today’s burqa, which culminated in several laws against the full face-veil across Yugoslavia in 1950 and 1951, at a time in which «the simultaneous harnessing of religion and liberation of women became a potent symbol of progress and modernity». 28 The veil was strongly Orientalised and negatively associated with the historical legacy of the Ottoman empire.29 A biography that fully showcases the ambivalences of women’s emancipation in the post-war era is the one of Didara Dukazdjini, a seventeen-year-old ethnic Albanian girl raised in a wealthy family in the town of Prizren, who was told by her father that she had to abandon her feredža/ferexhe, the full Islamic veil that covered her head and face when she ventured outside the house. 30 The local communist authorities had invited the most important families in town to set the example, in order to establish the new socialist values in the traditional and underdeveloped region of Kosovo. In 1947 a Party directive arrived, about convincing the most influential people in the city of the necessity for women to take off their veils (…) My father was present in the first of those meetings, and immediately made a decision: his daughter was going to take off the veil. Of course, he did not ask my opinion. My father’s decision seemed to me the most horrible punishment. I was shocked, stunned, with no force to oppose him when he told me that he had given his word to the local Party committee. I cried all night. I was seventeen. I wanted to get married and I did not want to be different from other girls of my age.31 26 Žene Heroji, 216-218. 27 Hoare, Marko Attila, The Bosnian Muslims in the Second World War: A History. London: Hurst & Co Publishers Ltd, 2013. 28 Socialist Secularism, 12. 29 For a discussion of Islamic veiling in Bosnia-Herzegovina in a long-term historical perspective, see Andrea Mesarič, “Wearing Hijab in Sarajevo. Dress Practices and the Islamic Revival in Postwar Bosnia-Herzegovina”, Anthropological Journal of European Cultures, 22(2), 2013: 12-34. 30 Malešević, Miroslava, Didara. Životna priča jedne Prizrenke. Beograd: Srpski genealoški centar, 2004. 31 Didara, 39. �26 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY Didara was shocked by her father’s decision. She thought she could not survive the shame of going out “naked” in the streets. Upon deciding that she had to take off the veil, her father also decided that she would enroll in a teacher training course. Three months later, Didara obtained employment as a teacher, since for the literacy campaign, literate workers who could teach in the different villages of Kosovo were in great demand. Two years later, at age nineteen, Didara fell in love with Toša, a Serbian communist militant, who proposed to her: “Communist from head to toe, he did not care at all about the difference in our national backgrounds”.32. In order to marry the man she loved, and in order to avoid an arranged marriage with an Albanian man, Didara had to escape from her father’s house, severing relations with her parents for several years to come. She later became a member of the AFŽ, and as “living example” of women’s emancipation, she was sent to different villages to recruit other Albanian women for the activities of the Popular Front. While the case of Didara is exceptional, it is also an illustration of the extraordinary social and political transformations that took place in Yugoslavia in the immediate post-war period, and of the implications they had for women. The AFŽ archives from Bosnia-Herzegovina, but also from other former Yugoslav republics, indeed testifies of the strong interest for education and improvement in living standards expressed by women of different ethnicities, also as a result of the new opportunities available to them, and as a result of the efforts placed by the AFŽ in grassroots literacy programs, sanitation campaigns and attempts to reduce infant mortality in rural areas. At the same time, campaigns such as the one against the full veil were received with mixed feelings, since they subverted traditional communal ways of life. The fact that women’s illiteracy was widespread in former Ottoman territories such as Bosnia, Macedonia and Kosovo, enhanced the connection between “backwardess, religion (especially, but not only, Islam) and female oppression” in the eyes of AFŽ leaders.33 The laws against the veil, therefore, was often read by Muslim women themselves as specific threat against their community, reinforcing the separation between Muslim women and AFŽ activists of different ethnic origin. Similar perceptions, for instance, are documented for Muslim women in the Sandjak province of Serbia, who openly described their shame at having to abandon the veil in public.34 In one of the few autobiographies from the region that was translated into English, Sanđak-born scientist Munevera Hadžišehović (born 1933) recalls similarly 32 33 34 Didara, 47. Socialist secularism, 16. http://sandzakpress.net/ispovijesti-sandzackih-zena-nakon-prisilnog-skidanja-zara-i-feredze1951-godine �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 27 feelings of discrimination and isolation as a result of her Muslim background, while also noting the support received by the socialist state, first as a promising student, then as a scientist employed by a public research institute in Belgrade, and finally as a single mother in the 1970s and 1980s.35 These biographical accounts of upper class women of Muslim background provide a glimpse of the contradictions and ambivalences that were at stake in the rapid process of social modernization which affected women in socialist Yugoslavia from 1945 onwards, and also allow us to see that a variety of intersecting social factors were affecting individual life trajectories. Two other important factors that led to political engagement were education and class. Young students were highly represented in the antifascist movements, as highlighted by the biographies of other women heroes from Bosnia-Herzegovina, such as students Dragica Pravica (1919-1943) and Radojka Lakić (1917-1941), and student and clerk (for lack of possibility of becoming a teacher) Rada Vranješević (1914-1944). An interesting figure in this group is Sida Marjanovic (born 1921 in Bosanski Alexandrovac near Banja Luka), a former student of the gymnasium in Mostar and of the conservatory in Banja Luka, member of the communist youth and member of the resistance. She worked first as nurse, then as a political worker, and finally she was in charge of radio programs and publications until the Bosanski Petrovac conference of 1942. Afterwards, she was engaged in establishing AFŽ sections on the Kozara mountain in both liberated and occupied territory. During the struggle, she witnessed the death of Vahida Maglajlić and other comrades in April 1943 and gave birth to a daughter in October 1943.36 After the war she was vice-president of the Republican Committee and the secretary of the AFŽ in the city of Banja Luka. She continued to work in the media and became the director of Bosnafilm, authoring several engaged documentaries and successively writing the script for the well-known partisan movie The Battle of Neretva, a battle she had herself witnessed.37 She later became a diplomat specialized in cultural exchanges, and was the first president of the Association of Film-Makers of Bosnia-Herzegovina. 35 Hadžišehović, Munevera, A Muslim Woman in Tito’s Yugoslavia. College Station: Texas A&M University Press, 2003. Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Centralni odbor AFŽ-a Jugoslavija Glavnom odboru AFŽ-a BiH – biografije narodnih odbornica, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 7, 2526/5, 1949. Her short biography is contained in a list of women activists in people’s committees from December. I could only find the date of birth and a few indications on her life online. I am also collecting biographical information from the following books: Himka Maglajlić-Hadžihalilović, Rođena za burno doba: životni put narodnog heroja Vahide Maglajlić. Kragujevac: Decje Novine, 1977. Dragoje Lukić, Rat i djeca Kozare, Narodna Knjiga 1984. 37 Sida Marjanović, Na Neretvi… Sarajevo: 1950. 36 �28 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY Beside teachers and students, the antifascist movement was also joined by women who became politicized through working class circles and trade unions. Due to women’s concentration in the garment sector, textile workers were especially active in the antifascist movement in the interwar period, and were at the head of several strikes.38 A prominent figure in this sense was Judita Alargić (Novi Sad 1917), who got radicalized as a textile worker in the interwar period and was successively occupying important political tasks within the party and the AFŽ during and after the war. She was the only female representative from Vojvodina at the Bosanski Petrovac conference where she became part of the AFŽ Central Committee.39 She continued to be active in socialist women’s organizations, The Union of Women’s Association of Yugoslavia (SŽD) and Conference for the Social Activities of Women of Yugoslavia (KDAŽ), after 1953. Despite her high political position, she kept being interested in the fate of female workers, as proven by her intervention during a 1954 SŽD leaders’ meeting, in which she lamented that women in the garment industry were working in terrible conditions for miserable wages, with no one to take care of their children: “in any other system these workers would strike, but this is a socialist country and people understand the situation. We are however indebted to help them as much as we can”.40 This last quote points at the contradictions of the socialist system when it came to addressing class and gender inequalities, something of which female activists were deeply aware. In the next section, I will consider how ethnic and class differences among women were tackled by the Women’s Antifascist Front in the late 1940s and early 1950s, especially when dealing with women living in rural areas. I will also look at the differences between socialist ideals and social reality, namely at the tension between the idealised model of the new socialist woman (literate, working, politically active) and women’s widespread illiteracy and political passivity. Again, I am interested here in an intersectional reading of women’s agency, and at the ways in which differences in class, ethnicity and education shaped the discourses and practices of the AFŽ. 38 Lagator Špiro and Čukić Milorad, Partizanke Prve proleterske. Beograd, Export-press, 1978. Kecman, Jovanka Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 1918-1941. Beograd: Narodna knjiga, 1978. 39 See the biographical portraits collected by Gordana Stojaković http://www.zenskestudije.org. rs/01_o_nama/gordana_stojakovic/AFZ/afz_licnosti.pdf 40 “In any other system these workers would go on strike, but this is a socialist country and people understand the situation, and it is our duty to help them as much as one can.” Beograd, Arhiv Jugoslavije, fund 354: kutija 1: Zapisnici i stenografske sa sastanaka upravnog odbora i sekretariata SZDJ i sa savetovanja SZDJ 1954-1961. Zapisnik 6.3.1954, p. X/3. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 29 Socialist ideals and social reality: AFŽ activists’ work on the ground In the post-war era, antifascist female activists were still motivated by the strong militant ethos that emerged during the antifascist Resistance. The values of constant activism and self-sacrifice for the liberation of the country had led to the partisans’ victory, also largely thanks to women’s political participation. Mass mobilization, therefore, continued to be seen as a necessary tool to reconstruct a devastated country and to strengthen the so-called gains of the revolution, namely the radical transformation of class and property relations against political and class enemies. After 1945, following the Soviet model, Yugoslav leaders were increasingly radical when it came to the propagation of class struggle on a national and international level, and this eventually led to contrasts with the Soviet leadership. The Soviet-Yugoslav split of June 1948 enhanced this radical stance, at least in its immediate aftermath, when Yugoslavia found itself isolated internationally, and in need to mobilize the population in support of its authorities. The late 1940s and early 1950s, therefore, were times in which a high degree of political mobilization and social control was promoted by the authorities, with “passivity” figuring as one of the greatest sins when it came to the political realm. Politicized female leaders, generally raised in urban areas and more educated than the vast majority of the female population, with a long experience of militancy since the interwar period, carried on the ethos of self-sacrifice and constant political mobilization, and were keen to propagate their values among “the female masses”. So, what was the idealized image of the socialist “new woman” propagated by the AFŽ and how was it enforced on the ground? What were the activists’ expectations and how did they meet with the reality of women’s lives across the country, particularly in Bosnia-Herzegovina? The women’s press, with its agit-prop character, can give us an idea here of such projections and imaginaries. One significant editorial by Bogomir Brajković, published in Nova Žena shortly before the liberation, appealed to the Croatian women of Bosnia-Hercegovina, stating that many of them had already joined the partisan struggle, while another part of the Croatian community had trouble to follow the right political path. The editorial explicitly stated that Croatian and Muslim women were on the same level of backwardness than Serbian women in the Kingdom of Yugoslavia, but that Serbian women has managed to elevate themselves in the course of the partisan struggle. Serbian women were characteristically more prominent in the struggle in Bosnia, also due to their harsh persecution under the collabo- �30 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY rationist regime of the Independent State of Croatia of which Bosnia was part.41 Croatian women from BiH were invited to join the struggle in order to elevate themselves as well, following the example of Croatian women from Croatia, who strongly contributed to the Resistance in Istria, Lika, Slavonia and Dalmatia. Croatian women were explicitly invited to establish a sisterhood with Muslim and Serbian women, in the name of the common victimization suffered at the hands of a common enemy (the occupying Axis forces and the local collaborationist forces).42 On the one hand, the AFŽ magazine was attempting to alleviate ethnic conflicts among women, and to act, as Jelena Batinić writes, as a “transethnic mediator”43, promoting what will be officially defined as the doctrine of “brotherhood and unity”. On the other hand, ethnic divides had to be taken into account when designing strategies for women’s interethnic mass mobilization. Differences among women, however, were not only shaped by ethnicity, but also, more importantly, by their degree of political awareness, which also often overlapped with ethnic belonging, as in the case of Croatian and Serbian women mentioned above. In a Nova Žena editorial from 1946, the writer reflected on the fact that women had become a true political force. Still, many of them could not be considered antifascists, to the distress of the most engaged activists who attempted to mobilize them. The author argued that depoliticized women had to be approached with understanding and care, since even those who were passive or behaving in an oppositional way had also been victimized by fascism. Their stance was mainly due to ignorance or to the negative influence of family members, especially in the case of peasant or working class women. Only a few women were to be considered authentic “enemies” (neprijatelji), and these were collaborationist women of loose morals, or class enemies, mainly women who had lived off the work of others in old Yugoslavia, and wanted to turn back time to pre-war conditions. The article also summoned antifascist women to show less “sectarianism”, especially when it came to Serbian female activists, who showed mistrust towards Muslim or Croatian women who had acquired political responsibility.44 Class struggle was supposed to supersede existing ethnic ha41 See: Jancar-Webster, Women & revolution in Yugoslavia, and Batinić, Women and Yugoslav partisans. 42 “Serbian woman, whose immeasurable sufferings were recorded by the great Croatian poet Vladimir Nazor in his poem “Orthodox mother”, is giving her hand to Croatian and Muslim woman and wnats them to mutually cure the wounds afflicted by the common enemy. And patriotic consciouss Croatian women looks at the Serbian and Muslim women as her sisters. This siterhood, consecrated by the innocent blood of numerous victims, all Bosnian-Herzegovinian women must guard as sanctity.”Nova Žena, br.2, 5, «Hrvatice Bosne i Hercegovine». 43 Batinić, op.cit., 218. 44 Nova Žena br.6, p.15, «Pitanja, u koja treba da se udubimo». �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 31 tred and divisions, with women being invited to jointly mobilize for the common good. At the same time, political awareness had to be shared among women of different political orientations, in the attempt to gain the sympathy of female citizens who had been at the margins of public life. The late 1940s witnessed a truly capillary effort on the part of the AFŽ to create the preconditions for women’s activism through mass literacy campaigns, as well as through massive recruitment in voluntary labour brigades and in the new industrial labour force. AFŽ members were also engaged in the creation of welfare structures for orphans, maternity clinics, and in the opening of crèches for female workers and their children. By sharing cultural, economic and political capital among so-called backward women, AFŽ leaders aimed to expand the socialist regime’s legitimacy among women, and to make use of women’s work for purposes of reconstruction and mobilization. Yet, the weakness of political “cadres” at the local level was very often apparent, and so was the fact that the organization could not reach and involve all women – especially women in rural areas – across the country. Despite their socialist ideals, which strongly emerge in propaganda material such as the women’s press, AFŽ leaders were deeply aware of the difficulties in changing women’s position. During a plenum of the AFŽ’s Republican Committee of BiH held in March 1948, prominent Bosnian leader Dušanka Kovačević lamented that the organization had not managed to reach all women, especially in villages, due to the gap between urban and rural realities. Kovačević explicitly stated that the organization had to take into account, and make use of, peasant women’s agency: Comrades, what I notice in this meeting is the relation towards the peasant woman, some comrades said that peasant women are illiterate, that they are not skilled, and so on. We cannot talk like this, comrades. We cannot talk about the inability of peasant women, we cannot and won’t listen to that, it’s not possible to always put the issue in terms of ‘if we would have more urban women, more teachers, it would be easier’. See instead what we should do. We want to make political cadres out of peasant women. The peasant woman showed during war what she was able to do, she gave a lot during the war, she is a big patriot of our country, and she needs knowledge. This is our debt towards that woman and we can help her. We should struggle to raise more village cadres.45 45 “Comrades, for me this meeting revealed something, relation towards peasant-woman, when some comrades talked about the peasant women as illiterate, incapable…etc..We, comrades, cannot speak this way. We cannot talk about the peasant-woman’s incapability, we cannot and will not always listen about it, and we cannot always put things like this: if only we had more citizens, teachers, etc…it would be easy. Then you would see what we could do! What we want comrades is �32 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY This speech testifies that AFŽ leaders were aware of the potential of peasant women’s agency. Creating cadres in villages, however, appeared extremely difficult, since the most talented activists often moved from AFŽ cells to local institutions, preferring to work for the People’s Liberation Front than among women (an issue also analyzed in depth by Sklevicky)46. Oftentimes, notable male party members resisted the wives’ participation in the work of the organization, and opposed the work of the AFŽ at the local level.47 The reports from the town of Vareš, for instance, well exemplify similar phenomena.48 Generally, local peasant AFŽ members were village housewives, with three or four years of education, who had become politicized during the war, due to war losses and involvement of family members. Their political level, however, did not always appear satisfactory, particularly when it came to leadership skills. In a list of biographical sketches of AFŽ members who attended a political course in Sarajevo, many students were described as inadequate to take up a cadre position (rukovodilac). Inadequacies most often stemmed from lack of education, or limitations due to personal character, which made leadership difficult (“tiha”, “šutljiva”, “voli intrigirati”, “ne voli da diskutuje”, “nedisciplinovana”, “nije dovoljno bistra”, “prilično zaostala, skoro je skinula zar”). Women who were too young, too old, or in bad health to turn the peasant into the director, head. She [peasant women] has shown what she can do during the war, she gave a lot in the war, she is a big patriot of our contry and needs education. She is our comarde, and we have to help her. We need to work harder to educate and equip more peasant women directors” Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Zapisnik IV Plenuma Glavnog Odbora AFŽ-a održanog u Sarajevu, 13 marta 1948. Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 5, 2912/32, 1948. 46 Sklevicky, Konji, Žene,Ratovi, 120-121; 137. 47 Bonfiglioli, Women’s Political and Social Activism. 48 “In the regional organisation in Vareš, one big mistake is related to the fact that the comrade who is also a head of a Committee lives the Party life in the local organisation, where she dedicates all her time, and because of it her work in our Regional AFŽ section is neglected (..) In Vareš, the wife of the member of the SNO refuses to work in the AFŽ and she is happy to point that out everywhere“ Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Zapisnik 1 October 1950’, ”. Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 8, 4288/?, 1950. The situation in Vareš was described as organizationally very weak in another report, which lamented that wives of party members and notable personalities were avoiding work, and that their husbands justified it. The influence of the Catholic Church, moreover, was said to be most important for local women than any conference by the AFŽ or Popular Front. The wife of a local secretary, for instance, constantly attended Catholic masses and stayed away from AFŽ meetings due to some personal antipathy with a local activist, even if they were both partisans during the war. Muslim party members were also not allowing their wives to take off the veil. Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Sreski odbor AFŽ Vareš Oblasnom odboru AFŽ-godišnji izvještaj o radu’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 8, 91/1, 1949. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 33 were also considered unable to direct the local section, and so were those with unconventional morals (“nesređen porodični život”). Many candidates showed potential for political work, but needed help and further learning and studying. Generally, but not always, there was a correlation between years of schooling, willingness to learn and the possibility of being selected as a local leader. The ideal new female village cadre, thus, had to be outspoken, disciplined, hardworking, willing to learn and willing to help others. 49 Seen these difficulties in creating local cadres, and in order to bridge the gap between urban and rural realities, AFŽ leaders placed a great attention towards education and transformations in overall living standards, seeing an immediate connection between women’s emancipation and social development in village communities. A speech by AFŽ president Vida Tomšič sent by the Central Committe (Centralni Odbor) in Belgrade to the Republican Committee (Glavni Odbor) of BiH in September 1948, for instance, stated that women’s backwardness was a legacy of old Yugoslavia, and that’s what made work among women so important. Talking in her name and in the name of other AFŽ leaders, she stated: We should teach women to hate their inequality (neravnopravnost), which today still for many thousands of women is practically hidden under the veil and under other less visible habits. We should liberate our female masses from superstition, different stereotypes and so on. This is a long and tiring work. Similarly, through the work of our organizations, we should clean, paint and rearrange our homes, get rid of old fireplaces, bring in beds, teach how to keep cleanliness and decent health standards. (…) We cannot think of building socialism without simultaneously raising the living standards, and specifically without considering the emerging aspirations for a better living of our working masses, especially at the village level.50 49 Some of the less successful students, for instance, were described as follows: “D.B., Bos. Dubica, born in 1923, has 4 years of elementary education, vice-president of the County AFŽ Committee. Though she is young and has all the conditions to develop, she did not show particular interest for studying. She does not feel responsible and is not disciplined in work. If she is to be named head, she would have to be familiarised with these mistakes. Thus far, she was not politically elevated and needs to read and learn more.” Successful students were described along these lines: “N.D., Mostar, born 1918, has 4 years of elementary education. She has all the preconditions to be independent director, head, she is familliar wit the AFŽ work, and is eager to know more about it. Disciplined and shows the will for studying harder. She takes the correct attitude in relation to political events. Has comradely relation to other comrades and is willing to help them. ” The County Committee of the AFŽ Sarajevo, ‘Glavni odbor AFŽ BiH Oblasnom odboru AFŽ BiH – karakteristike polaznica političkih kurseva’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 9, 352/6, 1950. 50 “We have to teach our woman to hate her inequality, still hidden in thousands of cases behind the feredža and other, though less visible habits, we have to liberate the masses ouf our women from �34 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY The need to promote women’s education, as well as hygienic norms, was also related to the very high rates of infant mortality across the country, and to the socialist state’s aspiration to provide its citizens, and especially women, children and war invalids, with social protection and assistance. A great part of AFŽ work, therefore, consisted in educational activities that had the aim to propagate new daily habits and to raise the living standards of the population. The faith placed by prominent AFŽ activists into peasant women’s agency and ability to improve their daily lives is perhaps best illustrated by the biography of another notable figure active in the organization, namely Rajka Borojević. A teacher and partisan from Herzegovina, she took shelter with her husband and two children in rural Serbia during the war, and felt indebted to the local peasant population. After founding the Vitaminka food processing factory in Banja Luka, together with her husband, she moved to the village of Donji Dubac in the early 1950s, and started her first workshops with peasant women in 1954. Later she founded the Dragačevo weavers’ cooperative, which employed 420 women in the early 1960s. 51 A member of the plenum of the Central Committee of the AFŽ in the late 1940s, Rajka Borojević had already led cultural-political courses for peasant women in Banja Luka. During the plenum in Sarajevo mentioned earlier, she reported on such courses, describing the program designed for female villagers. The women attended conferences, visited children’s homes, a home for invalids as well as many factories, where they met “many female shock-workers about whom they had heard previously, but without believing their stories when they were told at conferences”. The villagers also saw how books and newspapers were printed, and were taken to the theatre, the cinema and various political events. They were also “placed in the different homes of the best activists, so that they could see how to cook, how to raise children, something that is lacking the superstition, various predjudices and so on..Equally, through the work ouf our organisation we need to clean, paint, wash our houses, throw out the midleage customs, put the beds inside the houses, teach women how to keep the place clean and maintain the basic hygiene conditions (...) we cannot imagine the construction of socialism without, at the same time, raising the aspirations to improve the life of our working masses, in particular those in villages” Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Centralni Odbor Beograd Glavnom Odboru AFŽ Bosne i Herzegovine›, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 5, 2051/1, 1950. 51 Rajka Borojević, Iz Dubca u svet (Beograd: Etnografski muzej, 2006), first edition 1964. See also Natalja Herbst, ‘Women in Socialist Yugoslavia in the 1950s. The Example of Rajka Borojević and the Dragačevo Women’s Cooperative’, in Roswita Kersten-Pejanić, Simone Rajilić, and Christian Voß, (eds.), Doing Gender-Doing the Balkans. München, Berlin, Washington D.C.: Verlag Otto Sagner, 2012. See also the recent artistic project on Rajka Borojević curated by her granddaughter Ana Džokić, Taking Common Matter into Your Own Hands (last accessed 19.10.2016). http://www.stealth.ultd.net/stealth/25_taking.common.matter.into.your.own.hands.html �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 35 in the villages”.52 Borojević also discussed issues of schooling and the situation in the orphanages, which she invited AFŽ activists to visit in order to provide war orphans with the love and warmth they missed, since their parents had sacrificed themselves for the liberation of the country. A similar combination of pedagogy, ethics of care and solidarity is present in Borojević’s later biographical account of her work in Donji Dubac in the mid-1950s, where she recalls the difficulties she faced when starting the first workshops with local peasant women in the Serbian countryside. The author recalls her feelings when she arrived for the first time in the village after the war: I am especially glad because once again, like during the war, I feel closeness with these people. I’m thinking of how I could help them. This idea is not new. I have it since the war days. I brought it here - as a promise to myself. I am the closest to women. They are increasingly coming to see me. Coated, dressed up as during a holiday. They entrust me with their difficulties. I advise how best I can. I show them household tasks, I talk about the care and upbringing of children. I realize it all happens in bits and pieces.53 The rest of the diary retells Borojević’s encounter with local customs and superstitions, detailing her daily struggle against peasant women’s lack of hygienic norms when it comes to childbirth, childrearing and daily living. It took Rajka Borojević a long time to convince local husbands that they course would be beneficial for their wives. The activist even publicly denounced one of the husbands who had beaten up his wife for taking part in the course, through an article in the Belgrade daily Politika (she, however, omitted his name, threatening him that she would have revealed it if he would do it again). Her classes in Donji Dubac included a theoretical part (hygiene of the home, women’s hygiene and 52 “They saw many firms and factories, they saw many women udarnice that they earlier only heard about, but did not believe when they were mentioned at the Conference. They saw how books and newspapers are printed. They went to theaters, cinema, manifestations, reading groups, teaparties, etc… They were put into the houses of our most advanced activists and were thus able to see how to cook, raise and educate their children, and to learn everything that our village still lacks.” Glavni Odbor AFŽ BiH , ‘Zapisnik IV Plenuma Glavnog Odbora AFŽ-a održanog u Sarajevu, 13 marta 1948 Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 8 5, document number missing/7, 1948. 53 “I am very pleased to feel closeness with this people, just like during the war. I ma thinking how to help them. This idea was did not come yesterday. I have been thinking about it since the war. I took it from here/ as a promise to myself. I am closest to women. They arrive more and more. Coated, wearing make up, all ready, like for some fest. They confide their miseries to me. I advise them, as much as I can. I show them things related to household, about raising and educating their children. I understand — all this is really only partial and not much.” Rajka Borojević, Iz Dubca u svet, 7. �36 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY sexual education, first aid, childcare, alcoholism, food, etiquette) and a practical part (cooking, serving, preparing preserves, making soap, dying textiles, knitting and sewing, collecting aromatic and medical plants, beekeeping, cultivation of raspberry, handwork, singing).54 Women walked several miles from various surrounding villages to attend. From the village, they were even taken to study visits in Belgrade, where they went to the cinema for the first time in their lives, and later to Sarajevo, Banja Luka, Kumrovec (Tito’s birthplace) and Zagreb. In the early 1960s, the Dragačevo weaving cooperative was launched, to increase women’s economic independence in the community. Women’s position in the village gradually improved, and in 1967, the newly founded House of Culture even hosted the finals of the “best husband” competition, during which women openly assessed the most respectable prospective mate, as shown in the original documentary from that time.55 The building itself had been funded with self-organised “best husband” parties in the surrounding villages.56 Rajka Borojević’s activism, which started within the AFŽ and continued well beyond the demise of the organization in 1953, well exemplifies the combination of utopian imaginaries, collective values and individual aspirations which animated left-wing leaders in their attempt to emancipate women – especially village women – across Yugoslavia. A number of women who had come out of the partisan experience embraced socialist values and strived to improve women’s position, particularly from a social and economic perspective, in line with the idea that overall social progress had to be achieved also through the improvement in women’s conditions. While elements of social control and topdown emancipation were present, AFŽ activists were also aware of the situation on the ground, and of the gap between socialist ideals and reality, which they tried to bridge as best as they could, sharing social, economic and cultural capital with other women. 54 Rajka Borojević, Iz Dubca u svet, 39. 55 https://vimeo.com/134070626 56 http://www.stealth.ultd.net/stealth/25_taking.common.matter.into.your.own.hands.html �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 37 Conclusion This essay provided an intersectional reading of women’s position within the AFŽ, arguing for the need to further explore women’s social differences in order to understand the complexity of women’s positions within the organization. The paper strives to overcome dominant interpretations of AFŽ organizational dynamics, which mainly focus on the opposition between women’s and state’s interests, and discusses instead the individual biographies of some key activist figures (Vahida Maglajlić, Didara Dukazdjini, Sida Marjanović, Judita Alargić and Rajka Borojević), in order to show the importance of women’s subjective aspirations to equality, freedom and social justice, and the ways in which they were translated into collective political engagement. As I argue in the paper, the AFŽ was not only an instrument of political mobilisation and social control, but also a mean to exercise solidarity and care, by sharing cultural, political and social capital among women. AFŽ leaders, who were generally educated, politically experienced and whose engagement was embedded in the revolutionary ethos of the partisan Resistance, strived to promote their values among illiterate, apolitical women, and to bridge the gap between urban and rural words. Hierarchies between politically active and passive women were established, especially when it came to Muslim women, who were specifically singled out as backward and forced to abandon their veils. Nonetheless, because of peasant women’s contribution to the antifascist struggle, their social and political agency was recognized, while ethnic and religious identities were not seen as fixed, but as something that could be gradually transformed through education, knowledge and political engagement. AFŽ activists themselves had experienced these transformations, and were keen to provide similar opportunities to other women. Among AFŽ members, therefore, there were fundamental differences in terms of ethnicity, class, political background and education, as well as different degrees of political and social agency. Yet, the organization encouraged women to cross boundaries, from the city to the countryside and back, across national groups and across class differences. AFŽ activists propagated the socialist ideal of women’s equality and emancipation against all odds, through alphabetization courses, courses about hygiene, voluntary work brigades, and various means of local mobilization. The AFŽ archive testifies of the richness of such capillary activities, since the reports from the ground are extremely detailed and precise, providing a precious source for women’s history. The archive material can help us reconstructing differences between communes, regions and republics, so that in fact the AFŽ archives can be used to compare women’s conditions �38 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY across the unevenly developed Yugoslav federation. The archive also allows us to study how federal directives on women’s emancipation were translated and negotiated at the local level. Women’s individual life paths and stories, as shown in this essay, are another crucial theme that deserves to be explored further, through a combination of archive material, oral history, memoirs and secondary literature published during the socialist era. While the memoirs, biographies and compilations of stories on female partisans that were written during socialism are generally dismissed as ideologically biased and hagiographic, they can nonetheless provide useful historical information on the dominant values and imaginaries of that time. I will conclude this essay with a last passage from Rajka Borojević’s autobiography, which makes clear the value of memoirs for historical research, and highlights the utopian values that animated AFŽ leaders: The Belgrade – Bar railway will also connect these villages to bigger centers. The highway Belgrade – Titovo Užice will be half shorter than the one going through Kragujevac. Roads, railways, houses, schools, power lines...they go further and further, deeper into the hills and in the former remote areas. The time will come when a stranger will wonder if Dubac really was a remote village. The villages are changing faster and faster. These ones as well. The eletrification already changed them so much. And in the villages, inevitably, what is new is replacing the old. It’s now possible to reach Busenjači by walk, only with half an hour walk, that’s right. I sing and I remember those very, very had travels and the hard work. There were way many. That is the destiny of pioneers. But the fight for the new, and for the better, is beautiful! New women are really blossoming, and that’s why I am happy.57 57 “Pruga Beograd—Bar primaknuće i ova sela većim centrima. Auto-put Beograd—Titovo Užice biće upola kraći od onog preko Kragujevca. Putevi, pruge, domovi, škole, dalekovodi. .. prodiru sve dalje, sve dublje u brda. U nekadašnje zabačene krajeve. Doći će vreme kada će se došljak čuditi: zar je Dubac bio zabačeno selo? Sela se menjaju sve bržim tempom. I ova. Koliko ih je već izmenila elektrifikacija. I u selima, neminovno, staro u-stupa mesto novom.Pešačim lrema Busenjači. Tačno je tako — samo pola sata pješačenja. Pevam i sećam se onih vrlo, vrlo teških putovanja i teškoća u radu. Bilo ih je mno-o-o-go. To je sudbina pionira. Ali —lepa je borba za novo, za bolje! Zaista niču nove žene. I zato sam vesela.” Borojević, Iz Dubca u svet, p. 223. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 39 Archival Materials: Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘ Sreski odbor Teslić Zemaljskom odboru AFŽ-a – povjerenstvo za štampu’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 3, f. 1178/1, 1947. Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘ Sreski odbor AFŽ Visoko Zemaljskom odboru AFŽ-a – mjesečni izvještaj za oktobar i novembar’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 3, 1290/1, 1947. Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Centralni odbor AFŽ-a Jugoslavija Glavnom odboru AFŽ-a BiH – biografije narodnih odbornica, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 7, 2526/5, 1949. Arhiv Jugoslavije, Beograd, fond 354: kutija 1: Zapisnici i stenografske sa sastanaka upravnog odbora i sekretariata SZDJ i sa savetovanja SZDJ 1954-1961. Zapisnik 6.3.1954, p. X/3. Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Zapisnik IV Plenuma Glavnog Odbora AFŽ-a održanog u Sarajevu, 13 marta 1948. Arhiv Bosne i Hercegovina, Sarajevo, Kutija 5, 2912/32, 1948 Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Zapisnik 1 October 1950’, ” Arhiv of Bosne i Hercegovina, Sarajevo, Box 8, 4288/?, 1950 Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Sreski odbor AFŽ Vareš Oblasnom odboru AFŽ-godišnji izvještaj o radu’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 8, 91/1, 1949 Oblasni Odbor AFŽ Sarajevo, ‘Glavni odbor AFŽ BiH Oblasnom odboru AFŽ BiH – karakteristike polaznica političkih kurseva’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Box 9, 352/6, 1950 Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Centralni Odbor Beograd Glavnom Odboru AFŽ Bosne i Herzegovine’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 5, 2051/1, 1950 Glavni Odbor AFŽ BiH , ‘Zapisnik IV Plenuma Glavnog Odbora AFŽ-a održanog u Sarajevu, 13 marta 1948, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 5, document number missing/7, 1948 Bibliography: Archer, Rory, Duda, Igor and Paul Stubbs, eds., Social inequalities and discontent in Yugoslav Socialism (Farnham: Ashgate, 2016). Ballinger, Pamela, and Kristen Ghodsee, “Socialist Secularism. Religion, Modernity, and Muslim Women’s Emancipation in Bulgaria and Yugoslavia, 1945-1991”, Aspasia, 5, 2011. Batinić, Jelena, Women and Yugoslav Partisans: A History of World War II Resistance (New York, Cambridge University Press, 2016). Beoković, Mila, Žene heroji (Sarajevo, Svjetlost, 1967). Bonfiglioli, Chiara, Revolutionary Networks. Women’s Political and Social Activism in Cold War Italy and Yugoslavia (1945-1953), PhD dissertation, University of Utrecht, 2012. �40 CHIARA BONFIGLIOLI AFŽ ACTIVISTS’ BIOGRAPHIES: AN INTERSECTIONAL READING OF WOMEN’S AGENCY Bonfiglioli, Chiara “Nomadic Theory as an Epistemology for Transnational Feminist History” in Iris van der Tuin and Bolette Blagaard, eds., The Subject of Rosi Braidotti (London, Bloomsbury, 2014). Bonfiglioli, Chiara, “Women’s Political and Social Activism in the Early Cold War Era: The Case of Yugoslavia”, Aspasia, 8, 2014. Borojević, Rajka, Iz Dubca u svet, (Zadružna knjiga, 1964). Burton, Antoinette M., Archive stories: facts, fictions, and the writing of history (Durham, NC: Duke University Press, 2005). De Haan, Francisca, et. al. “Forum: Ten Years After, Communism and Feminism Revisited”, Aspasia, 10, 2016. Emmert, Thomas A., “Ženski Pokret: The Feminist Movement in Serbia in the 1920s” in Sabrina P. Ramet (ed.), Gender Politics in the Western Balkans. Women and Society in Yugoslavia and the Yugoslav Successor States (University Park: Pennsylvania State University Press, 1999). Funk, Nanette, “A Very Tangled Knot: Official State Socialist Women’s Organizations, Women’s Agency and Feminism in Eastern European State Socialism,” European Journal of Women’s Studies 21 (4), 2014. Ghodsee, Kristen, and Kateřina Lišková, “Bumbling Idiots or Evil Masterminds? Challenging Cold War Stereotypes about Women, Sexuality and State Socialism”, Filozofija i Društvo, XXVII (3), 2016. Ghodsee, Kristen, “Untangling the Knot: A Response to Nanette Funk,” European Journal of Women’s Studies 22 (2), 2015. Giomi, Fabio, “Introduction” in Aida Spahić et al. Women Documented. Women and Public Life in Bosnia and Herzegovina in the 20th century (Sarajevo: Sarajevo Open Center, 2014). Hadžišehović, Munevera, A Muslim Woman in Tito’s Yugoslavia (College Station, Texas A&M University Press, 2003). Herbst, Natalja, ‘Women in Socialist Yugoslavia in the 1950s. The Example of Rajka Borojević and the Dragačevo Women’s Cooperative’, in Roswita Kersten-Pejanić, Simone Rajilić, and Christian Voß, (eds.), Doing Gender-Doing the Balkans (München, Berlin, Washington D.C.: Verlag Otto Sagner, 2012). Hoare, Marko Attila, The Bosnian Muslims in the Second World War: A History. (London: Hurst & Co Publishers Ltd, 2013). Jambrešić-Kirin, Renata, Dom i svijet: o ženskoj kulturi pamćenja (Zagreb: Centar za Ženske Studije, 2008). Jancar-Webster, Barbara, Women & revolution in Yugoslavia, 1941-1945 (Denver, Colo., Arden Press, 1998). �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 41 Jancar-Webster, Barbara, “Women in the Yugoslav National Liberation Movement” in Sabrina P. Ramet (ed.) Gender Politics in the Western Balkans. Women and Society in Yugoslavia and the Yugoslav Successor States (University Park: Pennsylvania State University Press, 1999). Kecman, Jovanka, Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 1918-1941 (Beograd, Narodna knjiga, 1978). Lagator, Špiro Lagator and Milorad Čukić, Partizanke Prve proleterske (Beograd, Exportpress, 1978). Lukić, Dragoje, Rat i djeca Kozare (Beograd, Narodna Knjiga, 1984). Lutz, Helma, Vivar, Maria Teresa Herrera, and Linda Supik (eds)., Framing intersectionality: debates on a multi-faceted concept in gender studies (Burlington, Ashgate, 2011). Maglajlić-Hadžihalilović, Himka, Zapisi o Vahidi Maglajlić (Banjaluka, Glas, 1973) Maglajlić-Hadžihalilović, Himka, Rođena za burno doba: životni put narodnog heroja Vahide Maglajlić (Kragujevac, Decje Novine, 1977). Malešević, Miroslava, Didara. Životna priča jedne Prizrenke (Beograd, Srpski genealoški centar, 2004). Marjanovic, Sida, Na Neretvi… (Sarajevo, 1950). Mesarič, Andrea,” Wearing Hijab in Sarajevo. Dress Practices and the Islamic Revival in Post-war Bosnia-Herzegovina”, Anthropological Journal of European Cultures, 22(2), 2013: 12-34. Mlinarević, Gorana and Lamija Kosović, “Women’s Movements and Gender Studies in Bosnia and Herzegovina”, Aspasia, Vol. 5, 2011. Sklevicky, Lydia, “Emancipated integration or integrated emancipation: the case of postrevolutionary Yugoslavia” In: Angerman, A., Binnema, G., Keunen, A., Poels, V. & Zirkzee, J. (eds.) Current Issues in Women’s History. (London and New York, Routledge, 1989). Sklevicky, Lydia, Konji, Žene, Ratovi, (Zagreb, Ženska Infoteka, 1996). Tesija, Jelena, The End of the AFŽ – The End of Meaningful Women’s Activism? Rethinking the History of Women’s Organizations in Croatia, 1953 – 1961, Master thesis, Department of Gender Studies, Central European University, Budapest, 2014. Zaharijević, Adriana, “Pawning and Challenging in Concert: Engagement as a Field of Study”, Filozofija i Društvo, XXVII (2), 2016. Stojaković, Gordana, Mapa AFŽ-a Vojvodine 1942-1953 (Novi Sad, 2007), http://www.zenskestudije.org.rs/01_o_nama/gordana_stojakovic/AFZ/afz_ licnosti.pdf �NARDINA ZUBANOVIĆ Technical pen drawings ����Thieves! �We want bread! ��ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU1: THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA 1 Letter by a girl named Vojka Beaković. This short letter by a war orphan who was transported from BiH to Slovenia for respite over the winter, testifies, amongst other things, to the ability of teachers to organise instruction successfully even in wartime, and to build rapport with their pupils. Here I quote it in its entirety: “Hello comrade teacher, first of all one should ask if you’ve started teaching year three. Me dear teacher, please let me know who has made it into year three, and who hasn’t. Have Milanka and Dana passed, they were doing quite well while I was there. I haven’t started over here yet, they say we’ll start this winter, and in summer I’m coming over again for you to teach me. Roses are red, violets are blue, me luvly teacher I believe in you. Dear teacher are you almost married yet? Because there is no time to waste, I beg of this letter to make haste. On a wooden bench I’m sat, in me right hand I’ve got a pen, in me left a kerchief white, I’m shedding tears as these words I write. Dear teacher reach out your hand to shake my own before the break of dawn, blossom ye roses, sprout tiny seed, do you teacher still remember me. I would give anything to be a bird on the wing and fly over to you. Long live comrades Tito and Stalin.” The letter was published in the section titled “Letters from the Children in Slovenia” in the magazine Nova žena 8 (1945), 12. The same issue features a detailed account of the departure of the first group of orphans for wintering in Slovenia. I thank Danijela Majstorović for bringing this letter to my attention. AJLA DEMIRAGIĆ �50 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA 1. Introduction Early debates on the invisibility of women in Yugoslav history were initiated as late as the mid-1980s,2 and the greatest contribution to the promotion and strengthening of feminist historical research of autonomous women’s organisations and associations was made by the late Lydia Sklevicky, the feminist theorist who left us too soon.3 In her work4 she consistently criticised the traditional approach to the ‘grand topics’ of political, military and diplomatic history, and stood up for the research and analysis of historical change in everyday life, the relationship between sex and gender, and the writing of a (new social) history of women.5 Although the second half of the 1980s was marked by feminist-orientated works6 and a renewed interest in women’s issues,7 this positive trend in research was brought to a halt by wartime8 as well as post-war socio-political developments This research was preceded by philosophical debates aiming to shed light on the position of women in socialism. Cf. Nadežda Čačinovič-Puhovski, „Ravnopravnost ili oslobođenje. Teze o teorijskoj relevantnosti suvremenog feminizma“, Žena 3 (1976): 125–128; Dunja Rihtman-Auguštin, „Moć žene u patrijarhalnoj i suvremenoj kulturi“, Žena 4–5 (1980); Blaženka Despot, „Žena i samoupravljanje“, Delo 4 (1981): 112–116; Nada Ler-Sofronić, „Subordinacija žene – sadašnjost i prošlost“, Marksistička misao 4 (1981): 73–80. In addition to these works, one of the first feminist-orientated studies, authored by the sociologist Vjeran Katunarić, should also be mentioned; it also points to the problem of reducing ‘the Woman Question’ to the status of a general social issue, which avoids active opposition to those who maintain domination’. Cf. Vjeran Katunarić, Ženski eros i civilizacija smrti (Zagreb: Naprijed, 1984), 239. Also, a matter of exceptional importance is the international conference “Drugarica žena. Žensko pitanje-novi pristup?” organised in Belgrade in 1978, where the inequality of women in socialism in different social and political spheres was publicly discussed for the first time. 3 Died in a traffic accident in 1990, aged 39. 2 Sklevicky, Lydia. “Karakteristike organiziranog djelovanja žena u Jugoslaviji u razdoblju do drugog svjetskog rata”, Polja 308 (1984); and “Žene i moć – povijesna geneza jednog interesa”, Polja 309 (1984). Here I reference the versions from the posthumous volume of Lydia Sklevicky’s works titled Konji, žene i ratovi. Zagreb: Ženska infoteka, 1996., edited by Dunja Rihtman Auguštin. 5 Cf. Sklevicky, Konji, žene, op. cit. p. 15. 4 6 Cf. edited book Žena i društvo. Kultiviranje dijaloga, Zagreb: Sociološko društvo, 1987, featuring papers by distinguished feminist theorists of the day: Rada Iveković, Žarana Papić, Blaženka Despot, Lydia Sklevicky, Andrea Feldman, Vesna Pusić, Željka Šporer, Gordana Cerjan-Letica, Vera Tadić, Vjeran Katunarića, Đurđa Milanović, Jelena Zuppa, Ingrid Šafranek, Slavenka Drakulić. 7 Senija Milišić made a pioneering contribution to Bosnian-Herzegovinian historiography of the day by researching the processes of emancipation of Muslim women in BiH. Cf. Senija Milišić „Emancipacija muslimanske žene u Bosni i Hercegovini nakon oslobođenja 1947 – 1952 (Poseban osvrt na skidanje zara i feredže)”. Master’s thesis, Faculty of Philosophy, University of Sarajevo, 1986. 8 According to Ines Prica, war yet again “postponed the tasks and the closing of planned gaps which certain periods leave behind in scholarly records or scholarly conscience, for times of peace.” Ines Prica, “ETNOLOGIJA POSTSOCIJALIZMA I PRIJE. ili: Dvanaest godina nakon „Etnologije socijalizma �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 51 and cultural and educational policies. The questions of the Women’s Antifascist Front’s (henceforth AFŽ) legacy and/or the emancipation of women in the People’s Liberation Struggle (henceforth NOB) and during the socialist period were considered anew from a feminist point of view as late as the beginning of the new millennium.9 In this regard, a phenomenon of particular import is the emergence of a new generation of women scholars, in the region and beyond, who have explored, for their master’s and doctoral theses, certain aspects of women’s engagement in the NOB and the AFŽ.10 Although Bosnian-Herzegovinian historiography still does not indicate that an institutional framework for the systematic study of the modern history of women will be established in the foreseeable future,11 it should be pointed out that i poslije”, in: Lada Feldman Čale and Ines Prica, eds. Devijacije i promašaji. Etnografija domaćeg socijalizma, Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, 2006, p. 21. 9 See, among other things: Slapšak,Svetlana, Ženske ikone XX veka, Belgrade: Biblioteka XX vek – Čigoja Štampa, 2001.; Jambrešić Kirin, Renata. Dom i svijet. O ženskoj kulturi pamćenja, Zagreb: Centar za ženske studije, 2008.; Bosanac, Gordana. Visoko čelo: ogled o humanističkim perspektivama feminizma, Zagreb: Centar za ženske studije, 2010; Jambrešić Kirin, Renata and Senjković, Reana, Aspasia: International Yearbook of Central, Eastern, and Southeastern European Women’s and Gender History, 4, 2010; 71–96; Pantelić, Ivana. Partizanke kao građanke, Beograd: Institut za savremenu istoriju – Evoluta, 2011. ; Jambrešić Kirin, Renata. „Žena u formativnom socijalizmu“, in: Refleksije vremena 1945-1955 Zagreb: Galerija Klovićevi dvori, 2013. 10 Cf. Batinić, Jelena. “Proud to have trod in men’s footsteps: Mobilizing Peasant Women into the Yugoslav Partisan Army in World War II”, (MA thesis, Ohio State University, 2001), and idem, “Gender, Revolution, War: The Mobilization of Women in the Yugoslav Partisan movement in World War II” (PhD thesis, Stanford University 2009); Stojaković, Gordana. „Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena u periodu 1945-1953”, (PhD thesis, University of Novi Sad, 2011), Bonfiglioli, Chiara. Revolutionary Networks. Women’s Political and Social Activism in Cold War Italy and Yugoslavia (1945-1957) (PhD thesis, Utrecht University, 2012), and Jelušić, Iva. Founding Narratives on the Participation of Women in the People’NOB in Yugoslavia (MA thesis, Central European University, 2015). Some of these research papers were based on the first studies of the participation of women in the NOB conducted at American universities. Cf. Reed, Mary Elizabeth. Croatian women in the Yugoslav Partisan resistance, 1941–1945 (PhD thesis, University of California, Berkeley, 1980.) and Webster, Barbara Jancar. Women & Revolution in Yugoslavia, 1941–1945, Denver: Arden Press, 1990. Most of these works were subsequently published as monographs. 11 Studies about women in the post-war period are more often sponsored by NGOs and civic associations then by official institutions or history departments. Cases in point would be the books by Tanja Lazić, Ljubinka Vukašinović and Radmila Žigić, Žene u istoriji Semberije Bijeljina: Organizacija žena Lara, 2012, and by Aida Spahić et al., Zabilježene – Žene i javni život Bosne i Hercegovine u 20. vijeku, Sarajevo: Sarajevski otvoreni centar, Fondacija CURE, 2014. For instance, only one BA thesis of that kind was defended at the Faculty of Philosophy in Sarajevo: Emira Muhić, Žena u socijalizmu u Bosni i Hercegovini od 1945. do 1971. godine prema časopisu ‘Nova žena.’ (BA thesis, Faculty of Philosophy, University of Sarajevo, 2012.) �52 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA the establishment of the online Archive of the Anti-Fascist Struggle of Women of Bosnia and Herzegovina and Yugoslavia12 has been a significant step forward in the archiving of materials13 pertaining to the engagement of women in the NOB and the AFŽ,14 if nothing else. The archive makes it possible for new generations of female scholars and researchers as well as artists and cultural operators to conduct research15 and offer new answers to questions related to the unfinished processes of emancipation and participation of women in the political, cultural and educational life of the community. Thanks to the invitation extended to me to participate in the production of a publication which aims, among other things, to affirm the Online Archive, I received the opportunity to explore, to an extent at least, a prominent revolutionary figure – the progressive people’s teacher, or more precisely, her role and tasks in the revolutionary activities and the establishment and construction of the new social order. Despite the fact that people’s teachers garnered enormous respect and admiration in BH society, they mostly remained timeless heroines, symbolical figures, “anonymous accomplices, fellow travellers, fellow fighters, associates”, most of whom have yet to go down in history “with their full names and surnames, with their roles, functions, thoughts, feelings, hopes and fears”.16 12 The archive was created in the course of the activities of the association for culture and the arts “Crvena”, Sarajevo. More about the archive and the project at http://www.afzarhiv.org/o-nama 13 For more details on the state of archivalia on WWII, the incompleteness of the fonds and the collections, see: Kujović, Mina. “Stanje arhivske građe o Drugom svjetskom ratu u Bosni i Hercegovini” in: Šezdeset godina od završetka Drugog svjetskog rata: kako se sjećati 1945. godine. Proceedings, Sarajevo: Institut za istoriju, 2006, pp. 217–235. As early as 1953, the first systematic triennial gathering of archivalia or records on women’s wartime was started. For more on the launching of this archive and its scope in its initial phase see: Jambrešić Kirin, Renata. Dom i svijet, pp. 31–33. 15 With due awareness of the numerous difficulties in creating female history through archivalia, press clippings, recorded accounts and oral sources. For more on certain challenges facing research see: Bonfiglioli, Chiara. “Povratak u Beograd 1978. godine: Istraživanje feminističkog sjećanja” in: Glasom do feminističkih promjena, eds. R. J. Kirin and S. Prlenda, Zagreb: Centar za ženske studije, 2009, pp. 120–131. 14 16 Milić, Anđelka. “Patrijarhalni poredak, revolucija i saznanje o položaju žene, Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka”, Položaj žene kao merilo modernizacije: naučni skup, Belgrade: Institut za noviju istoriju Srbije, 1998. Quoted in: Petrović, Jelena. “Društveno-političke paradigme prvog talasa jugoslavenskih feminizama”, ProFemina special issue (2011): 59–81, 62–3. The author explains that the purpose of female history is not to fill the gaps in the existing historiographical canon, but to transmit the knowledge based on the female historical experience and everything that had been systematically left out. This approach makes it possible finally to break “the endless circle of discovering and forgetting female history, emancipation and resubjugation, from the infinite renewal of the patriarchal order of values and relations which returns with a vengeance with every new historical episode.” Ibid. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 53 To demand that they be recorded in history, together with all the other forgotten, neglected or erased figures of women workers and revolutionaries from BiH, is the only way to break the “endless circle of discovering and forgetting women’s history, emancipation and oppression, from the endless restoration of the patriarchal order of values and relations which becomes more and more ruthless in every subsequent historical episode.”17 1.1. The Framework and the Aim of the Paper Even though many researchers18 in our historiography have explored the topic of the historical development of BiH school system from the Ottoman period to the end of WWII, relatively little19 has been written about the characteristics of the teachers’ professional activities and their contribution to the social and cultural development of the community. Although there had been trained teachers in BiH as early as the end of the 18 century, and even though they left a deep mark on the development of culture as such, Mitar Papić notes that “this was written about only sporadically […] and we still do not have a single synthesis which would show 17 Milić, in: Petrović, “Socio-Political Paradigms”, op. cit. 63. 18 Including: Pejanović, Đorđe, Historija srednjih i stručnih škola u BiH, Sarajevo, 1953.; Esad Peco, Osnovno školstvo u Hercegovini od 1878. do 1918., Sarajevo 1971; Mitar Papić, Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske okupacije (1878-1918), Sarajevo, 1972, Istorija srpskih škola u Bosni i Hercegovini do 1918. godine, Sarajevo 1978.; Hrvatsko školstvo u Bosni i Hercegovini do 1918. godine, Sarajevo 1982., Školstvo u Bosni i Hercegovini (1918 – 1941), Sarajevo, 1984., Hajrudin Ćurić, Muslimansko školstvo u Bosni i Hercegovini do 1918. Godine (Muslim Education in Bosnia and Herzegovina until 1918), Sarajevo, 1983, and Azem Kožar, “Osnovno školstvo u toku Drugog svjetskog rata (1941-1945)” and : Osnovno školstvo u Tuzli (istorijski pregled) Tuzla, 1988. 19 In addition to the works which appeared in publications such as “Zbornik sjećanja treće poslijeratne generacije učiteljske škole u Derventi juni 1951. godine” or “Zbornik radova 100 godina učiteljstva u Bosni i Hercegovini” and the papers presented at a symposium organised in Sarajevo in 1987 to mark the centennial of the first school of education in the country, the role of the teacher was examined in more detail by Mitar Papić in his books Školstvo u Bosni i Hercegovini od 1941. do 1955. godine, Sarajevo, 1981, and Učitelji u kulturnoj i političkoj istoriji BiH, Sarajevo (Svjetlost, 1987) and, to an extent, by Mato Zaninović in his study titled Kulturno-prosvjetni rad u NOB-u (1941 – 1945), Sarajevo, 1968, and Snježana Šušnjara, “Učiteljstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme Austro-Ugarske”, Anali za povijest odgoja 12 (2013): 55–74. An MA thesis was defended at the Faculty of Philosophy in Sarajevo in 2014, titled „Uloga učitelja u prosvjetnim, političkim i kulturnim promjenama u BiH od 1945. do 1951. godine”. The author Ademir Jerković examines the material conditions of teaching during and after the war and looks at teachers’ contribution to the general cultural and educational progress in BiH; a BA thesis on the position of teachers during the Austro-Hungarian occupation was also defended. See: Anđa Bandić, Društveni položaj učitelja u Bosni i Hercegovini za vrijeme Austro-Ugarske (BA thesis, Faculty of Philosophy, University of Sarajevo, 2011.) �54 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA that we have never had a profession in BiH whose contribution could bear comparison to that of the teaching profession”.20 However, none of these sporadic notes written before the 1990s specifically examined the status and the social role of female teachers or their contribution to the development of the school system in BiH. Moreover, although it was precisely the teachers who championed the establishment of professional associations (as early as 1896, Marija Jambrišak and Jagoda Truhelka called on teachers to unite along class lines, which was realised with the formation of the Teachers’ Club in the reading room of the Croatian Teachers’ Hall in Zagreb in 190021), Jovanka Kecman, in a study devoted to working and professional women’s associations, deals with the status of progressive teachers in the 1930s by examining their activities solely as part of the progressive teachers’ movement and the activities of the Communist Party.22 That is to say, the information on specific aspects of the teachers’ activities remained rather fragmentary, and was mentioned in passing in papers which treated the broader topic of education, or the teachers’ movement. The trend continued after the 1990s war, with only a handful of papers dealing to an extent with the education of women in the BiH school system or with prominent female educators and cultural figures from the late nineteenth and early twentieth century.23 20 Papić, Mitar. Učitelji u kulturnoj i političkoj istoriji Bosne i Hercegovine, Sarajevo: Svjetlost, 1987, p. 3. 21 Quoted in: Suzana Jagić, “Jer kad žene budu žene prave: Uloga i položaj žena u obrazovnoj politici Banske Hrvatske na prijelazu u XX. stoljeće”, Povijest u nastavi 11 (2008): 77–100, 83–4. 22 The author justifies this bias by citing the fact that progressive female teachers in the interwar period did not form separate professional associations. Cf. Jovanka Kecman, Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 1918-1941, Belgrade, 1978, p. 373. 23 Cf. Kujović, Mina. Muslimanska osnovna i viša djevojačka škola sa produženim tečajem (1894-1925) – prilog historiji muslimanskog školstva u Bosni i Hercegovini”, Novi Muallim 41 (2010): 72–79; and idem, “Hasnija Berberović – zaboravljena učiteljica – prilog historiji muslimanskog školstva u Bosni i Hercegovini”, Novi Muallim 40 (2009): 114–118; Šušnjara, Snježana. “Jagoda Truhelka”, Hrvatski narodni godišnjak 53 (2006): 239–256.; idem, “Jelica Belović Bernadrikowska”, Hrvatski narodni godišnjak 54 (2006): 66–76., idem, “Školovanje ženske djece u BiH u vrijeme osmanske okupacije 1463.-1878, Školski vjesnik 4. (2011); and idem, “Školovanje ženske djece u Bosni i Hercegovini u doba Austro-Ugarske (1878.-1918.), Napredak 155 (4) (2014): 453–466. In her comprehensive study on the position of women in society in 19th- and 20th-century Serbia, Neda Božinović also offers a general overview of the social status of teachers in the lands which made up the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes and the Kingdom of Yugoslavia, as well as a short overview of the circumstances in BiH during the Ottoman and Austro-Hungarian rule. Cf. Neda Božinović, Žensko pitanje u Srbiji: u XIX i XX veku, (Belgrade: “Devedesetčetvrta” and “Žene u crnom”, 1996). It should be pointed out that most of these works do not engage critically with the traditional historiography and move towards filling the gaps in the existing historical models (markedly ethno-national in character after the last war). The focus is on the effort to fit distinguished female figures into the existing canon, �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 55 Like most topics related to the socialist heritage, the topic of the progressive teachers’ movement is either neglected or mentioned only in passing in general overviews of the development of the teaching profession in BiH, and not a single monograph on progressive women teachers has been published hitherto. But, as I attempt to demonstrate in this paper, it is precisely in the figure of the woman teacher that all the contradictions of becoming the new working woman in socialism are inscribed. At the same time, having become the possessor of an aversive excess of memory24 of socialism and anti-fascist struggle in the aftermath of the war in BiH, the figure of the (progressive) people’s teacher can also point to possible alternative models of thinking the present moment, marked by processes of faux emancipation and aggressive repatriarchisation of women. The paper examines the role and position of the (progressive) people’s teacher from the late 1930s to the early 1950s, considering this to have been a crucial period of comprehensive transformation of the state-operated system of mass primary education in which the new type of teacher was constructed. The figure of the woman teacher is especially indicative in this regard. The process of the formation of a new type of teacher builds on the effort to completely change the social position of women 25 and create a new type of woman26 in BiH27 first via Party edicts during the NOB, and subsequently via constitutional and legal solutions. and there is almost no discussion of how and why one of the most popular female professions remained historically unrepresented, and no discussion of the still-pressing issues of educational systems and education of girls and women. More on the concept of gender as a “societal organisation of sexual difference” in historical research in: Joan W. Scott, Rod i politika povijesti (Gender and the Politics of History), Zagreb: Ženska infoteka, 1988, 2003, and Feminism and History, Oxford: Oxford Univ. Press, 1996. 24 Jambrešić-Kirin, Renata. “Politike sjećanja na Drugi svjetski rat u doba medijske reprodukcije socijalističke kulture”, Lada Feldman Čale and Ines Prica eds., Devijacije i promašaji. Etnografija domaćeg socijalizma, Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, 2006. p. 157. 25 Cf. Katz, Vera. “O društvenom položaju žene u Bosni i Hercegovini 1942.-1953.”, Prilozi 40 (2011): 135–155. 26 In her speech at the Second Session of ZAVNOBiH, Danica Perović pointed out that the new figure of the woman was “was a female combatant who has grown and matured politically during the struggle, emancipated herself and is able to lead and make decisions on every issue pertaining to the struggle and the life of the people.” Cf. Govor Danice Perović na Drugom zasjedanju ZAVNOBiH-a u Dokumenti 1943–1944, Sarajevo: Veselin Masleša, 1968, p. 200. 27 These changes affected all of Yugoslavia, yet several papers point out the substantial differences between the previous economic and socio-cultural circumstances in different parts of this former state. The countries which comprised the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, and subsequently the Kingdom of Yugoslavia, had somewhat different social orders, and substantially different demographic make-ups. This necessarily meant substantial differences and specificities regarding �56 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA Assuming that the educational system can be seen as a tangle of discourses, knowledge, legal and institutional arrangements of the ruling regimes and social structures that for a long time had ensured and legitimised first the exclusion, then the discrimination of women in education and teaching, this period is interesting because it was precisely during those twenty years that the number of primary school women teachers soared. At the same time, female teachers were officially made equal to their male colleagues; the new government provided equal living and working conditions and – nominally, at least – strove to improve the traditionally unfavourable financial circumstances of teachers. The intention behind this paper is to outline the numerous social duties of the teachers during the NOB, first and foremost in spreading literacy and educating women to meet the needs of the general mobilisation during the NOB, and their selfless, committed work on raising and educating children and spreading literacy among adults over the first few years following the liberation of the country as part of the five-year reconstruction plan. The main goal of the paper is to trace the trajectory of the progressive teacher from a revolutionary figure forged in the struggle for a new, more equitable social order to a figure that is gradually depoliticised and rendered passive, as part of a wider process of feminisation of the teaching profession. 2. Material Conditions of Work and the Administrative and Legal status of Female Teachers During the Austro-Hungarian Occupation and the Interwar Period Ever since the beginning of the development of a (state-operated) school system in BiH,28 which dates from the early days of Austro-Hungarian rule in this country, female teachers, as civil servants, had to work in accordance with markedly discriminatory public service laws and by-laws which greatly contributed to the deterioration of the working conditions and advancement opportunities for female teachers. the position of women in these countries – from marital status and access to education to the right to act in the public sphere. Examining this question in a separate Bosnian-Herzegovinian context seems justified precisely because of those differences and specificities. 28 During the Ottoman rule in BiH, education was private and religious only. After the annexation of Bosnia and Herzegovina, Austro-Hungarian authorities opened more and more state schools, the so-called “People’s Primaries”, which operated alongside the existing private religious schools, and their curricula, textbooks and reading lists were mandated by the state. At the beginning of the Austro-Hungarian occupation of BiH, 535 so-called sybian-mekteb schools were active in the �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 57 In spite of the increase, compared to the Ottoman period,29 in the number of female primary schools, as well as female teacher training schools,30 the AustroHungarian authorities did not actually strengthen the processes of female emancipation, nor did they think it was in their interests to increase the number of women in public service. As Suzana Jagić writes, in the Austro-Hungarian period, alleged bodily and spiritual differences between the sexes were used as a pretext for different approaches to the education31 of women and men, and for their difcountry (this is to be taken with a grain of salt; a paper by Snježana Šušnjara claims that in 1876 there were 917 mektebs), 54 Catholic schools and 56 Serb Orthodox schools; towards the end of the Austro-Hungarian rule in BiH, in the school year 1912/13, there were 331 state schools in addition to the religious schools. Taken from: Mitar Papić, Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske okupacije 1878-1918, Sarajevo: Veselin Masleša. 1972. 29 The first girls’ school in the Ottoman period was opened in Sarajevo, as late as the school year 1857/58, thanks to the tenacity, selflessness and dedication of the teacher Staka Skenderova, the first woman in Bosnia and Herzegovina to write a book (Ljetopis Bosne 1825—1856.). The second girls’ primary was established in 1866 by the Protestant suffragette Miss Adelina Paulina Irby. Both schools were boarding schools, and both were attended by girls of all faiths. Seeing that some of the pupils became teachers after graduation, we may treat these schools as the first girls’ schools of education in BiH. Five years after Miss Irby opened her school, nuns from Zagreb opened the first Catholic girls’ school in Sarajevo. The Sisters of Charity of St Vincent De Paul soon opened schools in Mostar (1872), Dolac near Travnik (1872), Banja Luka and Livno (1874). Muslim girls, as a rule, attended religious schools (mektebs). The data on the schools comes from the studies by Mitar Papić, Istorija srpskih škola u BiH (A History of Serb Schools in BiH), Sarajevo: Veselin Masleša, 1978; and Snježana Šušnjara “Školovanje ženske djece u Bosni i Hercegovini u doba Austro-Ugarske”, op. cit. 30 In 1884, alongside a separate department of Miss Irby’s Institute for Teacher Education, the congregation of the Daughters of Divine Charity was given the permit to start a private school for female teachers in a monastery in Sarajevo which would use Austro-Hungarian curricula. Only towards the end of the Austro-Hungarian administration, in 1913, did the primary and secondary school for Muslim girls in Sarajevo launch a three-year teacher education course for Muslim secondary girls’ school graduates. In 1914, the Serb secondary school for girls obtained the status of a public school, but it closed that same year when WWI broke out. From 1911 onwards, in addition to the religious schools, teacher education was also provided at the state-run school for female teachers in Sarajevo, known as the female preparandija (Germ. Präparandenschule). In addition to Sarajevo, secondary schools for girls were established in Mostar (1893) and Banja Luka (1898), but in spite of the increase in the number of female primaries the number of pupils stayed very low, which is best illustrated by the fact that in BiH in 1910, 88.05% of the population was illiterate – 83.86% of Croat women, 95% of Serb Women and 99.68% of Muslim women. Data taken from Papić, Mitar, Školstvo u Bosni (Education in Bosnia), and Božinović, Neda, Žensko pitanje, op. cit. 31 As Dinko Župan relates, pedagogical discourse in the Austro-Hungarian monarchy supported sex policies by producing knowledge on different traits exhibited by sexes on which gender roles were based. It was precisely in the secondary schools that the desirable female identities were shaped. Župan writes: “The main traits the female students were to develop at the secondary school for girls were piousness, sincerity, chastity, meekness, shyness, modesty and taciturnity.” A female identity developed along these lines was represented as natural and immutable. But this identity was only �58 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA ferent positioning in society.32 Thus in this markedly patriarchal society,33 women, as “lesser beings”, were not only assigned different roles and tasks, but their freedom to operate in the public sphere was limited too. The public service, as a potential arena for the engagement of women, did not approve of the hiring of women, as it was considered that women belonged in the private realm of the home where their chief roles included those of homemakers, wives and mothers. Thus women were hired as public servants almost exclusively in the field of education. Although the number of female teachers was constantly rising, Austro-Hungarian authorities did nothing to create a legal framework which would ensure the improvement of the professional and material conditions for women teachers. On the contrary, the Act on the Rights and Relations in the Teaching Profession subjected women teachers to multiple discrimination. In addition to their salaries being lower than those of their male colleagues, and their advancement made more difficult by the so-called pay grades, they were not allowed to marry; that is, if they did marry, they would be permanently banned from teaching. An exception was made for marriages to male teachers, in which case the female teacher’s salary would be halved and she would lose the right to paid accommodation and other employment benefits.34 All female teachers graduated from teacher training schools before they turned seventeen, but many would start working as teaching assistants at fifteen or sixteen. As a rule, after graduation, they would be posted to female primaries. They were allowed to work at male primaries only if there was a shortage of male teachers, and could only teach junior years. They would win the right to teach at secondary schools only in the Kingdom of Yugoslavia. As for advancement seemingly universal, because the female identity was criss-crossed by a web of other identities (class, religious, ethnic). Thus, for instance, every class had a unique way of implementing the universal determinants of womanhood. The desirable behaviour of a mother, wife and a homemaker varied across classes. Cf. Župan, Dinko. “Viša djevojačka škola u Osijeku (1882-1900)”, Scrinia slavonica 5 (2005), 366–383. 32 Cf. Jagić, “Jer kad žene”, p. 80. The author points out that women were educated with the sole purpose of becoming good wives and mothers, because only an educated mother and wife was able to “lay the religious and moral groundwork for the kind of upbringing on which the well-being of the homeland would depend.” Ibid. Given that patriarchy can be thought in various ways today, and that it is not a self-explanatory system, I am taking my cue from Dunja Rihtman-Auguštin, who lists “the domination of men in the workplace, decision-making and property relations [...] as well as the separation of women from the public sphere and their subordination” as the basic features of patriarchy. Rihtman-Auguštin, Dunja. Etnologija naše svakodnevice. Zagreb: Školska knjiga, 1988. p. 193. 34 Cf. Božinović, Neda. Žensko pitanje, op. cit. p. 80. 33 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 59 and pay grades, the process was very slow, and women would, at best, reach pay grade three towards the end of their careers. Thus, for instance, teacher Hasnija Berberović took her first teachers’ oath in 1909, and her last in 1934. She spent 29 years teaching, and was retired in 1939 for health reasons, but, as Mina Kujović points out, it is questionable whether this hard-working teacher was able to enjoy her well-deserved pension of 1475 dinars, seeing that she was committed to a mental hospital, and her pension was deposited with the court.35 Even after the breakdown of the Austro-Hungarian Empire and the formation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (later known as the Kingdom of Yugoslavia), there was no significant improvement in the financial circumstances and working conditions of women teachers. The problems faced by teachers remained the same in the newly-formed kingdom; teachers still lived in financial hardship, which is best illustrated by their excessive debts due to extremely low salaries36 recorded in some banates, as well as a large number of resolutions on the issue adopted all over the Kingdom of Yugoslavia.37 Teachers who championed the cause of progressive education38 and were active in the Communist Party of Yugoslavia,39 or openly supported the Party were 35 Cf. Kujović, “Hasnija Berberović – zaboravljena”, p. 116. 36 While other civil servants had salaries ranging from 2,900 to 7,500 dinars, teachers were paid 705 to 2,500 dinars. Reč istine br. 1 (1940), 6. Quoted in: Rade Vuković, Napredni učiteljski pokret između dva rata Beograd: Pedagoški muzej, 1968, p. 109. 37 The resolutions regularly demanded matching remuneration to the prices of essential items, matching the salaries of married female teachers to those of male teachers (“equal pay for equal work”), abolishing the III price grade, the rejection of group V just as with other civil servants, etc. Cf. Vuković, Napredni učiteljski, p. 93. 38 Progressive schooling is understood as schooling based on socialist ideas. As early as 1873, Serbian teachers in Zemun launched the socialist teachers’ Učitelj which gathered progressive teachers from the Vojvodina region; in Serbia proper, a social democratic teachers’ club was established in 1907 and it stood for free compulsory universal education at all schools, i.e. for the idea that the state should build and maintain people’s schools. Cf. Vuković, Napredni učiteljski, 10. As early as 1908, the pedagogic book series Budućnost served as a platform for progressive pedagogy and had an increasingly strong influence on the teaching profession. However, whereas a certain percentage of the teaching cadre in Serbia and Croatia belonged to various socialdemocratic organisations, teachers from BiH, as a rule, did not enter political life openly during the Austro-Hungarian rule, and were therefore less in touch with revolutionary pedagogic ideas. It was only after 1920, and the Congress of Teachers of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes that the number of progressive teachers in BiH rose. Mitar Trifunović Učo especially distinguished himself as one of the first active members of the workers’ movement and a Communist Party of Yugoslavia MP. Cf. Papić, Učitelji, pp. 45, 46. 39 After the Protection of Security and Social Order Act was passed and the Communist Party of Yugoslavia banned (by a decree known as “Obznana”) in 1921, the party went underground. The decree also banned the Communist Teachers’ Club, as well as the party and union press. The 6 �60 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA at best transferred to other banates or subjected to frequent controls, arrests and protracted trials; some spent years in prison, including a number of female teachers. For instance, teacher Lepa Perović, a distinguished Party activist, was arrested for revolutionary activities and transferred from Bosnia to Serbia, only to be fired from public service in 1937. Teacher Draginja Savković spent three months in remand before she was arraigned and charged with spreading communist ideas and propaganda, but the charge was dropped due to a lack of evidence. After the trial she remained under constant police surveillance, and was transferred to another county.40 Persecution and arrests continued during World War II. Ilinka Obrenović-Milošević, known as the Red Teacher, was pregnant when she was arrested for collecting food and clothes for Partisan fighters and deported to the Banjica concentration camp. A similar fate befell the progressive teacher Živka Vujinović-Bula, who spent eleven months in the Banjica camp, and was fired from her post upon release.41 In addition to the legally mandated rights and obligations, the profession faced specific problems in the teaching process itself as well as in extracurricular activities in the community, especially where the population was largely illiterate. This was usually the case in rural areas. Working in the country was much more difficult because rural school buildings often did not meet the most basic of requirements for work, and instruction was, as a rule, organised in a single classroom. Jovanka Kecman notes that female teachers were mostly employed in the country after they graduated from teacher training schools. In addition to their work at school, they had the obligation to participate in the activities of all cultural organisations and charities operating in their counties, as well as to organise literacy courses and housekeeping courses which educated women on the importance of hygiene, a healthy diet and household economy. In spite of their much greater workload, female teachers were underpaid – in some cases their salaries were up to 50% lower than those of their male colleagues.42 January Dictatorship abolished permanent employment for teachers and put them under police surveillance, while it continued to persecute, fire and imprison them. More in: Vuković, Napredni učiteljski, 14, 15. 40 In: Kecman, Žene Jugoslavije, op. cit. pp. 381, 82. 41 Quoted in: Radisav S. Nedović, Čačanski kraj u NOB 1941-1945: žene borci i saradnici, Čačak: Okružni odbor SUBNOR-a, 2010., pp. 59–63. 42 In: Kecman, Žene Jugoslavije, op. cit. 373. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 61 3. The Development of the Progressive People’s Teacher on the Eve of World War II and During the People’NOB On account of their social engagement in the country, women teachers enjoyed a good reputation among the villagers and were influential in the community, all the more so because they respected local customs, lived by the village rules and were therefore treated as full members of the community. For this reason, the Communist Party, having strengthened and massified the progressive teachers’ movement, would lay particular stress on training female teachers for so-called political work in the rural areas.43 Since young teachers received their first posts in villages and towns as a rule, the political mission of the progressive teachers’ movement focused almost exclusively on these rural areas. Seeing that the CPY operated illegally from 1921 to 1936, their legal activities among teachers took the form of starting culture and publishing collectives. The progressive teachers of BiH started their own “Petar Kočić” collective as late as August 1939, at the Teachers’ Congress 44 held in Banja Luka, having previously operated through the “Vuk Karadžić” and “Ivan Filipović” collectives. These collectives organised gatherings of teachers, where the so-called Pedagogy Weeks, organised during winter holidays between 1938 and 1941, were especially important, as political and ideological lectures were held and discussions on important issues and problems of the profession.45 From 1936 onwards, the activities of these collectives, and their work with progressive female teachers were especially intensified.46 In addition to these gatherings, progressive teach43 Ibid. p. 375. 44 At this congress, i.e. at the Nineteenth Annual Supreme Session, the representatives of political groups submitted three candidate lists for the executive, steering and other committees and organs of the Yugoslav Teachers’ Association. Three political groups were active within this umbrella organisation – the Yugoslav Radical Union (YRU) or the New Teachers’ Movement, a group built round the so-called class line of bourgeois democrats, and a group gathered round the Učiteljska straža journal including the teachers’ co-operative “Vuk Karadžić”, which gathered communists and other progressive teachers, male and female. At the congress, the communists submitted a list which represented the interests of the third group of teachers. Seeing that it was third in succession, this group was subsequently called Treća učiteljska grupa (Teachers’ Group Three). More in: Rade Vuković, Napredni učitelji, pp. 74–88. The congress was notable for gathering female teachers from all over the Kingdom of Yugoslavia in a separate meeting, to discuss the legal and financial status of female teachers. On that occasion the female teachers motioned again to create female departments within regional teachers’ association. Cf. Kecman, Žene Jugoslavije, n.dj., p. 381. 45 Cf. Kecman, Žene Jugoslavije, op.cit. p. 375. 46 Ibid. p. 374. �62 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA ers developed their political, cultural and educational activities through people’s libraries and reading rooms.47 Of the several magazines they published, Učiteljska straža (Teachers’ Guard) was of particular note. Since progressive teachers were mostly assigned to villages, they became the core membership of the Communist Party in rural areas; more specifically, in Bosnia, we are talking about villages in Bosanska Krajina, areas around Sarajevo, Mt Romanija, Semberija, and East Herzegovina. It was in these areas that most teacher-WW2 volunteers, recipients of the 1941 Partisan Commemorative Medal, lived and worked.48 Whilst the authorities in the territories of Bosnia and Herzegovina administrated by the Independent State of Croatia (ISC) were committed to creating a new state-run education system, Croatian in character, by endeavouring to “[…] breathe into its first laws the ‘ustasha spirit and the Croatian national spirit’ […] in the spirit of anti-Semitic policies accompanied by racial laws”,49 the leadership of the People’s Liberation Movement (NOP) endeavoured to implement the CPY programme and the NOP Platform from the very beginning of the uprising, and worked on developing and improving popular enlightenment schemes by running literacy programmes on a massive scale and renewing and developing the regular education system in the aforementioned (free) territories.50 According to a report by the teacher Mica Krpić, organised work in education commenced as early as April 1942 in villages around the town of Drvar, where the first cultural and educational committees were established along with literacy courses with classes three times a week.51 Cultural and educational work spread over Mt Kozara and the villages of the Podgrmeč region, where literacy 47 An article titled Vrijeme zrenja published in a volume of testimonies about the engagement of women of Mostar in the pre-war period describes various activities of women which took place at the library and reading room. More in: Mahmud Konjhodžić, Mostarke, fragmenti o revolucionarnoj djelatnosti i patriotskoj opredjeljenosti žena Mostara, o njihovoj borbi za slobodu i socijalizam, Mostar: Opštinski odbor SUBNOR-a, 1981., pp. 36–38. 48 Cf. Papić, Učitelji u kulturnoj, 67. Teacher recipients of the 1941 Commemorative Medal are: Vera Babić, Mila Bajalica, Jela Bićanić, Milka Čaldarović, Dušanka Ilić, Milica Krpić, Danica Pavić, Jela Perović, Lepa Perović, Nada Prica, Mica Vrhovac and Zaga Umićević. Ibid, p. 82. 49 Gladanac, Sanja. “Uspostava državnog školstva na području Velike župe Vrhbosna”, Husnija Kamberović ed., Bosna i Hercegovina 1941: Novi pogledi. Zbornik radova. Sarajevo: Institut za istoriju u Sarajevu, 2012: 67–97, 74, 75. 50 Cf. Kožar, Azem. “O nekim aspektima obrazovno-odgojne politike Narodnooslobodilačkog pokreta na području Bosne i Hercegovine 1941-1945”, Šezdeset godina od završetka Drugog svjetskog rata: kako se sjećati 1945. godine. Zbornik radova, Sarajevo: Institut za istoriju, 2006, pp. 235–248, 236 and 237. 51 Zaninović, Kulturno posvjetni rad, p. 20. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 63 courses were led by, among others, teachers Mica Vrhovec, Ivanka Čanković, Jela Perović and Anka Kulenović.52 After that, educational departments were established to organise courses preparing young people for work in schools and literacy courses. In addition, teachers Nijaz Alikadić and Cecilija Čebo wrote the first textbook for pupils, the Primer of Livno (Livanjski bukvar).53 After the First Session of the Anti-Fascist Council of the People’s Liberation of Yugoslavia (Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije – AVNOJ) which took place in Bihać in late November 1942, the Educational Department of the Executive Committee of the AVNOJ was tasked with organising educational activities in the liberated territories. The Department adopted a series of regulations, including the Instruction on Primary School Work, along with a number of requests and instructions to Narodno-oslobodilački odbori (NOO) to open new primary schools and literacy courses, as well as syllabi for primary schools, courses and the people’s university.54 Kožar argues that these documents of the Educational Department are “an historically significant clue for the reform of education in the spirit of the ideology of the NOP’s forces. They mark a new era in the development of schools”.55 From late 1942 onwards, conditions for organising literacy courses in the free territories as well as in the Partisan units were improving, largely thanks to the empowerment of the AFŽ as a mass political organisation.56 In addition to the courses for literacy course leaders, the AFŽ also organised political education courses for women, regionally and nation-wide. Lectures were given by, among others, Mara Radić, Nata Hadžić-Todorović (in the region of Bosanska Krajina) and Radmila Begović and Milka Čaldarević (in Eastern Bosnia). The AFŽ also set up culture groups comprising poetry recitation sections, event organisation sections, and sections for reading radio news and Partisan press. 52 Zaninović, op. cit. p. 21. This textbook had only 44 pages and was a cross between a primer and an exercise book. It is notable because, among other things, it represents an historical document which features, for the first time, content promoting different educational, pedagogic and ideological values. Cf. Mihailo Ogrizović (1962). Quoted in Papić, Učitelji u kulturnoj, p. 74. 54 In: Kožar, “O nekim aspektima”, op. cit. 55 Kožar, “O nekim aspektima”, op. cit. 53 56 The first national conference of the AFŽ Yugoslavia was held from 6–8 December 1942 in Bosanski Petrovac. The tasks defined during the conference preparations were agreed upon, and two basic sets of tasks which the AFŽ was to carry out during the war were confirmed: assisting the armed forces and ensuring the normalisation of life in the liberated territories, and achieving political and cultural emancipation of women and their integration as equals into the NOB and the fight for a new society. Cf. Sklevicky, Konji, žene, op. cit. pp. 25–26. �64 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA In November 1943, the AFŽ organised the First Educators’ Conference in the free territories on the topic of literacy courses and drafting a comprehensive primary school primer.57 Zaninović notes that a new groundwork was laid for the organisation of literacy courses with the liberation of large tracts of territory, while from 1944 onward it was compulsory for the courses to last 30 days with classes four times a week.58 The end of 1944 saw the beginning of a large-scale process of setting up new schools in the liberated territories. However, the spreading of the network of primary schools and the rise of other forms of educational activities put the issue of staffing on the agenda. Just before the war, there were 1043 primary schools in BiH employing 2,321 teachers instructing 150,783 pupils, that is, 65 pupils per teacher.59 At the end of the 1944/45 school year there were 577 schools with 82,705 pupils, 359 male teachers and 741 female teachers.60 Given that, according to incomplete data, 173 male teachers and 80 female teachers were killed during the war,61 it is clear why restaffing was to become one of the key challenges of the new educational policies. As a temporary solution, the decision was made to start training temporary teaching staff while the war was still on, to have them fully trained after the war. Teaching courses were set up and all young people who had completed at least two years of secondary school were invited to enrol. The first course was carried out in Sanski Most in May 1943. Another was then held in Lipnik, and by the end of the war courses with the same syllabus were organised in several other towns in BiH. Most attendees graduated from teaching schools and universities after the war and became the vanguard of new educational policies in BiH.62 It should be pointed out that seminars were organised for new teachers and those who joined the movement and the NOB at a later stage, in which they were acquainted with the goals of the NOB and the educational policies implemented by the People’s liberation committees, as well as with the basic ideas of the progressive teachers’ movement.63 57 In: Papić, Učitelji u, pp. 78, 79. 58 Zaninović, Kulturno posvjetni rad, 158, 159. 59 In: Papić, Mitar. Školstvo u Bosni i Hercegovini 1941-1945, pp. 4–11. 60 Zaninović, op. cit. p. 176. 61 Ibid. pp. 187, 190. 62 For more on these courses see: Zaninović, Kulturno prosvjetni, n. dj., pp. 124, 180–184. 63 Zaninović, op. cit, p. 185. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 65 Thus, in addition to the progressive female teachers who started their revolutionary struggle in the interwar period and became prominent political and revolutionary figures,64 another type of people’s teacher emerged during the war: a young woman who had completed a few years of secondary school and had voluntarily joined the struggle, or had become a fellow traveller. These women were trained for teaching in courses started during the war. As a rule, they went on to graduate from teacher training colleges and continued to work in education until retirement. 3.1. Five Year Reconstruction Plan: New Challenges and Old Burdens for the Teachers Educational policies of the Kingdom of Yugoslavia led to an illiteracy rate of around 75% in BiH in 1941. This undesirable situation was exacerbated by terrifying material and human losses, and thus after the war BiH faced enormous illiteracy rates, especially among women,65 as well as a lack of professionals, especially in education, and a large number of destroyed or damaged school buildings.66 This slowed down the planned tempo of the reconstruction of the 64 A good example is the career of Rada Miljković, who started out as a progressive teacher, became a successful agitator and finally a soldier killed in action in 1942 near Bugojno; in 1953 she was post humously awarded the Order of the People’s Hero of Yugoslavia. A detailed account of her revolutionary path is available here: http://www.savezboraca.autentik.net/licnosti_rada_ miljkovic.php 65 In her article titled Narodno prosvjećivanje (The People’s Enlightenment), Danica Pavić points out that the new people’s government, unlike the previous unpopular one, set the enlightenment of the masses as a priority. Referring to the data gathered by the educational arm of the G.N.O. (People’s City Committee) she states that 13,591 illiterate persons were recorded in Sarajevo after liberation, 10,765 of them women, mostly Muslims (9,072) and homemakers (9,563), and argues that women were obviously the greatest victims of a lack of education. With great enthusiasm, she relates how 118 literacy courses were launched in Sarajevo, and how women, many of them over 50 years of age, “impress with their eagerness and thirst for knowledge”, in spite of the material hardship. In her opinion, the extent to which women were excluded from public and cultural life in the pre-war Sarajevo is best illustrated by the fact that many of them, although born and raised in Sarajevo, went to the cinema for the first time as part of their literacy courses and saw two films (Days and Nights and PE Parade in Moscow) which left such a deep impression on them that they discussed them on several occasions during the course. In the last part of her article, the author makes an assessment of the AFŽ courses, and thinks that the course teachers, mostly regular teachers from Sarajevan primary schools, organisationally assisted by the AFŽ and youth, successfully realised the course activities, and that “during this winter campaign alone, the people’s government managed to teach more people to read and write than the previous unpopular regime managed in decades.” In: Nova žena: list Antifašističkog fronta žena Bosne i Hercegovine, Year 2, issue 13 (1946), 9. 66 Just after the war, there were 684 primary schools in BiH, 1,288 teaching staff, and 97,116 pupils. Quoted in: Enciklopedija Jugoslavije, Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina, separat uz II izdanje Zagreb, LZ, 1983., p. 230. �66 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA country set down in the Five-Year Plan,67 which is why the improvement of education was one of the priorities of the new Yugoslav and Bosnian-Herzegovinian government. It was necessary to reconstruct damaged schools and build new ones, as well as educate new teachers. At the same time, the newly-formed socialist state and the CPY had specific expectations from teachers.68 Among other things, in the first years after the war, the process of construction or reconstruction of institutions of culture went in parallel with the construction and reconstruction of schools. Libraries and reading halls were opened, along with co-operative halls and culture halls. All these institutions were mainly managed by teachers, often without any kind of compensation. All of this made the teacher’s job extremely difficult in the first post-war years. However, in this period primary schools were in the focus of the state and socio-political organisations, which fired the teachers’ enthusiasm.69 I will now make use of the testimonials quoted below to try to roughly sketch the extremely difficult working conditions the people’s teachers were facing, but also their unquestionable enthusiasm. First, one should mention the literacy courses, that is, one of the most important, most massified social actions of the day – the so-called literacy campaign. In five popular enlightenment actions carried out from 1945 to 1 October 1950, 42,196 literacy courses were organised and 670,874 people were taught 67 The 1947–1951 five-year plan provided for the development of new industrial branches, restauration of old companies, mechanisation of mining, improvement of agricultural production, construction of new roads, extension of the network of cultural and educational institutions and development of healthcare and social care institutions. 68 Cvijetin Mijatović, minister of education in the first post-war government of the People’s Republic of Bosnia and Herzegovina, pointed out when he opened a course for teacher trainers: “The basic task of a teacher at our school is upbringing, not in a general sense, but in the spirit of the NOB. […] Instruction and appropriate relations with schoolchildren should be abuzz with the spirit of the new instruction, and the glorious past of our peoples, their desires and goals they sought to attain […] We want free, bald, energetic people, not minions.” In the countryside, “a teacher is not the teacher of children alone. In a situation where he is the only intellectual in his village, he has to bear the brunt of socially committed work, strive primarily to elevate the area in which he resides. A village teacher, who works in difficult conditions, must not separate himself from the village, but he also must not accept the backwardness; instead, he should drive the village forward. Tasks outside of school in which teachers should participate are work in village co-operatives, literacy courses and reading rooms, and other tasks related to cultural elevation.” Cf. Cvijetin Mijatović, “Govor na otvaranju kursa za prosvjetne instruktore održanog u Sarajevu u ljeto 1946”, Prosvjetni radnik 7 (1946), 6. 69 Cf. Papić, Učitelji u, n. dj. 88. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 67 to read and write.70 The people’s teachers’ contribution was enormous,71 since the courses ran under their supervision. Teachers taught 3,099 courses along with regular monthly or fortnightly counselling with course leaders to ensure highest-quality work. As Papić stresses, “enormous effort and overtime work were woven into [this undertaking], because every teacher taught, in addition to the courses, one or two classes at a regular school. The work started early in the morning and finished at night.”72 This is how teacher Slavica Bureković from Sarajevo, who served in the village of Pokrajčići near Travnik, described her experience of organising and leading literacy courses: Teachers were tasked with spreading literacy, that was one of the biggest steps society was to take. There were very many illiterate people indeed, among them great numbers of young men and women. We teachers organised literacy courses even at come-togethers. The instruction usually took place late at night, when the teachers were free, after their classes at the regular school. I brought many women to literacy, I reckon seventy per-cent of attendees were women. I organised these courses not only in my home, but also in hamlets. On a few occasions I was remunerated for my work.73 Krunoslava Lovrenović, a teacher from the village of Ričice near Zenica, recounted that the courses were organised in winter months, from late October to late March or early April. They were mostly organised late at night, because we teachers worked with regular pupils during the day. At times we didn’t have enough paraffin [for the lamps] and we had to be extremely economical, watch the consumption. I’ve had a mother and daughter or a father and son sharing a desk. An exam had to be sat at the end of the course. Our attitude was clear – ignorance is our arch nemesis, the sooner we vanquish it the sooner we will get out of poverty.74 70 Quoted in: Jerković, Uloga učitelja u prosvjetnim, p. 20. 71 However, this does not necessarily mean that the support of female teachers was unconditional and that there were no obstructions to the many tasks. Thus, for instance, the monthly report of the Sarajevo County Committee of the AFŽ, no.1/48, relates that female teachers at first agreed to organise lectures and a general knowledge course, but, when it was launched, they sent word that they were too busy and unable to teach the course. Sreski odbor AFŽ-a za srez Sarajevski, ‘Izvještaj o stanju radu organizacije za decembar 1947, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 4, folder 5, 1948. 72 Papić, Učitelji u, 88. 73 Statement made by Slavica Bureković to Ademir Jerković. Cf. Jerković, “Uloga učitelja u”, op. cit. p. 21. 74 Jerković, “Uloga učitelja u prosvjetnim”, op. cit. 28. �68 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA Working in rural areas after the war remained the most demanding form of teacher engagement, just as it was before the war, and the new state continued the practice of assigning young female teachers to the country. The hardness of the teachers’ work was reflected by the fact that they were burdened with extracurricular activities and they had to perform several functions at the same time. In rural schools, teachers also managed and administrated their schools and had to submit performance reports on a regular basis. At the same time they were saddled with great teaching loads and had to work in crammed classrooms. Pupils attended combined classes. In rural schools, teachers often had to work with over a hundred pupils at the same time.75 In addition, the material conditions of work and life in rural schools were exceedingly difficult. Village teachers were entitled to free lodging and heating fuel.76 However, as most villages could not provide these entitlements, teachers either had no place to stay, or were given one to two rooms in the school itself, mostly in disrepair, without running water and sanitation. There are many eloquent testimonials from the day. When in 1951 teacher Krunoslava Lovrenović came to the village of Mošćanica near Zenica, she found the school in dire condition. This is how she describes it: The school had two classrooms and a hall, and we also had a school kitchen. I don’t know if it even had bread at the time. There was a stove in the middle of the classroom. Both Muslim and Orthodox children went to my class together. When teacher Ljepša Džamonja and I first arrived, there weren’t even any locks on the doors. We taught so-called combined classes. First and third grade, or second and fourth, all together in one classroom in which instruction took place. First you teach one grade, then the other. As you work with the group you have to talk to, you assign the other group to draw something, to keep them still. The children were nice, well-behaved and tidy. Orthodox girls wore blouses with long black skirts and always plaited their hair, while Muslim girls wore Turkish trousers and blouses. Each wore whatever footwear they had – woollen socks, hide shoes or galoshes. There were shelves in the hall for coats. In winter, they would come to school wading through deep snow […]. Nobody provided firewood for the school, each child would bring a split log in the morning.77 75 Teacher Slavica Bureković taught combined classes at the school in the village of Pokrajčići near Bila attended by 110 pupils, while teacher Olga Kurilić from Vrbljani worked with 220 children at her school and successfully managed fourteen courses. In: Jerković, “Uloga učitelja u”, pp. 28–29. 76 Cf. Uredba o pravu na besplatan stan i ogrjev, 56/46–626 – Uredba o pravu na besplatan stan i ogrjev učitelja narodnih osnovnih škola u selima, 46/48, 488. 77 In: Jerković, “Uloga učitelja u”, p. 35. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 69 Seeing that literacy courses in the country were organised in winter, teachers were often unable to exercise their right to holidays, and they worked hard during the school winter break. Yet, in spite of the exceedingly difficult material conditions of work, it seems that teachers, as a rule, carried out their tasks enthusiastically. This can be seen from the many testimonies and recorded interviews with teachers. Thus, for instance, in the Nova žena magazine, teacher Mileva Grubač from Višegrad went into raptures about working with women in her literacy course in the village of Dušća. She first relates how she was asked by the women from that village to “come and teach them, too” and promised to come on Sundays, as she was busy working at school or at the literacy courses in Višegrad. This is how she describes her first visit to the village, and the first class: On Sunday, they sent a boy to fetch me lest I got lost and wandered about trying to find the village. I went up the Drina, thinking about that wonderful river, celebrated in song, bloodied. She flows quiet and blue, as though she remembers no evil. Steep hills tower above her banks, and on the patches of flatlands traces of aerial bombs can be seen. Here and there, the steel frame of a building juts out from the ground, loomed over by a factory chimney. These are the remnants of “Varda”, the erstwhile saw mill. I finally arrive in the village. I am welcomed by women with primers and writing tablets. Merry was our first class, when our grow-up pupils, with great patience and determination, began to write their first letters in unsteady strokes.78 With their enormous enthusiasm and engagement, progressive people’s teachers laid an important cornerstone for the building of a new state. Together with their colleagues, female teachers organised schools across the country and created new educational policies. In their struggle for new schools they not only changed the curricula, but also established completely new relations with their pupils. Rigid classroom hierarchy was abolished, and new learning and work practices were introduced, based on mutual trust and respect. The teachers were often full of parental concern for their pupils. Instead of corporal punishment they reasoned with pupils, nurtured a competitive spirit and camaraderie.79 This earned teachers a reputation, as well as the recognition and respect of the whole community, especially children and their parents. In addition, they organised cultural events in the areas where they served, and often worked at cultural institutions, from libraries and public reading rooms to amateur theatres and athletics societies. 78 Nova žena: list Antifašističkog fronta žena Bosne i Hercegovine, year 2, no. 13, 1946, p. 20. 79 Cf. Zaninović, Kulturno prosvjetni, op. cit. p. 186. �70 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA One such exemplary teaching career is that of people’s teacher Nasiha Porobić.80 She was born in 1928 in Derventa. When the Partisans were in Derventa for a day in 1944, she joined the movement as a sixth-former. She was wholly unprepared when she joined the Partisans; at first she served as a nurse in Teslić, then she was elected to act as a delegate at a congress in Sarajevo, and after the war she went to the village of Korače, where she taught 146 pupils. First she completed a teacher training course in Banja Luka, and went on to study to be a teacher of Serbo-Croat. She worked during her studies. She organised all extracurricular activities at school, took part in all competitions for pupils and organised events. She stressed that she loved her calling and her pupils more than anything, and that she even neglected her family, two children and husband because of work. She received several awards and honours, including the Order of People’s Merit With a Silver Star. I repeatedly listened to the recording of the interview with Nasiha Porobić, attempting to work out what it is in her voice and the way in which she answered the questions that has an unsettling effect, why her answers rouse a vague feeling of unease. No, her account is not a testimony of the futility of the struggle which, in her own words, gave her what she was able to receive. Her life was not without purpose, and there is no remorse. Nasiha claims that, if she could do it all again, she would not change anything, but this time she would join the struggle “with a bit more caution and better preparation. I’d take at least two changes of clothes. I wouldn’t just plunge headlong into it.” What is unsettling is not the resignation in her voice, or her conciliatory tone – these are probably just the distance that comes with old age, or perhaps even a wisdom with which we assess our own decisions at the end of our lives. What is disturbing is the passive voice in the narration which suggests that Nasiha accomplished so much in her rich, fulfilling life, but had too little time actually to live this rich life. What is unsettling is the fact that she, like most women who participated in revolutionary struggle, uncritically agreed to support the myth of the woman who gladly gives up her life in favour of building the state and society of the future.81 However, that is one side of the coin. It is important to keep in mind that, in spite of the fact that great masses of women accepted the role of self-sacrificing her80 Interview with Nasiha Porobić conducted by Elvira Jahić in January 2016. The interview is stored in the Audio Collection of the Archive of the Anti-Fascist Struggle of Women of Bosnia and Herzegovina and Yugoslavia, http://www.afzarhiv.org/items/show/415. 81 Cf. Jambrešić-Kirin, Dom i svijet, 27. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 71 oines, modern-day Iphigenias, there existed systemic gaps, or conscious strategies of dealing with women, in this case people’s teachers, strategies that saw to it that the process of transformation from the oppressed to the progressive teacher remained unfinished. 3.2. Between the Emancipation and the Feminisation of the Teaching Profession If we are talking about the specificities of female socio-political organising in WWII, the massive scale of association, as well as the participation of large numbers of rural women and women of all social and ethnic backgrounds, are brought up as a rule.82 Ivana Pantelić83 argues that the mass mobilisation of women and their decision to join the Partisans was influenced by the mass arrival of female teachers to rural areas after 1918. In various ways, these teachers worked towards the emancipation and empowerment of women. Although people’s teachers, along with nurses and female fighters, were distinguished activists of the anti-fascist movement and the NOB, they were not invited to participate in the executive bodies of the government and the highest bodies of the party during and after the war.84 On the contrary, the emancipatory figure of the teacher-fighter from the NOB gradually transformed into the figure of the great selfless mother who is supposed to raise a new generation through the process of compulsory primary education. As noted by Amila Ždralović, the mass participation of women in combat units during the war 82 Cf. Dušanka Kovačević et al. Borbeni put žena Jugoslavije, Belgrade: Leksikografski zavod Sveznanje, 1972, pp. 209–210. Available at http://www.afzarhiv.org/items/show/71 83 Pantelić, Ivana. “Yugoslav female partisans in World War II”, Cahiers balkaniques 41 (2013), 3. Available at: http://www.afzarhiv.org/files/original/f47c848c2d081c22905ba11a9d869fd3.pdf 84 This was the case not only with people’s teachers, but with all women who participated in the revolution. Although women’s accomplishments in the NOB were much spoken of, their service was not adequately rewarded, that is, when the new government was formed, women were not given an opportunity to participate in its legislative and executive bodies. In her comparative analysis of data on women on the battlefield and women as delegates to ZAVNOBiH and AVNOJ, Vera Katz shows that the representation of women in political bodies was not commensurate with their participation in the NOB. For instance, there were no women ministers in the first post-war government of Bosnia and Herzegovina. Cf. Katz, “O društvenom položaju”, pp. 139, 141. This trend continued in the post-war period; thus, for instance, there were only 4.7% of women at the Constituent Assembly of the Federal People’s Republic of Yugoslavia in 1948, as well as on the Central Committee of the Communist Party of Yugoslavia. �72 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA also meant the beginning of struggle against the traditional notions of the woman’s role and place in society, in their families as well as in the units they were joining. From the stories about female partisans it may be concluded that in their units many of them were in charge of patriarchally defined female tasks, such as cooking and sewing. However, at the same time they do tasks patriarchally defined as male, and they often volunteer for the most difficult assignments. In this way they helped break traditional notions and stereotypes of the woman’s place and role in society.85 Thus was popularised the figure of the woman-mother, oppressed and kept in a state of ignorance by the patriarchal bourgeois order, who not only manages to bring herself to literacy in the revolutionary struggle by attending a literacy course, but also enters the educational process from the anonymity of the private sphere and teaches others. In Mi se borimo i učimo (We Fight and We Learn), a regular section in the AFŽ magazine Žena kroz borbu (Fighting Woman), one such transformation of a woman was described in an article about a celebration organised by the 16th Muslim Brigade in June 1944 at which distinguished fighters were decorated: A mere year ago, Zumreta was hauling heavy ewers of water, scrubbing cobbles in courtyards, labouring in other people’s houses, far from books and any semblance of cultural life and work. Today she is being honoured as the best educator and cultural worker in her brigade […] Zumreta has acquired so much knowledge that she has been able to lead and teach others.86 However, from the mid-1950s onward, it was precisely these attempts by women to ensure equality and new positions and social roles through selfless commitment, caring for others, volunteering and doing the hardest jobs that led to the loss of their hard-earn positions, after they had borne the brunt of the effort to rebuild the country which lay in ruins.87 In other words, they returned (more precisely: they were returned) to the confines of the traditional patriarchal roles. Thus, as Vjeran Katunarić puts it, the new socialist woman slipped from the heroic figure of the woman-fighter to the figure of the tame homemaker and ‘fashion-conscious’ woman: 85 Ždralović, Amila, “Drugi svjetski rat i iskustva bosanskohercegovačkih žena”, Zabilježene, 76. 86 Žena kroz borbu: list Antifašističkog fronta žena istočne Bosne, year 2, no. 3/ 8, 1945. 87 According to Ivana Pantelić, from the mid-fifties onwards, lay-offs of women workers in the industrial and state sectors were on the rise. Cf. Pantelić, Ivana. Partizanke kao, op. cit. 124–25. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 73 Immediately after the war, [the figure of the woman-fighter] was supplanted by the woman from the socialist poster, the woman-builder in the factory, at the construction site, at sporting events, etc. That figure reflected the revolutionary zeal of the young people of both sexes, as well as the spontaneous assimilation of women into male activities. A strong flash of light gradually faded from culture and was overwhelmed by the evolution of standard patriarchal culture. Women were pushed into the private sphere, and as the living standard of the family rose, the patterns of petty bourgeois life were renewed […]. The tabloid press exploded in the 1960s as a consequence of the strengthening of the role of the market in the Yugoslav economy. The female press, focused on fashion and makeup, faithfully copies the Western model of the female body, the female inner life and sentimentality. Jacqueline Onasis and similar characters overshadowed the emancipating figures of female social-realist culture, female fighters, workers and athletes.88 In the post-revolutionary period, the figure of the progressive teacher follows the same path of transformation previously taken by all revolutionary female figures. Thus the people’s teacher, on the wings of the ideals of labour, first became a shock worker who, working more and more to meet the needs of her great metaphoric89 family, only to gradually put on (or be thrown into) the chains of patriarchy and tradition of the previous regimes. Her performing of the traditional and ‘natural’ female roles of the nanny of the nation, the caring mother of all pupils and their mostly illiterate parents, left the people’s teacher, like other working women in socialism, with less and less “time for self-management”. Not having time meant “being outside of time, outside of history, being left with your biological nature”90 permanently stuck in the state of becoming91 a progressive teacher. 88 Katunarić, Vjeran, Ženski eros i civilizacija smrti, Zagreb: Naprijed, 1984, pp. 236, 237 89 According to L. Sklevicky, during the revolution and the construction of the new woman, the proper family was perceived as contradictory, given that it was necessary on the one hand, but represented an obstacle for the new social roles of women. As a solution, she offers something she calls the “metaphorical family”, in which the attributes of a true community of humans are ascribed to the movement and the NOB. Cf. Sklevicky, Konji, žene, 48. 90 Despot, Blaženka, “Žena i samoupravljanje”, Delo 4 (1981): 112–117, p. 115; see more in: Blaženka Despot, ‘Žensko pitanje’ u socijalističkom samoupravljanju in: Lydia Sklevicky, ed., Žena i društvo. Kultiviranje dijaloga. Zagreb: Sociološko društvo, 1987; and idem, Žensko pitanje i socijalističko samoupravljanje, Zagreb: Cekode, 1987. 91 Tatjana Jukić thinks it is “indicative that communism shows structural affinity for women in places where for Deleuze the woman is also a platform for becoming, the devenir femme, where for Deleuze the woman signifies the logic and the dynamics of becoming which lies in the background of every subsequent identity and identification. Such a woman, a devenir-femme, much like the spectre from �74 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA However, it would be false to suggest that the struggle of the progressive teacher for full emancipation, independence, better material conditions of work and appropriate remuneration92 was left unfinished93 just because teachers obediently agreed to play the imposed roles and operate under unfavourable circumstances. We are dealing with a different, more complex phenomenon. Relying on Bloch’s claim about the women’s movement being obsolete or supplanted or delayed, and his hypothesis that after revolution it is the movement’s turn as a self-realisation of femininity, Nadežda Čačinović94 examines the quality of being delayed as a new element within the classical doctrine of the workers’ movement, and, among other things, she notes that the possibility of a different self-realisation of femininity in post-revolutionary societies is still delayed, and that femininity reappears as an old greatness.95 Čačinović explains that the very effort to include everyone in the work process, especially in the division of managing duties, is considered positive progress. In principle, it is acknowledged that ‘the New Woman’ is human and capable of superior achievements whilst performing all the traditional female roles (consoler, feeder, healer). However, she concludes, “the inner unsustainability of that role is acknowledged as ‘overburdening’, a euphemism which conceals the draining of women and a complete lack of improvement regarding the male role”.96 the opening line of the Communist Manifesto, haunts then everything which subsequently develops as the gender politics of socialism. By the same token, this would mean that the gender politics of socialism is always and a priori inadequate, because it necessarily fails to grasp that structural affinity between the woman and communism”. See: Jukić, Tatjana. “Žena kao revolucija: od Garbo do Tita.” ProFemina Special Issue (2011): 33–39, p. 34. 92 Renata Jambrešić-Kirin talks about the conflicting simultaneity and stratification of female roles “which produced the triply burdened ‘super-woman’: a worker, a mother/homemaker and a publicspirited citizen who sought role models in at least three different ideospheres”. Renata JambrešićKirin, “O konfliktnoj komplementarnosti ženskog pamćenja: Između moralne revizije i feminističke intervencije” ProFemina Special Issue (2011): 39–53, p. 47. 93 In her new critical reading of the position of the working woman in socialism, Vlasta Jalušič argues that the newly attained emancipation which reduced the woman to a worker actually prevented women from transforming into a complete political being. Cf. Jalušič, Vlasta, “Women in PostSocialist Slovenia: Socially Adapted, Politically Marginalized”, Sabrina Ramet ed., Gender Politics in the Western Balkans. Pennsylvania: The Pennsylvania State University Press 1999, p. 112. 94 Nadežda Čačinović, “Odgovor na pitanje: kakva je sudbina ženstvenosti s obzirom na emancipaciju” was originally published in the magazine Žena in 1978. Cit. Čačinović, Nadežda, U ženskom ključu: ogledi u teoriji kulture, Zagreb: Centar za ženske studije, 2000. 95 Ibid. pp. 14–15. 96 Ibid. 15. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 75 This process, from the emancipation to the feminisation of the teaching profession, should first and foremost be seen from a wider ideological level of operation within which the hijacking and the abuse of traditional values in a new context takes place.97 Thus, even during the preparations for the mass agitation of women and the broad masses and their inclusion in the NOB, the leadership of the movement and its chief ideologues concluded that the existing tradition should not be openly questioned, because “respecting the tradition is a better/ more expedient form of propaganda and a way to expand the movement”.98 As Lydia Sklevicky shows, neither the Central Committee of the Communist Party (CCCP) nor any other governing body of the NOP was trying to change traditional values; instead, the focus was on trying to modify them to suit the new historical moment. Therefore, “traditional ‘female values’ are not questioned or integrated into some new value system, but their emancipatory charge is reflected by their utility in spreading and strengthening the NOP.”99 In the case of the progressive teachers’ movement and the position of the progressive female teacher in the NOB, emancipatory values were insisted on only to the extent that this insistence was conducive to the successful achievement of the general goals of the struggle. This is why, Sklevicky explains, a pragmatic approach to traditional cultural values was developed, especially patriarchal ‘female’ values of reverence, selflessness, honour and honesty,100 the values which had become the cornerstone of all the social functions women had in the war. Thus it was believed that motherhood and its socialising role helps lay the groundwork for, among other things, brotherhood and unity.101 Hence the figure of the progressive teacher was modelled on the figure of the caring mother who raises generations of pupils – children – in the new spirit of the times. 97 Pointing out the fact that normative and operative ideology formulate the essential values of a political system differently, and that they diverge the most in the spheres of culture and nation, Siniša Malešević; in a case study of post-war Yugoslavia, analyses dominant ideologies, their form, content and the ways in which they attain legitimacy, and shows that it is possible to spot significant differences in the articulation of the new ‘socialist consciousness’ within these two types of ideology. “Whereas normative ideology poses [the socialist consciousness] in the context of universal liberation and the emancipation of human beings from tradition, authority and exploitation, operative ideology uses and appeals to familiar images of the morally superior and purified community, images derived from the popularly well-known and recognisable religious tradition”. Malešević, Siniša, Ideology, Legitimacy and the New State. London: Routledge, 2002, p. 142. Sklevicky, Konji, žene, p. 46. Through an analysis of particular narratives Sklevicky shows that propaganda used folk literature formulas, even liturgical language. Ibid. 99 Ibid. 47. 100 Ibid. 56. 101 Ibid. 43. 98 �76 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA However, this trend continued during the post-war construction of a new socialist society. Although the authorities, in principle, made it possible for women to realise their political rights, the right to work, education and the protection of motherhood, and publicly promoted the idea of gender equality in all the spheres of activity, in the words of Renata Jambrešić-Kirin Yugoslav ideologues did not practise a radical break with the cultural forms of pre-revolutionary society based on the idea of gender differences and compatibility […] Yugoslav politicians eagerly resorted to the traditional repertoire of gender roles and symbols.102 The process of feminisation103 of the teaching profession and the degradation of its social status (and, therefore the disempowering of women) began with the insistence on the figure of the teacher as a caring mother who sacrifices herself for the good of the community as a whole, and the claims that women manage to get things done and are better at teaching, which is ‘merely’ an extension of their ‘natural’ roles and a honing of their ‘innate capabilities’. As some feminist research104 has shown, gender stereotypes and gendered professional structures largely came about thanks to the rhetoric of a ‘proper/natural female profession’ which showed teachers as objects of knowledge, not active agents/ subjects. Similarly, their professional activities and their work as educators were not seen as the practising professional skills based on their education, which led to the gradual abandonment of progressive ideas about permanently honing pedagogical methods and improving classroom activities. Thus the concept of feminisation of the teaching profession meant not only an increase in the number of female teachers, but also low status and inadequate remuneration, which necessarily led to the profession’s loss of social significance and a radical reduction of its power. 102 Jambrešić-Kirin, Žene i dom, op. cit. pp. 20, 21. 103 The feminisation of the teaching profession has been a global phenomenon since the 1960s; many sociologists argue that the drastic increase in the number of women among teaching staff in primary schools indicates that the role of the mother and homemaker extends into paid professional posts. Cf. Šime Pilić, Knjiga o nastavnicima. Split: Filozofski fakultet Sveučilišta u Splitu, 2008. 104 Inter alia: M. Grumet, “Pedagogy for patriarchy: the feminization of teaching”, Interchange, 12 (2–3) 1981, pp. 165–184; Acker, ed. Teachers, Gender and Careers, Philadelphia: Falmer Press, 1989; P. Munro, Subject to fiction: Women teacher’s life history narratives and the cultural politics of resistance. Buckingham, Philadelphia: Open University Press, 1989. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 77 4. In Lieu of a Conclusion The initial premise of this paper is that the figure of the progressive teacher reflects the limits of the professional emancipation of women as well as the consequences of the incompleteness of the process of construction and/or transformation of the woman as a new, independent, liberated and equal subject in a better, more humane society. As the paper points out, in spite of the fact that women have made up the bulk of the teaching cadre since the end of WWII, research has so far paid little attention to the gender dimension of teaching. From 1918 to the beginning of WWII there was a rise in rural education and an increase in the number of young professional female teachers who joined the progressive teachers’ movement. Because female teachers were still in an exceptionally unfavourable financial position at the time and were subject to a law which discriminated against them by stipulating that they were to be paid less than men and by prohibiting marriage, except to other teachers, progressive female teachers fought for equal working conditions, equal rights and equal pay. New socio-cultural revolutionary policies which were promoted and spread during the war led to radical changes in the status of female teachers. Many progressive female teachers, especially in the countryside and in the free territories in BiH, actively participated in these changes as well as in the implementation of educational reforms and the introduction of a new social order. Although the figure of the peoples’ progressive teacher was constructed as a distinguished female revolutionary figure by the new government and the new official ideology, after the war they were less and less politically active and intellectually committed to further empowerment and professional independence. Such development of the figure of the female teacher and the practice of female teaching is partly the result of the fact that the professional skills were treated as innate rather than acquired skills that required additional learning and honing. The teachers’ profession was increasingly feminised until the 1980s, when what was left of the teachers’ revolutionary efforts was a limited amount of cultural capital and a symbolic role. Thus the transformation of the figure of the people’s progressive teacher could be ironically and succinctly represented in three images: from a teacher with a gun in one hand and a primer in the other, to a teacher with a red carnation tucked in her lapel, to a mid-eighties teacher who expected her pupils to give her a #16 lipstick on International Women’s Day. �78 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA Unfortunately, in the tumultuous post-war years of transition to a market economy, female teachers have lost even this symbolical importance and standing. In the tempestuous sea of educational reforms and the continued reorganisation of primary education, the female teacher is no longer seen as a strong figure who shapes new generations and inculcates positive values in them. The teaching profession is further marginalised and devalued, and the rights and freedoms teachers enjoy in their work with pupils are limited and checked. Thus, it seems to me, one should advocate the establishment and empowering of a professional organisation of female teachers which would find a way to act and formulate new progressive teaching policies, in spite of all the imposed divisions and segregation in the BiH education system.105 Feminism teaches us that for any kind of female professional association we need to find authentic figures from the past, predecessors we can rely on and build a more just, more responsible society. In that regard, this paper also pleads for research of the teaching profession and the status of female teachers conducted from a feminist and historical standpoint, research that would take a gender perspective and draw attention to the history of the development of this profession in BiH, in order to identify the structures which have continually oppressed female teachers and still keep them in an unfavourable position. Translated by Mirza Purić 105 More on this issue in: Dvije škole pod jednim krovom. Studija o segregaciji u obrazovanju. Sarajevo: Centar za ljudska prava i ACIPS, 2012. Study available at: http://www.shl.ba/images/brosure/ Dvije_skole_pod_jednim_krovom.pdf �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 79 Bibliography: Bonfiglioli, Chiara. “Povratak u Beograd 1978. godine: Istraživanje feminističkog sjećanja,” in: Glasom do feminističkih promjena, R. J. Kirin i S. Prlenda, eds. Zagreb: Centar za ženske studije, 2009, 120–131. Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji: u XIX i XX veku. Beograd: “Devedesetčetvrta” and “Žene u crnom”, 1996. Čačinovič-Puhovski, Nadežda. “Ravnopravnost ili oslobođenje. Teze o teorijskoj relevantnosti suvremenog feminizma.” Žena 3 (1976): 125–128. Čečinović, Nadežda “Odgovor na pitanje: kakva je sudbina ženstvenosti s obzirom na emancipaciju.” in: Nadežda Čečinović, U ženskom ključu: ogledi u teoriji kulture, Zagreb: Centar za ženske studije, 2000. Despot, Blaženka. “Žena i samoupravljanje,” Delo 4 (1981): 112–117. ----------. Žensko pitanje i socijalističko samoupravljanje, (Zagreb: Cekode, 1987). ----------. “‘Žensko pitanje’ u socijalističkom samoupravljanju,” in: Lydia Sklevicky, ed., Žena i društvo. Kultiviranje dijaloga. Zagreb: Sociološko društvo, 1987. Enciklopedija Jugoslavije, Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina separat uz II izdanje. Zagreb, LZ, 1983. Gladanac, Sanja. „Uspostava državnog školstva na području Velike župe Vrhbosna”, Husnija Kamberović ed., Bosna i Hercegovina 1941: Novi pogledi. Zbornik radova. Sarajevo: Institut za istoriju u Sarajevu, 2012: 67-97. Jagić, Suzana. „Jer kad žene budu žene prave: Uloga i položaj žena u obrazovnoj politici Banske Hrvatske na prijelazu u XX. Stoljeće,” Povijest u nastavi 11 (2008):77-100. Jalušič, Vlasta. „Women in Post-Socialist Slovenia: Socially Adapted, Politically Marginalized”, Sabrina Ramet ed., Gender Politics in the Western Balkans. Pennsylvania: The Pennsylvania State University Press 1999. Jambrešić-Kirin, Renata. “Politike sjećanja na Drugi svjetski rat u doba medijske reprodukcije socijalističke kulture,” in: Lada Feldman-Čale and Ines Prica eds., Devijacije i promašaji. Etnografija domaćeg socijalizma. Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, 2006. Dom i svijet. O ženskoj kulturi pamćenja, Zagreb: Centar za ženske studije, 2008. „O konfliktnoj komplementarnosti ženskog pamćenja: Između moralne revizije i feminističke intervencije” ProFemina Specijalni broj (2011): 39-53, 47. „Žena u formativnom socijalizmu,“ in: Refleksije vremena 1945.-1955. Zagreb: Galerija Klovićevi dvori, 2013. Jerković, Ademir. „Uloga učitelja u prosvejetnim, političkim i kulturnim promjenama u BiH od 1945. do 1951. godine,” Magistarski rad, Filozofski fakultet u Sarajevu, 2014. �80 AJLA DEMIRAGIĆ: ROSES ARE RED, VIOLETS ARE BLUE, ME LUVLY TEACHER, I BELIEVE IN YOU THE ROLE AND THE POSITION OF THE PEOPLE’S (PROGRESSIVE) TEACHER IN THE CRUCIAL YEARS FOR THE CONSTRUCTION OF A NEW SOCIALIST SOCIETY IN BOSNIA AND HERZEGOVINA Jukić, Tatjana. „Žena kao revolucija: od Garbo do Tita.” ProFemina, Specijalni broj (2011): 33-39. Katunarić, Vjeran. Ženski eros i civilizacija smrti. Zagreb: Naprijed, 1984. Katz, Vera. „O društvenom položaju žene u Bosni i Hercegovini 1942.-1953.” Prilozi 40 (2011): 135-155. Kecman, Jovanka. Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 19181941. Belgrade, 1978., 373. Konjhodžić, Mahmud. Mostarke, fragmenti o revolucionarnoj djelatnosti i patriotskoj opredjeljenosti žena Mostara, o njihovoj borbi za slobodu i socijalizam. Mostar: Opštinski odbor SUBNOR-, 1981., 36-38. Kožar, Azem. „O nekim aspektima obrazovno-odgojne politike Narodnooslobodilačkog pokreta na području Bosne i Hercegovine (1941-1945),” Šezdeset godina od završetka Drugog svjetskog rata: kako se sjećati 1945. godine. Zbornik radova. Sarajevo: Institut za istoriju, 2006., 235-248. Kujović, Mina. “Hasnija Berberović – zaboravljena učiteljica – prilog historiji muslimanskog školstva u Bosni i Hercegovini.” Novi Muallim 40 (2009): 114-118. Malešević, Siniša. Ideologija, legitimnost i nova država. Trans. Slobodanka Glišić. Zagreb, Beograd; Jesenskii Turk i Edicija Reč, 2004. Mijatović, Cvijetin. “Govor na otvaranju kursa za prosvjetne instruktore održanog u Sarajevu u ljeto 1946.” Prosvjetni radnik 7 (1946). Milišić, Senija. “Emancipacija muslimanske žene u Bosni i Hercegovini nakon oslobođenja 1947 – 1952 (Poseban osvrt na skidanje zara i feredže)” Magistarski rad, Filozofski fakultet u Sarajevu, 1986. Nedović, Radisav S. Čačanski kraj u NOB 1941–1945: žene borci i saradnici.” Čačak: Okružni odbor SUBNOR-a, 2010. Pantelić, Ivana. Partizanke kao građanke. Beograd: Institut za savremenu istoriju – Evoluta, 2011. “Yugoslav female partisans in World War II,” Cahiersbalkaniques 41(2013.) http://www.afzarhiv.org/files/original/f47c848c2d081c22905ba11a9d869fd3.pdf Papić, Mitar. Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme Austrougarske okupacije 1878-1918. Sarajevo: Veselin Masleša, 1972. Istorija srpskih škola u BiH. (Sarajevo: Veselin Masleša, 1978.) Školstvo u Bosni i Hercegovini od 1941. do 1955. godine. (Sarajevo, 1981) Učitelji u kulturnoj i političkoj istoriji Bosne i Hercegovine. (Sarajevo: Svjetlost, 1987.). Petrović, Jelena. “Društveno-političke paradigme prvog talasa jugoslavenskih feminizama” ProFemina Specijalni broj, (2011):59-81. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 81 Pilić, Šime. Knjiga o nastavnicima. Split: Filozofski fakultet Sveučilišta u Splitu, 2008. Prica, Ines. “Etnologija postsocijalizma i prije ili dvanaest godina nakon” Etnologije socijalizma i poslije,” in: Lada Feldman Čale and Ines Prica, eds., Devijacije i promašaji. Etnografija domaćeg socijalizma. Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, 2006. Rihtman-Auguštin, Dunja. Etnologija naše svakodnevice. Zagreb: Školska knjiga, 1988. Scott, Joan W. Rod i politika povijesti. Zagreb: Ženska infoteka, 1988 i 2003. Sklevicky, Lydia. Konji, žene i ratovi. Zagreb: Ženska infoteka, 1996. Slapšak, Svetlana. Ženske ikone XX veka. Belgrade, Biblioteka XX vek – Čigoja Štampa, 2001. Šušnjara, Snježana. “Školovanje ženske djece u Bosni i Hercegovini u doba Austro-Ugarske (1878. – 1918.).” Napredak 155 (4) (2014) : 453 – 466. Vuković, Rade. Napredni učiteljski pokret između dva rata. Belgrade, Pedagoški muzej, 1968. Zaninović, Mato. Kulturno-prosvjetni rad u NOB-u (1941–1945) Sarajevo, 1968 Ždralović, Amila. “Drugi svjetski rat i iskustva bosanskohercegovačkih žena.” in: Aida Spahić et al., Zabilježene – Žene i javni život Bosne i Hercegovine u 20. vijeku. Sarajevo: Sarajevski otvoreni centar, Fondacija CURE, 2014. Župan, Dinko. “Viša djevojačka škola u Osijeku (188.-1900.)” Scrinia slavonica 5 (2005.), 366-383. �ALEKSANDRA NINA KNEŽEVIĆ Digital illustrations Working women, let us conquer knowledge and learning. Let us become masters of our trades. Let us become shock workers, innovators and rationalisers. Let us develop socialist labour competition. Red salute to women shock workers whose efforts help speed up the realisation of the plan – building socialism in our country! Long live 8th March, international day of solidarity of women in the struggle against warmongers! �Long live the unity of the democratic movement of women – a strong factor at the peace front! Women of Yugoslavia reject the defamation of our beloved country, our Central Committee and Comrade Tito, under whose leadership we are building socialism! People’s teachers – live up to your name and help raise the new socialist man! AFŽ ��Peasant women, let us strive to improve our economy, let us strengthen the existing co-operatives and start new ones. Let us fight for greater yields. Long live the socialist transformation of the village! �Red salute to the women of China, who stand together with their people on the brink of the final victory over the enemy in their struggle for freedom and independence and for new social relations. �THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II DANIJELA MAJSTOROVIĆ �88 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II The end of WWII is the period of construction of the new Yugoslav woman who actively participates in the war, educates herself and enters the world of work, whilst the emancipation of women from the shackles of patriarchal culture was one of the “undisputable tasks of the Women’s Antifascist Front (henceforth AFŽ)”.1 In that period, which saw an historical breakaway from predominantly agrarian economics and a society in which education was mostly reserved for women from the upper social strata, the conditions were met for the education of women on a scale never seen before, and for the launching of a process of modernisation, which could not have taken place without a serious disruption of patriarchal culture.2 This emancipation did not put an end to patriarchy, far from it; but if we look at the women’s media from that period (Naša žena, Glas, Žena u borbi), we see that women are represented and equal subjects: they are combatants, nurses, workers, People’s Heroes (narodni heroji), etc., rather than passive on-lookers. A Yugoslav woman was to be modern and educated, dedicated and determined, “neither a Serb, nor Croat, nor a Muslim,” but rather all three, a Yugoslav. The aim of this chapter is to look at the issues of the magazine Nova žena from 1945–1946 available in the AFŽ archive, and describe the main emancipatory discourses addressing women, outline the argumentative and rhetorical strategies, metaphors and lexical and grammatical elements used to constitute this new Yugoslav woman, as well as to establish links between these historiographic insights and today’s so-called post-socialist moment in history. 1. Entering the Archive In Yugoslav post-socialism, after all the wars, the plundering of the commons, the ethnic cleansing, rape and the associated historical revisionism, the regime of gender inequality still contests the affixation of feminine suffixes to words denoting occupations, for instance, fighter–fighteress.3 By way of response, the Banja Luka poet Dragan Studen titled his collection of poems Borkinje (Fighteresses), as early as 1982. In the opening poem he speaks through a woman, a fighter, warrior who is addressing us in the future: 1 Sklevicky, Lydija. Konji, žene, ratovi. Zagreb: Ženska infoteka, 1996. pp. 25. 2 Ibid. pp. 135. 3 http://www.blic.rs/kultura/kako-reci-zena-borac-ili-borkinja/k7r6r7e �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 89 We shall write it down in coal We shall fan the fire And be remembered If we step into the picture Hanging on the wall Only ourselves we will resemble We shall never stop Tossing the soil out of the trench Lest it smother us Thickened time We shall slice into slices And the hopeless knife Shall burn in the core If we step into the picture hanging on the wall We will remain there Forever and for evermore Writing about the experience of women in WWII, some forty years after the fact, he reminds us that “in harm’s way […] is our way out […] in our doom is our survival”, hinting that in the decisive moments of world history people went to fight and die to be able to live. This collection is part of a larger archive on women in the Narodno-oslobodilačka borba (henceforth NOB), and it inspired me to write about the AFŽ archive today, on the semi-periphery of Europe in late-stage capitalism, in post-war, post-socialist countries like today’s Bosnia and Herzegovina. Thanks for the great step forward made by women – peasants and workers, first and foremost – are owed to female organising under the auspices of the AFŽ. The AFŽ was active from 1943 to 1953, first in the Democratic Federal Yugoslavia (DFJ) and subsequently in the Federal People’s Republic of Yugoslavia (FNRJ) and it made possible a wide participation of women in all spheres of People’s liberation struggle. Although the AFŽ initially was not focused on female issues, but rather on harnessing the volunteer energy of millions of women to ensure victory in the struggle against fascism4, it was an organisation which, during WWII and the Yugoslav socialist revolution, undoubtedly influenced the modernising change that women fought for and won. 4 Jancar-Webster, Barbara. Women and Revolution in Yugoslavia: 1941–1945. Denver: Arden Press, 1990. pp. 122. �90 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II If the point of archival research is to find a lived experience in the past in order to demonstrate that what we know and the way we speak and act have not been around since the beginning of time and will not be around till the end of time, and are therefore subject to change, then the archive is not the sum of all the documents it preserves, but an historical framework for the conditions of a statement.5 A reactivation of past statements may offer guidelines on how to set ourselves free from our own archive, “impossible for us to describe”,6 to be able to think and act differently today. The intention is not to “try to restore what has been thought, wished, aimed at, experienced, desired by men in the very moment at which they expressed it in discourse” but to “join [analysed discourse] in its identity” by understanding it through “a rewriting […] a regulated transformation of what has already been written.”7 The meeting of female struggles from two different historical moments, the present one and that from seventy-odd years ago, is necessary not only for the fight against historical revisionism, but also for thinking of a new kind of political action aimed towards achieving equality for all. The crisis in which we live resembles the one from the 1930s and 1940s, given that the processes of the restauration and rehabilitation of these crises are yet again connecting capitalism, fascism and rising inequality. As we learn from the report by Cana Babović presented at the First State Anti-Fascist Conference of the AFŽ held on 8 December 1942, it was precisely the anti-fascist struggle during the Spanish Civil War, and the position of women in the USSR, where women enjoyed “full equality” and “participation in the economic and political life of the country” that inspired Yugoslav anti-fascist women to start publishing as early as the 1930s: During the bloody events in Spain in 1936, when our women began their struggle against war and fascism, we saw the emergence of “Žena danas”, a gazette of young anti-fascist women, in Belgrade. The journal had an enormous role to play in the gathering and organising of women. It reached every corner of our country, showed women what fascism had in store for them, raised their political awareness, deepened their hatred of fascism and gave them strength in their struggle for equality. The same role was played by the gazette of Croatian anti-fascist women “Ženski svijet”.8 5 Foucault, Michel. The Archeology of Knowledge. New York, NY: Pantheon Books. 1972. pp. 128–129 6 Ibid., 130. 7 Ibid., 152. 8 Babović, Cana. “Organizaciono pitanje AFŽ” report presented at the First State Conference of the AFŽ, 8 December 1942, Archive of the Anti-Fascist Struggle of Women of Bosnia and Herzegovina and Yugoslavia, http://www.afzarhiv.org/items/show/231, accessed on 20 September 2016. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 91 Although I relied on all kinds of documents available in the digital AFŽ archive, the basis of this research is formed by the journal Nova žena9 as the first gazette of the AFŽ BiH, the first issue of which was published in February 1945, and the last issue available in the archive, issue 20, in November 1946. As a propaganda tool of the AFŽ and the Communist Party of Yugoslavia (CPY), in addition to the subscriptions and membership fees, it was financed through the “selling of collected rags to the ironworks.”10 11 The journal was distributed to women in villages and towns to help bring them to literacy and attract them to the tasks and the work of the organisation. In early 1946, the journal had a circulation of 10,000 copies, and by July 1947 it had reached 22,000.12 Although it focuses on a short period of time at the very end of the war or the beginning of peacetime, the analysis presented in this chapter examines the fifteen issues of the magazine published in the period 1945–1946, describes how this “new” Yugoslav woman was constituted through media discourse and establishes links between such historical insights and today’s life in the so-called “desert of post-socialism.”13 I was primarily interested in the emancipatory elements of media discourse promised to women by the new socialist era in which the new woman was made. I see these elements, in the broadest possible sense, as the largest scale inclusion of women in the social and political life of the new Yugoslavia and BiH, entering the world of work, gaining rights, learning to read and write, etc.14 What is the relationship between modernisation, emancipation and patriarchy in this context? Modernisation was brought to BiH precisely by socialism after 1945,15 through the largest scale education of everyone, especially women, as its precondition. Nova žena unabashedly addresses women as equal subjects and 9 The magazine Nova žena was mostly published in Sarajevo, but several issues were published in Belgrade. The first issue was set and printed in Cyrillic, whilst the subsequent issues used both Cyrillic and Latin alphabet. It was the official gazette of anti-fascist women of BiH. Issues 7, 11, 15, 16 and 19 are unavailable and were not included in the analysis. 10 Glavni Odbor AFŽ-a BiH, “Okružni Odbor AFŽ Sarajevo Zemaljskom Odboru AFŽ-a – Zapisnik sa sastanka Okružnog odbora AFŽ-a Sarajevo održanog 24. i 25.11. 1945” Arhiv BiH, Sarajevo, Kutija 1, 13/6, 1945. 11 What was probably meant is “scrap iron” (translator). 12 Glavni Odbor AFŽ-a BiH, ‘Materijali sa Drugog Kongresa AFŽ-a BiH održanog 12 – 13 jula 1947’, Arhiv BiH, Kutija 3, 1543/109, 1947. 13 Horvat Srećko and Štiks Igor, Welcome to the Desert of Post-Socialism. London: Verso, 2015. 14 Pantelić, Ivana. Partizanke kao građanke: društvena emancipacija partizanki u Srbiji, 1945-1953, Belgrade: Institut za savremenu istoriju, Evoluta, 2011. 15 Sklevicky, Lidija. Konji, žene, ratovi, Zagreb: Ženska infoteka. 1996. pp. 134. �92 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II represents them as such: they are fighters, nurses, workers, people’s heroes, etc., not passive onlookers. The entry of women to the labour market because of the demands of urbanisation, industrialisation, reconstruction and construction itself meant a serious disruption to patriarchal culture,16 and one can talk about women’s emancipation from the shackles of patriarchy in BiH and Yugoslavia only in the context of the socialist state. As for the relationship between the emancipatory and modernising on the one hand and the patriarchal on the other, I see the Balkan patriarchy as a complex of hierarchical values engraved into the social structure of pre-modern, agrarian, pastoral economies and culturally traditional, religious societies in which the dominant role is played by men while women are subjugated in the context of the protective family and household.17 In the early days of the NOB, women started to fill “vacant positions of power” through their participation in the fight, the work of the CPY and the People’s Front (Narodni front, henceforth NF), and through organised work in the AFŽ in the rear.18 In this sense, we can tentatively talk about temporary depatriarchalisation or depatriarchalising potential as a temporary loosening of patriarchal regimentation brought about by a mass organisation of women ready to fight and ready for change, free education, access to the world of work19 and social mobility within a generation for all, especially for women. With all this in mind, based on the Nova žena corpus available in the archive, I analyse the role of the AFŽ under the following aspects: a. The role of the AFŽ in an international context b. The role of the AFŽ in the struggle against fascism and the struggle for equality (depatriarchalising potential) c. The role of the AFŽ in the creation of the new Yugoslav woman through joint struggle and sisterhood of Croat, Muslim and Serb women, and d. The role of the AFŽ in the process of the largest-scale literacy drive in the history of BiH 16 Ibid., 135. 17 Halpern, Joes, Kaser Karl, and Wagner, A.Richard. “Patriarchy in the Balkans: Temporal and Cross-Cultural Approaches” in: Household and the Family in the Balkans, ed. Karl Kaser. Graz: University of Gratz Lit Verlag, 2012, pp. 49. 18 Dugandžić, Andreja and Jušić, Adela “Intervju sa Stanom Nastić,” Archive of the Anti-Fascist Struggle of Women of Bosnia and Herzegovina and Yugoslavia, accessed on 21 November 2016, http://www.afzarhiv.org/items/show/285. 19 This was the case with my parents, who were born in BiH in the early 1950s in rural poverty, but were able to study in Novi Sad and Sarajevo, find appropriate jobs in Bihać and become middle class in Yugoslav socialism. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 93 and in reference to the present moment in the underdeveloped and impoverished post-Dayton BiH, possibly the largest “desert of post-socialism” in which the possibility of social change is hardly discernible, excepting the short-lived protests of February 2014. This can be seen from: 1. The peripheral status of BiH society in relation to the EU countries, and the lack of internationalisation which affects the comparability and visibility of the social demands and struggles in the centre and on the periphery 2. Insufficient collective mobilisation of women in the new post-socialist state, in spite of the proliferation of identity politics and gender mainstreaming which promotes liberal ideas of female human rights, individualism and entrepreneurship and disregards, for instance, the rights of women workers and the unemployed. 3. The lack of a definite relation to fascistoid policies due to the nationalisms enshrined in the Dayton constitution stoked by anti-Yugoslav and anticommunist sentiments which mask the relations of inequality contingent on authoritarian capitalism of the new post-socialist state and are “natural allies” of the Balkan patriarchy (post-socialist repatriarchisation) 4. The rise of illiteracy, inaccessibility of education for the broad masses, and generally bad and corrupt education in the country. 2. Why the Archive? Some Theoretical and Methodological Insights The Discourse-Historical Approach to critical discourse analysis (CDA) is politically committed to social change,20 and it sees identities as contextually contingent and dynamic moments which are constructed, perpetuated and deconstructed within a discourse, and therefore assume different forms.21 Considering the historical and political context, as well as the earlier research on the AFŽ, I approached the texts via an analysis of the topics as hierarchicalised semantic textual macrostructures,22 topoi as basic argumentative structures of discourse,23 as well as standard tropes such as metaphors and similes. In addi20 Fairclough, Norman. Language and Power. London: Longman, 1989 21 Wodak, Ruth, De Cillia, Rudolph, Reisigl Martin and Liebhart, Karl. The Discursive Construction of National Identity. Edinburgh: EUP, 1999, pp. 3–4. 22 Van Dijk, Teun. Elite Discourse and Racism. London: Sage, 1993, pp. 33. Žagar, Igor. “Topoi in critical discourse analysis”. Školsko polje Vol. 20 (5/6) (2009), 47–75. 23 �94 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II tion, I attempted to establish the relevance of the emancipatory potential of the day for the present moment in BiH through an analysis of these problems and the discourses attached to them. In a methodological sense, I see Discourse-Historical Analysis (DHA)24 as a way to show how a reinvented tradition and past are doctored to fit the present moment: the AFŽ propaganda from 1945–1946 responded to the actual needs of women, but that could not have been discerned by reading Nova žena only, it was necessary to read archived minutes of AFŽ meetings too. Our present persistently appeals to tradition, but the AFŽ is omitted from that tradition. Useful in that regard is the cultural-materialist insight that tradition is an element which makes possible the continuity of past and present, but also an intentionally selective version of a shaping past and a pre-shaped present, which is then powerfully operative in the process of social cultural definition and identification. […] From a whole possible area of past and present, in a particular culture, certain meanings and practices are selected for emphasis and certain other meanings and practices are neglected or excluded.25 In researching women’s discourse and discourse about women at a given historical moment, another particularly useful insight is provided by Gadamer’s26 observation that the more complicated the content we need to understand, the more individual elements become relevant, which in turn necessarily makes our horizon of understanding richer and broader. Entering an archive from WWII is important for gaining transgenerational insights into the past of Bosnian-Herzegovinian and Yugoslav women from that period, as well as for examining its interpretative productivity in relation to the problems women in BiH are facing today. Only then can we (tentatively) speak of a fusion of these horizons (Horizontsverschmelzung) which makes possible the actualisation of Benjaminesque The Discourse-Historical Approach (DHA) tries to minimise the risk of excessive subjectivity on the part of the researcher. This subjectivity is also subject to inclusion or exclusion, and to act through triangulation, its fundamental constitutive principle, on the basis of the widest possible variety of information, methods, theories, background information, etc. In this regard, DHA attempts to “integrate much available knowledge about the historical sources and the background of the social and political fields in which discursive “events” are embedded” (Wodak 2011, 65) in order to “denaturalize the role discourses play in the (re)production of noninclusive and nonegalitarian structures under certain social circumstances” (Wodak 2015, 2). In doing so, this Critical Discourse Analysis or Critical Discourse Studies method sees discourse as connected with other semiotic structures and material institutions which jointly reproduce society through semiosis as the process of signification. 25 Williams, Raymond. Marxism and Literature. Oxford: Oxford University Press, 1979. pp. 115. 26 Gadamer, Hans, Georg. Istina i metoda. Sarajevo: Veselin Masleša, 1978. 24 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 95 historiography of the oppressed where, acting in the light of “experience with the past”, a “battling, oppressed class” is the “subject of historical cognition.”27 It is precisely this oppression that remains constant when it comes to thinking and acting after experiencing war and its aftermath, which brought loss, poverty and peripherality, nationalism, unemployment and precarity, and illiteracy, all of which survive to this day. All this together makes it more difficult for women, but also for men, to organise and change their social position, by contributing to the creation of such an oppressed class which loses its combativeness due to its inability to articulate its own position as the subordinated class. In this regard, knowledge about the AFŽ is crucial for a transhistoric fusion of the horizons because it carries the potential to imagine struggle and a different world, precisely because they articulated this position and tried to solve the problems in an organised manner. I attempt to show this through critical analysis of the elements I have recognised as having been emancipatory at the time, and to address them in relation to the present moment. The task of the historical materialist is to constructively attempt to (re)articulate the historiographic form without returning nostalgically to a past story, recognising it instead as “a mark, a trace.”28 Only in a rupture, “[w]here thinking suddenly halts in a constellation overflowing with tensions, [and] yields a shock” lies “a revolutionary chance in the struggle for the suppressed past.”29 In addition, archival research is never just “the question of a concept dealing with the past which might already be at our disposal or not at our disposal, an archivable concept of the archive. It is a question of the future, the question of the future itself, the question of a response, of a promise and of a responsibility for tomorrow” because the meta-archive and the original of any text exist only “in the times to come.” If we wish to find out what the archive means, “we will only know in the times to come. Perhaps. Not tomorrow but in the times to come, later on or perhaps never.”30 At any rate, the first step is the interpretation of archivalia which “illuminate[s], read[s], interpret[s], establish[es] its object, namely a given inheritance, by inscribing itself in it, that is to say by opening it and by enriching it enough to have a rightful place in it.”31 27 Benjamin, Walter. On the Concept of History. https://www.marxists.org/reference/archive/benjamin/1940/history.htm Chowdhury, Aniruddha. “Memory, Modernity, Repetition: Walter Benjamin’s History”. Telos: Critical Theory of the Contemporary 2008 (143), 36. 29 Benjamin, op.cit. 28 Derrida, Jacques. Archive Fever: A Freudian Impression. Chicago: The University of Chicago Press, 1996. pp. 27. 31 Ibid., 67. 30 �96 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II 3. The AFŽ and the New Woman 3.1. The AFŽ and the International Context The peripheral status of BiH society in relation to Europe is the consequence of internal strife in BiH itself, a country in which the only manifestation of internationalism is geopolitical loyalty to Russia, Croatia or Turkey. This is exacerbated by exclusivist, sometimes fascist political practices of Western Europe and North America, such as the control of the increasing numbers of migrants and workers from BiH and other peripheral countries, the rigorous visa policy, the volatility of the conditions for EU accession and the treatment of the Balkans and BiH as a “case”. Today there are virtually no forums in which women from the so-called first and the third world participate and make decisions on an equal footing, whilst the Europeanisation in BiH, conducted via the Office of the High Representative (OHR) and the EU Special Representative (EUSR) is nothing but colonisation of an underdeveloped Other via the introduction of liberal democracy, privatisation of public companies, the so-called free market, economic reforms and austerity. This Europeanisation is negotiated with ethnonational political elites only.32 Nova žena in the period 1945–1946 was characterised by a strong internationalist spirit brought to bear on the issues regarding the “East” as well as the “West”. There was quite casual talk of the “brotherhood of Bulgarian people and our people”33 and the “role played by the women of Albania in the struggle for the freedom of their homeland” (Nova žena 8: 17–18, 1945). In May 1946 we learn that 3,000 apprentices from all over Yugoslavia, “[of whom] 150 [were] from BiH” were accepted for apprenticeships in “the brotherly Czechoslovakia” in order to receive their vocational training over three to four years (Nova žena 14:12, 1946). Many issues featured social-realist narratives, mostly from the Soviet context, which described work enthusiasm, shockworkership and the self-sacrificing nature of the “fair-complected” Russian woman as an embodiment of the partisan promise of post-war life.34 In the August issue (Nova žena 5:6, 1945), we read about the visit of a delegation of Soviet women to Sarajevo referred to as “the joy and happiness we dreamed of for years”: 32 Majstorović, Danijela, Vučkovac, Zoran and Pepić, Anđela, “From Dayton to Brussels via Tuzla: Post-2014 Economic Restructuring as Europeanization Discourse/Practice in Bosnia and Herzegovina”. Journal of Southeast European and Black Sea Studies 15(4) (2015), 661–682. Nova žena, Archive of the Anti-Fascist Struggle of Women of Bosnia and Herzegovina and Yugoslavia, 8: 5, 1945., http://afzarhiv.org/files/original/c130e1fc9258a352e2e949767c6990e9.pdf Note – due to the large number of citations from the Nova Žena magazine, they are integrated in the running text and contain issue number, page number and the year of publication. The issues of Nova žena referred to here are available online at www.afzarhiv.org in the category Periodicals. 34 Jancar-Webster, op. cit., pp. 119. 33 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 97 The raptures peaked when Evgeniya “Zhenya” Zhigulenko – a pilot and Hero of the Soviet Union who flew the aeroplane the delegation arrived on showed up on the balcony. She is an approachable and agreeable woman whom we met a long time ago through Polina Osipenko, Valentina Grizodubova and other brave women pilots we read about and admired even as they were just training for the great feats they were to accomplish in the war of people’s liberation. Zhenya greeted us on behalf of the Red Army fighters, on behalf of the women who are now returning from the army to work in fields and factories, to carry out the task of reconstructing the country with as much success as they had in fighting fascism. Although the purpose of such reporting was to raise international antifascist consciousness and boost morale, such pieces valorised courage, female togetherness and solidarity. Homage to the heroism of a woman who fought in the war and flew an aeroplane to Sarajevo, even though she had to “return from the army to work in fields and factories”, is not something that can be found in today’s media. If she is mentioned at all, it is as a pilot of an airline, not a Red Army pilot. This Stakhanovitesque promise of social mobility achieved by going from a peasant to a kolkhoz leader or a state official, and social care provided to pregnant workers whereby “the future mother feels the care of the collective” is not recognised as newsworthy by today’s media. Joint international mobilisation is present in humanitarian efforts, such as cancer prevention or domestic violence prevention, but joint antifascist fight is and remains a blind spot of today’s media. Work, partnership and motherhood are treated in an individualist, consumerist manner, with frequent appeals to the topos of the “super woman”35 36 who is always dolled up, has a fantastic job and education, three kids and a husband, and is able to do (and buy) anything. When it comes to the participation of Bosnian-Herzegovinian women in international female organisations, we see that they were zealously preparing for the First International Congress of Women, convened on 26 November 1945 on the motion by “comrade Cotton”, the founder and president of the Women’s International Democratic Federation (WIDF). The WIDF and Eugénie Cotton are to a great extent absent from Western feminist historiography,37 although the 35 Majstorović, Danijela and Mandić, Maja. “What It Means to Be a Bosnian Woman: Analyzing Women’s Talk Between Patriarchy and Emancipation” in Living With Patriarchy—Discursive Constructions of Gendered Subjects Across Public Spheres, ed. Danijela Majstorović i Inger Lassen (Amsterdam: John Benjamins, 2011), 97. 36 Majstorović, Danijela. “(Un)Doing Feminism in Post-Yugoslav Media Spaces”. Feminist Media Studies 16(6) (2016), 1093–1108. 37 De Hahn, Francisca “The Women’s International Democratic Federation (WIDF): History, Main Agenda, and Contributions, 1945–1991.” http://wasi.alexanderstreet.com/help/view/the_womens_ �98 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II WIDF was the biggest and most influential international female organisation after 1945. From its beginnings the WIDF developed a profile of a leftist and feminist organisation which gathered communist women but also progressive noncommunists from all over the world, including the US, Soviet Union and China.38 When we entered Palais de la mutualite on 2 November, many of us saw the trappings of a great international conference for the first time: long desks at which delegations sat and went through documents and notes, on every desk plates with inscriptions such as China, India, Latin America, the USSR, Yugoslavia, Romania – the names of forty countries, forty nations that want the eradication of fascism, democracy and peace; then there are loudspeakers, spotlights, interpreters who make announcements in three different languages; above the podium a great emblem of the Congress – a dove with an olive branch and a globe. Just before the opening, the hall was echoing with nervous hubbub in several dozen different languages. (Nova žena 12:5, 1946) The Bosnian-Herzegovinian delegates participated in these congresses on equal footing and reported about them, which further points to a strong internationalist drive of female organisations and movements with a wider political agenda, female organisations from the so-called Third World, as well as those with a socialist, socialist-feminist or pro-communist orientation. As cold war attacks on the WIDF had a “negative impact on the state and location of, and access to, the WIDF archive and the possibility of gathering materials through oral histories”, the accomplishments of this organisation were not inscribed in the collective feminist memory. Because a searchable, digitalised AFŽ archive was not available until recently, the organisation, being part of a socialist state structure, saw its feminist potential denied by Western feminists,39 while historians and anthropologists who recognised feminism in female socialist organisations in Eastern and South-eastern Europe were labelled revisionists.40 41 Thus Lepa Perović reinternational_democratic_federation_widf_history_main_agenda_and_contributions_19451991, accessed on 20 September 2016. 38 Writing about some of the reasons for such exclusion, de Haan lists the accusations of pro-Soviet activities made by the U.S. House Un-American Activities Committee (HUAC) in 1949, when the influence of the WIDF started to weaken, and the focus of Western feminist historiography shifted mostly to liberal feminism and gender (author). 39 Funk, Nanette. “A Very Tangled Knot: Official State Socialist Women’s Organizations, Women’s Agency and Feminism in Eastern European State Socialism”. European Journal of Women’s Studies 21(4) (2014), 344–360. 40 Bonfiglioli, Chiara. “Revolutionary Networks. Women’s Political and Social Activism in Cold War Italy and Yugoslavia (1945–1957)”, PhD thesis, University of Utrecht, 2012). 41 Ghodsee, Kristen. “Untangling the Knot: A Response to Nanette Funk”. European Journal of Women’s Studies 22, no. 2 (2015), 248–252. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 99 lates that the preparatory committee of the Congress “included delegates from England, America, Soviet Union, China, France, Spain, Yugoslavia, Italy, Hungerry [sic], Romania, Poland, Bulgaria, Brazil, Portugal, Australia, Catalobia [sic], Belgium, Greece, Czechoslovakia and Sweden” and that it decided to “include delegates from the countries which are still not represented” and that “colonies, too, may have their representatives who will be completely independent” (Nova žena 8:5–6, 1945). 3.2. The Fight against Fascism and Attaining Equality The goals of the Paris congress of women were to achieve co-operation of women worldwide on the following, rather progressive programme, which outlines the same issues the AFŽ insisted on during and after the war: 1. Destroy fascism and ensure democracy 2. Prepare a bright future for new generations 3. Give women the rights listed in the International Charter of Women. As mothers: the right to bear children in a world free from horrors, poverty and war, in which every government will provide them with necessary social and health protection and appropriate housing. As workers: the right to work in all branches of industry and practise all professions, to receive equal pay for equal work, the right to access vocational education on an equal footing with men, the right to be appointed to responsible positions; the ending of exploitation of women as a cheap labour force and the improvement of working conditions. As citizens: equality with men before the law and full democratic freedom of expression, the right to vote and sit on judicial councils and participate in government and international institutions (Nova žena 8: 5–6, 1945). Anti-fascist struggle and the attainment of equality such as suffrage were among the goals in Yugoslavia even before the congress, thanks to the influence of the anti-fascist struggle in Spain and the attainment of equality by Soviet women. According to Cana Babović, who spoke at the State Conference of the AFŽ on 8 December 1942, these two demands represented a key difference between bourgeois feminists and Yugoslav anti-fascists who were jointly active in the “female movement” of the day even before the war broke out in 1941, and eventually led to a schism: Progressive women of Yugoslavia, that is, anti-fascists, thought that the struggle of women against fascism and war was best lead by gathering and connecting women in a single organisation. Anti-fascists joined exist- �100 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II ing feminist organisations and started the work of all women of Yugoslavia against war and fascism. Among the actions taken by women in their struggle for equality, the most notable was the drive for suffrage which was organised in the entire country, led by anti-fascists and had at the time, in 1939, a distinct anti-war and anti-fascist character. […] The leadership of the bourgeois feminist organisations disgracefully betrayed the women’s struggle, renouncing their own anti-war programme so that they would not have to fight fascism too, the two being inseparable. During the great struggle for the right to vote, they were not only passive, they also sabotaged the struggle of the anti-fascists.42 War was close at hand and great numbers of women were left unorganised, so the CPY needed to “mobilise women through the AFŽ to ensure victory in the war as well as to convince women that the victory of the Partisans will mean a brighter future for them.”43 In that regard, the AFŽ was “the most fascinating example of a relatively small group of communists working meticulously on the ground, in wartime conditions, and quickly succeeding in convincing great masses of women to help in partisan warfare in exchange for new rights after the war.”44 Still, the relation of equality between men and women was ambivalent the whole time. On the one hand, it was undeniable that the top echelons of the Party were male-dominated and steeped in patriarchal tradition, as female partisans were wont to say that they “were sent” and “allowed” to do things.45 Such “male politics” were connected with the strict military and political discipline necessary to win the war, which is corroborated by the fact that, in spite of the lip service paid to the equality of women to men in political life and all areas of social activity, at the First Session of the Country Anti-Fascist Council for the People’s Liberation of BiH (henceforth ZAVNOBiH) there were only four women out of 247 delegates: Mevla Jakupović, a worker from Tuzla, Zora Nikolić, a worker from Sarajevo, captain Danica Perović from Banja Luka, head of the XI Division hospital and Rada Vranješević, a student and member of the Central Committee of the AFŽ.46 On the other hand, according to Milka Kufrin, “equality of men and women existed only at the platoon level”,47 which was confirmed in earlier interviews by the few surviving female Partisans in BiH, Stana Nastić from Sarajevo and Milica 42 Babović, “Organizaciono pitanje AFŽ”. 43 Jancar-Webster, op. cit., pp. 114–116. 44 Katz, Vera. “O društvenom položaju žene u Bosni i Hercegovini 1942.-1953.” Prilozi 40 (2011), 138. 45 Jancar-Webster, op. cit., p. 106. 46 ZAVNOBiH, dokumenti 1943-1944, vol. I, (Sarajevo: IP Veselin Masleša, 1968), 58–63. 47 Jancar-Webster, op. cit., p. 99. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 101 Stanarević from Banja Luka. By fighting alongside men in the anti-fascist struggle, women won freedom they never knew before and started to actively work on their enlightenment and the improvement of their social position. “Those who quietly put up with all the hardship before the war”, “have been elevated to the rank of valiant freedom fighters (Nova žena 1:6, 1945)” determined to never go back “to the old ways”. It is precisely the relation between “the old ways” and “the new” which was changed during the anti-fascist struggle that makes up the dominant topos in Nova žena, whereby it is observed of the old ways: Let us remember the old ways. In our peasant households it was important for a woman to be strong and obedient. We had to do the hardest work, without any recognition. […] We were illiterate, we had no idea what was happening in the world and what was upon us. They said it was not a woman’s business. It is no wonder then that we are so firmly attached to the struggle. […] That is why we are all united in our struggle for the old ways to never return. (Soja Ćopić, Nova žena 1:7, 1945). When it comes to family rights – the “new ways” that were sweeping through social and political life – as early as 1942 the Regulations of Foča (“Fočanski propisi”) were drafted as the first legal act of socialist Yugoslavia, and the Yugoslav woman won the right to vote and run for office, civil marriage and divorce were introduced, as well as equality before the law, recognition of the rights of children born out of wedlock, equal pay for equal work, and access to hospitals and kindergartens, all typical socialist demands. It is precisely in Nova žena 1946 9 and 1946 10 1–3 that we read that “children born out of wedlock [had] equal rights as the children born in wedlock”, which had previously been unimaginable, as if “marriage and family, in comrade Kardelj’s words, were too serious institutions for the state to leave them to some other organisations”, and the state organised kindergartens for mothers to be able to work. The state of female workers’ rights where few women make their living in nonagrarian economy in a country which had just emerged from a war is best illustrated by the 1931 census data. According to the Census, BiH had 1,138,515 women (around 46 percent) and 1,185,040 men, while “84.1 percent of the population [was] made up of peasants living from agriculture, forestry and fishing”.48 On the other hand, Dobrojević49 claims that “in 1951, according to the official statistics, 48 Brkljača, Seka. “Bosna i Hercegovina u prvim godinama Drugog svjetskog rata od 1939. do 1941. godine,” in: Bosna i Hercegovina 1941: novi pogledi : zbornik radova, ed. Husnija Kamberović (Sarajevo: Institut za istoriju, 2012), 16. 49 Ivana Dobrivojević, “Od ruralnog ka urbanom: modernizacija Republike Bosne i Hercegovine u FNRJ 1945–1955” in: Identitet Bosne i Hercegovine kroz historiju: zbornik radova, ed. Husnija Kamberović (Sarajevo: Institut za istoriju, 2011), 19. �102 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II the number of female workers was 90 percent higher than in 1939”, while “the most dramatic rise was recorded in Bosnia and Herzegovina, where the number of women in work increased two and a half times.” The post-revolutionary period represented an historical break with the agrarian economy and capitalism of “the old Yugoslavia” and created jobs for everyone, especially women, but it was not without its contradictions. Still, this shift in valorisation of work carried the promise of a new way life never before seen. This is what Vida Tomšić, the first chairwoman of the AFŽ, in her report titled “O radu i zadacima žena na socijalnom staranju” (“On the Work and the Tasks of Women in Social Care”): As we are trying to build a strong Yugoslavia that could stand on its own feet economically we are facing the great task of creating better life conditions for the broadest working masses […] This is not just about renewing the old Yugoslavia, we are aiming higher. We are trying to create a way of life that never existed in Yugoslavia before. (Nova žena, 5:4, 1945). Although the emancipation of women in socialist Yugoslavia did not mean the end of patriarchy or jobs for all women, it did have an enormous positive impact on the attainment of equality and made it possible for masses of women to enter the world of work50 by “aligning the interests of women with the interests of the proletariat”51 during WW II. In addition, the combativeness, anti-fascism, internationalism and political enlightenment working in conjunction helped women organised in the AFŽ, especially in its early years, until 1947, “to think like statesmen first and foremost”, which essentially laid the groundwork for the realisation of all the equal rights won in battle.52 3.3. Common Struggle: National Sisterhood and Unity In her two poems titled “Uz mangal” (“By the Hot Coal Pan”) and “Žena s transparentom” (“The Woman With a Protest Sign”) (Nova žena 12:27, 1946) Razija Handžić talks about “Muslim women old and new”. Describing the way they move, in the former poem she says: “In grim garbs and black veils as though in a dream they glide away, like blinded birds, like vestals accurs’d, on they glide on a sunny day”, and in the latter: “to reach the women at the congress, swaying like heavy seas, the one in the veil holding a sign would wade through blood, it seems”. 50 Jancar-Webster, op. cit., p. 2. 51 Ibid., 122. 52 Ibid. 117. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 103 Revolutionary ardour, struggle, unity and literacy drives were highlighted through “the new”, while the valorisation of individual suffering and sacrifice in the struggle against fascism was transformed into a matter of national importance.53 Of national importance for the new Yugoslavia were also “equality and co-operation between all the nations and Croat-Serb sisterhood”, while “for the tradition-bound Muslim women […] joining and working for the AFŽ meant a new life.”54 Still, an analysis of Nova žena indicates that it was upper-class Muslim women like Vahida Maglajlić, “the only Muslim (Bosniak) People’s Hero”, her mother Ćamila (kadi’s wife) and her whole family in Banja Luka who led the way in spreading the ideas of the NOB and the AFŽ among women of all faiths.55 The interpellation into the modern and educated “Yugoslav” woman was conducted through the ZAVNOBiH ideology, according to which she was “neither a Serb, nor a Croat, nor a Muslim” but all three at the same time as a Yugoslav, and all three groups were fighting fascism together. Zealous work on building the unity of women in BiH regardless of their ethnic and religious affiliation during the NOB was necessary to massify the AFŽ to two million members not only through discourse but through unified anti-fascist praxis as well. Through the prism of today’s ethnically divided BiH, this simultaneous interpellation of Serb, Croat and Bosniak (Muslim) women seems nothing short of incredible, as do the words of Dušanka Kovačević, who legitimised this unity by invoking their joint struggle for freedom: For the lives of our children, for the peace of our homes, to make sure killing and slaughtering should never return, we joined hands. The unity of Serb, Muslim and Croat women shall explain to the world where our strength to fight and our belief in triumph comes from. At the Congress, Serb, Muslim and Croat women will talk about their children who are liberating the country together, about the work they do together. About Serb women who collected seed for a burnt Muslim village, about Muslim women who brought gifts to hospitals and died for freedom in concentration camps. Our unity will be the women’s most beautiful gift to the Congress, to our young country, her happiness and future (Nova žena, 1:6, 1945). In the same issue, a piece by Jela Bićanić “Muslimanke u borbi” (“Muslim Women in the Struggle”) touchingly describes the suffering of Mrs Maglajlić, the kadi’s 53 54 55 Jancar-Webster, op. cit., pp. 117. Ibid., 116. Duganžić, Andreja and Jušić, Adela. “Intervju sa Alijom Maglajlićem,” Arhiv antifašističke borbe žena Bosne i Hercegovine i Jugoslavije, accessed on 21 November 2016., http://www.afzarhiv.org/ items/show/16. �104 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II wife and the mother of the people’s heroine Vahida Maglajlić, whom “they locked up, furious about being unable to catch her son. But nothing could break this mother whose three children fell in combat, and the fourth is now in a concentration camp. She is still cheerful and believes in our victory. ‘When we come to Banja Luka, I shall lead the celebratory kolo’, she often says, ‘and I’ll be wearing three red stars by my heart!’” “During the first autumn of our people’s struggle Ajša Karabegović left her hometown. In the free territories she displayed exemplary commitment in nursing our fighters at the hospital in Jošavac. Chetnik criminals have cut her wonderful spirited life short.” “At the same time, a mass action to help the Partisans was underway. Raifa Čorbegović smuggled hand grenades in a pram, under her baby.” “The mother of the Sarač sisters had to see her daughters shackled by the fascist, yet she kept smuggling leaflets and ammunition in and out of Banja Luka.” In these quotes we see the rise of a new Muslim woman who subverts patriarchal culture by smuggling leaflets under her veil56 or grenades in her pram in order to build a new BiH in Yugoslavia. Just like her neighbours, she proudly sent her children to war, relishing the newly-forged brotherhood and unity of our peoples. The topos of sacrifice and courage is intertwined with love, which serves as a justification of the sacrifice: “As long as we love one another so!” [Mrs Maglajlić] said directly. “That is why we have no regrets. Five of my children are fighting. Three of my fighters have fallen. And I am not crying. Mothers of heroes do not cry.” In the article “One su pale za slobodu” (They Fell for Freedom) in the same issue it is stated that Vahida Maglajlić “gathers women, brings Muslim, Serb and Croat women together in a common struggle. Vahida’s sincere and proven love of people opens up the hearts of bereaved Serb mothers, who accept her as one of their own.”(Nova žena 1:14, 1945). Anti-fascism, both professed and lived, has always been averse to nationalisms, which now employ historical revisionism to rehabilitate former fascists and collaborationists in the cultural and political mainstream after the wars of the 1990s:57 58 at the Congress of Serbian Women 56 Rada Vranješević also used a veil to smuggle illegal post although she was not a Muslim. 57 Radanović, Milan. Kazna i zločin: snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945) (Belgrade: Rosa Luxemburg Stiftung, 2015). 58 Čović, Bartul. “Povijest pišu gubitnici”. Novosti, http://www.portalnovosti.com/povijest-pisugubitnici, accessed on 10 September 2016. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 105 alone, these women “indicted those who, in the name of ‘Serbness’, have killed tens of thousands of Serbs in concentration camps and dungeons”, who “have killed the finest sons of Serbia or turned them over to Germans” and “stoked hatred and killing among the fraternal peoples of Yugoslavia” (Nova žena 1:14, 1945). By condemning these practices in the strongest possible terms, Nova žena purposely created an ideological matrix for building a new unity on the experience of suffering on all sides: The women of Bosnia and Herzegovina have put in great effort and made great sacrifices. The enemy spared no one. […] Ustašas slaughtered Serb children, chetniks found their “revenge” in the blood and screams of Croat and Muslim civilians. (Nova žena 1:6, 1945) At the first county conference of the AFŽ held in the county of Bihać it was said that “after the presentations, many women, old and young, Muslims, Serbs and Croats, talked about their labour, their struggle, their suffering, about the crimes of the occupiers, of ustashas and chetniks”, that they were “meeting freely for the first time in [their] lives to decide their own fate” and that they were “happy to participate in the political life of their people.” (Nova žena 1:19, 1945) Joint labour also strengthened the unity of women of different ethnic backgrounds: The property of A. Mešić, the enemy of the people, has been planted with maize for our poor. A hundred acres of land is to be hoed and moulded! Serb, Muslim and Croat women are stepping up one by one, old and young, peasants and city women. (Nova žena 5:13, 1945) The strengthening of the unity of people, as the new political Yugoslavness, on the wings of the struggle against fascism, went hand in hand with the recognition of all ethnic and religious particularities through which unity was built on the basis of the pain and horrors of the war in which women, too, participated actively. The article “Hrvatice Bosne i Hercegovine” (Croat Women of Bosnia and Herzegovina) (Nova žena 1945 2:3–4) states that “Croat women must realise that the NOB is the fulfilment of the centuries-old aspirations of Croats” and draws a parallel between the struggle of Matija Gubec, “the immortal leader of Croat peasantry”, against the nobility in the Peasants Uprising of 1573 and the NOB, as both conflicts had elements of class struggle. In this strategy of recontextualising or equating the struggles of the Croatian people in the last five centuries with the NOB, the NOB becomes a reflection of “the centuries-old aspirations of Croats”, something “the finest Croat patriots have given their lives for throughout the glorious Croatian history” (Nova žena 1945 2:3). Thus the Croatian goals are equated with the Yu- �106 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II goslav goals, as opposed to the ISC (Independent State of Croatia) ones, because the ISC is “a monstrous criminal creation.” The biblical metaphor of a blind man in the dark whom Jesus bade see, quite easy for the broadest masses to understand, was used to say that the (Croatian) people “has been blind so far”, meaning in the ISC period, but “has come to see now” through the NOB (ibid.). Yet, such reports of unity were actually addressing the lingering problem of nationalism, about which we can find out more not so much from the magazine itself, but rather from the minutes of meetings of the AFŽ’s Sarajevo and Banja Luka county-regional (sreski, regionalni) committees. Nova žena wrote, in cushioned language, about priests “openly hostile to the NOB” who nonetheless had “great influence” on women as one of the reasons why many Croat men and women remained outside of the NOB (Nova žena 1945 2:3-4). But from the minutes of the AFŽ meetings we learn that the situation on the ground was far more severe and that the magazine served as a tool of propaganda that responded directly to the problem of nationalism and religious divisions. From the minutes of the Okružni Odbor of the AFŽ Sarajevo held on 25 November 1945 we find out that the influence of the clergy among Croats was extremely strong, that “nuns rip down Narodni Front’s posters” and that “in the Croat village of Čajdaš, many balls were cast into the blind box” which the priests refer to as “the faith box”. We also learn that “few Serb women in the municipality of Zaborac turn out for meetings” and that they “do not want to mingle with Muslims at all, especially those from across the Drina”, but also that “chetniks obstruct the women’s work” – just before the elections they “distributed flyers and opened fire, so that women are afraid to engage in work.” From the minutes of meetings of the Okružni Odbor of the AFŽ Banja Luka we also learn about chetniks threatening to “cut off the hair of women who go to vote”, and that “this is what happened in the districts of Piskavica, Prnjavor and Srbac.”59 It was clear that 1945 was a crucial year; these articles were published in February, when the war was yet to end officially, but it was obvious enough that the Narodni Front with Josip Broz at its helm would emerge the victor. Because there is no research from 1945 about it, it is thankless work speculating about how common people felt at the time and whether they sidelined their ethnic background and affiliation in favour of the new Yugoslavness. Yet, in these articles we glean significant ideological interpellation of common people into Yugoslavness, buttressed by the common experience of suffering under fascists, and by the desire to build a new, better life. 59 Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Okružni odbor AFŽ-a Banja Luka - Izvještaj o radu Okružnog odbora AFŽ-a Banja Luka od 26.11.1945.’ Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 1, 118/1, 1945. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 107 3.4. Mass Literacy Campaigns When it comes to features that distinguished BiH from other republics of the SFRY, it must be said that BiH had the highest rate of female illiteracy at the time, second only to that of Kosovo and Macedonia. Due to the customs and traditions of the Ottoman Empire, women in BiH, especially Muslims, but also rural Christians, were much more isolated from public life, including education.60 61 A wide range of rights and the visibility of female fighters may have played the most important role in the mobilisation of young, educated women and workers. Still, they cannot take all the credit for the movement’s massive two-million membership. According to Mitra Mitrović,62 “for the first time in their lives, peasant women were appreciated for their everyday work – stitching, cooking, planting, grinding the grain for more people than just their family.” With this cohort, which comprised the majority of women at the time, education and literacy drives played a major role in their mobilisation. The People’s Liberation Movement (NOP) created a new figure of a woman in BiH, bold, combative and determined. Those who quietly put up with all the hardship before the war, have been elevated to the rank of valiant freedom fighters. The doors of people’s government, schools and courses have been opened to women. Thirsty for knowledge, they have started to learn (Nova žena 1:6, 1945) In a society in which education was reserved for women from higher social strata, conditions were met for mass education of women as a precondition for modernisation. “We should launch a proper campaign against illiteracy”, said comrade Olga Kovačić. “Not a single child in our villages, towns and cities, not a single woman shall remain illiterate.” (Nova žena 5:5, 1945) On page 20 of the first issue of Nova žena, just before the masthead which reveals that the issue was printed in Sanski Most, there is an editor’s note: “Dear comrade, you are holding the first issue of the gazette of women of Bosnia and Herzegovina. Broad masses of our women wish to learn, to become enlightened. They demand the press, they demand answers to the many questions which interest them.” Here – and in subsequent issues, too – we see insistence on mass literacy, especially female literacy, which followed other emancipatory efforts. 60 Jancar-Webster, op. cit., pp. 27–31. Popov Momčinović, Zlatiborka, Giomi, Fabio and Delić, Zlatan. “Uvod: period austrougarske uprave” u Zabilježene – žene i javni život Bosne i Hercegovine u 20. vijeku, ed. Jasmina Čaušević. Sarajevo: Sarajevski otvoreni centar and Fondacija Cure, 2014., pp. 24–26. 62 Jancar-Webster, op. cit., pp. 142. 61 �108 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II The second issue is dominated by an article titled “Bosna i Hercegovina neće ostati nepismena” (“Bosnia and Herzegovina Will Not Remain Illiterate”) (Nova žena 2:7, 1945) from which we find out that the occupation found the country in a state of great backwardness, to which people were “until recently, mostly resigned.” In the same issue it is stated that “according to 1931 data, the state of literacy was as follows: in Bosnia, 31 percent are literate, and 69 percent illiterate. In Herzegovina, 34 percent are literate, 66 percent illiterate. The illiteracy rate is disproportionately higher among womenfolk. In Bosnia, 39 percent of men are literate, in Herzegovina 55 percent, whilst in Bosnia and Herzegovina only 15 percent of women are literate.” (Nova žena 2:7, 1945). It is also stated that 12,500 adults learnt to read and write behind the front lines during the struggle. The magazine writes about this enthusiasm and the idea of progress for all walks of life using lyrical yet folksy language: The force of the uprising filled the masses with an enthusiasm for culture. Until recently mostly resigned to their backwardness, the young and old, women and children all wished to learn to read and write. Pen and paper have become part of our fighters’ combat kit. […] A girl knits socks, sings songs of struggle straining to embroider letters on a towel, kerchief and socks. A little shepherd tends to his flock, engraves his first letters into a spindle and a water bottle, asks every fighter he meets for a pen and paper, to teach himself to write. Girls and women keep their favourite book of songs and stories of struggle in their bosom. Literacy becomes mandatory, at the front and in the rear. An illiterate nurse, writing her first letters, shouts: “I thought this was much harder, I thought I was never going to learn …” A woman from Podgrmeč teaches herself to write using her son’s tablet. Even old women in the region of Podgrmeč are wont to say: “It is a sin to remain illiterate in this day and age.” The credit for spreading literacy primarily goes to the popular movement which “took illiterate Serb, Muslim and Croat women to a literacy course, so that together they may learn to read and write.” (ibid.) The alarming illiteracy rates necessitated that those who were able to read and write teach those who were unable. Bringing people to literacy was a volunteering effort, and every woman shockworker engaged in reconstruction was expected to “find a comrade who will devote her free time, strength and love to introduce her to books.” (Nova žena 5:13, 1945). In the same article, young members of the AFŽ and Young Communist League say that “we must learn if we want to teach,” because “pen and paper will teach us to appreciate the rights we have won and help us understand our freedom and equality, to learn the duties of a free, upstanding citizen” and also “put us at liberty, as new mothers, to raise our children for a rich, happy life in a new, born-again Yugoslavia.” (Nova žena, 5:13, 1945). From the minutes of the �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 109 first meeting of the educational arm of the Central Committee of the AFŽ, held on 23 November 1945, we learn that in the interest of effectiveness four subsections were formed: a sub-section for the liquidation of illiteracy, a sub-section for political education, a sub-section for general education and a sub-section for courses. “Illiteracy” is a metaphorical enemy, and as such needs to be “liquidated”, a “campaign should be launched” against it (ibid.), and we need to “arm ourselves with knowledge”. Literacy courses and press readings were organised at gettogethers in each hamlet and village where “the press is read in groups”, “the radio is listened to collectively”, and there were “mobile libraries” as well as “NF reading groups”.63 In addition to the AFŽ’s social affairs section, in charge of children’s homes and homes for the disabled, a propaganda section in charge of campaigns, radio and press, as well as an education section in charge of bringing youth and adults to literacy were growing stronger in BiH, which made literacy a precondition for the construction of the “new” woman: Then the 60-year-old Zlata Halić signed up for the course and sent a message to other women: “Shame on all the young women who aren’t signing up. I’ll be the first to go, though I’ve got one foot in the grave, I want to die literate.” Darinka Tasić from the village of Bijela […] learnt all the letters in eight days. This is a wonderful example which show how new free women amaze with their work, just as they amazed with their heroism in battle. (Nova žena 5:13, 1945). 4. The Significance of the AFŽ Today: Ethno-Capitalism, Repatriarchisation, Illiteracy Although subjective, as becomes a qualitative analysis, what has been crucial for me is reading the archive as an exercise in critical literacy. It is important especially because of the generations for whom historical revisionism by ethnonational-capitalist elites has literally blocked all socialist and anti-fascist horizons. After the destruction of the SFRY and the emergence of new nationstates, the knowledge and experiences of the Yugoslav NOB, in spite of their contradictions, have been completely neglected and revised through neoliberal, anti-communist narratives. I will try to unpack these claims by describing their interaction. 63 Glavni Odbor of the AFŽ BiH, ‘Okružni odbor AFŽ-a Sarajevo Zemaljskom odboru AFŽ-a - zapisnik sa sastanka Okružnog odbora AFŽ-a Sarajevo održanog 24. i 25.11. 1945’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 1, 13/nedostaje broj stranice, 1945. �110 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II In spite of the proliferation of identity politics and twenty years of so-called gender mainstreaming, which promoted liberal ideas of women’s human rights,64 individualism and entrepreneurship, today there is very little “basis for collective mobilisation of women”,65 unlike in the period of creation of the new Yugoslav woman. In spite of all the limitations and stages of Yugoslav modernity, it must be said that patriarchy survived in the SFRY, especially in the private sphere66 where, for instance, domestic violence remained a taboo into the 1980s.67 This was never completely solved, in spite of the efforts undertaken by feminists in the 1970s,68 and the representation of women in Yugoslav film in the late 1980s was such that it recontextualised the women’s demand for the benefits of socialist modernity, such as employment, as insufficient motherhood.69 “Killing the actual woman was preferable to letting the traditional ideal of the woman as a mother die”,70 and Badema, the “bad mother” from Ademir Kenović’s film Kuduz was ultimately killed by an ethnically conscious man who kills “for our cause”, who is “a hero, not a criminal”, which, according to Jovanović, foreshadows the 1990s wars that brought ethnic homogenisation and spelt the end of socialism, for which they needed repatriarchisation. The post-socialist period saw a stricter division between two “seemingly separate, but in reality networked and interdependent spheres of productive and re64 Helms, Elissa. Innocence and Victimhood: Gender, Nation, and Women’s Activism in Postwar BosniaHerzegovina. Madison: University of Wisconsin Press, 2013. 65 Kaneva, Nadia. “Mediating Post-socialist Femininities: Contested Histories and visibilities”. Feminist Media Studies 15 (1) (2015), 12. 66 Dunja Rihtman Auguštin, Etnologija naše svakodnevnice. Zagreb: Školska knjiga, 1998. 67 Majstorović, “(Un)Doing Feminism in Post-Yugoslav Media Spaces”, 1096. 68 In the 1970s, Yugoslavia saw the arrival of the second wave of feminism, encouraged by the student protests of 1968. In 1978, the international conference “Drug-ca – Žensko pitanje. Novi pristup?”. (Tovarish/Tovarka – the Woman Question: New Approach?) The conference was the first tumultuous appearance of feminists on the public scene in the socialist Yugoslavia. The focus on the woman question and the problem of the sexual division of labour was highlighted by the prominent slogan of the confederation: “Proleteri svih zemalja – ko vam pere čarape?” (Workers of the world – who washes your socks?). The topics included patriarchy, the intersection of feminism and Marxism, feminism and psychoanalysis, as well as identity, sexuality, language and the invisibility of women in culture and scholarship. Also discussed were the everyday lives of women, discrimination in the public and private sphere, women’s double burden, violence and the survival of traditional patriarchal roles. (Čaušević 2014) 69 Nebojša, Jovanović, “Bosanski psiho: Kuduz, rat spolova i kraj socijalizma”. Sarajevske sveske: Da li je Balkan muškog roda” 39/40 (2013), 156–175. 70 Ibid., 167. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 111 productive labour” which have been “hierarchically reorganised.”71 Reproductive work was naturalised through repatriarchisation as exclusively women’s, whilst ethno-nationalism and the Dayton division of the country as desirable affiliations in the new capitalist society further galvanised these relations. According to Močnik:72 In tightening the control and discipline, whatever tools are at hand will do: religious ideology, ethnic loyalty, traditional values, the renewal of the patriarchal family, the resurrection of traditional patterns, “retraditionalisation” – all of these are new modes of socialness coerced by contemporary capitalism. The contemporary capitalism which we have in BiH today as a species of the so-called authoritarian capitalism73 typical of all ex-Yugoslav countries whose captains are mostly profiteers of the 1992–1995 war ensured the division of assets through ethnic cleansing and subsequent privatisation. It ensured the return of patriarchy, which established continuity with the legacy of the colonial, agrarian, pre-socialist era. As was the case before WWII, the collusion of institutionalised religion and ruling elites in the new post-socialist era in which power is evenly distributed between the clergy and ethno-capitalists, society has been retraditionalised74 75 and gender roles and relations repatriarchised, which goes hand in hand with the rising poverty and unemployment. I base the repatriarchisation hypothesis on the depatriarchising potential of the socialist period, which is at odds with the present rise of misogyny, discrimination, exploitation and violence76 as integral parts of the process of restauration of capitalist relations. Within these relations, social reproductive labour is “classi71 Burcar, Lilijana “Iz socijalizma natrag u kapitalizam: repatrijarhalizacija društva i redomestifikacija žena”. Dva desetljeća poslije kraja socijalizma. Zagreb: Rosa Luxemburg Stiftung, 2014, pp. 114. 72 Močnik, Rastko. “Dvije vrste fašistoidnih politika”. Novosti, no. 677 (2012). http://arhiva. portalnovosti.com/2012/12/dvije-vrste-fasistoidnih-politika1/, accessed on 20 August 2016. 73 Dolenec, Danijela. “Prema reartikulaciji otpora ekonomskom liberalizmu”. http://slobodnifilozofski.com/2016/09/prema-reartikulaciji-otpora-ekonomskom-liberalizmu.html (2016), accessed on 10 October 2016. 74 Popov-Momčinović, Zlatiborka. Ženski pokret u Bosni i Hercegovini: artikulacija jedne kontrakulture. Sarajevo: Sarajevski otvoreni centar, Fondacija CURE and Centar za empirijska istraživanja religije u BiH, 2013. 75 Leinert Novosel, Smiljana. Žena na pragu 21.stoljeća – između majčinstva i profesije (Zagreb: Ženska grupa TOD, EDAC, 1999), 18. 76 Marina Blagojević, “Mizoginija: nevidljivi uzroci, bolne posledice” in Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse, drugo izdanje, ed. Marina Blagojević (Belgrade: AŽIN, 2002), 31–55. �112 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II fied as non-labour, not worth a mention”,77 which endangers women’s economic self-sufficiency and puts them “in a position of complete or partial dependence on their families […] reducing them to the level of socially and politically disenfranchised subjects, that is, second class citizens”,78 which says something about intergenerational solidarity as opposed to state intervention in the field of care. Today, it is precisely this type of unpaid labour that the feminist critique of the socalled care economy79 sees as further facilitating the exploitation and devaluation through the hidden “sexual contract”80 of patriarchal capitalism. “Anti-communist revisionism has become the dominant way of remembering socialist Yugoslavia”, which in turn “conveniently coincides with the neoliberal economic measures of the new political elites.81 Theorists today speak about the so-called post-fascism of the elites in contemporary practices of the new liberal capitalist states reflected in racism, homophobia, the abolition of workers’ rights, media manipulations, bureaucratic apparatuses which crush dissent within institutions and hate-mongering campaigns against dissident groups and individuals. In such a world, a woman solves problems by “buying the product”, while unpaid domestic labour and motherhood, ideologised as “natural”, in fact create invisible surplus value for capitalism. While class inequality within all groups deepens, especially among women, an organisational effort is missing because the left cannot articulate these contradictions and the struggles attached to them. Discourse after the 1992–1995 war in BiH has permanently broken up the former sense of togetherness among women by producing solely Bosniak, Serb and Croat victims, and there has been little effort to turn the experience of war into a common experience of suffering on all sides. This wartime suffering has been exacerbated by post-war suffering embodied in the experience of transition and the precariousness of life in what used to be a common economic and political space, and is now two entities and a district in BiH. Except for the handful of leftleaning feminists with a class consciousness, who do not merely follow the liberal agendas of the numerous women’s and human rights organisations, we do Burcar, “Iz socijalizma natrag u kapitalizam: repatrijarhalizacija društva i re-domestifikacija žena”, 114. 78 Ibid., 115. 77 Folbre, Nancy. Who Cares? A Feminist Critique of the Care Economy. New York: Rosa Luxemburg Stiftung, 2014. 80 Pateman, Carol. The Sexual Contract. Stanford: Stanford University Press, 1988. 79 81 Krašovec, Primož. “Svi anti-komunisti su tigrovi od papira”. http://slobodnifilozofski.com/2010/06/ primoz-krasovec-svi-antikomunisti-su.html, accessed on 20 September 2016. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 113 not have a single political voice attempting to gain the trust of masses of women by simultaneously calling on Serb, Bosniak and Croat women to stand up for their rights as enemies of the rising ethnonationalist fascism. Such interpellations inherent in referring to all women in BiH, Croats, Serbs and Bosniaks, as Bosnian and Herzegovinian (just as they were once referred to as new Yugoslavs), remain, unfortunately, marginal and unorganised. Seeing that they are not articulated in the programme of any political party, they remain outside of discursive practice, as their introduction is considered too risky for the ruling Dayton order. Last but not least, when it comes to education, the results of the 2013 census indicate that, 70 years after WWII, not only has illiteracy in BiH not been eradicated, at 2.82 percent it is also highest in the region, compared to 1.9 percent in Serbia and 0.8 in Croatia82. Of the 89,794 illiterate persons in our country, 77,557 are women. The living experience of the Dayton order, which has been furthering ethnic exclusion and isolation for over twenty years (this is also shown by the census results – both entities are to a great extent ethnically homogeneous),83 renders impossible any large-scale effort to organise women that would work towards a state-sanctioned policy of promoting literacy and education for women, especially those from rural areas, and those of advanced age.84 With all of this in mind, we see that the changes and efforts made by the AFŽ during WWII were emancipatory, especially for the women who had previously never enjoyed any kind of privileges – peasants, workers, youth. Whilst most of this legacy has been completely destroyed, some remnants of it can still be barely discerned, smothered under the wave of robbery and privatisation. In a patriarchal ethno-capitalist hegemony that is today’s BiH, led by nationalist parties as the main political actors backed by EU agencies, tradition cherry-picks a past to match the manufactured present, in order to create a sense of continuity. Rada Vranješević and Vahida Maglajlić do not figure in this past, especially not at the same time. The AFŽ Archive represents, if nothing, a counter-hegemony 82 Arnautović, Marija. “Popis u BiH: Nacionalnost važnija od pismenosti”, 30 June 2016. http://www.slobodnaevropa.org/a/popis-bih-nacionalnost-vaznija-od-pismenosti/27831061.html, accessed on 13 September 2016. 83 As for the ethnic structure by entity, there are 74 percent of Bosniaks in the Federation of BiH, 22.4 percent of Croats and 3.60 percent of Serbs. In the Republika Srpska there are 81.51 percent of Serbs, 2.41 percent of Croats and 13. 99 percent of Bosniaks. In Brčko District there are 42.36 percent of Bosniaks, , 20.66 of Croats and 34. 58 percent of Serbs (Arnautović 2016). More at: http://www.slobodnaevropa.org/a/popisni-rezultatinakon-25-godina-u-federaciji-vecina-bosnjaciu-rs-srbi/27830387.html. 84 http://balkans.aljazeera.net/vijesti/u-bih-gotovo-90000-nepismenih �114 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II in response to these regimes by introducing into discourse powerful actors, women of all social and ethno-national backgrounds, who organise, charge at the enemy, work and build and change the existing social relations. 5. For Some Future “Grand Times” How to “write down in charcoal” to “fan the fire”, to remember these struggles not as a “picture hanging on the wall” in which we are stuck “forever and forevermore”, but as fuel for the active mobilisation of today’s women, now that most female veterans and fronties (AFŽ members) are deceased, and the knowledge of the struggles is absent from the public sphere, as well as everyday life. Insights into transgenerational, suppressed knowledge shed light on the battles won by the women of the day riding on a wave of revolution, but these discourses need to be reactivated by placing them in “a homogenous and empty time” into a time “which is fulfilled by the here-and-now”, otherwise “not even the dead will be safe from the enemy, if he is victorious.”85 Writing about the great organisation and movement that is the AFŽ requires great effort, first and foremost because of the unavailability of the main actors and archives, as well as because of the complexity of the relations within and around it. The AFŽ’s influence was greatly weakened, especially after the directive of the Central Committee of CPY from January 1944 when the CPY dissolved its internal hierarchy.86 In the article titled “Za čvršću povezanost među odborima AFŽ-a” (“For a Closer Connection Between the AFŽ’s Committees”) (Nova žena 6:9-10, 1945) we see a trend of abolishing the organisations internal hierarchical structure and submitting to the Narodni Front, that is, people’s liberation committees joined by the so-called “progressive women”.87 The article begins with a generalisation that it is “natural that every organisation made up of living beings should expand and develop”, heralding the end of the AFŽ and its marginalisation in relation to the NF.88 89 The decision is legitimised in the article via claims that the “strict submission of the lower-level [AFŽ] committee to the higher-level one has started to separate women from the people’s movement as a whole” and that the organisation had become “too cramped to receive new female anti-fascists” so “instead of closed, cliquish AFŽ committees, broad people’s committees (NO) are being created now.” 85 Benjamin, op. cit. Jancar-Webster, op. cit., p. 148. Sklevicky, op. cit., p. 120. 88 Ibid. 89 Jancar-Webster, op. cit. 86 87 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 115 It was precisely Sklevicky90 who wrote in most detail about the vertical mobility of women, the ambiguity of the AFŽ’s tasks in relation to the NF and the phasing out of direct work with women; in the latter two she saw the end of this organisation in 1953, after which the AFŽ remained “at the margins of the text of history.”91 With the women’s organisation evidently lacking “autonomy of the goal” and the “latent fear” of “feminist deviations” in parts of the Party ranks, it was clear that the revolutionary zeal of the AFŽ and its depatriarchalising potential,92 discernible from Nova žena, would not last long enough to carry out total depatriarchisation of either Bosnian-Herzegovinian or Yugoslav society, both of which, in fact, needed “more socialism.” Today there is no broad-based participation of women in everyday political, social and economic life in BiH, and nobody articulates why female engagement would be necessary in the first place. We see similar observations in the closing speech given at the Plenum of the Central Committee of the AFŽ Croatia by the chairwoman Cana Babović, who said “that we have got nothing in particular, nothing specific, some issue to fight for as women, is a different matter.”93 Women fighters recognised the meaning of Yugoslav national unity forged in the anti-fascist struggle. They had won the battles for literacy, education and equal pay, putting socialist and feminist ideals in practice as much as they could. The Yugoslav woman, who had won her emancipation, equality and access to the world of work by fighting Nazi Germany and traitors shoulder to shoulder with her comrades-in-arms, knew that she was the backbone of the struggle, and that she must be the backbone of the new society forged in battle: So Croatian, Slovenian, Montenegrin, Bosnian, Dalmatian, Macedonian, Voivodinian and Serbian women parted ways, each went to her homeland overcome by the joy of living in such grand times, working on the large part of the effort to build a new life. And in each of their souls a decision was solidifying, unshakeable as a vow: we, women, have been the backbone of the NOB, the backbone of the superhuman effort of our peoples to free their motherland, but from now on we will be the backbone of her magnificent reconstruction, of her happy future. (Nova žena 5:5, 1945) 90 91 Sklevicky, op. cit., 121 Ibid., 113. Although they had rights, women in the SFRY started to exercise them only in the 1960s. Katz (2011, 154) argues that “the equality of men and women […] rested more on the laws than on some crucial change of relations in everyday life. The Bosnian-Herzegovinian woman started to exercise her rights won in the 1940s only in the 1960s, when society started to achieve more substantial economic progress.” In this regard we may also talk of some thirty years of depatriarchalising potential. 93 Sklevicky, op. cit., pp. 122. 92 �116 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II This cache of the AFŽ media texts from the end of WWII reveals a promise of a socialist revolution with a profusion of emancipatory opportunities for women of all classes, ages and ethnic backgrounds, especially for the great majority of unemployed, poor women who can only be further exploited by capitalism. To write about that which cannot be suppressed in the AFŽ’s experience is to reclaim it through contemporary socialist and feminist political practices as the Blochian principle of hope in which social utopia creates awareness of and abolishes human and female misery. It is to reject and resist the status quo in which feigned nationalism laced with patriarchy has been masking mass exploitation under ethno-capitalists for two decades now by producing kids for war and unpaid labour. To “fuse the horizons” from an historical distance is to repoliticise the status quo by providing a “meeting point” for some future grand times where we will able to organise for struggle. The knowledge about these horizons represents an alternative history crucial for understanding future social struggles for a more egalitarian society, for resisting not only the capitalist mode of production but also the production of “kids for war” which reverberates in the verses of the contemporary Sarajevan poet Dijala Hasanbegović:94 I’m not giving you kids for war: I’m telling you with my palms facing upwards palms sticky from the acrid yellow cords which the cutthroats shall never cut. Translated by Mirza Purić 94 Dijala Hasanbegović, “Djeca za rat”, http://darkocvijetic.blogspot.ba/2014/01/veliki-odmordijalahasanbegovic.html, accessed on 10 September 2016. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 117 Archival Materials: Glavni Odbor AFŽ BiH ‘Okružni odbor AFŽ-a Sarajevo Zemaljskom odboru AFŽ – Zapisnik sa sastanka Okružnog odbora AFŽ-a Sarajevo održanog 24. i 25.11. 1945.’ Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 1, 13/6, 1945. Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Materijali Drugog kongresa AFŽa BiH održanog 12 – 13. Jula 1947’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 3, 1543/109, 1947. Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Okružni odbor AFŽ-a Banja Luka - Izvještaj o radu Okružnog odbora AFŽ-a Banja Luka od 26.11.1945.’ Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 1, 118/1, 1945. Glavni Odbor AFŽ BiH, ‘Okružni odbor AFŽ-a Sarajevo Zemaljskom odboru AFŽ-a - zapisnik sa sastanka Okružnog odbora AFŽ-a Sarajevo održanog 24. i 25.11. 1945’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 1, 13/nedostaje broj stranice, 1945. Bibliography: Arnautović, Marija. “Popis u BiH: Nacionalnost važnija od pismenosti”. 30. 6. 2016. http://www.slobodnaevropa.org/a/popis-bih-nacionalnost-vaznija-odpismenosti/ 27831061.html Babović, Cana. “Organizaciono pitanje AFŽ” referat predstavljen na I Zemaljskoj konferenciji AFŽ, 08.12.1942. Arhiv antifašističke borbe žena Bosne i Hercegovine i Jugoslavije, http://www.afzarhiv.org/items/show/231 Benjamin, Walter. On the Concept of History. https://www.marxists.org/reference/archive/ benjamin/1940/history.htm Blagojević, Marina. “Mizoginija: nevidljivi uzroci, bolne posledice”. U Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse, drugo izdanje, 31-55. ed. Marina Blagojević. Belgrade: AŽIN, 2002. Bonfiglioli, Chiara. “Revolutionary Networks. Women’s Political and social activism in Cold War Italy and Yugoslavia (1945–1957)”. Doctoral dissertation. University of Utrecht, The Netherlands, 2012 Brkljača, Seka. 2012. “Bosna i Hercegovina u prvim godinama Drugog svjetskog rata od 1939. do 1941. godine”, 9–29. In: Bosna i Hercegovina 1941: novi pogledi : zbornik radova. Ed. Husnija Kamberović. Sarajevo : Institut za istoriju, 2012. Burcar, Ljiljana. “Iz socijalizma natrag u kapitalizam: repatrijarhalizacija društva i redomestifikacija žena”, 112–150. Dva desetljeća poslije kraja socijalizma. Zagreb: Rosa Luxemburg Stiftung, 2014. Chowdhury, Aniruddha. “Memory, Modernity, Repetition: Walter Benjamin’s History.” Telos 143.2 (2008): 22–46. Čović, Bartul. 2015. “Povijest pišu gubitnici”. Novosti. http://www.portalnovosti.com/povijest-pisu-gubitnici. �118 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II De Haan, Francisca. 2016. “The Women’s International Democratic Federation (WIDF): History, Main Agenda, and Contributions, 1945–1991”.http://wasi.alexanderstreet. com/help/view/the_womens_international_democraticffederation_widf_history_ main_agenda_and_contributions_19451991, 2016. Derrida, Jacques. Archive Fever: A Freudian Impression. Chicago: The University of Chicago Press, 1996 Dobrivojević, Ivana. 2011. “Od ruralnog ka urbanom: modernizacija Republike Bosne i Hercegovine u FNRJ 1945–1955, 7-26. In: Identitet Bosne i Hercegovine kroz historiju: zbornik radova, Ed. Husnija Kamberović. Sarajevo: Institut za istoriju, 2011. Dolenec, Danijela. “Prema reartikulaciji otpora ekonomskom liberalizmu”. Slobodni Filozofski, avgust 2016., http://slobodnifilozofski.com/2016/09/premareartikulacijiotpora-ekonomskom-liberalizmu.html. Dugandžić, Andreja and Adela Jušić. “Intervju sa Stanom Nastić,” Arhiv antifašističke borbe žena Bosne i Hercegovine i Jugoslavije. http://www.afzarhiv.org/items/show/285 Fairclough, Norman. Language and Power. London: Longman, 1989. Foucault, Michel. The Archaeology of Knowledge. New York, NY: Pantheon Books, 1972. Fuko, Mišel. Arheologija znanja. Belgrade: Plato, 1998. Folbre, Nancy. Who Cares? A Feminist Critique of the Care Economy. New York: Rosa Luxemburg Stiftung, 2014. Funk, Nanette. “A Very Tangled Knot: Official State Socialist Women’s Organizations, Women’s Agency and Feminism in Eastern European State Socialism”. European Journal of Women’s Studies 21, no. 4 (2014): 344–360. Gadamer, Hans Georg. Istina i metoda. Sarajevo: Veselin Masleša, 1978. Ghodsee, Kristen. 2015. “Untangling the Knot: A Response to Nanette Funk.” European Journal of Women’s Studies 22, no. 2 (2015): 248–252. Halpern, Joel, Kaser, Karl i Richard A. Wagner. “Patriarchy in the Balkans: Temporal and Cross-Cultural Approaches”. In: Household and the Family in the Balkans. Ed. Karl Kaser, 47-64. University of Graz. Graz: Lit Verlag, 2012 Hasanbegović, Dijala. 2013. “Ne dam djecu za rat”. (http://darkocvijetic.blogspot.ba/2014/ 01/veliki-odmor-dijala-hasanbegovic.html) Helms, Elissa. Innocence and Victimhood: Gender, Nation, and Women’s Activism in Postwar Bosnia-Herzegovina. Madison: University of Wisconsin Press, 2013. Horvat, Srećko and Igor Štiks. Welcome to the Dessert of Postsocialism. London: Verso, 2015. Jancar-Webster, Barbara. Women and Revolution in Yugoslavia 1941–1945. Denver: Arden Press Inc., 1990. Jovanović, Nebojša. 2013. “Bosanski psiho: Kuduz, rat spolova i kraj socijalizma. Sarajevske sveske: Da li je Balkan muškog roda.” 39–40 (2013): 156–175 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 119 Kaneva, Nadia. “Mediating Post-socialist Femininities: Contested Histories and visibilities.” Feminist Media Studies 15 (1) (2015): 1–17 Katz, Vera. “O društvenom položaju žene u Bosni i Hercegovini 1942.–1953.”. Prilozi 40 (2011), 135–155. Krašovec, Primož. 2010. “Svi anti-komunisti su tigrovi od papira”. Slobodni Filozofski. Juni 2010. http://slobodnifilozofski.com/2010/06/primoz-krasovec-svi-antikomunistisu. html. Leinert Novosel, Smiljana. Žena na pragu 21.stoljeća – između majčinstva i profesije. Zagreb: Ženska grupa TOD, EDAC, 1999. Majstorović, Danijela.“Femininity, Patriarchy and resistance in the Postwar Bosnia and Herzegovina.” International Review of Sociology 21 (2) (2011): 277–299 Majstorović, Danijela, and Mandić, Maja. “What It Means to Be a Bosnian Woman: Analyzing Women’s Talk Between Patriarchy and Emancipation.” In Living With Patriarchy— Discursive Constructions of Gendered Subjects Across Public Spheres, 81–109. Eds. Danijela Majstorović and Inger Lassen. Amsterdam: John Benjamins, 2011 Majstorović, D. “(Un)Doing Feminism in Post-Yugoslav Media Spaces”. Feminist Media Studies 16 (6) (2016): 1093-1108. Majstorović, Danijela, Zoran Vučkovac and Anđela Pepić. 2015. “From Dayton to Brussels via Tuzla: Post-2014 Economic Restructuring as Europeanization Discourse/ Practice in Bosnia and Herzegovina”. Journal of Southeast European and Black Sea Studies 15(4) (2015): 661–682 Močnik, Rastko. “Dvije vrste fašistoidnih politika”. Novosti, br. 677. Decembar 2012. http:// arhiva.portalnovosti.com/2012/12/dvije-vrste-fasistoidnih-politika1/ Nova žena – list Antifašističkog fronta žena Bosne i Hercegovine, Arhiv antifašističke borbe žena Bosne i Hercegovine i Jugoslavije, Periodika, http://afzarhiv.org/items/ browse?collection=5 Pantelić, Ivana. Partizanke kao građanke: društvena emancipacija partizanki u Srbiji, 19451953. Velgrade: Institut za savremenu istoriju, Evoluta, 2011. Pateman, Carol. The Sexual Contract. Stanford: Stanford University Press, 1988 Popov-Momčinović, Zlatiborka. Ženski pokret u Bosni i Hercegovini: artikulacija jedne kontrakulture. Sarajevo: Sarajevski otvoreni centar, Fondacija CURE i Centar za empirijska istraživanja religije u BiH, 2013. Popov Momčinović, Zlatiborka, Giomi, Fabio and Zlatan Delić. “Uvod: period austrougarske uprave”. U, Zabilježene - žene i javni život Bosne i Hercegovine u 20. vijeku, 16-38. Ur. Jasmina Čaušević. Sarajevo : Sarajevski otvoreni centar : Fondacija Cure, 2014. Radanović, Milan. Kazna i zločin: snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945). Belgrade: Rosa Luxemburg Stiftung, 2015 Rihtman Auguštin, Dunja. Etnologija naše svakodnevnice. Zagreb: Školska knjiga, 1998. �120 DANIJELA MAJSTOROVIĆ THE CREATION OF THE NEW YUGOSLAV WOMAN – EMANCIPATORY ELEMENTS OF MEDIA DISCOURSE FROM THE END OF WORLD WAR II Sklevicky, Lydia. Konji, žene, ratovi. Zagreb: Ženska infoteka, 1996. Studen, Dragan. Borkinje. Belgrade: Obeležja, 1982. Van Dijk, Teun. Elite discourse and Racism. Sage, 1993 Williams, Raymond. Marxism and Literature, Oxford: Oxford University Press, 1997 Wodak, Ruth., De Cillia, Rudolph., Reisigl, Martin. and Liebhart, Karl. The Discursive Construction of National Identity. Edinburgh: EUP, 1999 Wodak, Ruth. Discourse of Politics in Action: Politics as Usual (2nd. Ed.). Basingstoke, UK: Palgrave, 2011 Wodak, Ruth. The Politics of Fear: What Right-Wing Populist Discourses Mean. London: Sage, 2015 ZAVNOBiH, dokumenti 1943-1944, knj. I, Sarajevo: IP Veselin Masleša, 1968, 58–63 http://balkans.aljazeera.net/vijesti/u-bih-gotovo-90000-nepismenih Žagar, Igor. “Topoi in critical discourse analysis”. Školsko polje Vol. 20 (5/6), (2009): 47–75 �KASJA JERLAGIĆ Pencil drawings ����Heroism of Labor The Women’s Antifascist Front and the Socialist Dispositive 1945–1953 BORIŠA MRAOVIĆ �126 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 1. Introduction Any attempt to understand and valorize the rise and decline of the Women’s Antifascist Front in Yugoslavia (AFŽ) today is faced with the question of how to read and comprehend the organization’s archive. The problem is broader, however, and has to do not only with the AFŽ archive, but also with the archive as an institution that enables contemporaneity through a critical view into the past, as it appears precisely in the archives (where they exist) that constitute history as such.1 The AFŽ was formed in 1942 during the Second World War [and is the result of long-term attempts to mobilize and organize women within the Communist Party of Yugoslavia (CPY), when the leaders of the people and the nascent state were faced with difficult and urgent organizational and political questions. The AFŽ integrated itself into the tradition of the international socialist movement, which, from the 1930s onwards, developed the idea of a Popular front as a response to the fascist mobilization and rise to power. Tremendous physical effort is imbued into the AFŽ’s history, first and foremost in organizing the resistance against the local collaborators and the foreign occupation forces, followed by the post-war reconstruction of the country and the formation of the state structures. The history of the AFŽ, however, bears witness to the dynamic convergence between strong social organizations and ideas and masses of ‘common’ and ‘small’ women, who together with their male comrades created Yugoslav history. Though this history continues to live as a memory of the few, the reconstruction of such a convergence is made rather difficult by the intricate historical developments, the mutation of our political glossary and the abandonment of previous socio-political formations. Some of the basic insights of the more recent critical and feminist insights into the women’s history (especially those relating to the questions of patriarchy’s historic character and the effect of such a construct on the writing of history) can help with the reconstruction. The pioneering return to this unwritten history undertaken by Lydia Sklevicky is based precisely on this perspective insisting on the fundamental importance of the content of the women’s question.2 Analysing different understandings of the idea of continuity within historiography and history, anthropologist Svetlana Slapšak notes that the idea of “continuity which in historiography does not have a very good position given that it is often used as Parikka, Jussi. „Archival Media Theory An Introduction to Wolfgang Ernst’s Media Archaeology“ in Wolfgang Ernst, Digital Memory and the Archive, ed. Jussi Parikka, Minneapolis/London: University of Minnesota Press, 2013., p. 7. 2 Sklevicky, Lydia. Konji, žene, ratovi, ed. Dunja Rihtman Auguštin. Zagreb: Ženska infoteka, 1996. 1 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 127 a tool of nationalist imaginaries, in women’s history means something else. It is inscribed into a socio-cultural formation which we known for a long time now, whose real origins are almost unknown, and which still cannot be classified as the past – the patriarchy“. The present and the AFŽ are thus related precisely by this particular continuity, given that “it has no connection to ethnic mapping, it cannot be aligned with a religious conglomerate or an ideology”.3 From this perspective, the AFŽ’s organizational history, its internal relations as well as relations toward other elements of the nascent society can be reconstructed as a reconstitution of patriarchal culture. This leaves us with the question of how to understand the history of the abovementioned continuity despite the AFŽ. More recent debates on the AFŽ analyze the way and the extent to which the traditions of socialism and feminism collide and are expressed and combined in the history of the organization. Maca Gržetić, in her speech at the first Congress of the AFŽ Croatia in July of 1945, emphasized that women were “doubly unfree and as twice as oppressed until the victory of the People’s Liberation Movement (NOP) in our country”. Although it is hard to pinpoint what exactly she was referring to, we can assume that she had important questions regarding the two traditions in mind. Unfortunately, the idea of double unfreedom, as a criterion that could serve as an indicator of the real freedom of women, was never examined seriously, hence there was no plan for a double liberation.4 After the war, the AFŽ is strongly integrated into the new order led by the Party as the ruling societal power which considers the woman question as subordinate to the general goals of the Party.5 Thus the Party, at least in principle, considered that the woman question would be solved through a progressive realization of the popular socialist rule. Given that even the AFŽ, almost without exception, advocated this position, the important question arises as to how one of the two constituent intellectual traditions embodied in the movement was eliminated and whether the archive can tell us something about that. On the other hand, if we leave this question aside for now, we can say that the AFŽ was undoubtedly an exceptional organizational societal formation which, as Adrijana Zaharijević notes, gave the woman question “a singular and autono3 Slapšak, Svetlana. “Balkanske žene: rod, epistemologija i istorijska antropologija“, ed. Babić-Avdispahić, Jasminka, Bakšić-Muftić, Jasna, and Vlaisavljević, Ugo. Sarajevo: Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije, 2009. p. 63. 4 Sklevicky, 98, 107-108. 5 Jancar-Webster, Barbara. Women and Revolution in Yugoslavia: 1941 – 1945, Denver: Arden Press, 1990. p. 20. �128 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 mous status that emerged in the spirit of a specifically socialist arrangement of governance”.6 Over a relatively unique and long historical period, the AFŽ was ensuring, in a most direct way, the social and economic reproduction of society and the new social order through constant reproductive work and unpaid public work on a massive scale. This leads us to the second, fundamental question: what is to be gained from returning to this organization and its epoch today when our participation in society is reduced more and more to individual labor on the market valorized in monetary terms only, while patriarchal oppression remains deeply structured in hybrid physical, transitional and digitally mediated spaces? Can it point us to some significant questions and can it teach us anything? In order to at least touch upon some of these questions, in this paper I focus on the post-war period until the abolition of the AFŽ (1953). My ambition is to at least partially reconstruct the dynamics of the creation of the heroic figure. My thesis (and my hope) here is that a return to this path – a return to the female in constructing the heroic – can outline a new heroic figure that could intervene into the present as an emancipatory figure. Something of this “figure that is coming” can be discovered through an open, critical and creative return to collective action, which has already been exemplified in our history. There are three basic theoretical concepts I rely on here. The first is Foucault’s concept of the dispositive. I understand the dispositive as a wide institutional and conceptual framework and circuit which directs societal activity in general. It is within this framework that the figure (relatively productive in symbolic terms) that intrigues me most is constituted, i.e. the heroic figure. In this sense, the second important theoretical concept I lean on is related to the reflections of Alain Badiou, who seeks to point out the theoretical and political path towards the reconstitution of the heroic as a figure that could extricate humanity from the quagmire of the present.7 Last but not least, I rely on the concept of anthro6 Zaharijević, Adriana. “Fusnota u globalnoj istoriji: Kako se može čitati istorija jugoslovenskog feminizma?” Sociologija 57:1 (2015), 76. However, Zaharijević adds: “Yet it was within that same order, in the moment when the socialist arrangement based itself self-consciously on an even more fundamental equality in self-management, that the independence of the woman question was abolished. From that moment onwards it was treated as an integral part of the class question, which is a key issue of society, an issue that all other issues could be reduced to.” See the debate initiated by Nanette Funk’s text: ‘A very tangled knot: Official state socialist women’s organizations, women’s agency and feminism in Eastern European state socialism’, European Journal of Women’s Studies, 21, No. 4 (2014): 344-360; and the response to this text in Aspasia, The International Yearbook of Central, Eastern, and Southeastern European Women’s and Gender History: Is ‘Communist Feminism’ a Contradictio in Terminis? 1 (2007); Ten Years After: Communism and Feminism Revisited, 10, 2016. 7 Badiou, Alain. Philosophy for Militants, New York/London: Verso, 2012., p. 42 – 47. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 129 potechnology – a historically constructed set of basic epistemological assumptions about the technological construction of society through “proper upbringing” – which Ugo Vlaisavljević suggested as one of the imperative tools for the analysis of Yugoslav socialism.8 When about it comes to the AFŽ itself, my basic theoretical and empirical reference is the work of Lydia Sklevicky, to whom we owe not only the renewed interest in the AFŽ, but also some important methodological and theoretical insights. The primary materials I use for illustrating the dynamics of the construction and articulation of the heroic are the materials from the Archive of the Anti-Fascist Struggle of Women of Bosnia and Herzegovina and Yugoslavia.9 2. The Socialist Dispositive, Heroism and the Education of Society The dispositive is a useful analytical tool as it enables us to have an all-encompassing view of the set of social and political relations that play a constitutive role in the formation of a society. In a general sense we can understand it as a strategic formation that responds to small or large scale needs. Foucault defines the dispositive as a “heterogeneous collection consisting of discourses, institutions, architectural forms, regulatory decisions, laws, administrative measures, scientific statements, philosophical, moral and philanthropic attitudes, in short that which is said as well as that which is left unsaid […] the dispositive is a system of relations that can be established among these elements.”10 Relying on Foucault’s definition, Giorgio Agamben defines the dispositive as “a set of practices and mechanisms (both linguistic and non-linguistic, juridical, technical and military) aiming to face an urgent need and to obtain an effect that is more or less immediate”.11 The dispositive thus at the same time encompasses a set of practices and a set of institutions and their respective discourses as 8 Vlaisavljević, Ugo. Lepoglava i univerzitet – Ogledi iz političke epistemologije, Sarajevo: Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije, 2003. 9 The Archival corpus is part of the Archive of Bosnia and Herzegovina in Sarajevo. The Archive was digitized between 2013 and 2015 by Crvena, while part of the archive was made available at: www.afzarhiv.org. 10 We can find this “definition” in the translator’s note in the Serbian edition of Michel Foucalt’s The Will to Knowledge – History of Sexuality (Mišel Fuko, Volja za znanjem – Istorija seksualnosti I). Transl. Jelena Stakić: Karpos, 2006, p30. Also see: Jefferey Bussolini, “What is a Dispositive? Foucault Studies 10, 2010, pp. 85-107. 11 Agamben, Giorgio. What is an Apparatus? And Other Essays, Stanford: Stanford University Press, 2009, p.8. For a critical review see: Pasquinelli, Matteo, “What an Apparatus is Not: On the Archeology of the Norm in Foucault, Cangulihem and Goldstein, “Parrhesia Journal 22, 2015: 7989. Available at: www.parrhesiajournal.org/parrhesia22/parrhesia22_pasquinelli.pdf �130 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 well as their linkages that structure the relations within each individual sphere of action. It includes biological and bodily, conceptual, material and institutional efforts to construct a socialist world as a new world, which in practice are realized as the work of organizations and institutions committed to structuring the relations of material construction of society, and its conceptual foundation. Thus we can interpret the project of creating socialist Yugoslavia as a dynamic construction of the socialist dispositive whose task it is to organize the newly established labor, political, and production relations. It is within this strategic space that the AFŽ is developed as a distinct element that, in a given historical moment, articulates itself as a response to a specific and urgent need for the creation of a new society. The general process of dispositive construction operates, from its very beginning, with one significant figure around which it seeks to organize societal energy: the figure of the hero. Historically, the figure of the hero was usually associated with the imaginary and praxis of war, although some traditions developed on somewhat different principles. Up until the French Revolution, the figure of the hero as an individual “warrior” predominated, but was replaced by the democratic and collective figure of the soldier in the revolution.12 Badiou believes that “our task is to find a new heroic figure, which is neither the return of the old figure of religious or national sacrifice, nor the nihilistic figure of the last man” which should be a “paradigm of heroism from beyond war, a figure that would be neither that of the warrior nor that of the soldier.”13 All socialist projects, to a lesser or greater degree, were attempts to connect the figure of the hero with labor as a process, and thus establish heroism of labor as the most important societal value. Yugoslavia’s history, especially the early years of the second Yugoslavia, is a history of one such attempt. During this period, a demand was repeatedly made for heroism as a unifying signifier that should directed the efforts to create a new society. It was an important element of “anthropotechnology”, the general task of which is to educate in a predefined manner. The economic model was simple: “electrification and industrialization”, however, Vlaisavljević claims that things were much subtler. According to him, the basic element of the transformation upon which a new society was built was in fact an epistemological revolution that was realized as a “technological revolution which in its ‘real essence’ was an industrial revolution”, and even though it was realized “with power-lines and columns reaching to the remotest villages”, in another sense it was actualized as a discourse “that described a new human and technological reality, while having 12 Badiou, Alain. Philosophy for Militants, New York/London: Verso, 2012 13 Ibid. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 131 an educational effect”.14 Anthropotechnology, as the knowledge of “technology of liberation”, as a technological solution to societal labor as the basic mechanism of the production of people, in a general sense includes material construction of the human world, as well as the processes of proper upbringing of humans. Here one must seek an explanation for the relatively quick abandonment of mass-organizational forms – especially in the case of women’s organizing – which then determined the general character of the political and economic development of the new state in a period of tumultuous post-war consolidation. 3. A Society of the People How was the dispositive established immediately after the war? In the public political dictionary, words and phrases such as “socialism”, “communism”, the “dictatorship of the proletariat” or the “socialist state” were mostly omitted. The figure of the people constructed in the Narodno-oslobodilački rat (NOR) emerged victorious from the war, hence the political discourse is dominated by the peoples’ democratic terminology: “the peoples’ rule”, “the peoples’ democracy”, “the rule of the working people”, “the peoples’ state”, etc. The Constitution of 1946 does not mention the word “socialism” but rather formulates “the principle of the rule of the people through their representative bodies – peoples’ councils and peoples’ assemblies”.15 The state-crafting ideology was the continuation of the People’s Liberation War (NOR) tradition, the core cadre of which consisted of frontmen within the CPY. In August 1945, the People’s Front of Yugoslavia (Narodni front, henceforth NF/NFJ) was established as a coalition of different groups and political parties lead by the Communist Party of Yugoslavia.16 Even though it initially consisted of a number of weak political organizations, the NF was quickly homogenized by “assimilation of bourgeois groups, that adopted the program and lost their earlier individuality, or by the departure of the groups that could not keep up with the development inspired by the CPY”.17 The forces outside of the NF submitted to the political pressure and were removed.18 The 14 Vlaisavljević, p. 50. 15 Babić, Nikola. Na putevima revolucije. Sarajevo: Svjetlost, 1972., p. 125. 16 Bilandžić, Dušan. Historija Socijalističke Federativne Republiike Jugoslavije – Glavni procesi 1918. – 1985., Zagreb: Školska knjiga 1985. P. 110. 17 In Tito’s opinion, as noted by Bilandžić, the opposition “did not put forth a single idea that would be better than what we put forth in the program of the Narodni Front. They [the opposition] have no program at all. It is that old camp of enemies of the people pulling the wheel of history back, while the wheel spins them around itself and will, of course, eventually crush them.” Bilandžić, History, 103. 18 Petranović notes: “Narodni Front Jugoslavije (NFJ) also comprised bourgeois parties that approached it at the end of the war. Formally speaking, the NFJ’s principles provided for a multi- �132 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 main force of the NF consisted of “mass organizations” – the United Alliance of Anti-Fascist Youth, the AFŽ, United Trade Unions of Workers and Employees of Yugoslavia. The Party’s ideas and its political platform “found their formal and public expression in the programs of the mass organizations it created”19, while the real control of decision-making posts in the newly formed bodies enabled the Party to dominate all levels of social organization. Thus, as early as 1947, the NF, through progressive industrialization, became “an apparatus for the execution of specific state tasks and economic operation, losing its markers as a political organization”.20 Building up on the foundations of the heroic popular armed resistance, the mass inclusion of the people in work during the reconstruction project, was constructed as an important social value and duty, and this task was given to mass organizations. The Fifth Congress of the CPY emphasized the mobilization of the masses “in the struggle for socialism” and highlights the problem of bureaucratization as a large obstacle to attracting the masses. Political work with the masses was defined as the Party’s main task, whereas the NF was tasked with “explaining the tasks and paths of our socialist development, the fight against the remnants of the reaction, the interpretation of concrete measures of the popular government in the construction of socialism”, while developing “new relations between party structure that would maintain party particularities within the organization and its steering bodies – which was an expression of internationalist tendencies and aspirations to involve all patriotic and democratically inclined citizens in the program of further revolutionary-democratic development – but the significance of such multi-party structure was diminished by other provisions. First and foremost, the existing parties had to accept the NFJ’s program, while their members had to join the NFJ’s local councils. There were some minor elements of coalition, with some exceptions, in the governing structures of the NFJ. The real existing political relations were far more important than the formal aspects of this issue. Ever since its founding, the NFJ built itself as a unique organization of masses that accepted and acknowledged the CPY’s rule. The existing bourgeois groups could not endanger the political solidity of the organization without an external intervention, as they were small and weak. The path toward democratic development, according to the NFJ, did not lead through a multi-party organization, but rather its negation.“ Cf. Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918.–1988.: Treća knjiga: Socijalistička Jugoslavija 1945.–1988., Belgrade: Nolit, 1988, 43. Mass organizations made an effort to isolate the “noncommunist” aspects of their own traditions such as “old trade-unionism” among workers or “feminist deviations” in the AFŽ. The election preparations during the summer and fall of 1945 included “political cleansing” during which “those opposing revolutionary measures were out, and those who would implement these measures more consistently entered government bodies.” Bilandžić, op. cit. p. 104. 19 Skleivcky, op. cit. p.108; Čupulo Dalibor. “Razvoj političkog i pravnog sistema Jugoslavije u poslijeratnom periodu, 1945.–1968. – Pristup istraživanju i litetatura” PP 7, 1988: 203-204. 20 Petranović, op. cit. p.57. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 133 the working class and the working masses towards labor in organizing socialist competition and elevate shock work” was a separate task.21 Through the NF, the people issued a general demand to the people to take up work on a voluntary basis and to push themselves to the limit. Here it is important to point to the ambiguous position of the Narodni Front of Yugoslavia and the AFŽ, which, according to Lydia Sklevicky, unites the positions of the order in whose name it acts. Organizational discourse was deeply integrated into the regime’s narrative structures, and at the same time it discovered their clash with the social reality of the position of women, which articulated itself through the real connections inherent in movements, especially those movements whose main aim is massification. This dual position points to a very specific configuration of power and control. It consists of societal forces that consolidated the leading role of the Party and the real political experience of countrywide mobilization of the movement. The Party eliminated the basic political question of the structure of governance and took on the task of directing general social development as economic, while removing the question of power from the equation of the new social contract.22 Although the history of Yugoslavia would still be marked by various articulations of the national and workers’ question, the “economic base” remained the main focus of the efforts to create social and political structures. In 1946, general competition was introduced, that was transformed into a “mass movement, comprising 60% of workers and civil servants”.23 Although today it is difficult to understand the scope and character of such a mass mobilization, it represented a turning point in the creation of Yugoslav society. The majority of the population was rural, while workers made up a much smaller portion of the population. The country received limited influx of funds and donations in goods; however “in a devastated country, facing general shortages and extinguished foreign trade – the mobilization of the masses [was] the only means of reconstruction”.24 An important example is the mass mobilization of youth. The 21 Resolution of the Fifth Congress of the CPY on the basic upcoming organizational tasks of the CPY. Available at: http://www.znaci.net/00001/138_77.pdf 22 Bilandžić, p. 111. 23 Petranović, p. 79. 24 Bilandžić writes: “The formation of the modern working class mainly from the ranks of peasantry had actually just begun. Due to its fewness, youth and inadequate involvement in the armed revolution, the great turn of the tide was the direct accomplishment of the working class, but of the Communist Party – its political leadership. However, the working class recognized in this a new revolutionary step that would prevent it from being reduced to a tool of economic power and the political rule of the bureaucratic and technocratic class, which is the direction the revolution �134 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 youth movement emerged from the war with a vast legacy of direct participation in combat, and thanks to this a considerable number of leadership positions were occupied by young people. Continuity was established between fighting in the war and the reconstruction of the country; the reconstruction was “an essential […] part of the great fight on the battlefield where tens of thousands of young men and women lost their lives”. With the formal post-war establishment of the youth movement at the First Congress of the United Alliance of the Anti-Fascist Youth of Bosnia and Herzegovina held in Sarajevo from April 6-9 1945 the youth joined the competition. The peak of mass mobilization of youth were the Youth Work Actions that existed as a movement and an organization until 1988 – although their impact was significant only in the late 1940s.25 Data shows that until 1947, almost 85% of the youth participated in the labor actions. By 1948, the model of mass voluntary engagement of the youth typical of the first post-war years points towards a productive convergence of impulses emitted by the social order, staged through a mass organization with the sense that the only possible way was forward. During this period, Petranović claims, “volunteering not only made up for the missing financial resources and machinery, but expressed a new attitude toward labor”26, which is clearly illustrated by the phenomenon of work actions. These actions, however, were not mere labor drives, but also an anthropotechnological element of the new regime. They had a particular political and educational character as they “forged and hardened new people with a new understanding of labor. A new working collective is formed that is proud of its labor, of that which its members create with their own hands.”27 would have necessarily taken had it remained based on the old, received ideas and theories.” Bilandžić, p. 207.; Petranović notes: “For ‘selfless work’, one would receive the title of a shock worker. In 1946, labor competition turned into a mass movement that included 60% of workers and civil servants. The press popularized the Stakhanovite movement in the USSR, which in Yugoslavia will bring about heroes of labor such as Alija Sirotanović and his successors. Masses of workers, peasants and especially youth gave breadth to voluntary labor and infused it with enthusiasm.” Petranović, p. 207. Vejzagić, Saša. The Importance of Youth Labour Actions in Socialist Yugoslavia, 1948-1950: The Case study of the Motorway “Brotherhood-Unity”. Master’s Thesis (Budapest: Central European University, 2013). 4. The fact is that almost 60 years of this organization (1941-1988) still remains under-researched. See also: Muhamed Nametak “Uloga omladinskih radnih akcija u stvaranju socijalističkoga društva u Bosni i Hercegovini 1945. – 1952. godine”, Časopis za Savremenu Povijest3 [2014]: 437-452. 26 Petranović, op. cit. p. 81, my italic. 25 27 Erak, Zoran, ed. Tito i mladi, Belgrade: Mladost 1980., p. 19. Actions also function as immediate spaces of education and upbringing, even in the most literal sense: during only two actions, �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 135 Soon, however, voluntary mass labor was gradually replaced by paid industrial labor, for technical reasons and in accordance with “the technological” paradigm upon which the new regime rested. By 1948, the mass model of social engagement became symbolically less effective and started to lose its real mobilizing power. However, as late as 1949, the Party leadership maintained its position that only the broad masses can be the bearers of the revolution. Edvard Kardelj, a long-standing high-ranking official of the CPY said Socialism can only grow out of the initiative of the million-strong masses, with the adequate role of the proletarian party, that is, the most advanced socialist forces. Therefore, the development of socialism cannot follow any path other than that of constant deepening of socialist democracy in the sense of ever-greater self-management of the masses, and drawing them to the state apparatus – from the lowest bodies to the highest, in the sense of participating in the managing of every single company, institution, etc.28 Here we can still see a very firmly articulated idea of mass socialism, as well as hints of something we may call the idea of the mass state along with a somewhat limited role of the Party. The developments, however, took a different direction: after the transformation of 1950, when the economy was organized on more and more original and newly-established principles, mass organization started to fade as the basic element of social development. 4. The Paradigm of Production The dispositive is never a homogenous field, but is rather constructed at the intersection of societal forces that affirm and question it. This is particularly visible in Yugoslavia after the Second World War where Chetnik and Ustasha forces were still operational, individual’s participation in the war was being checked and verified, the figure of the people was strengthened and the basic institutional structure of the new state was built. The flipside of this process were the objective circumstances in which an attempt was made to realize certain material and symbolic goals. The construction of Yugoslav socialism, until June 1948, was based on close practical and theoretical relations with the USSR headed by Stalin. Thus the early post-war period mainly consisted of practical activities aimed at establishing a Soviet model with two basic aspects: state-ownership and cenBrčko-Banovići railroad and Šamac-Sarajevo railroad, in 1946 and 1947 respectively, almost 22.000 young people were brought to literacy. Nametak, op. cit. p. 446. 28 Kardelj, Edvard. Quoted from Vladimir Barakić’s speech at a commemoration in February 1979 in Josip Arnautović et al. ed. Edvard Kardelj, 1910-1979, Belgrade: News Agency Tanjug, 1979, p. 29. �136 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 tral planning, which was to be effected by a range of economic and administrative measures such as price control, limitations on free trade, fixed rent and wages, organized supply system, etc. As a follow-up, in 1945, gradual nationalization was introduced, starting with the redistribution of large landowners’ agricultural resources and the estates of collaborators. In 1946, private capital in mining, industry, banking, wholesale, and transport was nationalized, followed by the nationalization of retail and service industries. Planning was codified with the adoption of the 1946 Constitution, and as early as the following year a basic planning apparatus was established. In 1947, the first five-year plan was elevated to “the level of a national patriotic goal”.29 By eliminating the influence of private capital and transitioning to stateownership, the new order succeeded in establishing what was considered the basis of the socialist project. The initial results were very good. In 1947, with great effort, the pre-war production levels were reached. Through the growth of investment and a large number of new jobs, mass urbanization and industrialization were accelerated and promoted.30 The Cominform Bureau Resolution of June 28 1948, thoroughly shook up the ideological identification of the Yugoslav communist leadership and considerably influenced the transformation of the socio-economic model. Soon after the Resolution was passed, the CPY leadership at its fifth congress, although still confused, maintained its allegiance to the Soviet line and decides to answer the Soviet accusations by accelerating and widening collectivization and nationalization efforts.31 Economic consequences were felt soon after. Agreements with the USSR and other countries of the Eastern Bloc were terminated, loans were terminated as well, and economic boycott ensued, forcing Yugoslavia to establish new import and export relations. Under such conditions, mass mobilization became an essential political and economic strategy. In December 1948, the state introduced a system of special acknowledgements, “moral stimula29 Vera Katz, Social and Economic Development of Bosnia and Herzegovina 1945-1953. Sarajevo: Institute for History, 2011, p. 14. On the goals of the five-year plan also see: Babić, p. 131. 30 For investment, cf. Branko Horvat, Privredni sistem i ekonomska politika Jugoslavije, Belgrade: Institute for Economics, 1970, p. 34; In terms of employment, in 1945 there were 461.000 workers; in 1946, 721.000, that is, 260.000 new workers; in 1947, 1.167.000, i.e. 446.000 new workers; in 1958, 1.1517.000, i.e. 350.000 new workers, and in 1949 1.990.000, i.e. 473.000 new workers and civil servants. 31 Dedijer, Vladimir. Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Belgrade: Rad, 1978, p. 186. Collectivization slowed down only at the end of 1949, following the decisions passed at the CPY Plenum on December 29 and 30 of the same year. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 137 tions”, and emphasized the symbolic figure of the shock worker, the champion and the hero of labor, as well as a range of other particularly valuable forms of labor in agriculture, which was supposed to stimulate zealous labor.32 Heroism of labor was thus institutionalized as an officially recognized status incentive. Despite these efforts, morale began to dwindle. In 1950, the country was hit by a severe draught, which drastically reduced the revenue from agriculture. That same year, the enormous growth in employment also started to lose momentum, with just a little over 15,000 new workers being employed in the following three years.33 As a response to the ideological clash and economic deadlock, a critique of bureaucratization and the fundamental Soviet ideas about the relation between ownership and management was developed. The notion that “socialist social relations cannot be actualized on the basis of state-ownership and state management of the economy, as this leads to the bureaucratization of the entire political system”34, soon became prevalent and was adopted as the programmatic stance of the Party. In this we find the basis of the revolution within the revolution that would actualize itself through an original model of management of economic activity. In 1950, the groundwork for self-management was laid with the adoption 32 Bilandžić notes: “To ensure greater commitment of workers and civil servants in the workplace, it was decided to pass federal regulations in order to try to introduce norms for all labor, therefore the regulations laid down the amount of remuneration in proportion with the norm. Federal regulations also instituted a system of moral stimulation. The Law on Honorary Titles for Toilers from December 8, 1948, introduces the following honorary titles: shock worker, champion of socialist labor, meritorious agricultural worker, distinguished cooperating agricultural worker; and for worker collectives: shock collective, champion collective of socialist labor; for cooperatives: cooperative striving for high yields, meritorious cooperative, champion cooperative of the people’s republic, champion cooperative of the FNRJ (People’s Federal Republic of Yugoslavia).” Bilandžić, op. cit. p. 123. The Law on Decorations and Distinctions (November 14, 1955) classified the Order of the Hero of Socialist Labor as a decoration for distinguished service by a citizen, ranked second, after the Medal of the Great Star of Yugoslavia and before the Order of People’s Liberation. According to this law, the Order of the Hero of Socialist Labor was awarded to: “…individuals, military units, institutions, economic and social organizations that achieve exceptional work achievements or results, thus earning special credit for the economic, social, scientific or cultural development of the country”. The content and scope of the formal acknowledgements were amended several times by 1976, after which they remained unchanged; see: http://www.hrvatskanumizmatika.net/ 33 In the first three years of the five-year plan 1.269.000 new workers were employed. The following year registers a considerable decrease. Between 1950 and 1954, only 15.000 new workers were employed, while between 1964 and 1967 the number of employed drops from 3.608.000 in 1964 to 3.561.000 in 1967. Bilandžić, p.114; Horvat, Privredni sistem, p. 27. 34 Babić, op. cit. p. 134; Bilandžić, op. cit. p. 208. �138 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 of the Basic Law on Managing State-Owned Companies and Higher-Level Economic Associations by Worker Collectives. The following year, the first five-year plan was extended by a year, but its goals were never accomplished, nor was a final report on it ever published. Soon, “the economic system was completely changed, and by the end of 1951 centrally planned economy became a thing of the past”.35 5. The AFŽ, the Great Turn of the Tide and the Woman Question What was happening with the organization of women during these turbulent times? After its foundation in 1942, the AFŽ focused on organizing women activists, whose tasks mainly had to do with war-related activities. The AFŽ “sprang up from the people’s anti-fascist movement organized and led by the CPY”;. its edifying work “in the spirit of the Anti-Fascist Front’s program“ put “thousands and thousands of women in the vanguard of the fight against fascism”.36 As of 1944, the organization focused on recruiting new members on a mass scale, abandoning its original activist orientation. Thus the AFŽ, along with other large voluntary associations, joined the mass voluntary movement to reconstruct postwar Yugoslavia and puts in thousands of hours of voluntary labor. The activities and directions of the AFŽ are deeply integrated in the NF. In her closing address to the First Congress of the AFŽ of Croatia, in July 1945, Kata Pejnović summarized the basic tasks of this organization (in: Sklevicky): 1) strengthening brotherhood and unity, cleansing the country from the remnants of fascism, 2) strengthening the people’s rule, 3) reconstruction of the homeland through the development of a broad initiative, through discovery of new forms of shock work, the change of relationships towards labor, 4) edification of the young, caring for children, assisting medical services and the Yugoslav army and 5) combating illiteracy.37 35 Horvat, op. cit. p. 11. The new economic system was established in 1952, by replacing central planning with planning of the so-called “basic proportions” (e.g. accumulation rate and distribution of investments), the devaluation of the Dinar, introduction of the market mechanism as the price regulator in most production and commerce spheres, and giving some companies independence, which meant the creation of conditions for the decentralization of the economy. After that, until 1956, work was based on annual plans. 36 Centralni Odbor of the AFŽ “Postavke o AFŽ-u”, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 8, 63/4, 1949. 37 Sklevicky, op.cit. p. 97. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 139 Lydia Sklevicky places the first three into the category of “frontline goals”, whereas the other two she labels as specifically women’s tasks, as they consist of “the socialization of [women’s] reproductive labor”.38 However, one must not overlook the fact that the general goals, in the long-term, were only achievable if the specifically women’s goals were achieved. How else could one secure the intergenerational transmission of the changed attitude towards labor and the lesson of brotherhood and unity – which was supposed to secure the people’s rule? Here we see the complexity of the women’s task. New shock work was to complete difficult specific tasks, care for a large population of children, bring society to literacy, but also mobilize the masses without losing sight of the basic edification goals. 5.1. The Woman Question and the Question of the Heroic In 1944, Vladimir Nazor stated: “The woman question, as far as we are concerned, has been resolved”. His historical metaphor of this resolution was illustratively built into the title of his “From Amazon to Partisan” lecture, which outlined the heroic history of women as fighters, politicians and rulers, and resolved it in the figure of the female partisan. In her discourse analysis of the AFŽ Conference in Sinj in 1944, Lydia Sklevicky notes: “Only the phrase ‘comrades, women fighters’ acknowledges the identity of women commensurate with their own achievements”39, or: the heroic ability of the woman was proven in war, which rendered the women’s question resolved. The resolution, however leaves the “patriarchal prefix of traditional culture untouched by doubt”, and instead of trying to “change the traditional values”, they are “modified according to the new context/historical moment”, which creates the framework within which the “emancipatory charge” is used for the “widening and strengthening of the Narodno-oslobodilački pokret (NOP)”.40 Although the CPY felt, as a matter of principle, that the woman question was resolved, the Party leadership considered the organization of women necessary. In the fall of 1945, the CPY ordered “the Party’s managing bodies to pay closer attention to the development and advancement of the AFŽ’s work”.41 The specifIbid. 97. On reproductive work in general and on some of its contemporary characteristics and linkages to international processes of capital circulation and the restructuration of labor relations see: Frederici, Silvia. Revolution at the Point Zero: Housework, Reproduction and Feminist Struggle. Oakland: PM Press, 2012. 39 Sklevicky, op.cit. p. 50. 40 Ibid. pp. 47-51. 41 Petranović, op.cit. p. 53. 38 �140 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 ically female part of the task of creating a new society was not laid down beforehand, but was to be defined “when the gunfire dies down, when the ruins are cleaned up, when the new home is built”.42 However, before the specific tasks were defined, within the AFŽ itself an open call for shock work was issued. In a letter by the Central Committee of the AFŽY to the Republican Committee of the AFŽBiH (June 4 1945), a call was issued to women stating that they should apply themselves to “shock work in their everyday tasks” during the preparations of the First Congress and “take on new obligations before the congress”.43 There was no time for organizing competition, but it was “precisely because of this [that] it is necessary to intensify women’s activity in all organizations, everywhere, in all lines of work, and this must continue after the congress”.44 At the AFŽ BiH’s second congress, Tito referred to women comrades who “distinguished themselves during the war, but now, in peacetime, they do not participate in public life, or in the political or creative work in the community.” In this way they “become alienated from the vast majority of our women who have understood their duties and the spirit of the new Yugoslavia.” What was that spirit like, and what were the duties? Tito answered these questions quite succinctly, on the same occasion, making a remark that falls under the domain of work ethic: “No one can ever claim that they have given enough of themselves to society if they are still capable of physical and mental labor”.45 There it is, a direct call to heroic engagement that gives to society the greatest possible gift, the gift of heroism, the gift of life. It establishes a paradigm that needs to be infused with different content, one that transcends its origin in the heroic war sacrifice and establishes something different. Heroic labor was to be actualized as part of the general efforts of society as a whole, and in April 1947, it was cast in the form of a five-year economic development plan. The general goals of this plan were: 1) Overcoming economic and technological backwardness, 2) strengthening the country’s economic and military might, 3) strengthening and developing a socialist economic sector, 4) increasing the general well-being of the population. Although this plan did not contain specifically women’s tasks, the AFŽ used it as a measure of its own gen42 Sklevicky, op. cit. p. 55. 43 Glavni Odbor AFŽ-a “Pismo Centralnog odbora AFŽ Jugoslavije Glavnom odboru AFŽ BiH”. Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 1, 1/12, 1945. 44 Glavni Odbor AFŽ-a “Pismo Centralnog odbora AFŽ Jugoslavije Glavnom odboru AFŽ BiH” 45 II kongres Antifašističkog fronta žena Jugoslavije: održan u Beogradu 25, 26, 27 januara 1948. Sarajevo: Glavni odbor AFŽ-a Bosne i Hercegovine, 1948, Kutija 6;
available at: http://www. afzarhiv.org/files/original/00d53e25cc67684ddcbf27af4ff8d839.pdf 
 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 141 eral contribution to society. A “battle” was fought over the plan and it “places the task of mobilizing the women’s workforce with the organization”.46 A part of the AFŽ Archive contains a multitude of reports on women comrades who “completed” the goals of the five-year plan, and on many who did not, as well as on the necessity to always to more. The effort to realize the plan becomes the framework within which it is possible to work heroically. This, in accordance with the inclusion paradigm and the basic interpretative framework, meant volunteering a certain amount of work hours thus “saving the state money”. After the adoption of the plan, tasks were discovered that were described and understood as explicitly heroic: Our women will set out as a tight-knit army of labor comprising fraternal Serb, Muslim, and Croat women into the fray for the triumph of the reconstruction and rebuilding of our country. By working to elevate the masses culturally and intellectually, helping to realize the economic plan, and by investing the utmost enthusiasm into our work, we will create a new form of heroism, the HEROISM OF LABOR […]47 Determined to do the best they can, women created a “new form of heroism”. It was a heroism that was not like a “rank” that could have been awarded to one woman or one man who could carry it like a medal. It was an effort for the community, a collective heroism built on a mass effort of voluntary labor that worked thousands of bodies to exhaustion before it faced the fact that the set goals were unattainable precisely because they were of heroic proportions, because they implied that one could always work more, harder. Only in a mass effort was it possible to produce the super-human, the heroic – as only the heroic was worthy of the heroically fallen heroes. Here we find the basic lesson of the dispositive as the technology of the social: labor will transform society, and in order to truly transform it, we need to work heroically. The construction of the heroic past, that is, the continuity of the heroic, started immediately after the war. In 1945, an instruction to “gather materials, specific data, photographs, etc.” was distributed. This testifies to the attempt to record the baseline for unification and take stock of women’s immediate engagement in warfare up to that point, which included the heroic wartime sacrifices, but 46 Centralni Odbor AFŽ-a ‘Centralni odbor AFŽ-a Jugoslavije Glavnom odboru AFŽ-a Bosne i Hercegovine – o vođenju evidencije raspoložive ženske radne snage’. Arhiv Bosne I Hercegovine, Sarajevo, Kutija 2 711/1, 1947. 47 Centralni Odbor AFŽ-a, ‘Referat- Plenarni sastanak Sreskog odbora AFŽ-a Bosanski Brod’, Arhiv Bosne I Hercegovine, Sarajevo, Kutija 3, 1554/4, 1947. �142 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 also the “traditional victims” of the atrocities committed “against women and children by the enemy” or “mothers who have lost their sons in combat” who “distinguish themselves with their bravery”.48 Such activities would continue, but the focus would shift somewhat. For example, in a letter from February 1949, the Central Committee of the AFŽ of Yugoslavia, as part of the preparations for a March 8 exhibition, asked the Republican Committee of the AFŽ Bosnia and Herzegovina to gather data including “various documents on women’s labor before the war/strikes, photographs of strikes, manifestos, resolutions of the Party on women’s labor[…]” and other documents illustrating the life of women in cooperatives and other areas of activity at the time.49 In her address to the Second Congress of the AFŽY, Mitra Mitrović-Đilas points out that the set of female characteristics defined in the war, “now must be further edified and nurtured in a spirit of a conscious relationship toward labor […] in the spirit of work discipline and responsibility, in the spirit of readiness for new efforts and overcoming of all obstacles”. The motive of the heroic had a deep presence and the transition from the wartime heroic to its new form was obvious: “Let the new figure of the woman who builds socialism, like the figure of women war heroes, grow out from these characteristics. Let the nurturing these characteristics be our task […]”50 In this example we see how the relationship with the wartime heroic is maintained as constitutive, making heroes and heroic names the guarantors of socialization of children and adults alike.51 5.2. The AFŽ in Transition How was the AFŽ affected by the wider socio-economic transformation that started with the conflict with the Soviet Union and the opening towards the West that would later considerably influence the foreign policy position as well as the position within the international economic relations52? In the internal CPY discussions on the AFŽ (during 1947/48), the opinion that a unique women’s organi48 Centralni Odbor AFŽ, “Pismo Centralnog odbora AFŽ Jugoslavije Glavnom odboru AFŽ BiH”, 1945. 49 Centralni Odbor AFŽ-a, “Centralni odbor AFŽ Jugoslavije Glavnom odboru AFŽ BiH – povodom organizacije 8. martovske izložbe” Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 6, 137/1, 1949. 50 II Congress of the Women’s Antifascist Front of Yugoslavia: Belgrade, January 25–27, 1948, 15. 51 On the socialization of adults see: Ugo Vlaisavljević, Rat kao najveći kulturni događaj: ka semiotici etnonacionalizma, Sarajevo: Meuna-fe Publishing, 2007, pp. 35-50. 52 For a historical analysis of these processes and their consequences today see: Živković, Andreja. “From the Market… to the Market: The Debt Economy After Yugoslavia” in Welcome to the Desert of Post-Socialism: Radical Politics after Yugoslavia, eds. Horvat, Srećko, Štiks, Igor. London/New York: Verso. 2015. pp. 45-64. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 143 zation was needed prevailed, but the question of “how and through which organizational forms [to] connect the revolutionary power of women with the power of the working class and the people as a whole, with the aim of their complete liberation”53 was also raised. The CPY defined the NF as the main political power, transferring the woman question to the NF, while within the CPY committees for work with women were abolished. In practice, the NF was, for the most part, never too concerned with the woman question, which created an open space for the political work of the AFŽ. The AFŽ, along with other organizations, entered the general social competition for the reconstruction of the country early on, but toward the end of the 1940s, the physical and practical limits of shock work started to show. The AFŽ’s organizational structure underwent several changes, which ultimately sapped the strength of its organizational structures.54 At an AFŽ meeting in March 1949 in Sarajevo, it was concluded that “not all tasks of the NF are our tasks”, but that “the most important task during the elections is to bring out all women to the polls”. The basic task was to bring 100% of women to the elections.55 There were still signs that the tasks of this organization were being internally redefined and that there was still dissatisfaction among active women from time to time with the fact that there were almost no women in governmental bodies.56 Previous work was critically evaluated: “We have degraded the woman activists to the level of an errand girl, when we should have elevated her to the role of a political leader”.57 And there we have it, a yardstick of the organization’s success: a woman as a political leader. 53 Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX I XX veku, Belgrade: Pinkpress, 1996, p. 161. 54 Centralni Odbor AFŽ-a ‘Sreski odbor AFŽ-a Bosanska Gradiška Zemaljskom odboru AFŽ-a – izvještaj o radu organizacije žena za mjesec august’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 2, 838/1, 1947. “When the Narodni Odbori were being fused together, we failed to fuse the local AFŽ committees, so our organization dispersed considerably…” 55 Oblasni Odbor AFŽ-a Sarajevo, Oblasni odbor AFŽ Sarajevska oblast – najava takmičenja u čast izbora za Narodne izbore,, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 8, 4/1, 1949. 56 In a letter from September 1947, the County Committee of the AFŽ Doboj, notes that the NF did not help with the larger political engagement of women and mentions the dissatisfaction of the female comrades which they expressed thus “if we can labor voluntarily shoulder to shoulder with our male comrades, then we can also be appointed to the councils.” Centralni Odbor AFŽ-a, “Sreski odbor AFŽ-a Doboj Zemaljskom odboru AFŽ-a – izvještaj o radu organizacije za mjesec august”. Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Box 2, 842/1, 1947. 57 Centralni Odbor AFŽ-a, Zapisnik sa savjetovanja rukovodioca reonskih odbora AFŽ-a grada Sarajeva – 30.- 31. mart, Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 6, 776/6, 1949. �144 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 The third Congress of the AFŽ Yugoslavia was held in October 1950. According to the conclusions of the congress, the AFŽ was integrated into the NF, which from that moment on was in charge of the AFŽ’s political and educational work. The focus of the AFŽ shifts towards more particular women’s issues, mother and child protection, maintenance of children’s institutions, etc.58 The AFŽ archive holds hundreds of reports that testify to the work of the “mother and child” division and the almost complete cessation of political work. It was insisted on employment as the main condition for equality. On the other hand, the majority of women still lived in the rural areas, and only a few were employed in the cities; the conservative stance towards the inclusion of women in industrial relations still had a firm hold over society.59 However, even before these points of view were articulated, the scope of action was considerably narrowed. At the first plenum of the Sarajevo region in February 1950, there were only two items on the agenda: 1) the question of the elections for the Assembly of the FNRJ; and 2) the AFŽ’s work on youth education. Both items were accepted unanimously.60 These examples of organizational speech suggest a decisive effect of societal change on the AFŽ’s work. Steps towards decentralization, in the cessation of collectivization efforts after the unrest in 1950 and the general course of action in the fight against bureaucratization inevitably pressured the work and the structure of the women’s organization. All socio-political organizations redefined their own identity and form, after the Party did so in November of 1952 at the Sixth Congress, when it changed its name to the League of Communists of Yugoslavia, breaking away from the Soviet model of a classic centralized party. During the congress, “the new concept of the CPY was more clearly defined, rejecting the path to state socialism, and accepting the struggle for the construction of a selfmanaging society in Yugoslavia”. At the time, there was still insistence on working toward women’s emancipation. Tito espoused this viewpoint and emphasized the need to leave the old views on the societal role of women. In January of the following year, the NF changed its name to the Socialist Alliance of the Working People, thus the socialist workers pushed the people to the end of the line of representation.61 58 Božinović, op. cit. p. 154. 59 Ibid. p. 154. 60 Oblasni Odbor AFŽ-a, ‘I Plenum AFŽ-a Sarajevske oblasti održan 22.02.1950. godine – zapisnik’ Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 8, 422/1, 1950. 61 Božinović, op. cit. pp. 166-167. In other words, well before the Constitution of 1974, the people were replaced with the working man, the only real subject of the socialist project; cf. Zaharijević, op. cit. p. 75. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 145 The critique here is much more pronounced. The NF believed that “the AFŽ did not change their content and methodology fast enough, working people grew into builders of socialism much faster”; as a result “separate political work with women either became superfluous, or required substantial changes”.62 The NF did not ask for the AFŽ to be abolished, but believed that, in keeping with the socio-economic changes, the AFŽ also had to take measures towards decentralization. At the AFŽ’s Fourth Congress, Milovan Đilas, then a member of the Politburo of the CCCPY, advocated that – due to the change of circumstances – the existence of this organization had become undesirable. On that note, even the AFŽ leadership believed that the AFŽ “became an obstacle for work among women” and that “changes are necessary in the organization of women themselves, and in the forms of political work among them”. Accordingly, a resolution declared that a separate organization would “separate women from the common effort to solve societal problems, encourage the false thinking that the question of women’s position is somehow a separate one and not a question that concerns our entire society, all fighters for socialism.”63 On the basis of these resolutions, the AFŽ was formally abolished and transformed into the Alliance of Women Associations. There was a substantial change in the semantic content: the words front and anti-fascism were removed – the symbols of women’s participation in the people’s revolution. Although socialism was “formally introduced” into the name of the basic social organization, there was no place for it in the name of the organization that formally succeeded the AFŽ. It was the real and the symbolic end of that which the AFŽ represented.64 The AFŽ, like central planning a few years prior, was consigned to history, marking the end of an era. How did the base react? There are few sources that can tell us about this. Neda Božinović notes that, long after the abolition of the AFŽ’s, women, especially in rural areas, often asked leading women in the organization “why did you abolish our AFŽ”, as this rearranged the relationship with the male part of the population, who “gloated”, telling women: “enough of your shenani62 Božinović, op. cit. p. 165. 63 Ibid. 64 Vera Katz summarizes the evolution of the organization’s work as: “a relatively small group of communists managed, through meticulous work on the ground, in wartime conditions and in a very short period of time, to convince large masses of women to aid the partisan war, so they could attain new rights after the war. The program succeeded completely, so much so that the women’s political organizing became a danger to communists soon after the war and the AFŽ was abolished. After that, the ideological turn would survive a peculiar combination of a consumeristpatriarchal model imposed on women, while a majority of the promised rights survived.” See: Vera Katz, “O društvenom položaju žene u Bosni i Hercegovini 1942.-1953.” Prilozi 40 (2011), p. 138. �146 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 gans”; or “it’s over, it’s over!”; or “no more!” Men had “their bars, football and even the Narodni Front”, while an initiative that gathered women “eager to hear and talk about their female things” disappeared.65 This points to the character of the loss the end of this organization represented. It is a known fact that the bulk of the AFŽ’s work was directed towards rural areas, especially in Bosnia and Herzegovina, which remained predominantly rural long after the war. In rural areas, the AFŽ undoubtedly presented an avantgarde platform that offered for the first time in the (women’s) history of this region a possibility to imagine something like a collective women’s political subject formed through “gathering” and talking about “[women’s]” things. Once this platform, the space for gathering and opening up possibilities’ to speak about creative possibilities of self-definition and collective action was lost as well. 6. Labor, Heroism, and the Woman Question a Thousand Years Later The problems of practical and technical organizational structures of the selfmanaged production and consumption system would become a lasting challenge of the Yugoslav socialist project. The dispositive was supposed to receive its definitive legal expression when the Yugoslav socialist project’s avant-garde process saw its culmination in the introduction of the Law on Associated Labor. During this period, many “honestly believed that the transformation towards self-management would lead to a ‘Republic of associated labor’”.66 Ivan Stojanović believes that such a narrative was a mythologization that saw in the legislation related to self-management “programs of the epoch and the future, not laws needed to regulate the behavior of social subjects and economic operators of today” which in turn made it possible for “hyper-normativism” and “hyperinstitutionalization” to eliminate the basis of self-management, the “selfinitiative and self-organizing of people and their work collectives.”67 Thus the form that women’s organizing took after the war should be viewed as an attempt to answer the urgent call to organize society by reformulating labor and gender relations in a specific historical moment. In the earliest stages of 65 Božinović, op. cit. p. 170. 66 Petranović, op. cit. p. 468. 67 Stojanović, Ivan. Kuda i kako dalje? Zapisi o odnosima i protivrečnostima ekonomije i politike, Belgrade: Ekonomika, 1989, pp. 15-16. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 147 the effort to build socialism, the AFŽ, along with other organizations that were part of the NOM, was established as an element of a broad, general struggle headed by the CPY. In the post-war period, its edifying role came to the fore. Faced with a demand for heroism, the women’s organization took on the general educational and edifying role, as well as the general task of organizing work with women, on the ground of the mass social mobilization. Some materials point to a particular dimension of autonomy that did not belong to the organization as a structure made up of committees, but rather to the women who, with the help of the organization, created a space that made possible at least a fragile path towards emancipation, if not true emancipation itself. This is certainly one of the farthest-reaching consequences of the organization’s dissolution, as it led to the disappearance of an open space for women’s political organizing that contained the possibility of a double liberation. The dissolution also led to the disappearance of the only possible arena and the only possible form of women’s activity. A partial insight into this historical era of the women’s movement can help us better understand the convoluted web of instructions that contain today’s labor and gender policies. The Heroic remained an important signifier of socialism for a long time. It would be necessary to trace its construction even after 1953 and describe the transition, completely expected from the point of view of socialism’s technological paradigm and the theoretical evolution of its bearers and leaders, from massheroism to the next form of the heroic, in which the collective effort of the masses is substituted with biotechnological labor of self-managed companies and corporations.68 It should be determined if the connection with the original heroic acts was maintained, and if so, how. The practice of naming factories and institutions after people’s heroes indicates that it was, and that there was an effort to homogenize the material progress and transition are within the same horizon. It can be assumed that heroism was supposed to act as binding tissue connecting the heroic of the (woman) soldier, the heroic of the masses, and modern industrial collectives. The question remains how effective this binding was, and for how long. It points to the fact that socialism in the second Yugoslavia failed to emancipate the heroic from the soldier-warrior figure. The heroic figure that witnessed the dissolution of Yugoslavia was already spent. In a certain sense, when it comes to industrial heroism, worthy of the heroic were ultimately only 68 In addition to this highest honor, the Order of the Red Banner of Labor was instituted late in 1968, and was awarded to 245 collectives by the end of 1980. These collectives included teaching, learning and research institutions, as well as self-managed industrial enterprises as well as construction companies. See: Heroji rada Jugoslavije, Belgrade: Zavod za informacione sisteme, 1981, p. 4. �148 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 those self-managed collectives that “employ and do good business”. Here we find ourselves faced with a completely transfigured picture of individual heroes whose acts and deeds are no longer in their hands. Instead, the heroic intention must adapt to the powers of the market, successes and failures in the market competition. Today, this figure, too, is a thing of the past; successful companies are respected, but not as collective projects of hundreds of thousands of workers, but rather as manifestations of the entrepreneurial vision of owners and managers. Heroes constructed after the bloody and complicated dissolution of Yugoslavia are again exclusively heroes of war, heroes of defeats and victories on the battlefield, not heroes of agriculture or industry. The end of Yugoslavia brought about total privatization of labor and production relations, the privatization of ownership and management, executed as the adoption and institutionalization of the Western model, and the process is still ongoing. This transformation was (and still is) accompanied by a discursive superstructure that reinterprets labor as a means for producing a society into labor as a disciplinary technique of bodies, a mechanism transforming us individually into capital, forcing us to adopt the changed conditions and means of labor, supply and demand, as well as organizational innovations. Is it then possible, under such conditions, at least roughly to outline some new heroic figure? What kind of heroic labor would it entail? Work collectives are less and less sources of pride, and dynamic elements of one’s identity, and are increasingly seen as despised places of everyday exploitation (unless they are former giant state-owned companies that were destroyed or split up leaving behind not only misery and decay, but also complex identity-related consequences which are yet to be analyzed). There is no doubt that the heroic, that which can respond to the urgent challenges of today that threaten to consume not only human life, but also the conditions for it, must be created through a collective effort – for which we lack a name and a format. This reveals the difficulty of the task faced by all who dream of liberation. Undoubtedly, liberation must include the liberation of women, which may be the only thing that can make possible for us to name and initiate a project of universal liberation. The name and description of such a project, along with the outlines of a new heroic figure can only come from the future, to paraphrase Marx’s famous words, but a collective effort of the future can only be launched as an act of facing up to the forces of the present. Translated by Emin Eminagić �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 149 Archival Materials: Centralni Odbor AFŽ-a “Postavke o AFŽ-u”, Archive of Bosnia and Herzegovina, Sarajevo, Box 8, 63/4, 1949. Glavni Odbor AFŽ-a BiH “Pismo Centralnog odbora AFŽ Jugoslavije Glavnom odboru AFŽ BiH”. Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 1, 1/12, 1945. Centralni Odbor AFŽ-a, “Pismo Centralnog odbora AFŽ Jugoslavije Glavnom odboru AFŽ BiH”, 1945. II Congress of the Women’s Antifascist Front of Bosnia and Herzegovina, Belgrade, January 25-27 1948, Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 6; available at: http://www. afzarchive.org/files/original/00d53e25cc6768ddcbf27af4ff8d839.pdf Centralni Odbor AFŽ-a ‘Centralni odbor AFŽ Jugoslavije Glavnom odboru AFŽ Bosne i Hercegovine – o vođenju evidencije raspoložive ženske radne snage’. Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 2 711/1, 1947. Centralni Odbor AFŽ-a ‘Referat- Plenarni sastanak Sreskog odbora AFŽ-a Bosanski Brod’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 3, 1554/4, 1947. Centralni Odbor AFŽ-a, “Centralni odbor AFŽ Jugoslavije Glavnom odboru AFŽ BiH – povodom organizacije 8. martovske izložbe” Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 6, 137/1, 1949. Centralni Odbor AFŽ-a ‘Sreski odbor AFŽ-a Bosanska Gradiška Zemaljskom odboru AFŽ-a – izvještaj o radu organizacije žena za mjesec august’, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 2, 838/1, 1947. Oblasni odbor AFŽ-a Sarajevo, Oblasni odbor AFŽ Sarajevska oblast – najava takmičenja u čast izbora za Narodne izbore,, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 8, 4/1, 1949. Centralni Odbor AFŽ-a, “Sreski odbor AFŽ-a Doboj Zemaljskom odboru AFŽ-a – izvještaj o radu organizacije za mjesec august”. Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 2, 842/1, 1947. Centralni Odbor AFŽ-a, Zapisnik sa savjetovanja rukovodioca reonskih odbora AFŽ-a grada Sarajeva – 30.–31. mart, Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 6, 776/6, 1949. Sreski Odbor AFŽ-a, ‘I Plenum AFŽ-a Sarajevske oblasti održan 22.02.1950. godine – zapisnik’ Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija 8, 422/1, 1950. Bibliography: Agamben, Giorgio. What is an Apparatus? and Other Essays. Trans. David Kishik and Stefan Pedatella. Stanford: Stanford University Press, 2009. Arnautović, Josip et al. ed. Edvard Kardelj, 1910-1979. Belgrade: Novinska agencija Tanjug, 1979. �150 BORIŠA MRAOVIĆ HEROISM OF LABOR THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT AND THE SOCIALIST DISPOSITIVE 1945–1953 Babić, Nikola. Na putevima revolucije. Sarajevo: Svjetlost, 1972. Badiou, Alain. Philosiphy for Militants. New York/London: Verso, 2012. Bilandžić, Dušan. Historija Socijalističke Federativne Republiike Jugoslavije – Glavni procesi 1918. – 1985. Zagreb: Školska knjiga, 1985. Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Belgrada: Pinkpress, 1996. Bussolini, Jeffrey. „What is a Dispositive?“ Foucault Studies 10 (2010) 85-107. Čupulo, Dalibor. „Razvoj političkog i pravnog sistema Jugoslavije u poslijeratnom periodu (1945-1968) – Pristup istraživanju i literatura“. Povijesni prilozi 7:1 (1988): 203—248 Dedijer, Vladimir. Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina. Belgrade: Rad, 1978. Erak, Zoran. ed. Tito i mladi. Beograd: Mladost, 1980. Ernst, Wolfgang. Digital Memory and the Archive. ed.: Jussi Parikka. Minneapolis/London: University of Minnesota Press, 2013. Federici, Silvia. Revolution at Point Zero: Housework, Reproduction and Feminist Struggle. Oakland: PM Press, 2012. Fuko, Mišel. Volja za znanjem – Istorija seksualnosti I. trans. Jelena Stakić. Loznica: Karpos, 2006. Kecman, Milorad. ed. Heroji rada Jugoslavije. Belgrade: Zavod za informacione sisteme, 1981. Horvat, Branko. Privredni sistem i ekonomska politika Jugoslavije. Belgrade: Institut ekonomskih nauka, 1970. Katz, Vera. Društveni i ekonomski razvoj Bosne i Hercegovine 1945-1953. Sarajevo: Institut za istoriju, 2011. Katz, Vera. „O društvenom položaju žene u Bosni i Hercegovini 1942.-1953“, Prilozi 40 (2011), 135-155. Jancar-Webster, Brabara. Women and Revolution in Yugoslavia: 1941 – 1945. Denver: Arden Press, 1990. Nametak, Muhamed. „Uloga omladinskih radnih akcija u stvaranju socijalističkoga društva u Bosni i Hercegovini 1945. – 1952. godine“, Časopis za savremenu povijest 3 (2014): 437-452. Pasquinelli, Matteo. „What an Apparatus is Not: On the Archeology of the Norm in Foucault, Canguilhem, and Goldstein. “ Parrhesia Journal 22 (2015) 79-89. available at: www.parrhesiajournal.org/parrhesia22/parrhesia22_pasquinelli.pdf Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije 1918 – 1988 - Treća knjiga: Socijalistička Jugoslavija 1945 – 1988. Beograd: Nolit, 1988. Sklevicky, Lydia. Konji, žene, ratovi. Ed. Dunja Rihtman Auguštin. Zagreb: Ženska infoteka, 1996. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 151 Slapšak, Svetlana. „Balkanske žene: Rod epistemologija i istorijska antropologija“ in: Rod I nauka. Eds. Jasminka Babić-Avdispahić, Jasna Bakšić Muftić and Ugo Vlaisavljević, 57-73. Sarajevo: Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije, 2009. Stojanović, Ivan. Kuda i kako dalje? Zapisi o odnosima i protivrečnostima ekonomije i politike. Beograd: Ekonomika, 1989. Vejzagić, Saša. The importance of Youth Labour Actions in Socialist Yugoslavia (1948-1950): The case study of the Motorway „Brotherhood-Unity.“ MA thesis. Budimpešta: Central European University, 2013. Vlaisavljević, Ugo. Lepoglava i univerzitet – Ogledi iz političke epistemologije. Sarajevo: Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije, 2003. Vlaisavljević, Ugo. Rat kao najveći kulturni događaj: ka semiotici etnonacionalizma. Sarajevo: Meuna-fe Publishing, 2007. Zaharijević, Adriana. „Fusnota u globalnoj istoriji: Kako se može čitati istorija jugoslavenskog feminizma?“ Sociologija, Vol. 57:1 (2015), 72-89. Živković, Andreja. „From the Market…to the Market: The Debt Economy after Yugoslavia“ in Welcome to the Desert of Post-socialism: Radical Politics after Yugoslavia. Eds. Horvat, Srećko and Štiks, Igor. 45-64. London/New York: Verso, 2015. ��SUNITA FIŠIĆ Ink drawings ��FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT TIJANA OKIĆ �156 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT But you, when the time comes Where man can help his fellow man Remember us With forbearance. Brecht 1. Introduction, or Beginning After the End of History – Thinking the Women’s Antifascist Front Again and Anew Thinking the Women’s Antifascist Front (henceforth AFŽ) today, 74 years after its formation and 63 years after its “dissolution”, requires a lot more than merely knowing the (archival) facts. Although the facts cannot and should not be neglected, it is our duty to put them in their, and then in our, historical context. But what is the relation between these two contexts and should we persevere with this problem, insisting on political continuities? And which and what kind of continuities would these be? Is it not precisely the alleged closure of the revolutionary horizon, a rupture in historical memory expressed in various ideologies of “transition” and the “end of history”, which separates our time from that of the AFŽ? In such a balance of forces, thinking the AFŽ would mean using the old language in new circumstances to rewrite and imagine anew the possibility of action, a space where, to begin with, we could, by ourselves, once again think our own history. This is exactly why we will proceed from the question posed by Daniel Bensaïd: “What conceivable politics is there without history…and what imaginable history without a political invention of the possible”1 If there is no politics without history, then neither is there any history without politics, and standing between them is precisely the space of the possible. How to rise up and endure after the experience of defeat, which the alleged end of history proclaims as the beginning and the end of every thought of possible utopias and/or strategies? Contemporary historiography, in the wake of a wave of historical revisionism lasting already more than fifty years, routinely minimizes and negates any experience that offers even a shred of political resistance to the dominant revisionist image of the age. This is where problem areas appear and this is what I want to consider here in relation to the history of the AFŽ in Yugoslavia and today. In other words, to avoid the monumental and antiquarian2 portrayal of our own history, we need to think 1 Bensaïd, Daniel. Éloge de la politique profane. Paris: Albin Michel, 2008. p. 355 2 Nietzsche, Friedrich. O koristi i šteti istorije za život. Belgrade: Grafos, 1977. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 157 Yugoslavia critically, which means that, as feminists, we must speak of the first and the second death of the AFŽ. Writing about these two deaths does not mean facing up to the past, as the revisionists of today demand – nor does it mean imprisoning oneself in the past, since our relation to the past is always anchored in place, time and, in Foucauldian terms, the body from which we write: thus it is mediated by both accumulated experience and interpretations of the past, and equally by the burden of the present. Writing about the two deaths of the AFŽ simply means reading the past not from the resignation of the present moment the misery and despair of a transition where the desire to see a better tomorrow, in the midst of today’s poverty, is read back into the past – but from tomorrow’s future. To read the AFŽ’s past in this manner means not denying its emancipatory character or doing away with its utopian impulse. It means to recognize it, embrace it, and precisely to act from a present that gazes towards the future. Eppur si muove - despite repression, hopelessness, and poverty. I write the following pages in the belief that the only trace worth following is precisely the “principle of hope”. To paraphrase Ernst Bloch, I would like read the AFŽ archive as the simultaneity of the non-simultaneous (die Ungleichzeitigkeit). However, this sort of reading entails certain consequences. Namely, it must necessarily proceed from an analysis of the contradictions inherent to the Yugoslav conception of the ‘woman question’ if it is ever to arrive at the problems and contradictions of today. In this sense, the specter haunting this work is the specter of Marxism. All of our analyses on the post-Yugoslavia left/lefts have failed miserably in the attempt to apply basic Marxist categories of production and reproduction to Yugoslavia, while at the same time we are taught to list all the institutions of the Yugoslav welfare state, as if they represented the socialisation of family and everyday life, without making clear that we are not dealing with the same things. More importantly, we do not emphasize that social services were paid for on the basis of value produced on the market, and paid twice over: by male and female workers who serviced the market. That is why the dissolution of the AFŽ should be seen as Yugoslavia’s failure to establish a socialist-communist social order, despite proclaiming socialism as the ruling and foundational idea of society. The first death of the AFŽ already occurred in Yugoslavia, not only with its formal “self-abolition” in 1953, but also much earlier, in 1944, as Lydia Sklevicky suggests. The second death occurred after 1989, drowned by a wave of historical revisionism in which women’s history could only be rewritten/erased through an “invention of tradition”, where there was and is no place either for the figure of the afežeovka (member and activist of the AFŽ) or that of the partizanka (women Partisan soldiers). For these reasons, the left should not take the assumptions imposed by historical revisionism as the starting point of its own historical �158 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT understanding. It should not be a mirror image of revisionism. Enzo Traverso states that we must resist “the temptation…of certain communists, historians, and political scientists [specifically, Domenico Losurdo] who turn [Ernst] Nolte’s revisionist scheme on its head and represent Stalinism as a product of a grave fascist threat: exaggerated and pitiable, criminal in its final outcome, but nevertheless derivative and reactive”.3 In this sense, Daniel Bensaïd warns us to reject the juridical (“tribunalisation”) function of history, without renouncing historical judgment.4 This essay is greatly inspired by Darko Suvin’s last book, Splendour, Misery and Possibilities, An X-Ray of Socialist Yugoslavia, but with two important additions: the first being that it continues exactly where Suvin left off – from the problem of the organisation and position of women. I share Suvin’s opinion that “there existed a strong emancipatory sense…although always threatened and later betrayed“.5 The second is that I date this betrayal to a somewhat earlier period than Suvin. Additionally, but no less importantly, I would like to emphasize that I rely on the pioneering studies of the work and activities of the AFŽ written by Lydia Sklevicky, Gordana Stojaković, and Renata Jambrešić-Kirin, women responsible for some of the most important steps in this field, and this work is a contribution to the critique they commenced. It is impossible to fully acknowledge the profound impact of their work on mine. Reading them, I have come to the conclusion that history of the AFŽ sections of the different federal republics can be taken pars pro toto. Hence, I focus on other elements, which, through their work, opened up the space for mine. I refer the reader to their work should they wish to learn something of their own (women’s) history. There are three important issues in understanding the history and then the dissolution, i.e. the so-called self-abolition of the AFŽ: a) the historical forgetting of some political continuities, especially on the left; b) the relations the public and private in postwar Yugoslavia; c) the issue of market reform and the relationship between production, subsistence, and reproduction in relation to the family and household. When it comes to the family, my views on patriarchy are to an extent influenced by Göran Therborn6 and his understanding of the dynamics of family Traverso, Enzo, De l’anticommunisme. L’histoire du xxe siecle relue par Nolte, Furet et Courtois, L’Homme et la société, 2001/2: 169–194, p.189. 4 Bensaïd, Daniel, Qui est le juge? Pour en finir avec le tribunal de l’Histoire. Paris: Fayard, 1999, p. 127 3 Suvin, Darko, Samo jednom se ljubi. Radiografija SFR Jugoslavije. Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, 2014, p. 23. (English edition: Splendour, Misery, and Potentialities: An X-Ray of Socialist Yugoslavia. Leiden: Brill, 2016, p11). 6 Therborn, Göran, Between Sex and Power, Family in the World 1900–2000. London: Routledge, 2004. 5 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 159 relations. Namely, he shows that the family in and of itself does not have any internal dynamic of change until it is influenced by external factors. These external factors are the subject of this text. 2. On the Prehistory of the AFŽ Attempts to think the AFŽ historically are often characterized precisely by a lack of historical consciousness. The AFŽ is mostly portrayed, especially on the left, as an organisation that came into existence without any prior influences, as something sui generis. Such a view is part of a general historical forgetting – present in an especially questionable form on the post-Yugoslav left – where we remember the past either selectively or reactively. Historical amnesia has disastrous consequences. One of the most disastrous is an ahistorical understanding of what became of ‘the woman question’ and the position of women in the first, and then in the second Yugoslavia. Bearing in mind that the AFŽ was a unique and unprecedented organisation, but by no means the first women’s revolutionary movement in Yugoslavia, it is necessary to recall forgotten and forbidden models. A minimum of historical consciousness and intellectual honesty demands that we do not forget the activities of the Communist Party of Yugoslavia (CPY) between the two world wars, or the activities of the women’s civic associations and movements preceding the AFŽ. This is necessary if we are not to “read our own history as a mistaken footnote”7. Not reading our “own history as a mistaken footnote” in the case of AFŽ means talking about some continuities in women’s organising. Precisely for this reason, I would like to offer one possible historical analogy, fully aware of the dangers of reasoning by analogy. By way of analogy, to the extent that it allows, I will follow the development of the AFŽ in section 2.3, indicating some important differences in comparison with the Soviet Zhenotdel, and thus, if nothing else, open a space for future thought and research. The aim of the following section is precisely, in opposition to historical forgetting, to establish a theoretical framework which considers the formation of the AFŽ as the final outcome of at least three sources, currents, and tendencies preceding it. We are referring primarily to women’s organising within the Socialist and subsequently Communist Party of Yugoslavia, to women’s and feminist movements between the two world wars, to the youth sections of the women’s movements which played a crucial role in the subsequent front politics of the CPY, and finally, to the Zhenotdel as a forbidden model. 7 Adriana Zaharijević, Fusnota u globalnoj istoriji: kako se može čitati istorija jugoslovenskog feminizma. “Sociologija” Vol. LVII: 72-89, 2015. p. 86 �160 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT 2.1. Women’s Organisation within the Workers’ Movement The women’s sections of the communist movement, the methods and goals of their work, are the direct heritage of the Second International (the Socialist International, 1889–1916) and particularly of the decisive role of Clara Zetkin in imposing the practice of the women’s organisation of the Social Democratic Party of Germany on the entire International. Clara Zetkin is responsible for two fundamental innovations.8 The first is related not only to questions of politics but also to those of the organisation: the woman question cannot be separated from the question of class. The second is even more important: the idea that women, although exploited as workers, are subjected to a specific type of oppression which implies specific, historically conditioned methods of organisation and political activity of women and women workers. Following the resolutions of the Second International, every socialist (then known as social-democratic) party was obliged to incorporate women’s sections and committees in its work, and publish magazines covering women and women’s issues. Thus, in years preceding the formal establishment of the AFŽ, the activity of the pre-World War I socialist movement in the region, and thus that of the later CPY, was directed towards organising women workers and founding women’s sections and committees. Although few in number, women socialists (and communists) organised activities within their ranks. Thus, to take one of many examples, in March 1919 the Regional Secretariat of Women Socialists of Bosnia and Herzegovina organised literacy and other classes for women.9 In April of that same year, the Unification Congress of the Socialist Workers’ Party of Yugoslavia (Communists) was held in Belgrade, where a Central Secretariat of Women Socialists (Communists) was elected. Its statute states that the Secretariat “considers itself a part of the Party whole…rules out any separate women’s organisation, and considers itself a technical-executive committee for agitation and organising women”.10 The relationship between the women’s secretariat and the Central Party Council was such that “according to instructions issued by the Central Party Council of the Socialist Workers’ Party of Yugoslavia, the Central Secretariat of Women Socialists (Communists) issues directives for women’s activities in general”11. The “Theses on methods and forms 8 What follows is my reading of Zetkin’s articles collected in the edited volume Clara Zetkin, Selected Writings, New York: International Publishers. Ed. Philip S. Foner, foreword by Angela Davis. I would like to thank Ajla Demiragić for this book. 9 Kecman, Jovanka, Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 1918-1941. Belgrade: Modern History Institute, 1978, p. 93. Historijski Arhiv KPJ, Vol. 2, Kongresi i Zemaljske konferencije 1919-1937. Belgrade: History department of the CPY, 1949, pp. 24–26. 11 Ibid., p. 25. 10 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 161 of work of the Communist Parties among women” adopted in 1921 at the Third Congress of the Comintern (the Communist International, 1919–1943), later also adopted by the CPY, arguably did not represent a significant innovation in existing socialist practice other than in the fact of demanding, in more explicit terms, the involvement of women as equal members in the work of communist parties and other proletarian organisations. This continuity was embodied by Clara Zetkin, the former Secretary of the International Women’s Bureau of the Second International, who in 1920 became Secretary of the International Women’s Secretariat of the Communist International. The second part of the Statute of Women Socialists (Communists), adopted at the Belgrade Unification Congress in 1919, states that work with youth is one of the special tasks of the women’s movement: “because women are, by nature, the most suited for and competent in this work […] and it should be carried out according to contemporary pedagogical principles and, from a purely practical point of view, lead to an overall education”.12 The purpose of the work was to prepare the youth to be “loyal members of the proletarian movement”.13 In those days, rarely did any socialist movement question the fundamental and primary social role of women, that is, the role of women as mothers and primary carers responsible for the education and upbringing of new generations. Later on we will see that Tito, like Stalin, insisted that the primary task of the “new woman” was bound up with her specific biological function as mother, but we will also see how Alexandra Kollontai, and the avant-garde of the Bolshevik Revolution, maintained that the socialist revolution had to grow over into a sexual one. Thinking the AFŽ historically enables us to once again question different models of women’s emancipation on the left, bearing in mind its importance for us today. On the one hand, we have the model of economic emancipation which follows the argument that economic independence will necessarily, by mathematical progression, result in the emancipation of women through wage-labour. On the other hand, there is the model of Alexandra Kollontai and the Zhenotdel, for whom the socialisation of care work is not merely the first prerequisite for women’s entry into wage-labour, but is considered an end in itself, one of the objectives of communism as the self-management of the direct producers. While CPY leaders, from Tito to Vida Tomšić, Mitra Mitrović, and Cana Babović, also affirmed a certain continuity of work among women as the foundation for the later activity of the AFŽ, from an historical point of view it is also important to insist on specific ruptures. It is necessary to differentiate periods of activity and 12 Ibid. p. 26. 13 Ibid. p. 26 �162 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT the political perspectives that conditioned them. In the so-called “revolutionary period”, i.e. the period of the painful birth of the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes, characterized by strikes, peasant uprisings, and nationalist guerilla resistance to Belgrade, the women’s work of the Party came down to organising working women. Following the so-called “Proclamation” of 30 December 1920, the CPY was formally proscribed, but operated under various semi-legal fronts, and work with women was transferred to the trade unions. From the 30s onwards, there was a tendency to extend the influence of the CPY to mass organisations like the women’s movements. In 1935, with the definitive imposition of the Comintern policy of the Popular Front in the struggle against fascism, the final rupture occurred.14 From that point onwards, participation and entrism in bourgeois women’s organisations, in order to form special (front) organisations, became the starting point and model for creating an all-class women’s alliance in a progressive struggle for the equality of women, against war and fascism. This approach represents a break with the model of Clara Zetkin, who refused any kind of cooperation between the labour movement and “bourgeois feminists” (Frauenrechtlerinnen or ‘women’s righters’), for example in the struggle for female suffrage, or civil rights and equality, as well as with her opposition to the creation of separate non-party women’s organisations. This example shows us how the Yugoslav communist movement reshaped itself according to Stalinist models in the direction of limiting the struggle for the emancipation of women to a democratic phase whose key task was defeating fascism and defending the Soviet Union. From the beginning of the Second World War, the struggle to realise the democratic perspective of national liberation and women’s equality collided with a political problem, i.e. a barrier: the alliance between Stalin and the Allies. Although we cannot discuss this policy in detail here, it is important to emphasize that Yugoslavia and China were the only states in which the revolutionary and democratic forces managed to overcome these barriers, unite the people in antifascist struggle against the ancien régime, and open up the horizon of social revolution. From revolutionary Spain to the French Popular Front, to the Italian and Greek resistance movements, blind obedience to Stalin’s dictate meant the downfall of the revolution. Historically, we would also have to take into consideration the presence of a paradoxical and creative synthesis and enrichment of bourgeois feminism and Yugoslav communism, the organisational, moral, and political precondition for one of the biggest mass movements of women ever seen in Europe: the AFŽ. 14 Sklevicky, Lydia, Organizirana djelatnost žena Hrvatske za vrijeme NOB-e 1941-1945. Available at: https://hrcak.srce.hr/file/158396 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 163 2.2. “Elective Affinities”: the Women’s Movement and Communism in the Kingdom of Yugoslavia The feminist and women’s civic associations of Yugoslavia initiated some of the first campaigns for women’s literacy, gave literacy classes, worked on raising consciousness of the woman question and women’s rights, and engaged in propaganda work by publishing newspapers. From the 1920s right up to the end of the 1930s, one of the most important of these was the Feminist Alliance, which in 1926 changed its name to the Alliance of Women’s Movements. In Notes on the feminist history of the city of Zagreb, 1919–1940, Gordana Stojaković lists the longforgotten names of all the important representatives of the feminist and women’s movements of the day, whose personal commitment and agitation represented first steps enabling women to come out of the invisibility of the private sphere into the public realm.15 Although these were all women from rich families, literate, often university educated, their demands aimed at the equality of all women. In her history, The Woman Question in Serbia in the 19th and 20th Centuries, written more than half a century after the dissolution of the AFŽ and in the teeth of the bloody collapse of the second Yugoslavia, Neda Božinović, a former activist in the Serbian section of the AFŽ, goes out of her way to underline and reaffirm the legacy of the pre-1945 women’s movement in which she was formed: […] already from the time - before the Second World War – I became involved in the women’s movement, I was impressed by the women who founded and developed it. I have no less regard for the women of my generation who, especially during the war, did not spare themselves, but laid down their lives, giving their all to realise the fundamental preconditions for women’s liberation. It is my profound belief that women of all generations, in their own times, with all its and their own limitations, did all that could be done. This work is […] an attempt to present in one place the history of the women’s movement in Serbia, to point out the efforts and the resolve of women themselves to contribute to change, to transform their status, and both the support and resistance they encountered. For they are largely forgotten – history has hardly anything to say about them.16 For this reason, it is not enough to simply say that we need to take into consideration the historical context, and all the limitations and obstacles that feminists encountered, to grasp just how progressive their demands were. In fact, a revolu15 The text is available at: http://pravonarad.info/?p-350 16 Ženski pokret, January/February, 1937, pp. 5–6. I am thankful to Gordana Stojaković for forwarding me these two issues of the review. �164 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT tion and a further 20 years were needed for these demands to be met, and even then only partially! Neda Božinović confirms that the feminist programs of the interwar period were not only adopted by socialist Yugoslavia, but also served as the basis for its laws and legislative practice all the way up to the mid-1960s.17 It is worth underlining the two most important contributions (innovations) of the feminist and women’s movement, which were of paramount importance for the later development of the woman question. One of the most important demands was for the reform of civil law and the unification of all the legal codes valid in the Kingdom of Yugoslavia. In fact, it is often forgotten today that there was no uniform legal system in the Kingdom. According to the Alliance magazine Ženski pokret (Women’s Movement), there were six legal territories with six different codes of civil law.18 But one thing they all shared: women were in a legally subordinate position, completely dependent, both physically and materially, on male family members. The Alliance put forward two highly important reforms to civil law: a) the jurisdiction of secular, civil courts in all matters, the abolition of the father’s and husband’s authority, b) the recognition of the equal rights of women to dispose of themselves and their property, introducing the concept of acquired property and equal right to inheritance. The second element refers to social legislation where the Alliance offered the following solutions: [that] employers strictly enforce the ban on night shifts for women, on women working before and after childbirth, make sure to provide children’s shelters according to their legal obligations, where children would be looked after by trained female personnel, to ensure hygienic conditions at work, especially proper ventilation, setting up kitchens, separate wash rooms for men and women, changing rooms etc.; with a view to establishing the most effective maternity protection for women employed in industry, crafts, the home and in agriculture, we propose: that the Employee Insurance Act be extended to cover the agricultural workforce; that the 1922 Employee Insurance Act be amended to regulate the insurance period for obtaining the right to maternity allowance, the duration of maternity leave, the right to maternity support, child accessories and breastfeeding support [...]19 The Alliance of Women’s Movements also called for the introduction of female labour inspectors to enforce the implementation of both the above demands and 17 Božinović, Neda, Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, Beograd: Žene u crnom, 1996. p. 262. 18 Ženski pokret, op.cit. 19 Ibid. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 165 already existing laws. The same demands are to be found in the socialist women’s journal Equality (Die Gleichheit, 1892–1923), founded and edited by Clara Zetkin. The claim of the historian Lidia Sklevicky that the AFŽ “was and remains the only legitimate heir of this movement”20 concurs with that of the former AFŽ militant Neda Božinović. Although the majority of histories present narrative accounts of the women’s movement, or concern themselves with prominent figures, conference resolutions, or descriptions of organisations, thus far not a single comprehensive social history of women in the Kingdom of Yugoslavia has been written. In the absence of such a history, I would like to emphasize a few important elements. The emergence and proliferation of prominent and important women’s movements, from the left-leaning to the religious and charitable, is the result of what, in Bloch’s terms, we could call the simultaneity of the non-simultaneous, or more simply, in Lenin’s words, uneven development. Whilst from a legal perspective, women basically remained minors, immature, and subordinated principally to the authority of elder men, and secondarily to their sons, while every second woman was illiterate, the inter-war period was nevertheless, according to the anthropologist Vera Erlich, “a time of crisis […] of general unrest and conflict in the family”.21 The traditional forms of the patriarchal family (the extended family, zadruga, and multigenerational households) began to disintegrate – but not in Macedonia or among Muslim populations – with the further penetration of the money economy into subsistence agriculture. Fathers could no longer command in the old way, and the relations between young men and women became freer. Losing the real protection of partriarchal custom, peasant women found themselves caught between, on the one hand, the patriarchal legal order, and on the other, the freedom of unlimited exploitation in the market. Women’s employment trends, often meaning in reality the replacement of male workers by women and children, were conditioned not only by male deaths in the First World War, but also by the sharp demographic changes that followed. For example, in 1921, 40% of the population of the Kingdom of Yugoslavia was under the age of 14.22 In addition, the fragmentation of landholdings continued in the already impoverished countryside, increasingly forcing the rural population to seek additional sources of income. The rising class of worker-peasants, and of 20 Sklevicky, p. 81. 21 Erlich, Vera S. “Das Erschutternd Gleichgewicht in der Familie, aus eine Jugoslawischen Studie”. Quoted in: Holm Sundhaussen, Historija Srbije od 19. do 21. veka, p. 296. Belgrade: Clio, 2009. 22 Čalić, Žanin-Mari. Socijalna istorija Srbije 1815.-1941. Belgrade: Clio, 2004, pp. 253–254. �166 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT female and child labour, represented a reserve army of the unemployed, enabling employers to reduce both the cost of labour and wages. The new era of total war, with its erasure of boundaries between front and rear, also called into question the gendered boundaries between the private and the public. Thus, it was during the First World War that, due to the absence of men, women were able to occupy important social functions, which they managed to keep (at least in the cities) even after demobilisation.23 In the cities, under the influence of Western trends, women attended schools, universities and fought for greater political rights. Around 20% of the overall university population were women, who under the strong influence of liberal and socialist ideas of gender equality turned against sexual double standards. It was not simply a question of rejecting of outmoded customs, but also, according to the Youth Section of the Women’s Movement of Serbia, of the fact that the “dictatorship and its reactionary forces [...] had implemented their regressive measures against women and threatened them with taking away the few rights they have acquired.”24 The above processes were decisive as they conditioned and enabled the formation of a CPY core and AFŽ cadre on the very eve of war. The cadre mostly consisted of a young group of female village school teachers and workers who, having acquired education or work experience in the cities, brought back liberal and progressive ideas to the countryside, and university-educated, young bourgeois women, who under the influence of communist ideals, in a Turgenevian drama of mothers and daughters, clashed with the “ladies” from the feminist movement. By the mid1930s a new generation of young women, female students and female workers joined the existing women’s and feminist organisations. Faced with the menacing shadows of war and fascism, the youth sections of the women’s movement strove, under communist influence, to unite the feminist with the antifascist movements. For example, in the struggle for the right to vote in 1939 in Serbia, “for the first time a broad social movement accepted the idea that freedom and democracy could be applied to the oppressed half of society – women”.25 In 1941, following the Nazi invasion of Yugoslavia, former members of youth sections of the women’s movement, members of the Movement of University-Educated Women and other women’s organisations all participated in preparations for an armed uprising, and spontaneously founded women’s antifascist committees – the forerunners of the AFŽ. 23 Čalić, Žanin-Mari. Historija Jugoslavije u XX veku. Belgrade: Clio, 2013, p. 123. 24 Bilten “Ženski pokret kroz omladinsku sekciju”, izveštaj br. 2. Januar 1940, in: Bosa Cvetić (ed.), Žene Srbije u NOB-i, pp. 56-9. 25 Božinović, Neda, Položaj Žene u Srbiji u XiX i XX veku, Belgrade: Žene u crnom, 1996, p. 260. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 167 A national pre-congress conference of the CPY held in May 1939, on the eve of war, debated the incorporation of women as equal members in the activities of the Party and other labour organisations, an issue that had been on the party agenda since its very foundation two decades before. Fearing that mobilisation and repression would decimate the party leadership, Tito now saw women as potential leading cadre that was “unknown to the class enemy”. This was precisely the source of the idea that “there must not be a single forum without female members. If the majority of members have thus far underestimated the importance of involving women in the CP – they must now realise that forming female Party cadre is our most important organisational task”.26 If the chronic habit of male comrades to consider work with women as women’s work was roundly criticised then, in the wake of the moral collapse of the leadership of the women’s movement in the face war and repression, feminism was the greater danger. As Vida Tomšič argued in 1940, in a speech delivered to the party congress: “Feminism presents the common demands of women of all classes separate from the demands of working people. By emphasizing the common demands of women, in opposition to and in struggle against men, feminism hides the class basis of the woman question, and in so doing, deflects the female masses from fighting capitalism and class society in general.”27 This could have been said, and with equal justice, by Clara Zetkin circa 1890. But the party, under the auspices of the Popular Front, was itself separating general democratic questions from the struggle against capital: it was the hour of the democratic antifascist alliance. 2.3. The AFŽ as a Revolutionary Movement According to official figures, some two million women participated in the People’s Liberation Struggle (henceforth NOB), certainly one of the largest organised movements of women anywhere during the Second World War. 100,000 women fought as partizanke, while 2000 achieved officer’s rank. 25,000 partizanke were killed and over 40,000 were wounded in battle. If we remember the all-embracing conditions of fascist terror and genocide, inter-communal massacres orchestrated by collaborationist forces, and the total collapse of social and economic life, then the achievement of the AFŽ, the organised, multinational, mass antifascist movement of peasant women, is nothing short of awe-inspiring. 26 See: Proleter, no. 1–2, January/February, 1940, p. 6. 27 Vida Tomšić, quoted in: Šolja Marija (ed.), Žene Hrvatske u NOB-u, Vol. I, pp. 1–8. �168 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT From the very beginning of the uprising, with the establishment of the People’s Liberation Army (NOV) and expansion of liberated territories, elections were held to the new organs of revolutionary struggle, the People’s Liberation Committees (henceforth NOO), in which all citizens over the age of 18, regardless of religion, gender or nationality, could vote. Women’s suffrage was born of their participation in the struggle for a new constituent power, the People’s Liberation Movement (NOP). The AFŽ mobilised women to vote in the first elections based on universal suffrage in the Yugoslav lands and encouraged them to put themselves forward as candidates for election. By the end of the war, 3000 women had been elected to village and municipal NOOs in Bosnia alone. However, as in the CPY, far fewer women were elected to higher bodies. Five women were elected to the revolutionary government of Bosnia and Herzegovina, the State Antifascist Council for the People’s Liberation of Bosnia and Herzegovina (ZAVNOBIH), four times fewer than to the equivalent State Antifascist Council for the People’s Liberation of Croatia (ZAVNOH), where the AFŽ section was by far the strongest. There was only one woman delegate to the historic first session of the Antifascist Council for the People’s Liberation of Yugoslavia (AVNOJ) in Jajce, where the NOOs declared themselves the legitimate and sovereign government of Yugoslavia – Kata Pejnović, President of the Central Committee of the AFŽ, who was elected to the Presidency of AVNOJ. At the second session of AVNOJ in Bihać, female delegates made up only 4% of the total, and only two women were elected to the Presidency, Spasenija Babović and Maca Gržetić, both members of the Central Committee of the AFŽ. One of the first founding documents of the AFŽ, in which the objectives and methods of the organisation are outlined, is Circular Letter number 4 of the Central Committee of the Communist Party of Croatia of 1941. The letter speaks of the formation of the AFŽ and its role in ““activating and connecting the broad layers of women and involving them in the People’s Liberation Struggle”; it was to include “all women...regardless of their political, national, or religious affiliation.” The AFŽ’s future organisational structure was first sketched here. Like the Party, it too was territorial and electoral, rising from a series of neighbourhood, city, county and regional groups up to the Republican Committee; and centralised, with lower committees being subordinated to higher ones. The AFŽ’s primary task was to ensure support for the Partisan units, and the AFŽ itself became a component of the People’s Front (Narodni Front, henceforth NF).28 The struggle for equality between the sexes appears in a list of further political tasks. It was to become the second core concern of the AFŽ. 29 28 29 Bakarić-Šoljan, Marija (ed.), Žene Hrvatske u NOB-u, Vol I, str. 57. Ibid., p. 57. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 169 At the First Congress of the AFŽ in Bosananski Petrovac in 1942, the organisational continuity of the AFŽ was confirmed by Tito himself: “and finally I would also like to say that the AFŽ, which exists for some time now, and has finally obtained its organisational form, is truly one of the organisations that have sprung up from below”.30 Two other important documents from the First Congress attest to the fact that the AFŽ is a women’s organisation but not separate from other organisations of the NOB. These are the reports given by Cana Babović and Mitra Mitrović, who was the Secretary of the Youth section of the Women’s Movement of Serbia and one of the leading women in the Party.31 They give an overview of the prewar work of the organisation and confirm that its formation was the result of many years of activity and struggle by the women of Yugoslavia for a more just world. Both should be read as programmatic, especially given the fact the AFŽ adopted its statutes much later, but also because the CPY is presented as the bearer of the struggle against fascism and for the equality of all. The emphasis on the importance of the CPY represents a subtle shift from the politics of the Popular Front, which once again confirms the aforementioned fact that the CPY at the same time followed but also deviated from the hard line of the Popular Front. From the very beginning, the CPY understood that (to paraphrase Mitra Mitrović) it was waging a struggle and war in which the distinction between front and rear had been erased. It was no longer possible to consider the front as male and the rear as female domains. Hence, without the support of women and total mobilisation the popular uprising could not have grown over into a nation-wide struggle and insurrection. Women had to be mobilised for the struggle, but more importantly for the work in the rear, vital for supplying the army and the NF, for relaying messages, and facilitating communication between higher- and lower-level committees of the Party, as well as between the AFŽ committees. The peasantry represented a major problem in this regard. Since peasants made up the majority of the population, the course of the struggle depended on the degree of their mobilisation into Partisan ranks. Just as important was the proclamation of equality between men and women, the promise of a better future and social justice on which the entire revolutionary undertaking rested: destroying the old and creating the new. 30 ‘Tito to Women of Yugoslavia, available at: http://www.afzarhiv.org/items/show/92 31 Cana Babović, Organizaciono pitanje AFŽ-a, available at http://www.afzarhiv.org/items/show/231 Mitra Mitrović, Antifašistički pokret žena u okviru Narodno-oslobodilačke-borbe, available at: http://www.afzarhiv.org/items/show/232 �170 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT The struggle of the Partisans drew upon guerilla strategies, but also on the local traditions of peasant rebels, the uskoks and the hajduks, the First and the Second Serbian Uprisings (1804–1817), the 19th century peasant revolts against the Ottoman Empire in Bosnia and Herzegovina, the Women’s Revolutionary Army Committees of the Internal Macedonian Revolutionary Organisation (IMRO) which participated in the Ilinden Uprising of 1903, the women guerilla fighters of the Montenegrin resistance to Austro-Hungarian occupation from 1916 to 1918, as well as other insurgencies against earlier occupiers. In his memoirs, Milovan Djilas recalls that the Party consciously used „ancient traditions and myths“ in order to present the NOB as the continuation of „the centuries-old struggle of our freedom-loving peoples”.32 Jelena Batinić33 shows how the CPY constructed the figure of a new woman, linking it to epic figures of South Slav folklore. Partisan femininity rested on two pillars: the noble heroine who proves her honor and worth (i.e. equality) in battle, and the mother demanding that her dead children be avenged. The embodiment of the latter was Kata Pejnović, known among the people as “Mother Kata”, who called for revenge at the First National Congress of the AFŽ. The first figure is comparable to the role of young peasant women as fighters and nurses, and the second with the role of older peasant women, mothers who carried out traditional women’s jobs in the rear. Together, they had an enormous mobilising potential among the peasantry since they contained elements of tradition that aroused patriotic feelings and prompted people to join the fight. These figures of the new woman were united on front cover of the very first issue of Žena u Borbi (Woman in Struggle), the journal of the AFŽ Croatia, in the image of a woman, babe in arm, gun in hand. Fusing the traditional with the new and modern, the CPY took an entirely legitimate step, creating the conditions for a possibility of a revolutionary overthrow. Although neither Chetniks nor Ustashas underestimated the importance of women, in their propaganda women remained inferior and were tied to church, home, and children.34 Clearly differentiating itself on this issue, the CPY gained a strategic advantage over the forces of occupation and collaboration. 32 Đilas, Milovan, Wartime. New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1977, p. 227. 33 Batinić, Jelena, Women and Yugoslav Partisans. A history of World War II Resistance. New York: Cambridge University Press, 2015. 34 On women and the Ustashas, see: Bitunjac, Martina, Le donne e il movimento ustascia. Rome: Edizioni Nuova Cultura, 2013; Jambrešić-Kirin, Renata and Senjković, Reana, Puno puta bi vas bili..., Narodna umjetnost, 42/2, 2005, pp. 109–126. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 171 In her Report on the Organisational Question, Cana Babović emphasised that the struggle the AFŽ was leading was the struggle of the CPY, hence the main task that lay before the movement was “total support for our army”. She fiercely attacked “bourgeois” feminist movements to drive home the point that the goal of equality was subordinate to the general aims of the NOB. The second important task was publishing magazines to help mobilise women and thus also assist the army. The magazines were supposed to promote the political education of women, which was also stated as one of the aims of the organisation itself. Internal party and archive documents repeatedly complain that women, even many AFŽ activists, were ignorant not only of their role in the NOB, but even that this struggle was being fought for their own rights. Only through the political education of women was it possible to ensure that all women understood the importance of the struggle and the necessity of uniting all women antifascists (regardless of class, religion, and nationality) for the struggle against fascism. But in order to “raise [political] consciousness”, the overwhelming illiteracy of peasant women first had to be eradicated, and so literacy classes, covering also hygiene, housekeeping, and the political objectives of the NOB were organised on liberated territories by the Party cadres that led the AFŽ. The third important element was activities in the liberated territories aimed at strengthening the people’s government and supporting the People’s Committees. Mitra Mitrović posed the aim of equality within these broader objectives, stating in her report that “orphanages and kindergardens are being built in the liberated territories”. One of the points of interest of her speech is the description of the way women transformed themselves in struggle and through struggle, taking on the same positions as men. Women proudly pointed out how they took over men’s roles and proved their “heroism, courage, and competence” in the struggle. And while one of the most important contributions was undoubtedly that, in a moment of crisis, women - as Partisans - through a transgression of traditional gender roles - were at all allowed to enter the political arena, this act of joining the struggle for a more just society never in essence questioned gender relations and norms, but rather repeated and perpetuated them (which is also confirmed by both congress reports). Although CPY strategy largely depended on successfully mobilising women into the movement and struggle, the mobilisation of women into the AFŽ coexisted with traditional attitudes, and the women who contributed to the Partisan cause did so, as a rule, by performing traditional women’s tasks and chores: cleaning, washing, looking after and caring for others. Thus, from the outset, the work of the AFŽ was conceived strictly as women’s work, largely resting on the tradi- �172 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT tional model of “feminine” nature and “female” qualities. And while this strategic concession brought the Partisans a significant advantage during the war and enabled women to also affirm themselves as revolutionary subjects, in the postwar period the contradictions of gender roles took on a different trajectory. Problems in the work of the AFŽ already arose in its initial phase. Although Lydia Sklevicky 35 speaks of the initial phase as the phase of autonomy, basing herself on Mitra Mitrović’s report to the First Congress of the AFŽ, I do not find any evidence of it there. It is more likely that she confused the reports of Cana Babović and Mitra Mitrović, because the former explicitly states that the “Central Committee of the AFŽ will strive to make our organisations independent over time”. On the basis of the available archival evidence, I conclude that these strivings remained on paper. The AFŽ never was nor did it ever become an autonomous organisation. From the outset, the work of the AFŽ was subordinated to the NF, and the latter was directly subordinated to the CPY. Although the AFŽ had limited operational autonomy, it never had full organisational autonomy. Operational autonomy was more prevalent in the occupied territories; since the flow of the information from the CC CPY and the NF to the committees of the AFŽ was much more difficult, it meant that AFŽ committee members had to find a way to act on their own. Therefore, I consider the repeated claims on the left concerning the autonomy of the AFŽ to be completely unjustified, as is demonstrated by numerous archive documents. To attribute the AFŽ the autonomy it never had means not to historicise but rather to mythologize it. The main aim of the autonomy myth is to legitimise the liberal or second wave feminist thesis that the women’s movement should be politically and organisationally independent of the left. From this follows a metaphysical dualism, first posited in the work of Sklevicky, between a largely heroic phase of the AFŽ and a diabolic phase of increasing subordination to the Party, culminating in dissolution in 1953. But, even if this were true, it would not explain the limits to women’s emancipation either during or after the war. The autonomy thesis evacuates the central political stakes, that is, the question of political strategy in relation to the general goals of the revolution and to the meaning of emancipation: the conflict noted above between the model of economic emancipation and that of the abolition and withering away of the family, classes and the state in communism, which will be dealt with later. The Central Committee of the CPY’s letter of January 1944 represents the first step towards an even greater centralisation of the AFŽ, is confirmed as policy 35 Sklevicky, Organizirana djelatnost žena Hrvatske za vrijeme NOB-e 1941-1945, p. 108. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 173 at the Fifth Congress of the CPY when a second redistribution of tasks between the NF and the AFŽ occurred, and the AFŽ becomes an administrative organ of the NF and is no longer concerned with the political education of women. The archives also testify to problems that surfaced after the war. Internal reports repeatedly mention that wives of the officials and members of the People’s Front did not participate at all in the work of the AFŽ.36 This presented a problem for many women, and some took it as a sign that they too should not participate in the work of the committees. The reports also state that male comrades did not allow female comrades to attend courses or that the wives of officials “proudly stated” that they did not want to work in the organisation.37 It would not be wrong to say that in the midst of the revolution the very idea that women were equal to men was revolutionary. The very idea had already met with resistance from the outset, and it was precisely because of this that women had to find ways to prove they were not backward and ignorant. All this affected the AFŽ’s work. Thirty years later, Dušanka Kovačević, one of the leading members of the AFŽ of Bosnia and Herzegovina, described it thus: by turning their back on tradition, which weighed them down, women became […] morally, physically, and psychologically different, not in the sense that they acquired male traits as it is often thought, but that they were becoming what was necessary for the freedom of the people and the revolution. Women and girls found their place in the revolution, which is more important than the personal destiny written in the history of women, but they instinctively sought to escape the fate of their mothers and grandmothers. Perhaps for the first time in history, women were creating their own ideal of womanhood, regardless of what men wanted. That ideal was built on the standard of revolution and triumph over the enemy. Values such as loyalty to the people, courage, knowledge, and initiative suppressed the age-old standards that required women be obedient, not interfere in the affairs of men, to stay at home, etc. Men changed less. Many of them accepted this new woman, a comrade, as a necessary, but also temporary feature of the war, part of the harsh realities of war.38 36 Republican Committee of the AFŽ Bosnia and Herzegovina, Dopis sreskog odbor AFŽ-a Velika Kladuša, Archive of Bosnia and Herzegovina. 37 For instance: Glavni Odbor AFŽ-a BiH, Zapisnik plenarnog sastanka Sreskog odbora AFŽ- održan 26.9.1948. godine” Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 5, 84/48, 1948. Oblasni Odbor, “Zapisnik Plenarnog sastanka AFŽ-a u Bihaću održanog u prostorijama u vjećnici G.N.O dana 9.2.1950. godine”, p. 2. Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 9, 1061/5, 1950. Oblasni Odbor AFŽ-a, “Zapisnik sa sastanka sekretarijata Oblasnog odbora za oblast sarajevsku koji se održaje 10.1.1950. godine”, Arhiv BiH, Kutija 9, 1053/4, 1950. 38 Žene BiH u NOB-u, Svjetlost, Sarajevo, 1977, pp. 38–38, my emphasis. �174 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT However, in the existing archive documents the struggle of the CPY is nowhere bound up with the struggle against capitalism, which is a function of the aforementioned question of revolutionary strategy and greatly conditioned the reaction that in turn largely shaped the later policy of the CPY. The fact that from 1935 onwards the program of the CPY balanced between an independent revolutionary policy and the politics of the Popular Front, produced two significant results: on the one hand, the revolutionary policy secured the opening of the revolutionary field and created conditions for the possibility of revolution; but on the other, pursuing the politics of the Popular Front prevented the CPY from relating the struggle against fascism, which was its number one goal, to the struggle against capital and capitalism. This is especially important for understanding the position of women in Yugoslavia and the relationship between production and reproduction, as well as the form this relation took in the 1950s, as can be seen in the archive documents. 2.4. Of what is “Zhenotdel” [not] the name? I have stated above that I will try to examine the limits of a possible historical analogy. In the AFŽ archive, in later female Partisan biographies, and in most of the works of Yugoslav historiography dealing with “the woman question”, one sees something that for the purposes of this paper I will call a symptomatic absence. Namely, the literature on the Yugoslav communist movement and the AFŽ does not even mention the Soviet Zhenotdel (Женотдел), or its main protagonists Alexandra Kollontai, Inessa Armand, Nadezhda Krupskaya, Konkordiya Samoilova, and Klavdiia Nikolayeva. Even a random Google search barely provides any results in Serbo-Croatian, and the few positive results are connected solely with the name of Alexandra Kollontai. The fact that there is barely any mention of the Zhenotdel is surely the result of the erasure of its history – firstly from Soviet, and then necessarily from all the other Eastern Bloc historiographies, including the Yugoslav. This absence necessarily gives rise to the following questions: at the time of the formal establishment of AFŽ was it forbidden to speak in Yugoslavia of the Zhenotdel, which by then had ceased to exist? Was the model of the Zhenotdel one that had to be forgotten and was not to be referred to or remembered? And finally, the main question: what is the difference between the AFŽ and the Zhenotdel? The structure of the AFŽ greatly – but not entirely – imitated that of the Zhenotdel.39 This alone is enough to talk about the Zhenotdel as an absent model, and – in the period of the AFŽ’s formal establishment – also as a forbid39 See: Stites, Richard, Zhenotdel: Bolshevism and Russian Women, 1917-1930, Russian History, Vol. 3, no. 2, p. 182. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 175 den model, since Yugoslavia at that time entirely followed Stalin’s politics of the Popular Front.40 Today, it is a commonplace in Soviet historiography that the October Revolution introduced one of the most progressive bodies of legislation ever to be enacted. It is a well-known fact that the February Revolution of 1917 – led by women demanding an end to a war that deprived them of the most basic necessities – was a catalyst and a trigger for later revolutionary events. Shortly after February, and after a great deal of pressure and demonstrations led by women and supported by Bolshevik and bourgeois feminist agitation, the Provisional government granted universal suffrage. Following the establishment of the first Soviet government in December 1917, divorce was legalised, marriages and civil partnerships were made equal in the eyes of the law, thereby recognising the rights of children regardless of whether born in or out of wedlock. In November 1920, abortion was legalised for the first time in history, while backstreet abortions now carried heavy sentences. This was followed (on 30 December 1922) by the New Land Code, which represented the most profound and systematic legislative attempt to break traditional patriarchal, cultural and legal-property relations and norms. The attempt to change traditional patriarchal relations, affecting the greatest part of the population, was obliged to grasp the problem at its root and hence caused the most resistance. This law made possible the equality of men and women in the Dvor [the peasant homestead]; the management of the household became equally the affair and obligation of both partners, and women were granted equal inheritance rights to the property of the Dvor.41 All the above laws were the outcome of the drive and determination of Alexandra Kollontai, who after the revolution became People’s Commissar for Social Welfare.42 The abolition of the family, 40 Supplementary evidence that Soviet models were never far from the minds of the leaders of the AFŽ may be seen in the frequent use of Soviet jargon, for example the significant reference to besprizorniki, that is, the millions of orphans of the Civil War whose care and accommodation were given over to the Zhenotdel. See: Glavni Odbor AFŽ-a BiH, Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 2, 149–147, as well as “Zapisnik sa održanog savjetovanja žena iz grada i sreza Zenice po pitanju formiranja raznih društava a u vezi zaključka sjednice Izvršnog odbora C.O. AFŽ-a” 41 On the laws of the early post-revolutionary period, as well as later Stalinist counter-revolutionary measures see: Schlesinger, Rudolf (ed.), The Family in the U.S.S.R., Documents and Readings, Routledge, 2000. 42 While historians disagree as to the precise contribution of Alexandra Kollontai to drafting Soviet family law and the formation of the Zhenotdel, Carol Eubanks Hayden is convinced that without her individual efforts many things would have remained on paper. See her doctoral dissertation: Feminism and Bolshevism: The Zhenotdel and the Politics of Women’s Emancipation in Russia 1917– 1930. University of California, Berkeley, 1979. �176 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT inconceivable without a complete and radical overturning of gender and patriarchal norms, was one of the key characteristics of Bolshevik revolutionary theory which drew “upon accepted Marxist theory (Engels, Bebel) and on the work of native Russian Marxists, such as Kollontai and Krupskaya”.43 The conception of gender roles as fluid and fluctuating is one of the basic ideas behind the idea of communal living, the attempts (only partially successful) to fulfill the utopian dream of creating institutions for the socialisation of housework, the sharing of household chores and obligations, and the “withering away” of the family as a unit of social reproduction, together with the state and classes.44 The ideas that guided the leaders of the October Revolution represent the only attempt thus far to realise communism not only in the ownership of the means of production but also in the abolition of the family, which they considered no less a part of the revolutionary transformation of society. By deconstructing and overturning the rigidity of gender markers and categories, which had held women in a subordinate position for centuries and bound them to housework - which, in the words of Lenin, “dulls, stultifies and enslaves”45 - they strove to realise these ideals. That is precisely why, as early as 1905 and 1909 respectively, Kollontai and Krupskaya voiced the importance and necessity of organising proletarian and peasant women through special groups, committees, or sections. However, the idea of founding a separate women’s organisation within the party remained unrealised until 1917. In that year, the prewar Bolshevik newspaper for women workers, Rabotnica,46 was revived, serving as one of the main propaganda tools for agitation and work amongst women. The story of the Zhenotdel is a story of how a specifically women’s organisation was formed despite internal Party resistance. The diversity of positions amongst the Bolsheviks during the October Revolution is perhaps best portrayed by the fact that both male and female party members opposed its foundation. On this basis a conflict arose between Alexandra Kollontai and Klaudia Nikolaeva47 during the First Conference 43 Carol Eubanks Hayden, The Zhenotdel and the Bolshevik Party, Russian History, Vol, no. 2, 1976, pp.150–173. 44 Stites, Richard, Revolutionary Dreams. Utopian Vision and Experimental Life in the Russian Revolution, Oxford University Press, 1989. It is interesting that Stites dates these aspirations to the period from 1917 to 1930, which coincides with the establishment and the activities of the Zhenotdel. 45 Lenin gave unreserved support to the work and activities of the Zhenotdel and spoke on several occassions at women’s congresses organised by the Zhenotdel. See: Stites, 1989, op. cit.; Hayden, 1976 op. cit. See Hayden, 1976, op. cit.; Stites, 1976, op. cit. It is important to note that Rabotnica was launched following the International Socialist Women’s Congresses held concurrently with the conferences of the Second International in Stuttgart in 1907 and Copenhagen in 1910. 47 Nikolaevna would later become the director of the Zhenotdel. 46 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 177 of Petrograd Women Workers held on 6 November 1917, where Nikolaeva along with Konkordiya Samoilova opposed the formation of a women’s section within the Party.48 At the Seventh All-Russian Congress of Bolsheviks held in April 1917, Alexandra Kollontai motioned that a meeting of female delegates be held to form a women’s department within the Bolshevik Party. In September that same year a women’s section was established, but it would only obtain the status of a Party department (otdel) in 1919 after considerable political pressure and mobilisation. The decisive event was the First All-Russian Congress of Working Women organised by Kollontai and Armand in November 1918 with the help of workers, peasants and other delegates from all over Russia who came to Moscow in the teeth of the perils and hardships of the civil war. Carol E. Hayden points out that the organisation of women in a separate department (Zhen-otdel) in the midst of civil war was all the more significant because it was necessary to defend and consolidate the revolutionary government to enable the enactment of its laws and decrees. The Bolsheviks thus found themselves in the contradictory position of having to “appeal to women as a separate group in order to convince them that they were not a separate group”.49 In its work, the Party was acutely aware of both the inadequacy of formal legal equality and the pressing need to strengthen and enforce the law. Armand and Kollontai worked to the limits of endurance, traveling all over the country, organising women factory workers and peasants, involving them in the work of the Zhenotdel and the revolutionary wave in general. They agitated not only among women factory workers and peasants, but also the unemployed, wives of military personnel, etc. It is in this particular context that Carol E. Hayden talks about an important principle of the Zhenotdel, “agitation by deeds, not words”, while Richard Stites points out that the true context of the Zhenotdel is that the “formal, legislative program of emancipation (the only one usually noted by historians) had to be given meaning in the social revolution from below”.50 One of the main mechanisms for accomplishing “agitation by deeds” was the system of delegates (delegatki). The essence of this system was that the women workers and peasants elected delegates who would spend three to six months as apprentices (praktikantki) at Zhenotdel headquarters, visit and acquaint themselves with the work of courts, Party departments, hospitals, and other institutions, getting to know their rights in order to be able to expose irregularities in the application of 48 Hayden, 1976, op. cit. 49 Ibid. 50 Stites, 1976, op. cit., p. 176. �178 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT laws and regulations in their factories, homes, and villages. According to Stites, the delegatki“as a rule, saw much, and reported honestly”. The goal was clear: training female personnel to achieve more thorough and comprehensive changes in everyday life and the socialisation of housework. Wendy Zeva Goldman remarks that membership in the Zhenotdel forever changed the lives of thousands of women workers, peasants, housewives, and domestic servants who gained experience through the apprenticeship system and passed it on to others.51 In spite of its enormous influence, and importance for the daily lives of hundreds of thousands of women, the work of the Zhenotdel was from the start weighed down with prejudice and problems. Male and female party members of all ranks opposed the establishment and work of the Zhenotdel, accusing it of feminist deviations, forcing its female members to constantly justify themselves and explain that their work had nothing to do with such deviations. Conflicts broke out, with presidents of provincial committees in Central Asia committing acts of violence against women involved in the work of the Zhenotdel, and there was even a case of a Zhenotdel office being burned down, as well as cases of domestic violence where husbands beat their wives for daring to go to “women’s” meetings.52 In a letter from 1920, Konkordiya Samoilova wrote that their colleagues gave them sexist nicknames such as ‘granny center’ (Tsentro-baba) or ‘commissariat of grannies’ (bab-kom). Many high-ranking female members of the Party refused to work in the Zhenotdel, considering it inferior and unbecoming, and sought recognition in the affairs of men.53 Enormous problems arose in the work of the Zhenotdel in the aftermath of the Civil War, with the demobilisation of the Red Army and the introduction of the market mechanisms of the New Economic Policy. Soviet enterprises were obliged to adhere to profit criteria and women bore the brunt of the resulting wave of layoffs. In 1922, although representing approximately a quarter of the labour force women accounted for some 60% of the unemployed. There was less and less money in the budget for the Zhenotdel and its tasks while the mass unemployment of men and women merely exacerbated the financial squeeze on the organisation. After the death of Inessa Armand, the first director of the Zhenotdel, and the removal of Alexandra Kollontai (who joined the Workers’ Opposition against the 51 Goldman, Wendy Zeva, Women, the State and Revolution, Soviet Family Policy and Social Life 1917–1936. Cambridge University Press, 1993. On the changes the Zhenotdel brought about, see also: Stites, Richard: Did the Bolshevik Revolution Improve the Lives of Soviet Women – available at: http://faculty.sfhs.com/lesleymuller/ap_euro/Debates/debate_soviet_women.pdf 52 Hayden, 1976, op. cit., p. 161. 53 Clements, Evans, Barbara, The Bolshevik Women, Cambridge: Cambridge University Press, 1997. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 179 emerging one-party state), there followed a series of female directors whose work became more and more difficult under the glare of the Stalinist apparatus. From 1924 and the doctrine of “socialism in one country”, little by little the Stalinist counterrevolution began to hollow out the heritage of the October Revolution. In 1930 the Zhenotdel was abolished by Party decree under the pretext that equality between men and women had been achieved, “that women had been ‘advanced’ to the level of men”,54 and the activities of the Zhenotdel were transferred to the AgitProp section of the Secretariat of the Central Committee of the CPSU. In 1936, the counterrevolution was finally able to deliver the coup de grâce to the cultural gains of the revolution, reinstating tsarist laws against abortion and homosexuality, and making divorce practically impossible through various legal impediments. In this way the emancipatory potential of the October Revolution was erased, and the idea of the abolition (withering away) of the family and the elimination of patriarchal and gender roles and norms was forever thrown into the dustbin of history. We have seen that the Zhenotdel arose from the previous revolutionary mobilisation of women in order to defend the Soviet government and the achievements of the revolution from counterrevolutionary attack during the Civil War, while the AFŽ, even before the fascist invasion and occupation of Yugoslavia, was conceived as an organisation for mobilising women for a war of national liberation, based on alliances with both the Yugoslav Government in Exile and the Allies. If we compare the Zhenotdel and the AFŽ as women’s organisations in countries where revolutionary overthrows took place, one of the most important differences lies in the fact that in the case of the Zhenotdel the function of political mobilisation became more important over time, while in the case of the AFŽ less so. The AFŽ focused less and less on political mobilisation and more on the distribution of goods, the work of the mother-child section and social issues in general. These two organisations faced similar, if not exactly the same, difficulties, ones necessarily faced by any attempt to change centuries-old relations, traditions and beliefs. Both the Zhenotdel and the AFŽ radically changed the lives 54 Wood, Elizabeth A., The Baba and the Comrade. Gender and Politics in Revolutionary Russia, Bloomington: Indiana University Press, 1997. Although Elizabeth Wood’s research is extraordinary, I disagree with her (revisionist) assessment that women were “the reserve army of the revolution, a group to be drawn to the labour pool and into the political struggle when needed and to be dismissed when no longer needed”. It is precisely the Zhenotdel, the subject of her book, that embodies the attempt to make the struggle universal, because without the joint efforts of both women and men there could be no material realisation of revolutionary principles. For the same reasons, I disagree with the analysis of Jelena Batinić, which follows Wood and sees Soviet politics as undifferentiated top-down emancipation. �180 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT of the women who participated in their work. However, the fact remains that different means were used for different ends. Namely, the Bolsheviks, and therewith also the Zhenotdel, fought against capitalism from the outset, and therefore against the bourgeois form of the family. In the case of the CPY and the AFŽ, the struggle against capitalism, for communism, was not a constituent part of the struggle, but was presented as the real objective only after the CPY assumed power. Because of this, the Yugoslav revolution never declared, even for a moment, the abolition of the family. Today the aspirations of the Zhenotdel exist only in a specialised historical literature, and no longer have a name or a place. The abolition of the family, the specter announced in the Communist Manifesto, no longer haunts anyone or anything.55 3. From Revolutionary Subjects to the Productive Subject By the 30s, the Soviet model of women’s emancipation came down, as Barbara Clements wittily puts it, to the „emancipated worker and the happy homemaker.”56 For Stalin, they formed the two pillars of the female productive subject: “women make up half the population of our country […] they constitute a great army of labour and are fit to raise our children”.57 In theory, the economic independence of women in a socialist economy would lead to their full emancipation. Eric Hobsbawm notes: For while major changes, such as the massive entry of married women into the labour market might be expected to produce concomitant or consequential changes, they need not do so - as witness the USSR where (after the initial utopian-revolutionary aspirations of the 1920s had been abandoned) married women generally found themselves carrying the double load of old household responsibilities and new wage earning responsibilities without any change in relations between the sexes or in the public or private spheres.58 In all economies based on free wage-labour, the status of the “emancipated female worker” is subordinate to her social function of mother. Such a vision of 55 Marx, Karl, Engels, Friedrich, Manifest komunističke partije (Manifesto of the Communist Party), available at: http://staro.rifin.com/root/tekstovi/casopis_pdf/ek_ec_586.pdf 56 Clements, E. Barbara, A History of Women in Russia, from the Earliest Times to the Present, Bloomington: Indiana University Press, 2012, p. 429. 57 Cited in: Filipova, Jelena, Iz USSR, Šta je dala ženi velika Oktobarska socijalistička revolucija, in Nova žena, year 2, no. 20, November, 1946, p. 20. 58 Hobsbawm, Eric, The Age of Extremes: The Short Twentieth Century, 1914-1991, London: Abacus, p.313 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 181 the new woman was also present in Yugoslav practice. At the Third Congress of the AFŽ in 1950, Tito declared: “I think, comrades, that you should primarily carry out, with all your strength and enthusiasm, duties proper to your specific obligations, such as, for example, caring for women, mothers, caring for children’s hygiene and for children in general, health, and the education of women in Yugoslavia”.59 We find no evidence in the archives that the idea of abolishing the family ever existed in Yugoslavia, as we saw by contrast in the case of the Russian revolution. No such steps were ever taken in Yugoslavia. During the war, the AFŽ journal, Žena u Borbi (Woman in Struggle), proselytised the Soviet formula of wage-labour and motherhood, introducing its readers to a new productive subject, “the free and equal citizen of a socialist country”, whose achievements as tractor driver, shock worker and chemist were commended as models to be emulated. Hence we should not be surprised that the first constitution of the Federal People’s Republic of Yugoslavia (1946) was almost identical to that of the USSR of 1936. For example, abortion continued to be illegal under the new constitution, it was only later (in the early 60s) that it was liberalised, and made legal by the Constitution of 1974. Where Yugoslav and Soviet practice were to differ was in the degree to which the new woman depended on mechanisms of state or market accumulation for her reproduction. All revolutions may be essentially defined by their approach to women. In form, they can be modernising-emancipatory or patriarchal. The difference is that the former aim at the emancipation of women, emphasizing equality, while the latter bind women to the family and emphasize sex (therefore also gender) differences.60 All great revolutions proclaimed a new type of woman. Yugoslavia, as we have seen, was no exception. If we know that “the position of women in any society depends on how that society organzies basic human functions, such as reproduction, subsistence and production”,61 then it is important to examine all the contradictions present from the outset in the manner in which the organisation of these basic functions is approached. Here, when we address the Yugoslav past and future, we must discuss the mutual interpenetration of the modernising59 From Tito’s speech at the Third Congress of the Women’s Antifascist Front of Yugoslavia, 1950., available at: http://afzarhiv.org/items/show/481 60 Mogadham, Valentine M., Gender and Revolutionary Transformation, Iran 1979 and Eastern Central Europe 1989, Gender & Society, June 1995, pp. 328–356. 61 Woodward, Susan L., The Rights of Women: Ideology, Policy and Social Change in Yugoslavia, in: Susan L. Wolchik and Alfred G. Mayer (eds.), Women, State and Party in Eastern Europe, Duke University Press, Durham. 1985, pp. 576–636. �182 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT emancipatory and the patriarchal conceptions of the position and role of women in revolution, or more precisely in the post-revolutionary period. To talk about this interpenetration is precisely to remain true to the AFŽ, i.e. to understand the historical trajectory of its development and dissolution as deeply antagonistic. Only in this way can we understand the fundamental antagonism that existed and exists when it comes to the position of women in society. While in the context of postwar Yugoslavia the creation of a new woman was, on the one hand, rhetorically emphasized as one of the main goals and tasks of the new government, on the other hand, we can observe how the reality became divorced from the militant ideals in which women had confirmed themselves as subjects of revolutionary struggle. The end of the war meant a fresh start in building a new country and new society. The old order was demolished and the new one was on the agenda, which required the unification of all available forces and resources for the renovation and reconstruction of the country, but also the introduction of a whole series of political-legal acts and new mobilising strategies. Maxine Molyneux62 points out that one of the main tasks of every post-revolutionary government in Third World countries or those ruled by an ancien régime is the progressive replacement of the old by the new, for the sake of accelerated economic development and social change. This entails “creating a centralised, secular, and more egalitarian social order”. Creating such an order depends on implementing laws that are also valid in rural areas where customary law predominates. Following the adoption of the 1946 Constitution, a gradual enactment of new, standardized legal regulations followed.63 One of the most important achievements for women was the abolition of legal differences existing in the six legal territories of the former Kingdom. For instance, Susan Woodward64 points out that the authority of fathers in Yugoslavia was substituted by the authority of the state, which did indeed displace the predominantly patriarchal and patrilocal structure of society. With the 1946 Constitution,65 the CPY took the first step in creating the conditions for bettering the lot of women. Subsequently, uniform legislation and civil court jurisdiction were introduced in matters of marital, famMolyneux, Maxine, Socialist Societies Old and New: Progress Towards Women’s Emancipation, Feminist Review, Summer 1981, pp. 1–34. 63 Božinović, 1996, op- cit., pp. 157–158. 64 Woodward, 1985, op. cit. 62 65 The AFŽ was mobilised in discussing the issues of the Constitution, as seen in for example: Centralni Odbor AFŽ-a Jugoslavije, Glavni Odbor AFŽ BiH, 10. Decembar 1945, and Glavni Odbor AFŽ-a BiH, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, Kutija, , 1/ 135, 1945. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 183 ily, labour and criminal law, thus fulfilling the demands of the women’s movement from the 1930s. In this way, what women had achieved by force of arms was given formal legal sanction. But what had they achieved by force of arms? Equality or equality of rights, to use Marx’s distinction? Already in the first (wartime) phase of the AFŽ’s activities, there was mostly talk of “equal civil and social rights”, but not of equality. If equality was mentioned, it was in the context of equality with men, which once again brings back to equal rights and making men’s and women’s rights equal. The unquestionable, enormous, and indescribable historical merit of the CPY remains that, for the first time in history, women in Yugoslavia became, legally speaking, persons. That is, as Ivana Pantelić66 splendidly observes, women became citizens – which the archival documents confirm. Women fought for and won the right to vote, to education, employment, and equal pay for equal work (at least nominally); there was a public healthcare system, maternity and child protection, maternity leave, etc. This overturning of a patriarchal legal order of rule by fathers shook social relations from top to bottom and ensured a greater degree of autonomy and independence for women. Even today, exposed as we are to ever more powerful and violent assaults by conservative and neoliberal policies, we stand on the ground and heritage of these victories. Many feminists and theorists67 have already pointed out that the Yugoslav political project ran into problems as early as the late 1940s and early 1950s. All these writers recognise that the revolutionary heroine, the new woman, had to remain her old self, i.e. the question of general social emancipation (and with it the emancipation of women) was increasingly seen as secondary. Since Yugoslav politics was conditioned by both internal and external factors, which in turn determined the trajectory of social and economic relations, this primarily affected the aforementioned organisation of production, reproduction, and subsistence. What interests me here is, taking Marxist and feminist analyses into consideration and following the archival evidence, to show how these conditions affected the position of women. To understand this it is first necessary to grasp the incommensurability of the concepts of modernity and of revolution – revolution as the destruction of a state order and the establishment of a new one. These concepts are not identical although they both imply a radical rupture with the past, the idea of historical 66 Pantelić, Ivana, Partizanke, građanke, Beograd: Institut za savremenu istoriju, Evoluta, 2011. 67 For instance: Lydia Sklevicky, Gordana Stojaković, Renata Jambrešić-Kirin, Susan Woodward, and Svetlana Slapšak. See bibliography below. �184 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT progress, and a vision of the future as open horizon. Moreover they are radically opposed to one another. As Perry Anderson reminds us, each has a distinct temporality: “The characteristic time of ‘modernity’ is continuous, and all encompassing, like the process of industrialisation itself: at its most extended, nothing less than the totality of the epoch itself. The time of revolution is discontinuous, and delimited: a finite rupture in the reproduction of the established order, by definition starting at one conjuncture and ending at another.”68 Modernity is characterized by Benjamin’s empty, linear time “in which each moment is perpetually different from every other by virtue of being next, but – by the same token – is also the same, as an interchangeable unit in a process of indefinite recurrence.”69 The time of capitalist reproduction is a time that finds its purest ideological expression in the teleological concept of modernisation. By contrast, the act of revolution is broken, discontinuous, a moment of condensed political transformations that opens up a revolutionary space. But this also necessarily means opening a new, different temporality, which cannot be reduced to the linear time and linear unfolding of events characteristic of the capitalist mode of production, i.e. the endless production of commodity relations. Socialist revolutions entail three discontinuous and contradictory conjugations of the revolutionary event and processes in time: a sudden transition from democratic to social revolution, a prolonged transition from political revolution (transformation of the legal-political order) to cultural revolution (transformation of customs), and finally a transition from national to world revolution.70 Thus, we have here discontinuities, broken and differential temporalities and rhythms of class struggle, i.e. revolution and counterrevolution, economic experiment, cultural revolution, and social emancipation, in which neither events nor processes in time proceed in a straight line; we cannot know them in advance, nor can we be sure of the outcome. It is precisely for this reason that Antonio Gramsci emphasized that we should not confuse “the explosion of political passions […] with cultural transformations which are slow and gradual” because “changes in ways of thinking do not occur through fast, simultaneous, and generalised explosions”.71 Thus we see the defeat of the utopian and fragmented temporality opened up by the Russian Revolution, the defeat of the time of the Zhenotdel, of the revolution 68 Anderson, Perry, A Zone of Engagement, London: Verso, 1992. pp. 46–47. 69 Ibid., p. 30. 70 Bensaïd, Daniel, Le pari mélancolique, Paris: Fayard, 1997. p. 73. 71 Gramsci, Antonio, Quaderno 24, Giornalismo, §3, in: Quaderni del carcere, Vol III, Torino: Einaudi, 1975, p.2269; cited in: Anderson, 1992, op., cit. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 185 in everyday life (byt) and the abolition of the family, and their replacement by the temporality of the “Soviet new class”, “socialism in one country”, “Thermidor in the family”, and the formation of the modern, nuclear family. And I think it is precisely here that we should look for the reasons and causes of the slowing down of the emancipation process in Yugoslavia. If patriarchy is more than just a set of social values but also has something to do with the mode of production, then we can say that in the Yugoslav case modernisation as the reproduction of market relations is precisely the key element bridging the reproduction of patriarchy. The moment a gradual self-limitation set in there also appeared an apologetics that denied the existence of relations of domination and subordination, their systemic causes, and the fact that – precisely because they are systemic – they reproduce themselves automatically over time. The reproduction of patriarchy takes the form of modernity through the legal and political division between the private and the public and is best seen in the distinction between equality of rights and equality. Therefore, following the young Marx, we will distinguish between equality of rights and equality.72 From the perspective of the Marxist theory of emancipation as disalienation, and of demands for (radical) equality, these concepts should not be reduced to one another. As the young Marx already demonstrated, equality of rights does not imply equality, other than in the formal sense. Formal, i.e. juridical equality presents real social relations in a mystified form, concealing the real material inequalities existing between formally free and equal citizens. At the same time, the separation of economic from political power represents their production as two separate spheres, the “economic” and the “political”, i.e., the sphere of civil society as a sphere of free, private contracts between ownerspossessors, and the sphere of the political as one in which we, as citizens, enjoy universal legal-political rights. As G.M.Tamás reminds us, the very production of the private-public distinction means precisely that the sphere of free exchange between free owners of labour-power is also the sphere of limitless domination and exploitation of wage-labour. The freedom peculiar to free labour also tells us something about the formal equality of gendered labour. Within the modern, nuclear family there is no exchange of values, and men and women enter into contract as free and equal in order to reproduce their own labour-power and the labour-power of future generations. Since the woman is responsible for social reproduction, her free choice to enter into family relations is an expression of the fact that owners of labour-power 72 Marx, Karl, Prilog kritici Hegelove filozofije prava, Beograd: Kultura, 1957. �186 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT can access the means of subsistence only through the market. Given that the market continues to value private labour as socially necessary labour, the formal equality of the male and the female worker is the precondition for the division of the bourgeois subject into bourgeois and citizen, male and female genders, the private and the public, the economic and the political, and all other possible separations and alienations characteristic of commodity fetishism. Thus we can also apply Marx’s critique of formal equality to the contradictions which, immediately after the war, led to the first difficulties in realising socialist ideals in Yugoslavia. From subjects of revolution and revolutionary subjects, women became citizen-owners (of their own labour-power). With this, the revolution was effectively stopped, processes of general social emancipation slowed down, and the question of the emancipation of women was postponed to some distant future time. The majority of documents in the archives from this period testify to the emancipation of women being increasingly understood exclusively as an economic category, to an insistence on the greater usage of female labour (with the constant problem of a lack of institutions that would socialise the burden of reproduction, especially conspicuous in less developed areas/republics), thereby reducing emancipation to the contractual, wage-labour form. In the archives we find testimonies to the new progressive measures whose goal was to increase the participation of women in public life, production processes, and economic activities, but we also find field reports that tell a somewhat different story. It is logical to ask why and how was it possible that after the revolution, despite legal equality and exceptionally progressive laws, women still remained unequal. The answer is offered by the aforementioned distinction between the private and the public, based on the Marxian category of free wage-labour. According to Maxine Molyneux, it is often overlooked, although it is of the utmost importance, that the formal equality (equal of rights) obtained by women only after revolution, and the fact that women sometimes perform “non-female” work, in no way contradict a persistent sexual-gender division of labour, and the failure to diminish or eradicate the burden of housework and responsibility between the sexes.73 In what follows, relying on documentary evidence, I will try to demonstrate how these contradictions were manifested in the Socialist Federal Republic of Bosnia and Herzegovina (SRBiH), but also in Yugoslavia as a whole. 73 Molyneux, 1981, op. cit. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 187 In the first postwar years, the AFŽ entered a phase oriented, in the words of Gordana Stojaković,74 toward “consolidation, renovation, and reconstruction”. In addition, it was important that other structures, like the NF, continue their work unhindered. Hamdija Čemerlić, representing the NF, stated at the Congress of the AFŽ of Bosnia and Herzegovina (AFŽBIH) on 8 June 1945: Through their efforts and accomplishments, our women have forever earned their political rights and forever become equal to our men. There is no sowing and no harvest without the great efforts of our women. Caring for invalids, tending our wounded soldiers, looking after orphans – these are all your achievements. This is what you have done until now, and this is what you will continue to do.75 This example illustrates the tendency to expect women to accept the “biological and natural” roles they had played throughout history, but now under new circumstances – as equals enjoying all rights attached to the status of formal-legal equality. In this phase, the AFŽ’s work was organised through the work of sections: mother-child, cultural-educational, and social-health. The archives contain detailed information about the extent of women’s involvement in the renovation and reconstruction of the country; in organising and preparing elections, constructing infrastructure and new buildings, painting walls, running literacy courses in villages and hamlets, running lectures on domestic science, housekeeping, hygiene, prevention of infectious diseases, approved methods of childcare and upkeep of the home, superstition, and midwifery courses, etc.76 They 74 Gordana Stojaković argues that there were three phases of AFŽ activity. Although her focus is the AFŽ of Vojvodina, the same argument can be applied to the AFŽBiH. The first phase of supporting the NOB lasted from 1942–1945; the second phase, in which the remit was expanded to postwar consolidation, renovation and reconstruction, lasted from 1946–1949; and the third phase of dissolution, involving a shift to the provision of social services and care work, lasted from 1949– 1953. See: Partizanke, žene u narodno-oslobodilačkoj borbi, in: Duško Milinović and Zoran Petakov (eds.), Partizanke, žene u narodno-oslobodilačkoj borbi, Novi Sad: Cenzura, 2010, p. 13. 75 Welcoming speech of dr. Hamdije Čemerlića at the First Congress of the AFŽ BiH on June 8, 1945, Arhiv Bosne i Hercegovine, Glavni Odbor AFŽ-a BiH, 1945, Kutija 1, available at: http://www.afzarhiv.org/items/show/272 76 For instance: Glavni Odbor AFŽBiH, Glavni odbor AFŽ-a BiH, “Sreski izvještaj AFŽ-a za srez sarajevski Glavnom odboru AFŽ-a BiH (elections, building a children’s summer camp, national education, literacy courses), Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 4, 1137/48, 1948. Glavni odbor AFŽ-a BiH, “Dopis Sreskog odbora AFŽ-a Doboj Glavnom odboru AFŽ-a za BiH, 7.2.1947. godine” (report on the work of the health section, literacy courses) Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 2, 199/47, 1947. Glavni odbor AFŽ-a BiH, Sreski Odbor AFŽ-a Bijeljina, Zapisnik sa sastanka Sekretarijata Zemaljskom odboru AFŽ-a BiH (organising women for construction of the Bijeljina-Rača railway). Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 5, 1182, 1948. �188 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT prove that the tasks assigned to AFŽ members were nearly always related to their biological perception as women, mothers, sisters, and comrades, who were expected to fulfil all norms and requirements inherent in their “natural” roles. The plenary session of the Republican Committee of the AFŽBiH in 1946 reaffirmed these tasks, as well as the importance of voting.77 However, it quickly become clear that the AFŽ’s work in the second phase was linked to modernisation – mass shock working, construction and industrialisation – together with all the other obligations arising from the gender division of labour and its perpetuation. After political work was transferred to the NF, the AFŽ became an organisation with exclusively social functions, in cooperation with the Front and the ministries. The year 1948 was a turning point: the break with Stalin and conflict with the Cominform, the turn toward market mechanisms, and accordingly, with the introduction of self-management, the first economic reforms. Fearing attack and invasion, the state initially mobilised the masses for labour and non-stop production. After 1949 and Yugoslavia’s admission to the UN Security Council the threat of war receded. Yugoslavia turned to self-management, which was, in its first phase, supposed to increase profitability in investments and production, thus accelerating the accumulation of capital. Under the logic of production, women became the first “suspects”. In the words of Vida Tomšić, the first postwar president of the AFŽ, “they were regarded as unprofitable labour due to maternity”.78 However her argument nevertheless assumes that women, as free and autonomous wage-labourers, were in reality labour-power that produced value and surplus value. Field reports preserved in the archives illustrate how the country turned to the market and how this affected women and the AFŽ’s work. This period would prove to be paradigmatic since it conditioned the later approach toward women and the system of social production, reproduction, and subsistence. With the coming to power and gradual demobilisation of the mass antifascist movement, the AFŽ became less and less a revolutionary organisation, and more and more an administrative body of the NF. The AFŽ performed background functions related to the social preconditions for the mass entry of peasant women into the 77 Glavni Odbor AFŽ-a BiH,“Zapisnik sa plenuma Glavnog odbora AFŽ-a BiH održanog 05. i 06.06.1946.” Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 116/46, 1946. Available at: http://www.afzarhiv.org/items/show/332 78 Quoted in: Stojaković, Gordana: “Vida Tomšič – zašto je ukinut AFŽ”, 2014b; available at: http://www.afzarhiv.org/items/show/353 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 189 industrial workforce, while at the time of (failed) collectivization one of its tasks was to organise the entry of women into the cooperatives. We find numerous reports describing the organisation of 8th March Women’s Day celebrations, which always culminated in competitions between women workers from different counties to see who could fulfil production norms “more closely, better, faster” and produce more goods. Although cooperatives and agro-industrial combines were introduced after 1945, the state never fully carried through the formal expropriation of landed property, so the category of rural private ownership never disappeared. Susan Woodward79 argues that the progressive laws explicitly relating to the protection of women, children, and family, taken separately, are merely logical means to an end. However, as she notes with such brilliance, we only see the real picture when all these laws are taken as a whole: in fact the new policies prepared what was a compromise between the commitment to prohibit wholesale all those customs and laws seen to demean women on the one hand, and the need for families to take responsibility for tasks the government was not ready to assume, on the other, with a vision of relations between men and women as equal, nurturing, voluntary, and free (that is “private”).80 In other words, Susan Woodward observes the same thing in Yugoslavia as does G. M. Tamás in the case of the Soviet Bloc, namely that the distinction characteristic of market society between the private and the public persists despite the fact that the East Bloc countries were indeed more egalitarian. Tamás emphasises that truly socialist societies are societies in transition to a social order without wage-labour, the production of commodities, money, a strict gender division of labour, material, social and cultural inequalities, without a state in the sense of superiority, institutions of the repressive state apparatus like the army, the police, prisons, camps, churches, compulsory doctrines, and oppressions of all kinds.81 Taking into account the discontinuous and unequal temporality of revolutionary change noted above, this is the measure of Yugoslav and any other possible and imaginable socialism (let alone communism) – this, and not the greater equality that existed in Yugoslavia and other Eastern Bloc societies. 79 Woodward speaks of the feminisation of agricultural labour, one of the consequences of introducing market mechanisms. See Woodward, 1985, op. cit. 80 Ibid., p.430–431. 81 G. M. Tamás, Normative orders; available at: https://www.youtube.com/watch?v=2ZyKxnPUrVo �190 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT Tamás’s analysis is outstanding because it shows that what is posited by classical liberal philosophy – labour as a private act entered into of one’s own (private, autonomous) will, which therefore does not belong to the public, political sphere – also survived in really-existing socialism. Therefore, in ‘really-existing socialism’ (and this also applies to Yugoslav socialism), labour is in its essence free wage-labour which, regardless of the institutions of workers’ self-management and associated labour, falls within the rule of exchange value. Given that the nature of labour remained private, so remained the reproduction of systemic exploitation and domination, i.e. market exchange motivated by profit, leading to what we find in the archives from 1950 onwards: mass lay-offs of women workers, pregnant women, and female labour in general (despite legal prohibitions and extremely progressive measures protecting mothers and children82). In other words, the moment when respecting the law became too expensive, and profit had to be made, women were the first to suffer. Thus, reports from the field contradicted the laws adopted the year before and AFŽ members were evidently deeply disorientated. In a memo to the Information Department of the Central Committee of the CPBiH, the Republican Committee of the AFŽ wrote,83: “credits worth 1,700,000 dinars were earmarked for the construction of a kindergarten in Brezničani, but nothing so far has been done about this […] out of a total of 75 workers, the enterprises have sacked 50 women, some of whom are on sick 82 Glavni Odbor AFŽ-a BiH, Izvještaj Centralnog odbora Beograd sa sastanka socijalno-zdravstvenog saveta pri Komitetu za socijalno staranje pri Vladi FNRJ Glavnom odboru AFŽ-a BiH, Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 3, no. 1124-47, 1947: A set of laws and directives on the protection of pregnant women and mothers with newborn babies was adopted, giving women in employment the right to maternal leave six weeks prior to and six weeks after childbirth. These laws entitled them to take breaks from work in order to breastfeed every three hours during the first six months after childbirth. In 1949 these directives were amended to include additional relief for mothers and came as the result of more favorable economic conditions in the country as a whole. The new amendments granted shorter working hours to pregnant women and mothers who lived far from their place of work. For these women, the working day was 4 hours long during the first six months after childbirth, and this particular arrangement could be prolonged for up to three years if there was valid reason. During that time, the mother received 75% of her salary for six months, 50% after that. Women were entitled to a vacation after three months of maternity leave. The directives prohibited assigning pregnant woman tasks that required overtime work, night shifts, and provided for the transfer of women to easier jobs. The directive on establishing crèches and kindergartens obliged every company with over 200 female employees (there were over 100 such companies in the Kingdom of Yugoslavia) to open a crèche with their own funds to provide working mothers with a place for their children. In the journal Ženski pokret (Women’s Movement) from 1937 we read almost identical proposals for the protection of pregnant women and maternity rights as were to become law in socialist Yugoslavia. See: Ženski pokret, 1937, op. cit., pp. 10–11. 83 Oblasni odbor AFŽ-a Sarajevo, “Dopis glavnog odbora AFŽ CK KP BiH, Arhiv Bosne i Hercegovine”, Kutija 9, 497/50, 1950. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 191 leave and some pregnant”. With the introduction of self-management, reports come back with a mass of information regarding layoffs of women, budget cuts, a lack of crèches and nurseries, and hence the impossibility for women to advance themselves politically because they had no one to whom they could leave their children. All this hit women in more ways than one, so that the decisions adopted by a consultation meeting of leaders of county and regional branches of the AFŽBiH84 state as one of the main tasks of the organisation: “In addition to carrying out agitation for the involvement of women in the economy, our organisation has to provide housing for women, oversee the living and working conditions of women in the economy. To make sure that firms do not reduce the number of workers at the expense of pregnant women and women with children”. If we place this in a wider perspective, it becomes clearer that the emancipation of women was increasingly thought of as the “emancipation from the constraints of the traditional social order, rather than the broader meaning of liberation from all forms of oppression”.85 Consequently, the 1950s generally represent a regression in relation to the proclaimed equality. The dominant role of women was increasingly bound up with motherhood, a virtually Fordist model of the nuclear family was promoted, together with monogamous relationships and the consolidation of the gender division of labour in both the home and industry. Women’s employment now began to decline, the trend continuing in the following decades. Barbara Jančar-Webster points out that the process of industrialisation already entailed the feminisation of certain sectors and professions in the inter-war period, and the same trend persisted in the second Yugoslavia.86 In the Kingdom, industry (textile, tobacco, services) employed approximately 200,000 women 84 Oblasni odbor AFŽ-a Sarajevo, Zaključci sa savjetovanja rukovodilaca sreskih i oblasnih organizacija AFŽ-a Arhiv BiH, Kutija 9, 422/50; Oblasni odbor AFŽ-a Sarajevo, Zapisnik plenuma oblasnog odbora AFŽ-a za Mostarsku oblast održanog 18.5.1950. godine, Arhiv Bosne i Hercegovine, 1071/6, 1950. The information in this document also points to the same trend. In a meeting between activists from Sarajevo and Mostar, Ševala Tanović, a committee member from Gacko, stated: “The entire work of our organisation relies on full-timers. Women are opposed to kindergartens. Three heavily pregnant comrades were fired a month ago. The Secretariat of the AFŽ asked for them to be rehired, pointing to the improper attitude toward pregnant women. The effort to have them rehired failed. When an explanation was requested as to why they were not fit for work, the following was stated of one of the female comrades: she has three children, and is about to have a fourth. We do not need that kind of employee, and in her place we will hire a man.” (My emphasis.) The mass layoffs of the 50s are also documented by Ivana Pantelić: see, Pantelić, 2011, op. cit. 85 Molyneux, Maxine, Family Reform in Socialist States: a Hidden Agenda, Feminist Review, 1985, 47– 64, p. 52. 86 Jančar-Webster, Barbara, Women and Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Arden Press: Colorado, 1990, p. 17, 165. �192 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT workers, while in 1939 domestic servants comprised the largest group of workers outside agriculture. In the second Yugoslavia, women also constituted a less skilled workforce: they were employed in industrial sectors with lower pay, were generally more likely to be unemployed and represented a reserve army of labour. In my opinion, Susan Woodward has successfully exploded the myths of women’s equality in Yugoslavia, which have today attained the status of legend: the pressures on women to enter the labour force that are familiar in the rest of Eastern Europe and the Soviet Union were never present in Yugoslavia. The share of women in the social sector labour force actually declined during the 1950s and has grown only gradually since 1957 to reach, by the late 1970s, those levels associated with Western European averages (about 33 percent), rather than those of high participation countries of Scandinavia or Eastern Europe. On the other hand, women have been disproportionately subject to unemployment since the government began gathering unemployment data in the early 1950s.87 Only on the basis of uneven market development can we understand the astonishing data presented by Tea Petrin and Jane Humphries: „the share of women workers in the total active labour force and the gross female labour force participation rate are little different in the post-war period as compared with the 1920s and 1930s. Especially egregious is the fact that in 1931 women represented 33.5% of the total labour force, and the number barely rose to 36% in 1971”.88 From the 1950s, documents in the archives display what in later years and decades would become and remain a chronic problem for Bosnia and Herzegovina, only worsening over time due to increasing inequality between the federal republics. Thus we read that, “the budget did not approve the building of day care centers”;89 while a woman from the Ukrina enterprise stated that, “the company needs a daycare facility, but there is no building to house one. Women with young children are sent home to feed them, while other women leave their children with their neighbors because there is nowhere else to leave them”.90 Self-management gave enterprises and economic actors greater freedom to decide about their work, while the consequences of market-based decision-making Woodward, 1985, op.cit., p. 549. See also: Tea Petrin and Jane Humphries, Women in the SelfManaged Economy of Yugoslavia, Economic Analyses and Workers’ Managment, 1, XIV, 1980, p. 77. 88 Petrin and Humphries, 1980, op. cit., pp. 71–73. 87 89 Glavni odbor AFŽ-a BiH, Zapisnik sa savjetovanja s rukovodiocima srezova održanog 24. i 25. januara 1950.” Arhiv Bosne i Hercegovine, str. 2 Kutija 8, no. of document unknown 1950. 90 Oblasni odbor AFŽ-a Sarajevo, „Zapisnik sa OOAFŽ-a održanog u Tuzli 14.2.1950.” Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 9, 276, 1949-1950 
 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 193 only exacerbated the position of women as a whole. All the problems observed in the capitalist West at the time were also present in Yugoslavia: the feminisation of certain industries and professions, which is to say that women always worked in low pay sectors, there was a gender pay gap, almost no women in managerial positions, whilst in the Yugoslav case the gender pay gap in the poorer republics stood out even more due to structural differences. The end result for poorer parts of the country, like Bosnia and Herzegovina and Kosovo, could only be even greater inequalities in development. Thus, from 1959 to 1979 the coverage (of children up to seven years of age) of nurseries and kindergartens rose from 2.4% to 10% in Yugoslavia as a whole. Of course, they were mostly children of skilled and semi-skilled workers, with a large number of middle class children as well. This followed the same trend as in the West: middle class parents benefited most from the institutions of the welfare state. However, in Bosnia and Herzegovina, between 1959 and 1979 the number of crèches, kindergartens and nurseries reached 137, but only 3.2% of children found places. If we compare this to Slovenia, the most developed republic, where 616 such institutions were established in the same period, covering 27.7% of children, the consequences of unequal market development are crystal clear.91 4. After the End, a Beginning instead of a Conclusion It was my intention in this work to reconstruct a historical event and through such a reconstruction trace the history of the AFŽ. The AFŽ was formally dissolved in 1953 and its then President, Vida Tomšić, gave the reason that, “we have fulfilled one of our tasks to a considerable degree, if such a thing can be said of a country […] in a certain sense, in some parts of our country, and especially in the cities, we have achieved equality”.92 In this, she was merely repeating what was said in the Soviet Union when the Zhenotdel was dissolved in 1930. But the fact that in Serbia, for instance, a law on equal inheritance was only adopted in 195593 is sufficient proof that her claim was plainly false. At the point of the dissolution 91 Milić, Anđelka, Berković, Eva and Petrović Ruža, Domaćinstvo, porodica i brak u Jugoslaviji. Belgrade: Institute for Sociological Research of the Faculty of Philosophy in Belgrade, 1981, p. 102. The data contained in this work confirms that the same trends existed in Yugoslavia as in the Western countries at the time, and, more importantly, that since the 1950s we can observe greater inequalities between poorer and richer republics and their consequences for the structure of education, healthcare, and society in general. 92 Cited in: Stojaković, 2014b, op. cit. 93 Gudac-Dodić, Vera, Under the Aegis of Family, Women in Serbia, The Journal of International Social Research, Vol. 3 no. 13, 2010. p. 112. �194 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT of the AFŽ, many laws that were gradually implemented in the 1960s and 1970s had not yet been adopted, so we cannot even speak of equal civil rights. Already by the mid-1950s, the narrative of the AFŽ disintegrated and was dissolved into that of the NOB, which became the centerpiece and the ideological pillar of the state apparatus. The AFŽ collective was supplanted by individual heroines who had their very own names and surnames, words and deeds. Thus was the history of the AFŽ first revised and the division between the private and the public institutionalised. If Svetlana Slapšak94, in her analysis of the film Slavica (1947), talked of the death of the figure of the partizanka, perhaps we should say that it was preceded by the death of the afežeovka, even though the AFŽ was only officially dissolved five years later. In death, the partizanka lives on and recedes into a glorious past, becoming a symbol of postwar socialist Yugoslavia. She is the subject of officially sanctioned historical memory as promoted by state commemorations, historiography, and memorials. She becomes part of the glorious past, while female citizens as productive subjects become figures of the present and the future. The fact that there is no historical overview of the engagement of Yugoslav women as a whole in the AFŽ, while there exist many histories of women’s participation in the NOB, suggests that the AFŽ started to disappear from public memory as early as the mid-1950s when the first, Croatian work on the role of women in the NOB was published. It would take three whole decades after the end of the war for the first Bosnian work to appear. In that time much had changed. The memories of the AFŽ survivors, the very nature of the revolution, the country and its laws – all were changed. But, one thing remained the same. Women were still unequal and did not enjoy equal rights. That is why Lydia Sklevicky’s gender analysis of school textbooks is timeless. Women became or remained invisible citizens, while references to horses and men continued to govern the dominant historical and educational narratives95. It is impossible to see Vida Tomšić’s statement that women “turned to fashion and antiquated modes of behaviour […] as witnessed in the daily newspapers”, as anything other than moralising because it completely disregards the class differences which started to appear in Yugoslav society, not just between classes, but also within the working class. They started to appear due to the denial of the simple fact that the division between the public and the private, the economic and the political, still existed. Women still produced labour-power, yet the burden of reproduction remained in 94 Slapšak, Svetlana. Ženske ikone XX veka. Belgrade: Biblioteka XX vek, 2001. 95 Sklevicky shows that references to horses (and men) far supercede references to women in school textbooks. See: Konji, žene, ratovi (Horses, women, wars), op.cit. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 195 the private sphere. The peculiarity of labour-power is that it not only produces value but is also the only commodity that is not produced in the direct process of production. Since the private reproduction of labour-power in the family does not produce value, i.e. it produces it only indirectly, it has as such no exchange value. Hence female labour-power has less value on the market because it is considered, more or less, as a temporary supplement to family income. Such was also the case in Yugoslavia. The progressive measures implemented by the state in fact shifted responsibilities from traditionally male preserves and professions, so that from the outset a growing burden of private and privatised reproduction fell to women. That is precisely why women oscillated between “profitable” and “non-profitable” labour-power – and that is why the end of the AFŽ initiates the forgetting of the fact that without the socialisation of the burden of reproduction there can be no socialist society. Today, when formal rights and freedoms – won through hard struggle – collapse like a house of cards under the onslaught of political reaction and its economic assaults, the domination of the market (and fathers, priests, and leaders) becomes increasingly without limit. The entire burden of social reproduction is transferred to the working class in general and to women in particular. What then would the AFŽ mean today? What political lessons can we draw? First and foremost, the left’s response to contemporary historical revisionism cannot and must not be revisionist. The second lesson has already been indicated: Marx and Fourier’s claim that the position of women is the measure of humanity’s progress, meaning here that the defeat of women’s emancipation was at the same time necessarily the defeat of the revolution. As Lenin used to say, the longevity of a revolution depends on the extent to which women are actively involved. The third, but no less important lesson is that the halting of the revolution does not mean it is impossible. On the contrary, the AFŽ demonstrates that although we cannot repeat the past we can learn from it that only through joint political struggle – which is also always a struggle for (but not only for) rights – can we emancipate ourselves and the conditions in which we live. Emancipation can only come from collective efforts, which, paraphrasing Bensaïd, must never abandon itself to the idea that revolution is impossible. That is the final and most important lesson of the history of the AFŽ and of Yugoslavia. Translated by: Tijana Okić �196 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT Archival Materials: Glavni odbor AFŽ-a BiH, Dopis sreskog odbora AFŽ-a Velika Kladuša, Arhiv BiH, Kutija 2, 901/47, 1947. Glavni odbor AFŽ-a BiH, Izvještaj Centralnog odbora Beograd sa sastanka socijalnozdravstvenog saveta pri Komitetu za socijalno staranje pri Vladi FNRJ Glavnom odboru AFŽ-a BiH, Arhiv Bosne i Hercegovine Kutija 3, br. 1124-47, 1947. Glavni odbor AFŽ-a BiH, Zapisnik sa savjetovanja predsjednica i sekretara sreskih odbora AFŽ održan u Sarajevu 20.1.1949. godine, Arhiv Bosne i Hercegovine, ” Kutija 7a,? 1949., Oblasni odbor AFŽ-a Sarajevo, Zapisnik s plenuma za oblast Bihać,? Arhiv BiH, Kutija 9, br. dokumenta nepoznat, 1950. Glavni odbor AFŽ-a BiH, Zapisnik plenarnog sastanka Sreskog odbora AFŽ-a održan 26.9.1948. godine, Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 5, 84/48, 1948. Oblasni odbor AFŽ-a, Zapisnik Plenarnog sastanka AFŽ-a u Bihaću održanog u prostorijama u vjećnici G.N.O dana 9.2.1950. godine, str. 2. Arhiv Bosne i Hrecegovine, Kutija 9, 1061/5, 1950. Oblasni odbor AFŽ-a Sarajevo, Zapisnik sa sastanka sekretarijata Oblasnog odbora za oblast sarajevsku koji se održaje 10.1.1950. godine, 1950. Oblasni odbor AFŽ-a, Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 9, 1082/4, 1950. Glavni odbor AFŽ BiH, Pozdravna riječ dr. Hamdije Čemerlića sa Prvog kongresa AFŽ-a BiH od 08.06.1945, Arhiv Bosne i Hercegovine, 1945, Kutija 1, 1945. Glavni odbor AFŽ-a BiH, Sreski izvještaj AFŽ-a za srez sarajevski Glavnom odboru AFŽ-a BiH, Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 4, 1137/48, 1948. Glavni odbor AFŽ-a BiH, Dopis Sreskog odbora AFŽ-a Doboj Glavnom odboru AFŽ-a za BiH, 7.2.1947. godine (izvještaj o radu zdravstvene sekcije, analfabetski tečajevi), Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 2, 199/47, 1947., Glavni odbor AFŽ-a BiH, Zapisnik sa sastanka Sekretarijata sreskog odbora AFŽ-a Bijeljina Zemaljskom odboru AFŽ-a BiH (organiziranje žena za rad na izgradnji pruge Bijeljina-Rača), 1948. Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 5, 1182, 1948. Glavni odbor AFŽ-a, Zapisnik sa plenuma Glavnog odbora AFŽ-a BiH održanog 05. i 06.06. 1946., Arhiv Bosne i Hercegovine Sarajevo, Kutija 1, 116/46., 1946. Plenum je održan u Napretkovoj čitaonici, a pored članica AFŽ ispred NF-a bio je prisutan Ljubo Babić. dostupan na: http://www.afzarhiv.org/items/show/332 Oblasni odbor AFŽ Sarajevo, Dopis glavnog odbora AFŽ CK KP BiH, Arhiv Bosne i Hercegovine, Kutija 9, 497/50, 1950. Oblasni odbor AFŽ Sarajevo, Zaključci sa savjetovanja iz rukovodilaca sreskih i oblasnih organizacija AFŽ-a Arhiv BiH, Kutija 9, 422/50 Oblasni odbor AFŽ-a Sarajevo, Zapisnik s plenuma oblasnog odbora AFŽ-a za Mostarsku oblast održan 18.5.1950. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 197 Glavni odbor AFŽ BiH, Zapisnik sa savjetovanja sa rukovodiocima srezova koji se održaje 24. i 25. januara 1950. Arhiv Bosne i Hercegovine, str. 2 Kutija 8, ? 1950. Oblasni odbor AFŽ Sarajevo, Zapisnik sa OOAFŽ-a održan u Tuzli dana 14.2.1950., Arhiv Bosne i Hercegovine Sarajevo, Kutija 9, br. 276. 1949-1950 Časopis Alijanse ženskih pokreta, Ženski pokret, br. 1-2, 1937. godina. Bibliography Anderson, Perry, A Zone of Engagement, London: Verso, 1992. Babović, Spasenija Organizaciono pitanje (Organisational Question). Pristupljeno: 10. 7. 2016. http://www.afzarhiv.org/items/show/231. Batinić, Jelena. Women and Yugoslav Partisans. New York: Cambridge University Press, 2015. Bensaïd, Daniel, Le pari mélancolique. Pariz: Fayard, 1997. — Qui est le juge? Pour en finir avec le tribunal de l’Histoire. Paris: Fayard,1999. — Éloge de la politique profane. Pariz: Albin Michel, 2008. Bitunjac, Martina. Le donne e il movimento ustascia (Women and the Ustasha Movement). Rome: Edizioni Nuova Cultura, 2013. Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XiX i XX veku (Women›s question in Serbia in XIX and XX Century). Beograd: Žene u Crnom, 1996. Broz, Tito Josip. Tito ženama Jugoslavije (Tito to Women of Yugoslavia). Pristupljeno: 8. 8., 2016. http://www.afzarhiv.org/items/show/92. Burcar, Lilijana. Restavracija kapitalizma: repatriarhalizacija družbe (Restoration of Capitalism: Repatriarchalisation of Society). Ljubljana : Sophia, 2105. Cazi, Nada. Društveni položaj žene (The Social Position of Women). Zagreb: Društvenoizdavačka kuća Pregled, 1976. Clements, Evans Barbara, The Bolshevik Women, Cambridge: Cambridge University Press, 1997. — A History of Women in Russia, from te Earliest Times to the Present, Bloomington: Indiana University Press, 2012. Cvetić, Bosa Ed., Žene Srbije u NOB (Women of Serbia in the People›s Liberation Struggle), Beograd: Nolit, 1975. Čalić Žanin, Mari. Historija Jugoslavije u XX veku (A History of Yugoslavia in XX Century). Beograd: Clio, 2013. — Socijalna istorija Srbije 1815-1941 (A Social History of Serbia 1815-1941). Beograd: Clio, 2004. Djilas, Milovan, Wartime. New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1977. Eubanks Hayden, Carol. „The Zhenotdel and the Politics of Women’s Emancipation in Russia 1917-1930.” Russian History (Vol 2.), 1976: 150-173. �198 TIJANA OKIĆ FROM REVOLUTIONARY TO PRODUCTIVE SUBJECT: AN ALTERNATIVE HISTORY OF THE WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT — Feminism and Bolshevism: The Zhenotdel and the Politics of Women’s Emancipation in Russia 1917-1930. University of California, Berkley, 1979. Gudac-Dodić, Vera. „Under the Aegis of Family, Women in Serbia.” The Journal of International Social Research 3. 2010: 110-119. Hobsbawm, Eric, The Age of Extremes: The Short Twentieth Century, 1914–1991, Abacus; New Edition, 1995. Jambrešić Kirin, Renata i Senjković, Reana, Puno puta bi vas izbacili kroz vrata, biste bila išla kroz prozor nutra: preispisivanje povijesti žena u Drugom svjetskom ratu, (When you would be kicked out the door, you›d climb back through the window: Rewriting women’s war histories in Croatia) Narodna umjetnost 42/2, 2005: 109-126. Jančar-Webster, Barbara. Women&Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Colorado: Arden Press 1990. Kecman, Jovanka. Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 19181941. (Women of Yugoslavia in Labour Movement and women›s organisations 19181941) Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1978. Kovačević, Dušanka. „Značaj programskog načela o ravnopravnosti žena i njihovo okupljanje i učešće u ustanku BiH 1941. godine.” (The Importance of the Programmatic Principle on the Equality of Women and their Gathering and Participation in the Uprising in BiH in 1941), Institut za istoriju Sarajevo, 34-45. Sarajevo: Svjetlost, 1977. Milić, Anđelka, Berković, Eva i Petrović Ruža, Domaćinstvo, porodica i brak u Jugoslaviji. (Household, Family and Marriage in Yugoslavia) Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakultet, 1981. Marx, Karl, Prilog kritici Hegelove filozofije prava, (Critique of Hegel’s Philosophy of Right). Beograd: Kultura, 1957. Marx, Karl i Engels Friederich, Manifest komunističke partije (Manifesto of the Communist Party), available at: http://staro.rifin.com/root/tekstovi/casopis_pdf/ek_ec_586.pdf Mitrović, Mitra. AFŽ u okviru NOB-e. (Women in the People’s Liberation Struggle) Accessed: 2.10.2016. http://www.afzarhiv.org/items/show/232. Mogadham, Valentine M. „Gender and Revolutionary Transformation, Iran 1979 and Eastern Europe 1989.” Gender&Society 328-356, 1995. Molyneux, Maxine. „Women in Socialist Societies Old and New. Progress Towards Women’s Emancipation.” Feminist Review 1981: 1-34. — „Family Reform in Socialist States: The Hidden Agenda.” Feminist Review, 1985: 47-64. Nietzsche, Friedrich. O koristi i šteti istorije za život (On the Use and Abuse of History for Life). Beograd: Grafos, 1977. Pantelić, Ivana, Partiznake kao građanke (The Female Partizans as Citizens), Beograd: Institut za savremenu istoriju, Evoluta, 2011. Petrin Tea and Humphries Jane, Women in the Self-Managed Economy of Yugoslavia, Economic Analyses and Workers’s managment, 1, XIV, 1980: 69-91 �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 199 Schlessinger, Rudolf. The Family in the U.S.S.R. Documents and Readings. Oxon: Routledge, 2000. Sklevicky, Lydia. Konji, žene, ratovi (Horses, Women, Wars). Zagreb: Ženska infoteka. 1996. — Sklevicky, Lydia. „Organizirana djelatnost žena Hrvatske za vrijeme NOB-e 19411945.” PP 3, 1984: 85-127. Stites, Richard. Revolutionary Dreams. Utopain Vision and Experimental Life in the Russian Revolution. Oxford: Oxford University Press, 1989. — „Zhenotdel: Bolshevism and Russian Women 19197-1930.” Russian History 1976: 174-193. Slapšak, Svetlana. Ženske ikone XX veka (Female Icons of the XX Century). Beograd: Biblioteka XX vek. 2001. Stojaković, Gordana. u: Ur: Duško Milinović i Zoran Petakov, Novi Sad: Cenzura, 2010. — Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (Women’s Peace Activism in Yugoslavia), 2014a. Pristupljeno: August. 2016. http://pravonarad.info/?p=20. — Vida Tomšič- zašto je ukinut AFŽ (Vida Tomšič, Why was the AFŽ Dissolved), 2014b. Accessed: Septembar. 2016. http://www.afzarhiv.org/items/show/353 — Crtica o feminističkoj istoriji grada Zagreba 1919-1940 (A Note on the Feminist History of Zagreb 1919-1940). Accessed: September 2016. http://pravonarad.info/?p=350 Suvin, Darko. Samo jednom se ljubi: radiografija SFR Jugoslavije. Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung, 2014. (Splendour, Misery, and Possibilities: An X-Ray of Socialist Yugoslavia, Brill, 2016.) Šoljan, Marija, ur. Žene Hrvatske u Narodno-oslobodilačkoj borbi (Women of Croatia in the People’s Liberation Struggle). Zagreb: Savez ženskih društava Hrvatske, 1955. Tamás, G. M. A Post Capitalist Order, Normative Ideas versus History, available at: https://www.youtube.com/watch?v=2ZyKxnPUrVo Therborn, Göran, Between Sex and Power, Family in the World 1900-2000, London: Routledge, 2004. Traverso, Enzo. De l’anticommunisme. L’histoire du xxe siècle relue par Nolte, Furet et Courtois, L’Homme et la société 2001/2: 169-194. Wood, Elizabeth A. The Baba and the Comrade. Bloomington : Indiana University Press, 1997. Woodward, Susan L. „The Rights of Women: Ideology, Policy and Social Change in Yugoslavia .” In Women, State and Party in Eastern Europe, ur. Susan L i Mayer, G. Alfred Wolchik, 417-459. Durham: Duke University, 1985. Zaharijević, Adriana. „Fusnota u globalnoj istoriji: kako se može čitati istorija jugoslovenskog feminizma.” (A Footnote in Global History: on how we can read the history of Yugoslav Feminism) Soiologija Vol. LVII, 2015: 72-89. Zeva Goldman, Wendy. Women, the State and Revolution. Soviet Family Policy and Social Life 1917-1936. Cambridge: Cambridge University Press, 1993. ��ADELA JUŠIĆ Combined technique �ADELA JUŠIĆ Combined technique Cannons roaring, rifles cracking, chaos all around me, and I’m sleepy … And so I get some sleep, freshen up, and press on. That’s how I survived. �ADELA JUŠIĆ Pencil drawing ��BIOS CHIARA BONFIGLIOLI AJLA DEMIRAGIĆ DANIJELA MAJSTOROVIĆ BORIŠA MRAOVIĆ TIJANA OKIĆ NARDINA ZUBANOVIĆ ALEKSANDRA NINA KNEŽEVIĆ SUNITA FIŠIĆ KASJA JERLAGIĆ ADELA JUŠIĆ �206 BIOS CHIARA BONFIGLIOLI currently works as a EURIAS Junior Fellow at the Institute for Human Sciences in Vienna, and also works with the Centre for Cultural and Historical Research of Socialism in Pula on the NEWFELPRO programme. She graduated in political science in Bologna and completed her postgraduate and doctoral studies in Gender Studies at the Culture and History Institute in Utrecht. From 2012 to 2014 she worked at the University of Edinburgh as a post-doc and associate at the CITSEE project. In her thesis she examined women’s social and political engagement in Italy and Yugoslavia (1945–1957). She has published a number of papers on the history of women in a European context. In recent years she has been researching the effects of post-socialist transition and deindustrialisation on gender relations in the former Yugoslavia, with a focus on textile workers. AJLA DEMIRAGIĆ is a Senior Lecturer at the Faculty of Philosophy, University of Sarajevo. At the Department of Comparative Literature and Librarianship she teaches Introduction to the Study of Literature, Introduction to Narratology, and Feminist Literary Theories. She has also worked as an associate at the Interdisciplinary Post-Graduate Gender Studies Programme at the University of Sarajevo. She received her PhD from the Faculty of Philosophy in Sarajevo; the topic of her thesis was Prikaz rata u tekstovima bosanskohercegovačkih spisateljica: žensko ratno pismo 1992.-1995. (Representation of War in Texts by Bosnian-Herzegovinian Women Writers: Women Writing War 1992–1995.) Her research focuses on feminist theories, theories of narration and literarytheoretical research on war literature. DANIJELA MAJSTOROVIĆ is a reader in English linguistics and cultural studies at the Faculty of Philology, University of Banja Luka. She has published over thirty articles on representation, ethnicity, gender, discourse analysis, media and film, as well as three monographs: Diskurs, moć i međunarodna zajednica (Discourse, Power and the International Community) (2007, Filozofski fakultet, Banja Luka), Youth Ethnic and National Identity in Bosnia and Herzegovina: Social Science Approaches (2013, Palgrave, London) and Diskursi periferije (Discourses of the Periphery) (2013, Biblioteka XX vek, Belgrade). She has edited three conference proceedings: Living with Patriarchy: Discursive Constructions of Gendered Subjects Across Cultures (2011, John Benjamins, Amsterdam), U okrilju nacije: konstruisanje nacionalnog i državnog identiteta kod mladih u Bosni i Hercegovini (Under the Wing of the Nation: the Construction of National and State Identity in Bosnian-Herzegovinian Youth) (2011, CKSP, Banja Luka), and Kritičke kulturološke studije u post-jugoslovenskom prostoru (Critical Cultural Studies in a Post-Yugoslav Space) (2012, Filološki fakultet, Banja Luka). She has produced �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 207 and directed two documentary films: Kontrapunkt za nju (Counterpoint for Her) (2004) and Posao snova (Dream Job) (2006). She has taught at and visited many institutions of higher education at home and abroad, co-founded the BASOC (Banja Luka Social Centre) and as an activist she fights against nationalism and historical revisionism, for social justice and workers’ issues. She tries to live her life and raise her son in line with the principles of feminism. BORIŠA MRAOVIĆ is a researcher, editor and a member of the operations team at the Association for the Arts and Culture “Crvena”, where he researches the political economy of the urban question, management of urban resources, and urban mobilisation. He is currently preparing extensive research on rave culture in Bosnia and Herzegovina 1996–2006. He has published articles in international journals and proceedings, and has edited the volume Šta da napišem na zidu? (What Shall I Write on the Wall) published by “Crvena”. He has won the Open Society Fund Research Fellowship (2013–2014), the ERSTE Fundation Social Research Fellowship (2015–2016), and in September and October 2013 he was guest researcher at the Centre for Democracy Studies in Aarau, Switzerland. He has worked with a number of local and international organisations and academic institutions researching migration, electoral systems, local governance and political theory. TIJANA OKIĆ was born in Sarajevo in 1986. She read philosophy and sociology and obtained a Master’s degree in philosophy in Sarajevo, where she subsequently worked as an assistant lecturer-instructor. Since 2015 she is enrolled in PhD programme in philosophy at the Scuola Normale Superiore in Pisa, Italy. She has published several philosophical texts. Tijana organised and participated in the Plenums after the 2014 riots in Sarajevo. She is a contributing editor of the Viewpoint magazine. She translates from several languages, enjoys poetry and fiction. She currently lives between Sarajevo and Pisa. NARDINA ZUBANOVIĆ was born in Sarajevo in 1987. In 2014 she graduated from the Department of Sculpture, Academy of Fine Arts in Sarajevo, where she is currently pursuing post-graduate studies. She uses different media, from sculpture to spatial intervention/installation, performance, photography and video. In 2009 she established the informal cultural organisation “Kolektiv Kreaktiva”, which has produced over 30 art events (exhibitions, workshops, concerts and performances) and has co-operated with over 100 cultural workers from all over the world. In addition to co-ordinating and programming for “Kolektiv Kreaktiva”, Nardina Zubanović has curated and participated at numerous solo and group exhibitions and art workshops in the region and be- �208 BIOS yond, in co-operation with institutions and associations such as the Historical Museum of BiH, (Exhibition ZID 2015), The National Gallery of BiH, (Sara Art Fair, 2015), The Seventh Art Club, (Bahanalije), Sarajevo, BiH, 2014, La Kultur Centre, (Dani otvorenog ateljea), Sarajevo BiH, 2015 and 2016, Land Art Colony, Javorwood Festival, Jahorina, BiH, 2016, Factory of Memories, Tirana, Albanija and Sarajevo, BiH, 2015, Actopolis, Crvena, Sarajevo, BiH, 2016, etc. ALEKSANDRA NINA KNEŽEVIĆ was born in Sarajevo in 1973. She graduated at the Academy of Fine Arts in Cetinje, Montenegro, Department of Graphic Design. Her playful typography and illustration work is marked by a pure, modern idea, and it communicates easily in an international visual language. She has received numerous international prizes and honours, and her work has been featured in many specialised art and design magazines (Communication Arts, Luezers Archive, Print, Typo, Fontmagazine …). In 2010 she featured in the Lürzer’ s Archive 200 Best Illustrators Worldwide 09–10 list. In the period between 2006 and 2010 she was Head of the Association of Applied Artists and Designers BiH (ULUPUBiH). She works as a freelance designer and inhouse designer and illustrator at the publishing house Buybook in Sarajevo. Her project Sarajevo Dingbats won the 2014 annual prize of the Collegium Artisticum group. SUNITA FIŠIĆ was born in Livno in 1989. She lives and works in Sarajevo, where she studies at the Academy of Fine Arts. Besides other artistic media, she is works with forms such as illustration, painting and street art. She has participated in numerous exhibitions around the world, including: Wall Painting, LAB-1, Eindhoven, Hollang, 2016; Painting workshop, Grassroots project, Kolektiv Kreaktiva, LA Kultur, Sarajevo, BiH, 2015; Split 3D Street Art Festival, Split, Croatia, 2015; Beton IV Festival 3D street art, Sarajevo, BiH, 2015; Mostar Street Art Festival, decorating the walls in the city of Mostar, BiH, 2015; Individual Exhibition and Wall Painting, LAB 1, Dutch Design Week, Eindhoven, Holland 2014; Pecha Kucha art presentation, SOS Design Festival, Kriterion, Sarajevo, 2014; Individual exhibition of digital works, Bitola Open City Festival, Macedonia, 2014; Wall painting workshop, entrance of the Zetra Olympic Hall, Kids festival, Sarajevo, 2014; Mostar Street Art Festival, decorating the walls in the city of Mostar, 2014; Collective exhibition Inicijacija, Yage, Collegium Artisticum, 2014, etc. �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING 209 KASJA JERLAGIĆ was born in Sarajevo in 1996, where she lives and works. She studies at the Printmaking Department, Academy of Fine Arts in Sarajevo. She has just begun her career as an artist, and has so far participated in only one collective exhibition – Kupujmo domaće at the Duplex100m2 gallery in Sarajevo in 2016. She volunteers at Duplex100m2 and the 11/07/95 gallery, and works at the Charlama gallery in Sarajevo, led by the artist Jusuf Hadžifejzović. ADELA JUŠIĆ (1982) was born in Sarajevo, where she lives and works. She took a Master’s degree in printmaking at the Academy of Fine Arts, University of Sarajevo, in 2007, and holds another Master’s degree in human rights and democracy at the University of Sarajevo and the University of Bologna. She co-founded the Association for Culture and the Arts “Crvena”, where she has worked since 2010. Adela Jušić has exhibited at nearly 100 international exhibitions, including the Manifesta 8 biennial, Murcia, Španija; Videonale, Kunstmuseum Bonn, Germany; Image Counter Image, Haus der Kunst, Munich, Germany; Balkan Inisight, Pompidou Center, Paris, France, etc. She has participated in several residential programmes for artists umjetnike/ce (ISCP, New York; Kulturkontakt, Vienna; i.a.a.b. Basel, etc). She won the 2010 Young Visual Artist Award for the best young Bosnian artist, Henkel Young Artist Prize CEE 2011, and the special prize of the October Salon, Belgrade, 2013. She has participated in a number of panels, workshops and conferences (London School of Economics, Royal College of Art, London, UK, etc.). �210 GLOSSARY, ACRONYMS AND PERIODICALS Glossary, Acronyms and Periodicals AVNOJ AFŽ afežeovke CC CPY chetniks DFJ feredža FNRJ hajduci kadija kadinica CPBiH CPH CPY CPSU NDH NF NOB NOF NOO NO NOP NOR NOV partizanke Anti-Fascist Council of People’s Liberation of Yugoslavia Women’s Antifascist Front members and activists of the Women’s Antifascist Front Central Committee of the Communist Party of Yugoslavia Serb-nationalist rebels, in particular members of Draža Mihailović’s ‘Yugoslav Army in the Fatherland’ Democratic Federal Yugoslavia burka, a veil covering the face and body worn by Muslim women Federal People’s Republic of Yugoslavia Christian anti-Ottoman rebel or outlaw judge in the Ottoman period wife of the judge in the Ottoman period Communist Party of Bosnia and Herzegovina Communist Party of Croatia Communist Party of Yugoslavia Communist Party of the Soviet Union Independent State of Croatia, Axis puppet-state established in Occupied Croatia and BosniaHercegovina in April 1941 People’s Front People’s Liberation Struggle People’s Liberation Front People’s Liberation Committees People’s Committees People’s Liberation Movement People’s Liberation War People’s Liberation Army Female Partisan soldiers �THE LOST REVOLUTION: WOMEN’S ANTIFASCIST FRONT BETWEEN MYTH AND FORGETTING SFRJ SKOJ udarnice ustasha uskoci WIDF ZAVNOBiH ZAVNOH 211 Socialist Federal Republic of Yugoslavia, SFRY League of Communist Youth of Yugoslavia, the CPY’s youth organisation female shock workers ‘Insurgent’, a Croat fascist Croatian anti-Ottoman naval irregulars or pirate Women’s International Democratic Federation State Anti-fascist Council for the People’s Liberation of Bosnia and Herzegovina State Anti-fascist Council for the People’s Liberation of Croatia Organisational Structure of the AWF/AFŽ 1: Centralni Odbor AFŽ-a Glavni Odbor AFŽ-a Mjesni Odbor AFŽ-a Okružni Odbor AFŽ-a Regionalni Odbor AFŽ-a Sreski Odbor AFŽ-a Zemaljski Odbor AFŽ-a Central Committee of the AFŽ of Yugoslavia Republican Committee of AFŽ (each of the republican organisations of the AFŽ was led by a Republican Committee) Local Committee of the AFŽ District Committee of the AFŽ Regional Committee of the AFŽ County Committee of the AFŽ Country Committee of the AFŽ List of Periodicals and Newspapers Ženski pokret Nova Žena Žena u borbi Naša žena Glas 1 As the word ‘councils’ is normally used in English translations of AVNOJ, ZAVNOBiH and ZAVNOH, we have rendered the ‘odbori’ of the AFŽ as ‘committees’. The structure of AFŽ Committees was hierarchical, that is they were organised on the top-down principle. �Acknowledgments: We would like to thank everyone, from Burma to Beijing, from Sweden to Texas, who contributed to the crowdfunding campaign which raised the initial funds for the digitisation of archival materials as part of the Šta je nama naša borba dala? (What Has Our Struggle Given Us?) project. We also wish to thank the staff of the Historical Museum and the Archive of Bosnia and Herzegovina, without whose help the Archive of the Anti-Fascist Struggle of Women of Bosnia and Herzegovina would not be possible. Also, we wish to thank the numerous organisations and persons who have supported our work and enriched the Archive: the Museum of the Second Session of the AVNOJ, UABNOR Centre Sarajevo, the Association of Anti-Fascists and Veterans of the National Liberation War of Tuzla canton, the Mediterranean Women’s Fund, Eve Ensler, Nina Karač, Feđa Kulenović, Boro Jurišić, Elvira Jahić, Stana Nastić, Lucija Mravić, Šemsa Galijašević, Alija Maglajlić, Nasiha Porobić, Milka Jakšić, Miholjka Reljić, Jelena Lazić, Ankica Đurić, members of “CRVENA” and many others. ��� Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Istraživački radovi Knjiga Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource The lost revolution – Women’s Antifascist Front between myth and forgetting Creator An entity primarily responsible for making the resource Edited by: Andreja Dugandžić and Tijana Okić Illustrations edited by: Adela Jušić Publisher An entity responsible for making the resource available Published by: Association for Culture and Art CRVENA www.crvena.ba www.afzarhiv.org Date A point or period of time associated with an event in the lifecycle of the resource 2018. Contributor An entity responsible for making contributions to the resource Supported by Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe with funds of the German Federal Ministry for Economic and Development and by Mediterranean Women’s Fund Rights Information about rights held in and over the resource Association for Culture and Art CRVENA Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource PDF Language A language of the resource English Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context 63-M Coverage The spatial or temporal topic of the resource, the spatial applicability of the resource, or the jurisdiction under which the resource is relevant 211 pages Adela Jušić Ajla Demiragić Aleksandra Nina Knežević Andreja Dugandžić Boriša Mraović Chiara Bonfiglioli Danijela Majstorović Kasja Jerlagić Nardina Zubanović revolution Sunita Fišić Tijana Okić women's activism women's emancipation Women’s Antifascist Front World War II Yugoslavia (History)